Milan Rakić (1876-1938)



Rođen je 1876 godine u Beogradu. Završio prava je u Parizu. Po povratku sa studija stupio je u diplomatsku službu, u kojoj je bio skoro do smrti kao poslanik naše države u inostranstvu. Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku” 1902. Napisao je malo, svega oko pedeset pesama i dosta rano je prestao da piše. Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, jezik besprekorno čist i krepak. Umro je u Zagrebu 1938. godine.

Na Gazi-Mestanu



Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni k'o vaš oklop i pogleda mrka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.

Zaljuljano carstvo survalo se s vama.
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.

Kosovski junaci, zasluga je vaša
Što posljednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi!

Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.

Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli. Jer zna da si mati;
Jer pre nas ni polja ni krševi goli
Ne mogaše drugom svesnu ljubav dati.

I danas, kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.

Simonida



Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
Te čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na počađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, —
Tvoje već davno iskopane oči!

Večiti putnik



Ja sam bio stvoren, Gospo, da se rodim,
Da živim, i umrem, sve u istoj kući,
Da celog života, nikud nemičući,
U istome kutu razgovore vodim.

A ja belim svetom rasuh život ceo;
I na obalama gde je večna plima,
I u svakom gradu, svakom mestu, ima
Po kap moje krvi i mog srca deo.

Ko raskinut đerdan,snizali se moji
Dani, razbacani, tuđi jedan drugom,
I u lutalačkom mom životu dugom
Nigde jedan spomen uz drugi ne stoji.

Sad sam silom ćudi, Gospo, ne znam čije,
Na severu mrtvom, gde se mrzne more,
Gde ni jedna tica propevala nije,
Gde prastare šume nikad ne šumore,
I gde snežne jele sto proleća broje
Kao bele duvne nepomično stoje...

Sve su jutros jele obvijene snegom,
I drvene kuće, ko od snega cele,
Pod crkvenim tornjem spokojno se bele,
Ko šatori beli pod pobednim stegom.

No misao moja nije tako bela,
U meni se budi opet čežnja stara,
I šapćući tajno, ko večernja vrela,
Pred očima mojim stare slike stvara.

I ja vidim druge predele, i boje
Druge, s puno sunca, s dve goleme vode,
Gde slepovi niski ukotvljeni stoje
I brodovi puni u daljinu brode.
Gde nad mirnom vodom, u večernje vrele,
Bde starinske kule s mrke citadele.

Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Očajna pesma

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.
Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sitaÂ…
-Kada pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena,
A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi,
Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela
Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim

Misao

Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog zivota, sa tugom i bedom,
Ja znam sta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidis na licu mi bledom.

Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku:
Kad srce zapisti, misao je kriva!

Kad se spusti vece, i vrh tamnih njiva
Belicaste magle oblacci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk poboznih zvona sto vecernje zvone.

U cas kad zavlada mir kraj mene sirom,
I suma zacuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namuceno telo
Zazudi za slatkim odmorom i mirom.

Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Gusi me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!

Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noci,
Sto gleda za stepom gde promice stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moci.

Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!

Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...

BOZUR


Kako je lepa ova noc! Gle, svuda,
S topole, rasta, bagrema I duda,
U mlazevima zlatokosim pada
Nesustastvena mesecina.Sada,

Nad livadama gde trava mirise,
U rascvetalim granama, svrh njiva
Koje se crne posle bujne kise,
Velika dusa mesecina sniva.

Sve mirno. Tajac. Cuti polje ravno
Gde nekad pade za cetama ceta...
- Iz mnoge krvi izniknuo davno,
Crven I plav, Kosovom bozur cveta...

DOLAP


Ja znam jedan dolap. Crn, glomazan, truo,
Stoji kao spomen iz prastarih dana.
Njegovu sam skripu kao dete cuo.
Stara gruba sprava davno mi je znana.

Jedan mali vranac okrece ga tromo,
Malaksao davno od teskoga truda.
Vuce bedno kljuse sipljivo I romo,
Bic ga bije, ular steze, zulji ruda.

Vrance, ti si bio pun snage I volje,
I dolap si stari okretao zivo.
Tesila te nada da ce biti bolje;
Mlad I snazan, ti si slatke snove sniv'o.

Al' je proslo vreme preko tvoje glave,
Iznemoglo telo, malaksale moci;
Poznao si zivot I nevolje prave,
I julijske zege I studene noci.

O kako te zalim!- gle, suze me guse,-
Olicena sudbo svih zivota redom,
Tebe, bracu ljude, I sve zive duse,
Jednake pred opstom neminovnom bedom.

Podne. Ti bi vode. Ko ce ti je dati?
Tu kraj tvojih nogu zuboreci tece.
Ali bic fijukne...Napred, nemoj stati,
Dok ne padne spasonosno vece.

