Nemam nikakvih zasluga zbog kojih bih bio zvanično upamćen i koje bi opravdale mermernu ploču s mojim imenom na nekoj zgradi. Ploču pored koje bi neko prošao i rekao: „Pogledaću na Vikipediji ko je bio ovaj Batistini!“

Imam, međutim, ženu i dvoje dece koje volim, divne prijatelje, tim momaka koji bi dali život za mene. Pravio sam greške, praviću ih i ubuduće, ali i ja sam učestvovao u slavlju. I ja sam bio tu. Doduše, u nekom uglu, nisu mene slavili, ali sam bio tu. Jedino mi je krivo što sam počeo da živim tek kad sam otkrio da umirem.

Sklonog ljubavnim avanturama, nesavršenog ali šarmantnog Luča Batistinija žena je izbacila iz kuće. Sada spava u skladištu poslastičarnice svoga tasta. Život mu se ne bi umnogome ni promenio da nije saznao da je oboleo od oblika raka koji ne može da se leči. Tako počinje poslednjih sto dana Lučovog života u kojima se mora pobrinuti za porodicu, vratiti ljubav svoje žene (koju voli za života ali će je voleti i kada ih smrt rastavi), i s mnogo poleta uživati u svakom preostalom trenutku. U ovoj kratkoj životnoj avanturi, razdraganoj i razmahanoj više nego ikada pre, Lučo će pomoći svom beznadežno romantičnom tastu udovcu da ponovo pronađe ljubav, otkriti istinsku vrednost starih prijatelja i steći neke nove, i pre svega, postaće čovek kakav je oduvek trebalo da bude.

U sto gotovo epigramskih poglavlja – po jedano za svakio preostali Lučov dan na ovom svetu – Sto dana sreće će vas obradovati poput slasne, vruće, čokoladne krofne s jutarnjom kafom. Ponekad pomalo setan, ponekad vrtoglavo zabavan i duhovit, ovaj roman nas podseća na one vrednosti koje su nam najvažnije i na beskrajnu dragocenost života.

„Veoma romantična knjiga, sa živo izvajanim likovima. Spomenik jednoj ludoj ljubavi.“ New York Times

U zabačeno seoce na obali azurnoplavog Ligurskog mora, daleke 1962, doputovala je još neproslavljena mlada glumica. Vlasnik jedinog hotela u mestu, Paskvale, zaljubljuje se u tu divnu Amerikanku. Ona je njegov san o lepoj ženi, o Americi i svetu izvan litica što okružuju njegovo selo. No ona je smrtno bolesna, i ona voli drugog. Na papiriću koji je donela sa sobom napisano je ime nekog čoveka, i to je...

…Majkl Din! Slavni ali već istrošeni producent, s kancelarijom u filmskom gradu Univerzalovog studija, pokušava uz pomoć svoje asistentkinje Kler da se iščupa iz desetogodišnje stvaralačke krize. I dok bezuspešno pokušavamo da pogodimo kakva to ljubavna veza od pre bezmalo pedeset godina povezuje Majkla Dina i divnu Amerikanku, Kler sklapa pogodbu sa sobom: ili će joj sudbina tog dana doneti makar jednu pristojnu filmsku prezentaciju, ili će promeniti posao. A onda, kad se u poslednjem času bude vratila u svoju kancelariju da uzme nešto što je zaboravila…

Upoznajući nove likove kao što su lokalni mafijaši, ambiciozni budući producent Šejn Viler, Ričard Barton (i nezaobilazna Liz Tejlor!), ribari Porto Vergonje, divni, tužni nesuđeni pisac Alvis Bender, propali muzičar Pet, lepa Amedea, pred nama će se, iznenadno poput eksplozije i fantastično poput vatrometa, razotkriti priča koja ih sve povezuje na najmanje očekivan način. Ovaj roman koji je istovremeno avantura i burleska pre svega je oda neprolaznoj ljubavi.

„Volterova proza je uživanje – ona je humoristična, drska, duhovita i bogata, puna ironičnih preokreta. Volter se služi svim trikovima postmodernističkog romana, no njegov roman je iščišćen od cinizma, što kao ishod daje knjigu koja u svemu potvrđuje život a nikad nije zaslađena.“ Kirkus Reviews

Od dobitnika Pulicerove nagrade.

Bestseler New York Timesa.

„Remek-delo!“ People

„Beskrajno talentovan pisac i čaroban prozni stilista.“ New York Times

Telegrafska avenija, boemska ulica koja povezuje oronuli centar Ouklanda i Univerzitet u Berkliju. Dok se leto 2004. bliži kraju, Arči Stolings i Net Džafi nekako još plivaju – davnašnji drugovi, muzičari u istom bendu i suvlasnici prodavnice ploča Broukland, kraljevstva polovnog vinila, na granici Berklija i Ouklanda. Njihove žene Gven Šenks i Aviva Rot-Džafi su Berklijske porodiljske partnerke, dve legendarne babice koje su na svet donele skoro hiljadu novih građana te pohabane utopije u čijem je srcu – delom svratište, delom svetilište – prodavnica ploča Broukland.

Kada Gibson Gud, bivša zvezda američkog fudbala, peti najbogatiji crnac u Americi, najavi da će sagraditi svoju najnoviju megaprodavnicu na obližnjem placu na Telegrafskoj aveniji, Net i Arči slute da to znači gotovo sigurnu propast njihovog klimavog malog preduzeća. U međuvremenu, Aviva i Gven takođe moraju da se bore za svoj profesionalni opstanak, a ta borba će testirati granice njihovog prijateljstva. A povrh svega toga, u njihove već i previše zamršene živote, iznenada stiže Tajtus Džojner, petnaestogodišnji sin koga Arči nikada nije priznao, i velika ljubav petnaestogodišnjeg Džulijusa Džafija.

Roman velikog srca koji istražuje duboko prožete veze između dve kalifornijske porodice, jedne crne i jedne bele, čiji je svet utemeljen u pop kulturi sedamdesetih, vinilnim LP izdanjima, džez i soul muzici. Bravurozna i epska priča o iskrenom prijateljstvu, rasnim odnosima i skrivenim istorijama.

