Ponekad nas neko iskustvo u životu natera da se zamislimo i preispitamo svoje ponašanje..Ali, da li je iskustvo dovoljno da nas promeni kao osobe?
Da promenimo naš način razmišljanja, ponašanja zauvek, ili je to samo uslovljeno tim trenutkom, a kasnije ponovo budemo ono što smo i bili. Da li je moguće totalno se promeniti kao osoba i iz lošeg postati dobar ili obrnuto? Da li bi ta promena bila stvarna ili samo gluma?

Ja imam jednu manu, koja je sastavni deo mene..A to je ''rezervisanost'' prema ljudima koje ne poznajem i mali ''propust'' u moj svet...Nikada to nisam izmenila...Jednostavno, to sam ja...
Prihvatam ljude onakve kakvi jesu. Ne spadam u ljude, koji su prihvatili nekoga, sa namerom da ga promene...

Iskreno, narkoman se može izlečiti, alkoholičar se može izlečiti. Moguće je da se promene do te mere, da nikada u životu ne posegnu više za tim porocima.
Međutim, problem je okolina. Ona je ta koja će da sumnja, da li će opet ''piti'' ili postati narkoman...Mislim da su promene kod tih ljudi sigurno jedne od najvećih...

Ako je neko loš, a ''transformiše'' se u dobrog...Hm..Po meni ''Vuk dlaku menja, ali ćud nikada''...
Neke ljude koje poznajem iz detinjstva, imaju vidljive promene u ponašanju...Kulturniji su, komunikativniji...Ali je duša ono što se formira od malena...Tu nisam osetila promenu...

Da li misliš da recimo odlazak u zatvor ili na rehabilitaciju takvih ljudi ne može potpuno uticati na njihovu promenu i da kad bi prvom prilikom bili u mogućnosti da urade "ono" isto, to i uradili? I da "menjanje" osobe nije moguće ni u kom slučaju?

Da iako primetimo nečiju promenu u ponašanju to nije stvarno već gluma ili pretvaranje zbog okoline?

Iskreno, mnogi se od tih ''rehabilitovanih'', stvarno promene...Ali kažem, problem je okolina, koja jednostavno uvek sumnja...Ti ljudi su pod ''pritiskom'' okoline, pa i kada su sasvim sa sobom da se promene iz ''korena'', nemaju podršku okoline. Upravo zbog tog ''pritiska'' oni i sami ''popuštaju'' pred sobom..i vraćaju se na prvobitno..
To su ''krupne'' promene i ne važi generalno za sve slučajeve, ali za većinu da...

Kada su u pitanju ljudi koji pokušavaju da koriguju svoje ponašanje, tu je situacija nešto drugačija. Može se neko ponašanje korigovari, ali karakter i ono što čovek nosi u duši, teško ide. Ne kažem da je nemoguće, ali je potrebno mnogo ''mentalnog'' treninga.
Postoje ljudi koji ''glume'' promene, kako bi fascinirali osobu koju žele da osvoje...Ima i toga..

Moguće je da se neko promeni, ali sumnjam...Mislim da ipak negde u dubini svoje ličnosti ostanu isti samo se više trude da se pretvaraju baš zbog te okoline, kako bi im pokazali da su se promenili..

Mislim de je čovek ono što jeste, i da ništa ne može uticati na totalnu promenu karaktera ili ličnosti, pa čak ni izolazija i nemogućnost ponavljanja loših dela.

Što se tiče obrnute situacije, da dobar čovek postane loš, takodje sam istog mišljenja..Da je dobar dobar, jer je jednostavno takav, ali ga na primer okolnosti nateraju da u afektu postane loš..Takvim osobama je griža savesti i osećaj kajanja dovoljan motiv za povratak na ono što u stvari jeste.

Sagacity ::.

Iskreno, narkoman se može izlečiti, alkoholičar se može izlečiti. Moguće je da se promene do te mere, da nikada u životu ne posegnu više za tim porocima.
Međutim, problem je okolina. Ona je ta koja će da sumnja, da li će opet ''piti'' ili postati narkoman...Mislim da su promene kod tih ljudi sigurno jedne od najvećih...