Podne. Ti si gladan. Ti bi trave hteo,
Svuda oko tebe buja trava gusta,
I mirise njene cuv donosi vreo.
Ali bic fijukne. Zbogom, nado pusta!

Ti si, kao I ja ,od mladosti rane
Osetio opstu sudbu sto nas gazi,
I gladan I zedan provodio dane
Sve u istom krugu, sve na istoj stazi.

Ti si, kao I ja, na julijskoj zezi,
Dok zubori voda kraj tebe u viru,
Sanjao o sreci, nagradi, I nezi,
Sanjao o dobrom, zasluzenom miru.

O, ko zmija ljuta kosuljicu svoju,
Ostaviti bedu, nesrecnu I zlobu,
I udarce bica stecene u znoju,
I svemocnu podlost I opstu gnusobu!

Pusti snovi! Napred, vrance, nemoj stati,
Ne mirisi travu, ne osecaj vir;
Nagradu za trude nebo ce ti dati:
Mracnu, dobru raku, I veciti mir!

Lepota – Milan Rakic



Jest, nema na tebi ni jednog dela

da se mome oku mogao da skrije,

ni jednog prevoja blistavog ti tela

da se moj poljubac na nj spustio nije.



Znam te tako dobro: u rastanka čaše

ti preda me stupaš sva sjajna i živa,

znam kada će suze oko da ti kvase,

znam kad ti se duša miloštom preliva,



A kad u njoj nosiš svu toplinu Juga…

Pa ipak si svakog dana nova meni,

uvek nova, uvek tako čudna druga,

i nikad slična jučerašnjoj ženi.



Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene

raznovrsnim sjajem, mirisom i bojom.

- Oh, budi jedanput ko i druge žene.

Da odahnem najzad pred lepotom tvojom…

U KVRGAMA

U kvrge su me bacili, o srama!
Da, to je bilo u prastaro vreme.
Jesam li bio kriv? i zašto? - Tama
Ćuti, i redom sva stvorenja neme.
U kvrge su me bacili, o srama!

Neko ih steže, a ne vidim ko je,
Al' čujem kako škripe kvrge gnusne,
Pod silnim stegom pršte kosti moje,
I krv iz rana na mahove pljusne.
Neko ih steže, a ne vidim ko je.

Jauk i piska svuda oko mene.
U redovima crnim kvrge stoje,
U njima pište deca, ljudi, žene.
Neko ih muči, a ne znaju ko je.
Jauk i piska svuda oko mene.

Steži, o steži, nevidljiva silo!
I nemilosno kosti moje mrvi,
Dok najzad moje ne prestane bilo,
I ne iscuri kap poslednja krvi!
Steži, o steži, nevidljiva silo!

O, kako ti se slatko smejem sada,
Žrtva se ruga dželatu što kolje.
Zar to vrhunac mučenja i jada?
Zar ništa nisi izmislila bolje?
O, kako ti se slatko smejem sada!

Udri, i muči, i priteži jače,
Al' znaj da neće preći moje usne
Ni jedna rečca što moli il' plače,
Ni bapske kletve, ni slabosti gnusne!
Udri, i muči, i priteži jače, -

Al' dokle redom deca, ljudi, žene
Plaču i pište, bedni, pokraj mene,
I ropski kleče pred skrivenim stvorem,
Vrh piske, kletve i vapaja njini'
Leteće mirno moj duh u visini,
K'o morska lasta nad širokim morem.

PRIZIV


Pomeni me u moltvama tvojim
Kad sunce pada za daleke gore
Jer znaj da mene kobne misli more
I da se kao malo dete bojim.

Ti cista duso budi Genoveva
Nad zaspalim Parizom koja bdi
Dokle pod njenim blagoslovom sneva
Ljubavik cedan i zlocinci svi

I nek pod tvojom molitvom zacute
O zastitnice vecna duse moje
Sve kobne misli sto mi srce mute
I ko zlocinci spremne za boj stojte

Pomeni me u molitvama mila
I ja cu znati u casove tame
Kad opet grune necastiva sila
Da dobra dusa tvoja pazi na me...

Nasledje


Ja osecam danas da u meni tece
Krv predaka mojih, junackih I grubih,
I razumem dobro, u to mutno vece,
Zasto bojne igre u detinjstvu ljubih.

I prezirem tugu, zaboravljam bolju,
Jer u meni tece krv predaka moji,
Mucenika strarih I junaka koji
Umirahu cutke na srasnome kolju.

Jest, ja sam se dugo sa prirodom hrv'o,
Uspeo sam- sve se moze kad se hoce-
Da na ovo staro I surovo drvo
Nakalemim najzad blagorodno voce.