„Iznenađujuće bogata, emotivno detaljna priča. Šejbonovi junaci su toliko stvarni, a njihovi problemi gotovo fizički opipljivi da ovu ekspresivnu prozu počinjemo doživljavati kao sopstveno iskustvo iz realnog života. To je zaista velika retkost u sadašnjem vremenu.“ New York Times 

Novo izdanje kontroverznog romana
 "O miševima i ljudima" na srpskom

Jedna od najkontroverznijih knjiga 20. veka “O miševima i ljudima”, nobelovca Džona
Stajnbeka, naći će se od sutra u prodaji u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima
čitalaca, kao i na sajtovima delfi.rs i laguna.rs. 



“O miševima i ljudima” je dirljiva priča o prijateljstvu izmedju dva muškarca u doba
Velike depresije, navode iz Lagune.
Oni su neobičan par: Džordž je mali, vispren i tamnoput; Leni, krupan čovek koji
poseduje um sasvim malog deteta.
 
Ipak, oni čine “porodicu”, držeći se jedan drugog kako bi pobedili usamljenost
i otudjenost.
 
Kao radnici u kalifornijskim prašnjavim poljima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem,
oni grabe svaki posao koji stignu.
 
Jer Džordž i Leni imaju plan: da postanu vlasnici komada zemlje i barake koju mogu
nazvati svojom.
 
Kad pronađu posao na ranču u dolini Salinas, ostvarenje njihovih snova čini se da
je nadohvat ruke.
 
Ali čak ni Džordž ne može sačuvati Lenija od provokacija koketne žene niti predvideti
kobne posledice Lenijevog nepokolebljivog pokoravanja stvarima kojima ga je Džordž učio.
 
Džon Stajnbek (1902-1968) bio je jedan od najpoznatijih i najčitanijih američkih pisaca.
Književni uspeh postigao je romanom “Kvart Tortilja” 1935, a potom su usledila dela:
“O miševima i ljudima”, “Plodovi gneva”, “Zima našeg nezadovoljstva”, “Istočno od raja”...

Napisao je ukupno 25 knjiga, uključujući 16 novela, 6 romana i nekoliko zbirki kratkih
priča. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1962. Za dela “Plodovi gneva” i
“O miševima i ljudima” dobio je i Pulicerovu nagradu.

blic.rs

SAM SVOJ JATAK

Branko Ćurčić

Ovih dana izdavačka delatnost Gradske biblioteke „Karlo Bijelicki“ u Somboru
 bogatija je za još jednu publikaciju. U pitanju je knjiga kratkih priča Branka
Ćurčića pod naslovom Sam svoj jatak.

Spojna tema kratkih priča u zbirci Sam svoj jatak Branka Ćurčića jeste žučno unutarje
 jednog grada, nazvanog Severno S. po sličnom modelu po kom je Veljko Petrović
svoje realno polje fikcije nazvao Ravangrad. U prvom planu je pojedinac koji večito
 planira bekstvo – od provincijske rutine, od mreže lokalnog politikantstva,
 od naivnosti, od sentimentalnosti, od laži, od istine, od sebe – da bi, na kraju,
 bolno, spoznao nemogućnost odlaska, nemogućnost silaska sa krsta na kom je
 razapet i osuđen da (pre)živi u pokušajima (samo)spoznaje. Kao što se junaci
 priča Rejmonda Karvera neprestano, i neuspešno, sele sa jednog ruba velikog
kontinenta na drugi, tako se i likovi u ovoj zbirci sele, ali samo unutar svojih pustih
 prohteva i želja, u jalovim nastojanjima da napuste Severno S. i njegov takozvani
 mirni život pod senkama golemih stabala bođoša, platana i kestenova. Valja reći
da junaci nisu nesvesni sopstvene pozicije, njihova psiha je dovoljno izbrušena da
bi bila spremna za momenat tihe epifanije, u kom se, samo za trenutak, jasno
raspoznaje, nekad i humorna, tragika malog čoveka u malom gradu, negde,
 na mapi velikog (virtuelnog) sveta. Ma koji stanovnik Severnog S. bio glavni ili
sporedni junak neke od dvanaest priča u zbirci – lokalni političar, sitni bankar,
povratnik iz inostranstva, urbana umišljena usamljenica ili čovek koji uzaludno čeka
 da dobije posao, preko veze, naravno – on je svakako sudbinski vezan za tlo
 ravnog grada. Tamo gde je večiti korzo na kom se susreću i prepliću različita
 očekivanja i razmišljanja, potisnute želje i strahovi.

( biblioso.org.rs - 07 Jul 2014)

"PONEDELJAK ILI UTORAK"

Lenja i ravnodušna čaplja, blago otresnuvši krilima, dobro poznajući put, prelete preko

crkve ispod nebeskog svoda. Belo i daleko nebo, uronjeno u sebe, beskrajno prekriva

i otkriva, kreće se i stoji. Jezero? Skrovitih li obala! Planina? Ah, savršeno – sunce

izliva zlato po njenim obroncima. I pada dole. Paprat, dakle, ili belo perje, za večna

vremena...

U želji za istinom, sačekaj, dobro odmeri nekoliko reči, zauvek poželi – (jedan kliktaj

nalevo, drugi nadesno. Točkovi kloparaju neskladno. Autobusi se gomilaju bez reda) –

zauvek poželi – (sat, dvanaest puta jasno odbivši, svečano objavljuje da je podne;

svetlost prosipa zlatne ljuske; deca se motaju) – zauvek poželi istinu. Kupola je

crvena; na drveću vise novčići; dim se diže iz dimnjaka; lavež, cika, vika: “Gvožđe

na prodaju!” – a istina? 

Ne događa se često da izdavačka kuća iz Srbije prva u svetu objavi knjigu za koju se očekuje da će biti planetarni bestseler. Upravo to se desilo sa knjigom „Orhanovo nasleđe“ koja je prvi roman mlade američke spisateljice jermenskog porekla Alin Ohanesjan, a koju je Laguna objavila pre nekoliko dana.