Ako je neko loš, a ''transformiše'' se u dobrog...Hm..Po meni ''Vuk dlaku menja, ali ćud nikada''...
Neke ljude koje poznajem iz detinjstva, imaju vidljive promene u ponašanju...Kulturniji su, komunikativniji...Ali je duša ono što se formira od malena...Tu nisam osetila promenu...

Sa ovim se slazem od reci do reci,potpuno!

Mislim da su promene moguće ali one male zanemarljive kao što su da neko promeni svoje ponašanje,nauči nešto ,obogati sebe lepim stvarima ili pak nauči da bude zbog okoline drugačiji,manje otvoren ili loš.
Drastične i iz krajnosti u krajnost,da dobar čovek postane loš,ili loš postane dobar mislim da je nemoguće jer uvek ima onaj mali delić tog dobrog ili lošeg u čoveku od početka do kraja i kad tad taj deo izadje na videlo.
Mnogi ljudi koje sam znala od malena promenili su se delimično ali su u suštini ostali isti kao što su i bili mada ih je život oblikovao malo drugačije nego dok su bili zeleni i neiskusni.Okolina i okolnosti dosta utiču na promene kod ljudi ali duša ostane ista i savest je u njima ono najvažnije.

ljudi su posebna vrsta kameleona.... menjaju se u skladu sa okolnostima, eventualno neko zivotno iskustvo moze da ih trgne i da se zapitaju gde greshe....ali sushtinski se ne menjaju...kad tad se vrate na stare staze, na svoje prvobitno ja koje je osnova...sve ostalo je nadogradnja, chesto maska koju sami nesvesno ili svesno stvaraju i tako lakshe klize niz vodopad zivota...

Menjam se ali sporo , ljudi se menjaju više ili manje to zavisi od okolnosti.
Sve se menja sem kamenja

Ljudi mogu da se promene ili bar da ostave utisak
da se jesu promenili. Sve zavisi od motivacije.
Medjutim, ako je nešto čoveku usadjeno genetskim kodom,
teško da će uspeti. Prirodu je teško menjati, donekle korigovati
već može.

Ne znam šta reć, ja se nadam da se ljudi mogu menjati shodno okolnostima,mnogo veći uticaj ima okruženje i osobe sa kojima ste u kontaktu.Ja za sebe mogu reć da se jako slabo menjam a opet čini mi se da sam se dosta promenila uz neke osobe koje mi ispunjavaju život,druženje i prema kojima osećam naklonost ,pre će me promenit neko koga volim nego neko koga ne cenim a da se samo zbog negativnih komenta na moje ponašanje ili neke osobine koje imam kao mane menjam, neću nikad.

Ja bi reko vako.

Normalno je da se čovjek mijenja.
Samo se budala ne mijenja, jer ni ne primijeti da se i on promijenio.
Po meni postoje dvije vrste promjena.
Prve su "zato jer moram", a druge su "zato jer želim".

Zato jer moram
Čovjek je, želio to priznati ili ne, društveno biće. I živi u nekakvoj zajednici sa drugim ljudima.
Da bi taj život bolje funkcionirao, svako se u nekakvom postotku mora promijeniti i tim promjenama prilagoditi suživotu u zajednici. Da li su promjene zbog obaveze poštivanja određenih društvenih normi, ili jednostavno sam utvrdiš da će ti promjene koristiti, nije ni bitno.
Banalan primjer. I najbahatiji susjed u susjedstvu se promijenio. Parkirao je nepažljivo, zauzimao dva mjesta. Pa smo mu podizali brisače. Nije skonto. Bogami, nakon ispuštene gume je.
I sada savim pristojno parkira.

Zato jer želim
O ovome mi se čini da ne treba puno raspravljati. Ovdje nema mora. Ovdje ima motiva. Svako tko je u vezi ili braku zna da se promijenio u odnosu na "input".
Neki shvate da nije baš takav gušt ići nedjeljom na utakmicu, već je ljepše voljenu osobu odvesti na izlet. Neki nešto drugo.
Netko je spomenuo alkoholizam i drogu. Iz iskustva znam da ljudi koji su imali motiva, koji su imali ljubav i podršku okoline su uspjeli. Iako su to ovisnosti koje spadaju pod bolesti, pa bi to prije tretirao kao izlječenje, a manje kao voljnu promjenu.



