Jedinstven spomenik oslobodilačkih ratova u Srbiji. Nekada van naselja, pored Carigradskog druma, a sada na Bulevaru Dr Zorana Đinđića (nekada Bulevar Revolucije) - u samom Nišu.
Ćele kula je podignuta od lobanja izginulih Srba u bici na Čegru kod Niša 31. maja 1809. godine. Izgradjena je već krajem leta iste godine, na inicijativu svirepog Huršid paše, tadašnjeg zapovednika Niša, kasnije velikog vezira.

Bitka na Čegru 1809. godine je odlučujući sukob Srba sa Turcima u Prvom srpskom ustanku (1804-1813), od čijeg ishoda je zavisila sudbina ustaničke Srbije. Oslobodjenje Niša u ustaničkim planovima nacionalno - oslobodilačke politike, bio je najbitniji cilj obnove srpske države. I medjunarodna politička akcija ustaničke srbije, u svojim zahtevima pregovaračke politike sa Turcima, uvek traže priključenje Niša Srbiji. Tako Ruski izaslanik u Beogradu, tokom Prvog srpskog ustanka, Konstantin Rodofinikin, obaveštavajući carsku Rusiju 1808. godine, posebno naglašava da u sastav buduće Srbije "mora biti i Niš". Isto tako, ruska vlada u pregovorima sa Napoleonom i Turcima, 1808. i 1809. godine, obavezno ističe da u sastav Srbije mora ući i Niš. To, uostalom, i Karadjordje, početkom 1809. godine zaheteva od Rusa, koji pregovaraju sa Turcima.

U takvom raspoloženju je, u proleće 1809. godine, i započela srpska vojna operacija prema Nišu. Srpska ustanička vojska, sa oko 16.000 boraca, predvodjena glavnim zapovednikom Milojem Petrovićem, komandantima Hajduk Veljkom i Petrom Dobrnjcem i vojvodama Ilijom Barjaktarevićem, Pauljom Matejićem i Stevanom Sindjelićem, pristigla je 27. aprila 1809. godine na domak Niša kod sela Kamenice, Donjeg i Gornjeg Matejevca. Za mesec dana boravka, srpski ratnici su ovde izgradili šest utvrdjenih šančeva, čitav sistem reduta, magacina i drugih fortifikacija. Dugo ustaničko zadržavanje kraj Niša koristilo je i Turcima da ojačaju svoje redove vojnicima iz Sofije, Jedrena, Prištine, Leskovca i Vranja.

Konačno, Turci su, 31. maja 1809. godine, napali najistureniji srpski logor, ukopan na uzvišenju Čegar, kojim je komandovao resavski vojvoda Stevan Sindjelić. Boj se vodio čitav dan. Turci su napadali u talasima. Poraz je prouzrokovan i sukobom medju srpskim starešinama, pa Stevan Sindjelić nije dobio adekvatnu pomoć iz susednih šančeva. To potvrdjuje i letopisac, zapisavši na margini crkvene knjige "Pentikostar": "Na Čegar srpska vojska poginu; starešine se skaraše i vojsku izdadoše". Sindjelić je tada izveo herojski podvig: pucnjem u barutanu digao je u vazduh čitav šanac, uništivši i sebe i brojne Turke.

Na Čegru je izginulo oko 3.000 Srba. Od njihovih glava Turci su načinili Ćele kulu. Zabeleženo je kazivanje nekog "hadžije Srbina iz Niša" o načinu skupljanja i pripremanja lobanja za gradnju Ćele kule.
Niški paša je, odmah posle Čegarske bitke, "davao za svaku srpsku glavu po 25 groša, pa zapovedio ćurčijama da ih oderu, te ih je odrane slao da se uzidaju u kulu, a kože njiove dao štaviti i potom napunjene pamukom poslao u Carigrad".

Pisanih turskih izvora o Ćele kuli nema. Podatke o njenom izgledu, načinu gradnje, broju lobanja daju putopisci, prolazeći kroz Niš u XIX veku. Prvi put je Evropa bila obaveštena o ovom spomeniku turske svireposti i srpske hrabrosti 1833. godine, kada je francuski pesnik i akademik Alfons de Lamartin (1790-1869) izdao svoje delo "Put na Istok", gde je, u posebnom poglavlju "Beleške o Srbiji", ukazao na značaj ovog spomenika za Srbe i potrebu da bude sačuvan.