U svom izuzetnom romanu Alin Ohanesjan je stvorila dva izuzetno upečatljiva lika – mladića neupućenog u prošlost svoje porodice i svoje zemlje, i starice koju progoni danak istorije otet od njenog života. Krećući se kroz vreme, od poslednjih godina Otomanskog carstva pa sve do kraja dvadesetog veka, „Orhanovo nasleđe“ tka pripovest o strasnoj ljubavi, neizrecivim strahotama, neverovatnoj istrajnosti i skrivanim pričama koje čak naraštajima mogu progoniti jednu porodicu.

Kada Orhanovog divnog i ekscentričnog dedu Kemala – čoveka koji je izgradio pravu dinastiju na tkanju ćilima – budu pronašli mrtvog, potopljenog u kaci s bojom, Orhan će naslediti taj decenijama razvijan posao. No Kemalov testament donosi više pitanja nego odgovora. Porodično imanje je zaveštano nepoznatoj osobi udaljenoj hiljadama kilometara, vremešnoj ženi koja živi u jermenskom domu za stare u Los Anđelesu. Njeno postojanje i tajnovitost njene prošlosti samo će produbiti misteriju i pitanje zbog čega je Orhanov deda svoj dom u Turskoj ostavio nepoznatoj ženi, a ne sinu ili unuku.
Imajući u rukama samo prastari Kemalov skicenblok, rešen da ispravi nepravdu, Orhan odlazi u Los Anđeles. Tamo neće samo razotkriti priču koju osamdesetsedmogodišnja Seda pomno čuva, već će shvatiti da Sedina prošlost preti da rasturi njegovu budućnost.

 „Orhanovo nasleđe“ je savremena pouka o nužnosti i ostvarljivosti međusobnog razumevanja turskog i jermenskog naroda, a ujedno snažno svedočanstvo ljudskih patnji na obema stranama. Alin je iz prošlosti sopstvene porodice ispričala ovu priču, jer je njena baka preživela genocid nad Jermenima.

Alin Ohanesjan rođena je u Kuvajtu. Roditelji su joj ubrzo emigrirali u Južnu Kaliforniju u kojoj živi od svoje treće godine. Nakon što je magistrirala istorijske nauke, odustala je od doktorskih studija jer je shvatila da je književnost njena prava ljubav. Među brojnim nagradama koje je dobila za kraće književne forme nalaze se i PEN Bellwether Award za socijalno angažovanu književnost i Gilmer Train Award za najboljeg mladog pisca.
Živi i radi u San Huan Kapistranu u Južnoj Kalifroniji sa suprugom i dva sina.

Ovu knjgu kao i ostale naslove izdavačke kuće Laguna, možete pronaći u Laguninom Klubu čitalaca u Resavskoj 33, u svim objektima knjižarskog lanca Delfi u Kralja Milana 6, u knjižari DELFI SKC, u Makedonskoj 12, Bulevaru kralja Aleksandra 92, Bulevaru kralja Aleksandra 146, Terazijama 38, Glavnoj 20 u Zemunu, Vareškoj 4 (Miljakovac), Požeškoj 118a (Banovo brdo), Stanoja Glavaša 1, u knjižarama na Novom Beogradu u Immo outlet centru i Super Veru u Milutina Milankovića 86a, knjižari u TC Zira, knjižari na Aerodromu „Nikola Tesla“, kao i u knjižarama u Pančevu, Novom Sadu, Kruševcu, Subotici, Nišu, Kragujevcu, Čačku, Valjevu, Sremskoj Mitrovici, Kraljevu, Užicu, Šapcu, Požarevcu, Jagodini, Leskovcu, Zaječaru, Loznici, Zrenjaninu, Podgorici, Banja Luci, Tuzli, Sarajevu.

Pisma iz Tajnog grada

Ivan Ivačković

O knjizi

O muzici u životu i životu u muzici. 

Ivan Ivačković, autor nagrađenog bestselera Kako smo propevali, u svojoj novoj knjizi
 opisuje put od doba u kojem su carovale gramofonske ploče i u kojem je muzika bila stvar
 od životnog značaja do vremena u kojem su se i ploče i život davali u bescenje.

Na margini glavne teme – muzike – Ivačković govori o društvu i slomu morala, ne
 samo kod nas nego i u svetu. Predstavljajući neke od svojih omiljenih grupa i izvođača,
 on piše o tri generacije: sopstvenoj, koja je sedamdesetih „ginula“ na prvim žurkama
 slušajući naivne pop singlove a devedesetih ginula na frontovima krvavog jugoslovenskog
 rata, zatim onoj koja je odrasla devedesetih „uz finale ratnog plej-ofa između Užičke republike
 i Ravne gore“ i, najzad, onoj koja je stasala pod lažnim, zubatim suncem kakvo je nad Srbijom
izašlo 5. oktobra 2000. Kroz formu pisama i dnevničkih beležaka, izrazito sentimentalan kada
 govori o zlatnim danima popularne muzike i svoje generacije, ali i nepotkupljivo oštar kad secira
 anomalije devedesetih i novog milenijuma, Ivačković u ovoj knjizi ispisuje neke od svojih
najboljih tekstova.

laguna.rs

Engleski pisac Filip Ker poznat je po istorijskim trilerima čiju je radnju uglavnom smeštao u Nemačkoj tokom tridesetih godina XX veka, tokom Drugog svetskog rata i Hladnog rata, među kojima je i trilogija Berlinska noć, ovog puta piše dramu o malo poznatom istoriskom događaju koja će zaintrigirati svakog. Čitaocima u našoj zemlji predstavlja se romanom „Stepski konji“, pričom o traženju izlaza iz zagrljaja leda i smrti u mračnim danima Drugog svetskog rata u Ukrajini, zemlji čija se burna istorija nastavlja i danas.

Naš junak je Maksim Borisovič, starac koji se brine o životinjama u prirodnom rezervatu Askanija Nova, u Ukrajini gde je na pragu još jedna ledena zima. Godina je 1941, i ovog puta sve je drugačije. Maksim Borisovič mora da nauči da živi s nacistima koji su okupirali njegovu voljenu zemlju. Mora takođe da nauči da čuva tajne jer se devojčica po imenu Kaljinka skriva nedaleko od njegove kuće. 
Kaljinka je ostala bez doma i porodice, bez ičega osim golog života. Stekla je ipak jedan mali ali dragocen dar: prijateljstvo retke vrste ,divljih stepskih konja, koji slobodni žive u rezervatu. Pored Maksima Borisoviča, konji kojima je takođe ugrožen opstanak, jedini su Kaljinkini prijatelji.