I sad, ako placem kad se mesec krene
S oreolom modrim niz nebesne pute,
Il' kad stare sume, carobne sirene,
Jedno tuzno vece zlokobno zacute,

Ja osecam ipak, ispod svezih grana
I kalema novih, da, ko nekad jaka,
U korenu starom struji sanzna hrana,
Neiscrpna krepost strinskih junaka.

Sve iscezne tada. Zaboravljam bolju,
A preda me staju redom preci moji,
Mucenici stari, I junaci koji
Umirahu cutke na stasnome kolju...

Pesniku


Gospod ti je dao svetlu iskru. Kresni,
I obasjaj tamu gde pesnici zive,
Majusnosti svoje neka budu svesni.

Srusi ko od sale, njihove oltare
I idole mnoge kojima se dive!
Razbi predrasude i kalupe stare!

O razmahni rukom krepkom, nek se krha
Stara trosna zgrada od dna pa do vrha!
Goni bednu bracu ko bura matroze!

Nek zastrepe, bedni! Nek u samrtnom strahu,
Krsteci se, cuju tvoju pesmu plahu
Gde grmi kraj njine slikovane proze!

JASIKA

Nad krovovima nebo sivo,
A izmaglica vlazna luta
I ko prozracno meko tkivo
Pokriva pravce moga puta.


Na omorici ljudi, zveri,
I bilje, sve se mrtvo cini.
- Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.


Treperi samo, o jasiko!
Taj tamni nagon sto te krece
razumeo jos nije niko,
Razumeti ga niko nece.


No on za mene sada znaci
Taj neumitni zivot sto se
Nikada joste ne pomraci
I koji mutne struje nose.


Pobednik vecni, uvek cio,
Izvan dobroga i van zloga,
danas ko juce sto je bio
Jaci od smrti i od boga.


Treperi samo, o jasiko!
Gledam te s ceznjom i sa tugom
Na bolove sam davno sviko,
Sa jadom zivim kao sa drugom.


I kad zivot mislim ceo,
Koji je bio sto je sada,
Na moju dusu ko crn veo
Ogromna, teska senka pada.


No ko pauka sto za mrezu
Vezuju tanki konci oni,
Drhtaji tvoji mene vezu
Za vecni zivot od iskoni.


I u dnu tuzne duse moje,
Ko nagovestaj nove vere,
Veselo kao lisce tvoje,
Nagoni tamni zatrepere...

Kao Bajka

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providn, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje

SIMONIDA
(Freska u Gracanici)

Iskopase ti oci, lepa sliko!
Veceri jedne, na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci!

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenu mozaik-odelu
Dok mirno snosis sudbu tvoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu i belu;

I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
I covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoj,

Tako na mene sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida,
Tvoje vec davno iskopane oci...

SETNA PESMA

Doslo je vreme kad nam kosa sedi,
I nasa cula postepeno grube.
Stojimo tako skruseni I bledi
Dok nasu starost obljavljuju trube.

No jos u meni isceznuo nije
Sledbenik Mladog Vertera, sto sanja
Pri mesecini, I sto suze lije
Uz svaki spomen starog secanja!

O, znam to dobro, stari oganj da je
Nestao, da ga nece biti vise.
No nasu ljubav nema ko da zbrise:
Ona se menja ali uvek traje.

Sad nam je ljubav otmena I cedna,
Ko mesecinom prozeta. Mirise
Ko cvet sasusen, uspomena jedna,
U kjizi sto se vec ne cita vise.

O, daj mi draga, da na krilo tvoje
Polozim glavu umornu, da sada
Slusam, dok bljeste na zapadu boje
I vece kao crno krilo pada,

Kao u skoljci huku morskih vala
U nasoj dusi, gde ce odsad rasti
Niz crnih beda I starackih zala,
Prigusen sumor nekadanje strasti...

ROSA PADA

Nebo je sivo, mesec bled,
Tisina svuda, mir.
Ne sumi sad platana red,
I ne zubori vir.

O,cudna noc,o, cudan sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
U koji kao viti vlat
Moj bolni drsce duh.

Osetim katkad tajni let
Kroz noc, dok cuti vir;
Strese se list i strese cvet,
Pa opet vlada mir.

To rosa, tiko kao sen,
Pada na list i cvet,
I blaga noc za jedan tren
Osvezi ceo svet.

I ja osecam u taj sat,
Tajanstven, crn, i gluh,
Dok kao nezni, viti vlat
Moj bolni drsce duh,

Da to u tami neki Bog,
Nad svetom koji mre,
Iz boleciva srca svog
Proliva suze te...