Najraniji opis Ćele kule, sa podatcima o veličini, beleži profesor beogradskog Liceja, Isidor Stojanović, koji je 24. avgust 1864. godine posetio ovaj objekat. Četvorougaona je, visine "15 stopa" (4,65 m), širine "13 stopa i 4 palca" (4,09 m), a dužine oko "13 stopa" (4,03 m), sa ugradjenim glavama u "od cigala stvorene kvadrate krečom utvrdjene".
Ukupno, na sve četiri strane Ćele kule bilo je 56 redova. U svakom redu po 17 lobanja, što ukupno iznosi 952.

Izgradivši Ćele kulu Turci su je štitili, zabranjujući Srbima da odnose lobanje sa njenih zidova radi sahranjivanja. Želeli su da, postojanjem jednog ovakvog objekta, spreče svaku pomisao hrišćana na bunu ili ustanak. Medjutim, već na početku druge polovine XIX veka, Ćele kula je mogla stradati od samih Turaka. U vreme izmedju 1861. i 1864. godine, kada je niškim pašalukom upravljao Mithad paša, kasniji presednik turske vlade i poznati "modernizator" Turske; na njegovu inicijativu doneta je odluka o rušenju Ćele kule. Ali, intervencijom niških Turaka onemogućeno je da se Mithad pašina ideja sprovede u delo.

U periodu posle 1870. godine, Turci više ne obraćaju posebnu pažnju na Ćele kulu. Političke i ekonomske prilike u južnim delovima Srbije izmenile su se na štetu Turaka. Nemajući više intersesa ni snage da Ćele kulu kao simbol "pretnje" sačuvaju, njeno propadanje se odvijalo istovremeno sa opadanjem turske moći u Nišu.

Posle oslobodjenja od Turaka, Ćele kula je bila u kritičnom stanju. Prva zaštitna intervencija ostvarena je u leto 1878. godine postavljanjem ćeramidnog krova na četiri drvena stuba nad Ćele kulom. Kapela osnove krsta, čije krakove čine četiri ulazna trema sa portalima, izgradjena je po projektu beogradskog arhitekte Dimitrija T. Leka. Podizanjem kapele, ova Kula od glava srpskih ustanika iz 1809. godine - dokumenat vremena robovanja, spomenik turskog varvarstva i srpskog junaštva - postala je mauzolej herojstva i slobode.

Nova intervencija na Ćele kuli obavljena je 1937. godine prilikom proslave šezdeseta godišnjice oslobodjenja Niša od Turaka. Tom prilikom, čišćenjem središnjeg dela objekta, pronadjeno je više lobanja, koje su ponovo ugradjene u Ćele kulu. Danas, posle punih 180 godina od nastanke objekta, preostalo je samo 58 lobanja. Na severnom zidu 21, na zapadnom 13, na južnom 12 i na istočnom 11 lobanja. U posebnoj vitrini smeštena je još jedna dobro očuvana lobanja sa natpisom: "lobanja Stevana Sindjelića".

Na platou ispred ulaznih vrata kapele postavljena je 1938. godine bista Stevana Sindjelića, rad vajara Slavka Miletića. Na postolju biste postavljen je reljef butke na Čegru, rad istog vajara. Tada je u kapeli Ćele kula postavljena i bronzana ploča sa medaljonom Lamartina i njegovom porukom iz 1833. godine: "Neka Srbi sačuvaju ovaje spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im kakvu su cenu platili njihovi očevi".

Povodom proslave 180-godišnjice Ćele kule, 31. maja 1989. godine, kapela je obnovljena i okolina uredjena. Na mestu ranije vojne kasarne uredjen je veliki parking prostor, izgradjen je prizemni objekat u stilu moravske kuće za izložbeni prostor, a uredjen je i deo Gabrovačke reke i podignut novi drveni mostić.

Ćele kula je stavljena pod zaštitu zakona 1948. godine, a odlukom Skupštine Srbije - od 7. aprila 1979. godine - proglašena je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Maja 1989. godine niški Zavod za zaštitu spomenika kulture uputio je predlog za uvrštavanje Ćele kule u listu svetske baštine UNESKO-a.

Ovaj spomenik godišnje poseti od 30.000 do 50.000 ljudi. Specifične karakteristike svrstavaju je u red naših najznačajnijih istorijskih spomenika.


upoznajsrbiju