 Kada u jednom istrebljivačkom pohodu nacisti gotovo uspeveju da ih sasvim zatru, Kaljinka mora da se otisne na opasno putovanje preko ledene stepe da bi spasla jedina dva preživela konja i sebe.

Trajnost je velika iluzija, eto prve stvari koju čovek sazna kada prestane da traje. Čim se
izmigolji iz kaljuge vremena i prostora, pukne mu pred očima da je svet stvoren prethodnog
 trenutka i da će već sledećeg trenutka biti uništen, a da je sve što se zbiva između ta dva
 trenutka samo košmar iz koga se – na ovaj ili onaj način – moramo probuditi.

Bravo, Principe! Ruka ti se pozlatila! Neka si ubio tiranina, Gavrilo, osvetniče pola miliona
 ubijenih životinja! To je samo deo ratnohuškačkih pokliča koji o godišnjicama sarajevskog
 obračuna odjekuju Srbijom i uzdižu se do nebesa. Možda će nakon čitanja tih dokumenata
 Principu doći iz dupeta u glavu da smo nas dvojica u stvari Dioskuri, lice i naličje iste tragedije,
 i da smo obojica uludo izgubili glave.

Austrougarski nadvojvoda Franc Ferdinand, s one strane groba, diktira svom posmrtnom sekretaru
 Ferdinandu Berhtoldu svoje viđenje Sarajevskog atentata, njegovih uzroka i posledica. Sa
nepresušnim humorom i ironijom, Basara kroz nemoguć dijalog dvojice protagonista ovog romana
obesmišljava stereotipna istorijska tumačenja i nudi svoju, umetnički uverljivu istinu o presudnim
događajima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Ismevajući balkansku aljkavost i ratobornost
koliko i germansku dekadenciju i oholost, on izlaže bespoštednoj poruzi podjednako velike i male
narode u grotlu XX veka.

laguna.rs

Vladislav Radak

 “Knjiga”




Novi roman Vladislava Radaka “Knjiga”, futuristički triler sa elementima akcije,
 horora i drame inspirisan najnovijim naučnim i tehničkim otkrićima, biće predstavljen
 u Kolarčevoj zadužbini 23. maja najavila je danas izdavačka kuća Dobar naslov.
Izdavač Božidar Andrejić rekao je da je futuristički triler za Radakov roman samo
 “kostur na kome fantastično stoje mišići i posebno lepa plemenita glava”, jer za
 razliku od većine trilera “Knjiga” ima dubine kojima čitalac mora da se vraća.
Prema najavi izdavača, iako sakriven i sigurno uljuljkan u okvirima domena naučne
fantastike, Vladislav Radak u “Knjizi” priča priču svih ljudi i budućnosti ljudske vrste na
putu u koji hrli futuristički voz tehnologije nezaustavljivom brzinom.
 
U romanu, Radak postavlja pitanje poziva na osvešćenje, cene ljudske slobode,
gubitka ljudskosti, lepote i života dok čovek postaje olupina koja ćuti i ne primećuje.
 
Autor Vladislav Radak u sažetku “Knjige” naveo je da bi se za to delo moglo reći da je
u pitanju drama sa elementima akcije, SF-a s primesom horora, ljubavna priča ili prića
o odrastanju, ali da ništa od svega toga ne bi zaista bilo tačno.
 
- Možemo da kažemo da je pred vama priča o postapokaliptičnom Seulu, nerazdvojivosti
čoveka i mašina, priča o odrastanju na predivnim pejzažima francuske Provanse, roman
o najbolje čuvanoj tajni civilizacije ili pak o bratskoj ljubavi, porodičnim vrednostima,
heroju ili herojima, strahovima, genetskom inženjeringu... - naveo je autor.
 
U romanu pisanom u dva narativna toka i u maniru umetničke književnosti, Radak
se bavio preispitivanjem naučnih teorija o paralelnom vremenu i vremenskim “džepovima”,
futurističkim prikazom zavisnosti čoveka od tehnologije i pričom jednog dečaka i
njegovog doživljaja sveta koji ga okružuje.
Vladislav Radak (1987) diplomirao je matematiku na Matematičkom fakultetu u Beogradu,
bio je autor i voditelj emisije za mlade na RTS-u i režirao nekoliko kratkometražnih filmova,
a objavio je njige “Plava vežbanka” i “Noć mrtvih snova".

blic.rs

Dragoslav Dedović

Priče iz rasejanja



Oni koje je život odveo u Njujork, Sarajevo ili Keln nisu više tu gde su im
uspomene, ali se njihovi zapisi vraćaju iz rasejanja.  Ovim svojim pričama
poznati srpski pisci mere rastojanje od mesta na kojem više nisu: rastojanje
od detinjstva, od grada u kom su uspomene, od zemlje i – od sopstvenog
bića. Jer u „rasejanju“,  hteo to ili ne, čovek biva neko drugi, drugačiji...

...Žarko Radaković opisuje kafanu usred Kelna u kojoj je protagonista njegove priče
„u naborima na tkanini peglane majice video reljef zemlje, u tolikoj meri dobro
poznate da je i u jednom trenutku osetio mirise kuhinja u njenim gradovima…“.
Jovan Nikolić se isto tako u Kelnu  seća svog beogradskog stana, u koji je
 Barbara, pozvavši ga telefonom iz Berlina,  kroz slušalicu svirala Dvoržakove
„Slovenske igre“ – dok su bombe padale na Beograd. Dragan Aleksić u Ohaju
kombinuje Vima Vendersa, Tita i Dubrovčanke. Vladimir Pištalo se u blizini
Njujorka literarno bavi Gavrilom Principom, Ivom Andrićem, ali i sjajem Nju Orleansa.
Goran Samardžić, beogradsko dete, osim po mestu gde je odlučio da živi –
Sarajevu, opisuje radost svakog susreta sa zemljom u kojoj je odrastao…
D. Dedović

Ovi tekstovi objavljeni su na i srpskom portalu medijske kuće Deutsche Welle
u rubrici Priče iz rasejanja. 

b92.net

"To je to" od Nađe Petrović

Edicija „Mladi književni supertalenti“ promoviše dela izuzetno mladih autora
čiji je spisateljski talenat vanserijski.