PS
A sad da probam odgovoriti na temu, jer je pitanje postavljeno "drastično". Iz krajnosti u krajnost.
Svi se mi rađamo isti. Prazna knjiga koju život ispiše. I okolnosti nas usmjere kojim putem i kamo ćemo stići. Mislim da se nitko ne rađa kao loš ili dobar. Sredina i život ga učini takvim kakav je.
Pa oko osobi izmijeniš životne uvjete, mislim da su i takve drastične promjene moguće.
Pa tako bivši kriminalci i ubojice postaju mirni obiteljski ljudi.
A mirni obiteljski ljudi masovni ubojice, što se u novijoj povijesti skoro svakodnevno potvrđuje.

Ličnost je skup psihičkih osobina...
I mehanizama...
Unutar pojedinca...
Koji su organizirani i relativno trajni...
I koji utječu...
Na interakcije pojedinca...
I njegove adaptacije na...
Okolinu

Postoji "istinsko ja" koje je formirano i prilicno fiksirano vec u nasoj 5 godini zivota (po Freudu), i "drustveno ja" koje predstavlja razlicite drustvene vestine, potrebne za prezivljavanje u socijalnim kontaktima, i drustvu uopste.Ukratko to je nasa maska(e), koje menjamo prema potrebi, ponekad uspesno, ponekad ne

John Locke je autor teorije "Prazne table"

Tabula rasa (неисписана табла) је латински превод Aristotel овог израза из списа О души
којим се означава елементарно или анимално стање душе кад још ништа на њој није исписано. Касније овај термин бива употребљен у нововековном спору између рационалиста и емпириста. Њиме су емпиристи тврдили да се човек рађа без икаквих урођених знања, као празна табла. Израз је постао шире познат тек у употреби Dzona Loka.

Tabula rasa у извесним педагошким и психолошким теоријама приступа развоју личности ставом по којем се човек рађа потпуно „празан“, па се све што поседује стиче искључиво искуством и васпитањем, односно социјализацијом

medjutim mi se ipak ne radjamo "neispisani", jer imamo dosta genetike nasih predaka u sebi.Ta genetika ne mora doci do izrazaja, nego jedino ako je necim pobudjena...Dete nece traziti bananu, ako mu nije dana ranije, kao sto ni jedan Velazquez koji , recimo cuci u nama, nikada nece doci do izrazaja, i vremenom ce do kraja zakrzljati, jer se nitko nije setio da potencira nase crtacko umece.

Prema Frojdovom učenju strukturu ličnosti čine tri sistema ili instance: id, ego isuperego. Id je biološka, ego psihološka a superego socijalna komponenta. Osnovnastruktura ličnosti stiče se u ranom detinjstvu - "dete je otac čoveka".

Id
je izvor energije i najstariji je deo ličnosti: id sadrži sve što je nasleđeno od predaka uključujući i instinkte i potpuno je nesvestan. Idom vlada princip zadovoljstva i zato on sprovodi redukciju nastale tenzije u organizmu. Tenzija ima četiri izvora: (1) procesi rašćenja, (2) frustracije, (3) konflikti i (4) ugrožavanje. Za redukciju tenzije idu su na raspolaganju refleksne aktivnosti i primarni procesi, zamišljanje (predstava) objekta.Id nema dodira sa svetom realnosti i primarni procesi ne mogu da zadovolje potrebu te angažuje

ego
koji sekundarnim procesima, psihološkim funkcijama koje su u skladu sa principom realnosti, postiže zadovoljenje različitih instinkata, poštujući zakone logike imorala (zahteve superega). To je osnova za razvoj ega, ali učenje novih metoda koje će redukovati tenziju predstavlja i razvoj ličnosti u celini.Kada dete shvati da i svoj ego treba kontrolisati, da ne bi došlo do sukoba sa drugima, počinje upravo proces socijalizacije. Zahteve društva dete ugrađuje u sebe, usvoj najviši psihički sloj: superego.