Nađa Petrović rođena je 1997. u Beogradu. Učenica je Pete beogradske gimnazije.
 Voli da piše, a inspiracija joj je muzika. Voli „The Doors“, „The Blacolik keys“,
 „The Vaccines“. Osim što piše, u slobodno vreme gleda filmove i serije. Volela
 bi da se jednog dana bavi filmom i pozorištem.

Osvojivši treće mesto na konkursu, Nađa nam je pokazala da se upornost i trud
 uvek isplate, jer se ona dve godine zaredom javljala na konkurs – posle prvog
 konkursa doradila je svoj roman i ponovo ga poslala.

Reč je o romanu u kom se mešaju fantastični i realistični elementi. Akcenat priče je
 na ljubavi dvoje mladih ljudi koji prolaze kroz nekoliko života na planeti Zemlji,
 a žive i paralelni život u nekim višim sferama, van Zemlje. Posle života na
Zemlji dobri ljudi dospevaju u više sfere i povremeno ih viša božanstva
vraćaju na Zemlju, ostavljajući im sećanja na život u višoj sferi, ali im brišu
 sećanja na prethodne živote i veštine koje su stekli u tim životima. Glavni junak
Anduskandal vraća se na Zemlju u liku 17-ogodišnjeg Aleka, a Ana, njegova
velika ljubav iz prethodnog života, takođe se vraća, ali se oni ne prepoznaju
 u prvi mah. Alek uspeva, vođen snagom svoje ljubavli, da uništi vojsku zla,
 prepoznaje svoju ljubav iz prošlog života i bira da nastavi da živi svoj poslednji
život, kao običan smrtnik.

Roman Nađe Petrović složena je i dobro strukturirana priča, s mnoštvom junaka,
fantastičnih događaja, izmaštanih svetova, a, opet, u delićima on ostaje potpun
 savremen, realističan i u finom skladu s autorkinim godinama.

b92.net

Ivan Tokin – „Najnormalniji čovek na svetu“

Nova knjiga u izdanju Samizdata B92 je prvi roman Ivana Tokina
„Najnormalniji čovek na svetu“.




"Negde tačno u Beogradu, i nekako otprilike sada, živi čovek, ne više mlad,
a ne baš ni zreo, u gluvom i pustom porodičnom stanu koji deli još samo s psom,
za razliku od života, koji ne deli ni sa kim, mada mu je prevelik tako samom. Osim
starih fotografija jednog iščezlog detinjstva i porodice kakve je jednom bilo ili moglo
biti, ima još samo bagaž starih grehova i sporednih ogrešenja o zakon, koja će
ga dovesti do Pravnice, žene njegovih snova i možda, samo možda, njegovog života.
Ako se život ne pokaže pretesnim za oboje.

A tu su negde, u fokusu junakovog pogleda, jedan grad i dve reke, jedna kafana
na vodi gde se dobro jede i još bolje troše ljubavne iluzije, jedan taksista i jedna
devojčica, jedna policijska plavuša koja liči na Kim Gordon, i šta biste još hteli?

Roman Ivana Tokina je diskretno nežan, elegantan, s oporom završnicom. Odlično
ide uz vino, sir i Majlsa Dejvisa. Čuvati na suvom mestu zaklonjenom od sunca,
uživati ga u samoći misleći na nekog dragog, dostižnog ili ne," napisao je Teofil Pančić.

Ivan Tokin rođen je 1971. godine u Beogradu. Radio je kao konobar, šanker, prodavac
čokolade, programer, web dizajner, revizor računovodstvenih izveštaja, IT konsultant,
fizički radnik, pomoćnik zidara i kopirajter. Kuvao je u nekoliko finih restorana.
Od 2009. godine objavljuje kolumne za City Magazine. Povremeno objavljuje tekstove
i priče i u drugim novinama. Živi u Beogradu. Nada se najboljem.

Najnormalniji čovek na svetu je njegov prvi roman.


b92.net

Tribina o romanu "Ubiti pticu rugalicu"

Osma tribina Laguninog književnog kluba biće održana prvog petka u oktobru, a za
temu će imati klasik svetske književnosti, roman „Ubiti pticu rugalicu“ Harper Li.



Drugog oktobra od 18 sati u Delfi Caféu u SKC-u o romanu će govoriti prevodilac Marko
Mladenović, Milena Vladić Jovanov, profesorka na Katedri za opštu književnost Filološkog
fakulteta u Beogradu, spisateljica i novinarka Ana Vučković i psihoterapeut Zoran
Milivojević. Biće reči o aktuelnost romana „Ubiti pticu rugalicu“, o tome zašto je Harper
Li morala da napiše ovu knjigu, koja je simbolika „ptice rugalice“, ali i o mestu romana
„Ubiti pticu rugalicu“ u savremenoj američkoj i svetskoj književnosti, o malograđanskom
moralu i moralu u malim zajednicama, o problemu vaspitavanja i suočavanja dece sa istinom
i kako se odnositi prema nepravdi.

Roman „Ubiti pticu rugalicu“ američke spisateljice Harper Li prvi put je objavljen 1960.
i govori o devojčici Žan-Luizi Finč (poznatoj kao Skaut) i njenom bratu Džeremiju Finču
(poznatom kao Džem) koji žive na jugu SAD-a sa svojim ocem advokatom Atikusom Finčom.
U romanu Atikus brani crnca koji je optužen za silovanje belkinje.
Ovo je pre svega roman o odrastanju, o doživljavanju sveta deteta koje počinje da shvata
razliku između dobra i zla, o suočavanju sa svetom koji nije uvek dobronameran i naklonjen
ni deci a kamoli odraslima, pa potom i delo o rasizmu, društvenim nepravdama i njihovom
poreklu, predrasudama i njihovoj pogubnosti.

Roman je nagrađen Pulicerovom nagradom 1961. i predstavlja jedno od najpopularnijih
i najčitanijih dela američke književnosti. Ovo klasično delo koje književna kritika visoko
vrednuje prodato je u desetine miliona primeraka i prevedeno je na mnoge jezike. Roman
je adaptiran u istoimeni film koji je 1962. godine dobio nekoliko Oskara, u režiji Roberta
Muligana i sa Gregorijem Pekom u ulozi Atikusa.

Do 2. oktobra roman „Ubiti pticu rugalicu“ biće na popustu od 30% u svim knjižarama
Delfi i Laguninom klubu čitalaca u Resavskoj 33.

b92.net

DOLI SITI

Orli Kastel-Blum


Prevela sa hebrejskog Dušica Čvorić




Doli Siti je grad haosa i ružnog, neprijateljsko i tužno mesto koje predstavlja
dom doktorke, protagonistkinje ovog romana. Ona živi sama u gigantskoj stambenoj
zgradi gde vrši eksperimente na životinjama u svom stanu laboratoriji. Iako veoma
hladnokrvna, tugovaće kada uginu zlatna ribica i pas, a stvari postaju znatno komplikovanije
kada pronađe napuštenu bebu u prtljažniku automobila.
Antijunakinja ovog distopijskog sveta bori se sa materinskim instiktom stvarajući od
sebe negativ tipične jevrejske majke. Ali i za to postoji strašni razlog jer, koje bi dete
moglo normalno da odrasta na mestu kao što je Doli Siti? Zbog toga su telo i život
njenog sina određeni političkim okolnostima, granicama pre i posle ratova za Zapadnu
obalu i pojas Gaze, večite potrebe spremnosti za rat i podnošenja posledica sukoba.
Autorka se pita šta će biti ukoliko se ne pronađu rešenja? Da li će svi postati mentalno
bolesni i živeti u virtuelnom ili stvarnom Doli Sitiju?

Od svog objavljivanja do danas, ovaj roman preveden je na holandski, francuski, nemački,
 engleski švedski, grčki, italijanski i španski jezik.

clio.rs

„Drvo života“ Kristine Kovač



Kristinu Kovač poznajete, slušali ste njenu muziku. A sada je pred vama njena
prva knjiga koja odgovara na pitanje postoji li pogrešno vreme za pravu ljubav.
 
„Drvo života“ je romantična i potresna priča o dvoje ljudi koji su pronašli ljubav
kada su je najmanje očekivali.

Ona je bila u braku koji se raspadao dok se on u bolnici borio za goli život.
 
Nakon rođenja ćerke koju je žarko želela, Katarina Molnar suočava se sa činjenicom
da je njen brak sa Borisom na izdisaju.

Na Kliničkom centru, Damjan Vidak leži na Intezivnoj nezi sa dijagnozom teške
bolesti i neizvesnim prognozama.

Jednog usamljenog snežnog popodneva Katarina će na Facebooku pronaći upravo
Damjana, starog poznanika u dramatično novim okolnostima. Njihove sudbine
neočekivano će se spojiti u priču o ljubavi kad joj vreme nije, u priču o hrabrosti,
suočavanju sa slabostima i strahovima, u priču o strasti, životnim dilemama i odlukama
koje se moraju doneti: Ostati ili otići? Učiniti ono što je „ispravno“ ili zgrabiti sreću
oberučke?
 
Oni koji su imali priliku da zavire u knjigu dok je još bila u rukopisu ističu da je
Kristina napisala „najhrabriji ljubavni roman u poslednjih nekoliko godina“, da je „ispričala
dirljivu priču na moderan način, poklonila čitaocima istinsku tugu bez patetike“ i da
je njeno pisanje „ogoljeno, dirljivo, očaravajuće“.
 
Kristina Kovač je kompozitor, tekstopisac, izvođač i muzički producent. Rođena je
10. novembra 1974. u Beogradu, gde i živi. Ima ćerku Taru i čoveka Danijela.
 
Knjigu „Drvo života“ možete pronaći od petka, 16. oktobra u svim knjižarama
Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.

laguna.rs

Zahar Prilepin

Obitelj



Solovecki arhipelag, na severu Rusije, u Belom moru. Na ta udaljena ostrva neposlušne je u progonstvo prvo počela da šalje Katarina Velika, a surova tradicija nastavlja se i nakon Oktobarske revolucije 1917, kada je tu osnovan Solovecki logor specijalne namene (tzv. SLON), prvi iz nove mreže kažnjeničkih logora koja je kasnije prekrila ceo SSSR.

Kraj je dvadesetih godina. Poslednji čin drame srebrnog veka. Široko platno Bošovih razmera. Sa desetinama likova, sa jasnim tragovima prošlosti i odblescima pretnji u budućnosti – i čitav život koji se smestio u jednu jesen. Veličanstvena priroda – i klupko ljudskih sudbina, u kom je nemoguće razlikovati dželate od žrtava. Tragična istorijа jedne ljubavi – i istorija čitave države sa svojim bolom, krvlju, mržnjom, odražena je u Soloveckom ostrvu, kao u ogledalu. Moćan metafizički tekst o stepenu čovekove lične slobode i o stepenu čovekovih fizičkih mogućnosti. To je novi roman Zahara Prilepina, to je Obitelj. 
Obitelj je reč slovenskog porekla, i osim što znači „porodica”, znači i manastirsko bratstvo, teritorijia manastira, svi manastirski objekti... U rečniku Matice srpske, osim značenja „porodica”, navedeno je i ovo drugo značenje – оbitelj je „manastirsko bratstvo”. Zanimljivo je da Nikolaj Velimirović u svojm knjigama koristi reč „obitelj“ upravo u ovom značenju. Radnja Prilepinovog romana događa se u Soloveckom manastiru i odnosi se na „obitelj“, zato je i naslov u prevodu na srpski ostao autentičan.

„Zahar je izuzetan... U ruskoj kulturi postoje dve tradicije: tragička i herojska. Dostojevski je tragička figura, Tolstoj – herojska. Šalamov je tragička figura, Solženjicin – herojska. Prilepin tačno sledi herojsku tradiciju. Prilepin jeste Veliki Stil. Niko ne ume, ali on ume.“

b92.net

Spora smrt Lusijane B.