Superego
ima tri izdvojene funkcije: savesti, samo-posmatranja i ideala. On se razvija mehanizmom identifikacije, preuzimanjem uloga i vrednosti, na šta je dete primorano zbog sukoba i osujećenja.Frojd pod dinamikom ličnosti
podrazumeva način i puteve raspodele psihičke energije i uzajamne odnose pojedinih instanci ličnosti pri zadovoljenju potreba. Instinkti su određeni kvantum energije a njihov izvor su potrebe

Kao socijalne zivotinje mi se prilagodjavamo (uspesno, ili ne ), ali se nasi karakteri ne menjaju
Zatvor nije nikada nikog popravio , nego ga je napravio gorim za drustvo, ali boljim kriminalcem.
Vojska nije od nikog napravila coveka, nego mu je dala okvir na odredjeno vreme

Samo da napomenem, da se zna.
Nemam pojma o teoriji.
Skoro pa ništa nisam ni pročitao.
Sve što diskutiram je moje životno iskustvo, moja razmišljanja i moje procjene.
Eto, samo da se zna.
Pa da se uzme u obzir, ako nešto pogriješim.
Takvo mi iskustvo.

Bivši zatvorenici i kada žele da se promene , to bude jako teško, jer je teško opstati u društvu zbog njihovih predrasuda i osuda, za ono što su uradili...Retko se koji bivši robijaš promeni, nakon izlaska iz zatvora..To je mali procenat...O tome sam pisala u jednom od prethodnih postova..

To da se čovek menja samo usled uticaja okoline u kojoj odrasta...teško da je istinito...

Pa kako onda odbjašnjavamo dva brata koja su odrasla u istoj porodici..Jedan uvek bio nestašan, i na kraju postao problematičan, a drugi uspešan i uzoran građanin....

Geni su čudo....

Pa kako onda odbjašnjavamo dva brata koja su odrasla u istoj
porodici..Jedan uvek bio nestašan, i na kraju postao problematičan, a
drugi uspešan i uzoran građanin....

............verovatno zato sto nisu 24 sata bili u kuci, nego su bili u drustvu, i druzili se sa razlicitim ljudima

Ne postoji rodjeni delikvent (homo delinquens).Lombroso je 1876 napisao teoriju o "Bioloskoj podlozi zlocina", gdje je zastupao tvoju ideju.Lombrozo je tvrdio da rodjeni kriminalac ima i odredjene fizicke karakteristike.Goring je 1913 testirao Lombrozovu teoriju na dve grupe ljudi, i ustanovio da ponasanje kriminalaca i ne-kriminalaca ne razlikuje znacajno.

Geni su čudo....

o, da, jesu cudo ....ako si toliko konzekventna , onda bi to znacilo da je u toj porodici bilo predaka kriminalaca, pa je, eto jedan od brace nasledio bas upravo te gene...
sto znaci da ta osoba nije odgovorna za svoje postupke, jer, eto, on je genetski zlocinac...

Hromozomska teorija
Predstavnik (Žan Pinatel)
Osnovna shvatanja: su da poremećaji u hromozomima jezgra ćelije, koja
sadrži gene i koji su nosioci naslednih osobina,izazivaju društveno
abnormalna ponašanja.

Teorija je nastala na osnovu rezultata istraživanja sprovedenog na osuđenicima. Na osnovu tih istraživanja razvio se poseban biloški pravac objašnjenja veza između gena i delikvencije, prema kome:
•
Enormni Višak Y hromozoma stvara tip ličnosti sklon kriminalitetu,
tako se kombinacije hromozoma XY Y kod muškaraca i XXYkod
žena – smatraju se kriminogenim.
Višak Y hromozoma – podstiče na određenu vrstu krivičnih dela –sexualne
delikte, svađe, ubistva, a kod žena i na prostituciju.
Osnovne postavke teorije su da:

1) jedan od 1000 muškaraca ima hromozomsku aberacijuXYY;
2) muškaracXYY je podložniji kriminalnom ponašanju nego muškaracXY;
3) muškaracXYY je manje inteligentan nego muškaracXY;
4) pošto je višeXYY muškaraca u zatvorima u odnosu na muškarceXY, koji su na
slobodi, taj hormonalni poremećaj je glavni krivac, za agresivnost i nasilje takvih
osoba.
PINATEL: smatra da je abnormalna hromozomska kombinacija 50-60 puta
veća kod delikvenata nego kod nedelikventnih grupa

U svim bioloskim teorijama je ignoriran psiholoski i socijalni faktor.Bioloski faktor ima samo znacaj u smislu predispozicija, a ne u smislu uzrocnika devijantnog ponasanja

Hvala na tekstu. Odličan je.