Giljermo Martines

O knjizi

Deset godina kasnije, u Lusijani nije ostalo ništa od one vesele i zavodljive devojke kojoj je poznati pisac Kloster diktirao svoje romane. Posle tragične smrti svog dečka, a zatim redom, njenih najdražih, Lusijana živi u strahu osvrćući se na svaku senku, svakog prolaznika, podozrevajući da su te smrti metodična osveta smišljena protiv nje, krug koji će se zatvoriti tek sedmom žrtvom. U najvećem očajanju obraća se jedinoj osobi kadroj da uđe u Klosterov zlokobni svet. Sveske sa zapisima Henrija Džejmsa i Skofildova Biblija biće ključ za putovanje bez povratka u najizvornije područje zla. Da li bi neki ubica mogao pažljivo da imitira slučajnost, da smisli geometriju smrti i da ostane nekažnjen? Kakva je kazna za one koji su nas lišili svega i naneli nam najveći bol? Posle međunarodnog uspeha Neprimetnih zločina, Giljermo Martines je napisao intezivan i izuzetan triler, remek-delo koje ga ističe kao jednog od najvažnijih pisaca svoje generacije.

 

OVO JE KNJIGA KOJA ME JE ODVELA u centar paklenih krugova od kojih se sastoji svaki izuzetan triler, to jest u piščevu sobu u kojoj se začeo zametak romana poznatog Klostera ali i zagonetnih smrti pod senkom njegove pretpostavljene i metodične osvete. Nesmotreni dodir po vratu vesele i zavodljive devojke Lusijane kojoj Kloster diktira svoje romane, bio je dovoljan da se razbaruši podnošljiv poredak sveta do granica nepodnošljivog zla u kojem počinju da se nižu smrti njenih najdražih. Da li je samo pisac u stanju da, vođen starozavetnom aritmetikom smrti „sedam za jednog“, imitira slučajnost i inicira osvetu izvršenu bez oružja, pomoću prirodnih elemenata?  Matematičar i pisac, Argentinac Martinez navodi junake da igraju tango na život i smrt, pokazujući nam ovom besprekorno smišljenom knjigom kako su i u njoj, kao u životu, važni koraci. Samo jedan pogrešan i ...

DUBOKO U KNJIZI POKAZAO SE NJEN DOSEG... Vešto vođena krimi priča, u kojoj Lusijana živi u strahu, podozrevajući da će se niz prethodnih žrtvi okončati njenom, sedmom, smrću, pruža na uvid i pitanja koja nadmašuju grozničavost običnog suspensa. Smisao osvete, koja se suprostavlja pozivu praštanja, od Medeje, Hamleta, poniženih i uvređenih Dostojevskog pa preko Tolstojevog epigrafa „Ane Karenjine“: „Moja je osveta i ja ću platiti, reče Gospod“ – u romanu Martineza dostiže jačinu neljudskog vapaja za zadovoljenjem pravde. Kakva je kazna za one koji su nas lišili svega i naneli nam najveći bol?

PRVA REČENICA GLASI: „Jednog nedeljnog jutra zazvonio je telefon, i da bih se javio, morao sam da se otrgnem od mrtvačkog sna.“

POSLEDNJE REČENICE GLASE: „ – To će biti roman drukčiji od svih koje sam do sada napisao. Ne znam za vaš – rekao je. – Ali moj će imati srećan kraj...“

KADA BI OVA KNJIGA BILA GRAD: po njoj bi promicali automobili, vreva prolaznika, bezlična gužva u kojoj svaka senka  predstavlja opasnost.
DOK DRŽIM OVU KNJIGU U RUKAMA razmišljam kako je samo jedan nepromišljeni gest u stanju da nam potpuno preobrati život.

PREPORUKA ZA ČITANJE: Čim još noćas pročitate ovu knjigu, nabavite i Martinezove „Neprimetne zločine.“  

laguna.rs

 " Osama "

Vladimir Kecmanović

O knjizi

Od autora kultnih romana Top je bio vreo i Kainov ožiljak.

Pripovedač ove potresne priče, stari musliman iz Bosne, ispoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije. Njegova priča o moćnicima i žrtvama jednog do juče mirnog i srođenog sveta, o Muratovom sinu Baji koji se u pomračenju uma poistovećuje sa Osamom bin Ladenom, kao da priziva povest o Ćamilu i Džem-sultanu, samo na ovim prostorima i u skorašnje vreme, u ovdašnjoj „prokletoj avliji“.

Istorija se ponavlja a zlo ne bira, kao da nam poručuje pisac na usta nesrećnog srpskog dečaka iz romana Top je bio vreo, a sada i u Osami kroz ogledalo nesrećnog Baje. Živopisnim bosanskim govorom, prepoznatljivim stilom sa jezgrovitim i isečenim rečenicama, Kecmanović gradi nezaboravne likove meštana, ratnih profitera, dođoša i porobljivača, džihadista i sforovaca, novih silnika i starih porodica koje je rat razorio, i potvrđuje svoje visoko mesto u savremenoj srpskoj književnosti.

„Novi roman Vlade Kecmanovića je djelo koje možemo svrstati u žanr knjiga „otvorenih vena“. Pisan je jezikom njegovog djetinjstva, govorom u kome su izostavljeni vokali i gdje se značenja riječi gube u bujici strasti i osjećanja koja autorove junake vode kroz snažne zaplete. Srpski pisac transcendira jezikom bosanskih muslimana – hrabro poštovanje komšije i melanholično poznavanje kasabe. Osama – još jedan trijumf Kecmanovićevog čovjekoljublja.“ Emir Kusturica

„Dijalekt stiče dostojanstvo kad se na njemu ispripoveda veliko umetničko delo. Znalački i maestralno, Kecmanović svoj književni svet programski uklapa u Andrićevu tradiciju, a možda i najveća sličnost Kecmanovića sa Andrićem jest u njegovom dubinskom razumevanju tragizma istorijske sudbine bosanskih muslimana.“ Muharem Bazdulj

„Kecmanovićeva istina najradije progovara na usta dece ili jurodivih. I ova priča je ispričana vedrim i nepobedivim uličnim jezikom. I malo kad je vedrijim jezikom ispričana tužnija priča.“ Vladimir Pištalo.

laguna.rs

Prije nešto manje od mjesec dana boravio sam sa skupinom pisaca i intelektualaca iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Srbije na pitoresknom Crvenom otoku pokraj Rovinja. Povod okupljanja gomilice zanimljivih, vrckastih, ali i nadasve obrazovanih, inteligentnih i kritičnih ljudi bili su Drugi dani Mirka Kovača. Svakodnevno smo se od centra grada do otoka vozili petnaestak minuta brodom, najčešće s mnoštvom austrijskih i njemačkih umirovljenika koji su prve listopadske dana provodili u spa-hotelu uživajući u blagodatima odlične rovinjske mikroklime, morskog zraka, bazenâ, masaža i obilnih doručaka. I dok smo uživali u diskusijama i razmjenama mišljenja, otvarali brojna važna pitanja i davali možda manje važne odgovore, nikako nisam mogao ne misliti na sudbinu vlasnica otoka koji je postao turistički raj, ali ni na Dragana Velikića, koji se u svom briljantnom romanu Islednik između ostaloga bavi i sudbinom obitelji Hütterot, s kojom je i sam čudnovatim sponama povezan.

Islednik je naime jedan od onih romana koji su razotkrivajući, osobni, a istovremeno iznimno univerzalni. U svakom poglavlju, u svakoj rečenici osjeća se kako autor iznosi dio sebe, što Velikić čini majstorski, veličanstveno, bez imalo patetike i srdžbe prema bližnjima. On pripovijeda o životu kroz niz malih, ali važnih priča koje izranjaju iz dubine sjećanja, govori o odnosima s majkom, ali i o obiteljskim prijateljima, bliskim ljudima i onim slučajnim prolaznicima koji okrznu svačiji život i ostave neke neizbrisive tragove. Fluidan autorski ich koji i jest i nije autobiografski, Velikićev pripovjedač, onaj je ich koji se opire bilo kakvom ušančavanju, ich koji čim počne pripovijedanje i njegovo bilježenje na papiru, postaje fikcionalan, ma koliko bio utemeljen na stvarnome. Ich Dragana Velikića u Isledniku rastvara kofere i škrinje ljudskih sudbina, vlastite obitelji, ali i ljudi s kojima je ta obitelj, njegova majka ili on sam, bila u bliskom kontaktu. Pletući priču između važnih gradova vlastite i tuđih biografija, od neizbježnih Pule i Beograda preko Budimpešte, Vinkovaca i Rijeke pa do Trsta, Rovinja i Soluna, Velikića zanimaju sudbine njegovih junaka, stvarnih ljudi kroz koje se najbolje vide ne samo sudbine naroda već i gradova koje je povijest dvadesetog stoljeća stalno mijenjala i zauvijek ih osakatila.

Jedna od tih sudbina, meni možda u romanu i najzanimljivija, jest ona prve pulske susjede Velikićevih Lizete, koja je u malom Draganu ostavila neizbrisiv trag. Njezin život jednostavno je čekao svoga pisca da bude ispripovijedan, a dobio ga je u Draganu Velikiću. Pratimo njezin život od Soluna, gdje kao kći vlasnika hotela uživa, pa se školuje u Beču u internatu gospođe Haslinger, da bi je početak Velikog rata odveo u Trst, gdje postaje družbenica i prijateljica barunice Hütterot, s kojom će dio života provesti na Crvenom otoku. U poslijeratnom istarskom kaosu Lizeta je završila u Puli, a njezina prijateljica i družbenica, dobrotvorka Rovinja, osoba čiji je otac osmislio rovinjski turizam, a ona sama spašavala radnike i bila, bez dvojbe, ljevičarka, najvjerojatnije je silovana i ubijena, bačena u dubine rovinjskog arhipelaga, a imovina obitelji rasparčana, uništena i devastirana. Velikić kaže: "Svaka priča živi u onoliko verzija koliko je učesnika, glavnih i sporednih, nemih svedoka sa strane, ili tek opsesivnih naratora u dosluhu sa dešavanjima koja su im prethodila." Tako to biva u životu i literaturi, pa je njegova majka, o kojoj Islednik velikim dijelom i govori, i sama bila povezana s jednim automobilom Hütterotovih i udbašem koji ju skuplja u poslijeratnoj Istri i od kojeg vješto bježi upravo u Raši, da bi svoje putovanje sretno završila u Rijeci.

Balansirajući poput artista na žici, Velikić ispisuje svoju povijest, onu svoje obitelji i obiteljskih prijatelja, od Lizete do urara Masleše, povijest u kojoj neizostavnu ulogu, kao, uostalom, i u njegovoj prozi, igraju hoteli, mjesta kratkog predaha, ostanka i zaborava, mjesta u kojima se lako postaje netko drugi. To su hoteli oko kojih se vrti obiteljska povijest, a i autorove pripovijesti – Bonavia u Rijeci, Terapija u Crikvenici, Slon u Ljubljani, Admiral u Vinkovcima, Bellevue u Splitu, Slavija u Opatiji, Palace na Ohridu, Prenoćište Raša, Central u Puli, Skaleta u Puli i tako u nedogled i u beskraj. Upravo je bilježnica u kojoj je majka bilježila imena hotela u kojima je odsjedala i koja je nestala zajedno s većinom uspomena u pljački vlaka u Vinkovcima dok se obitelj selila u Pulu, potaknula Velikićev spisateljski nerv.

Islednik nije samo povijest majke i sina, Lizete i hotela njezina oca, pulskoga urara Maleše i njegovih popravaka satova komunističkih glavešina te barunice Hütterot, već je to nadasve roman koji govori o borbi protiv zaborava, o varljivosti sjećanja i potrebi da se ona zabilježe. I tako će možda i hotel Istra na Crvenom otoku jednoga dana nekome piscu pričati neke druge priče, ali sumnjam da je ijedan umirovljenik na odmoru u tome malom raju koji je, kao i rovinjski turizam, osmislio barun Hütterot, ikada pomislio da je tu možda život skončala jedna hrabra žena. Jer taj divni otok, kao i sve drugo što je lijepo, ima svoju tamnu mrlju.

Autor: Seid Serdarević
Izvor: Express