Šta je sa naravi čoveka..?.Lično znam i probala sam da neke stvari korigujem kod sebe, radom na sebi...kroz čitanje knjiga, korišćenjem afirmacija..Itd..

Karakter i narav su usko povezani...Teško je menjati i jedno i drugo, a i to je nešto što dobijamo na rođenju...

Sagacity ::Hvala na tekstu. Odličan je.

Šta je sa naravi čoveka..?.Lično znam i probala sam da neke stvari korigujem kod sebe, radom na sebi...kroz čitanje knjiga, korišćenjem afirmacija..Itd..

Karakter i narav su usko povezani...Teško je menjati i jedno i drugo, a i to je nešto što dobijamo na rođenju...

Karakter čini kompleks ličnih osobina, sklonost ka određenoj vrsti
raspoloženja i ponašanja.
To je integrisani sistem moralnih i voljnih osobina ličnosti, koje
omogućavaju pojedincu da uprkos preprekama postupa na relativno
dosledan način u odnosu na moralne principe i moralna shvatanja društva u
kome živi.
U moralne osobine mogu se ubrojati:
- poštenje, sebičnost, nesebičnost,
- skromnost, savesnost, hrabrost, kukavičluk i dr.

A u voljne osobine:
- doslednost, upornost, energičnost.
S obzirom da se karakternim osobinama izražavaju sadržaji ponašanja
pojedinca i ciljevi kojima teži, one spadaju u motivacione osobine ličnosti.

Ne znam sta moze uticati na los karakter da postane dobar, mnogo je lakse dobrim da se sticajem okolnosti prozle.

Covek se delom menja kroz ceo zivot i telesno i umno,vidljivo i nevidljivo,jedino u genezi ne u predspoziciji sto je samo predodredjeno ne moze izvrsiti promene .... ..u telosnom smislu to zovemo starenjem ...u umnom to je sklop svih karakternih osobina povezane sa nasom duhovnoscu kao produkt nase misli kroz dela..... ...karakterne osobine ne mozemo menjati ali ih mozemo dozirati u granicama,za to treba karakterna osobina volja ,istrajnost i doslednost ....da radis na sebi.. ....uticaj okoline je moze biti ili ne presudan jer to zavisi od nase labilnosti ,podloznosti,prihvatanju neceg sto nismo smo mi a ujedno je sacinjavamo u prihvatanju kao svako pojedinacno mi -ja..... .... promene u tom smislu su primetne kao iskustvo da nesto ponovo uradis ili ne ,i istrajnost da se izboris sam sa sobom da svoje karakterne osobine uskladis u bilans ravnoteze a to se postize samo radom kad ulazes u sebe......

Ljude menjaju iskustva koja stiču , ako vas je neko namagarčio znaćete drugi put da ne budete naivni i ne verujete svakom.

Po meni,mogu da promene navike,da promene okruzenje i da ih to kvalifikuje kao drugacije osobe,mogu da steknu iskustva koja ih uce kako treba ili ne reagovati,utisati porive ili zelje,ali u sustini ostaju isti.

Smatram da se promene dešavaju, nekih verovatno nismo ni svesni jer se odvijaju postepeno, uslovljene su okolinom i iskustvom, mogu biti toliko drastične da u nekim situacijama osoba postane sušta suprotnost onoga što je bila. Ne znam da li se tu radi o potiskivanju, tj da li je novo ja samo potsnulo staro ja ili je promena konačna. Ne slažem se da alkoholičar ili narkoman ne mogu da se preobrate, mada slažem se da je okruženje bitno, ali snaga volje je ipak presudna!

Ljudi se samo fizički menjaju,a psihički se prilagođavaju okolini. Ako okolina smatra nešto trendom,čovek će se prilagoditi. Ako neko od njega to očekuje ili zahteva čovek će se adaptirati. Ne postoji način da čovek promeni psihički ono što je,može samo prihvatiti nove ideje,dobiti nove poglede i prema njima se upravljati.

Menjaju se vremenom , ko i sve drugo i oni izgube na svežini i roku trajnosti , postanu oholi i samozadovoljni, neki put čak toliko da im niko drugi sem njih samih ne treba