Џон Китс


Рођен је 31. октобра 1795. године у Лондону. Био је енглески песник, који је постао једна од кључних фигура романтичарског покрета. Заједно са Лордом Бајроном и Персијем Биш Шелијем, Китс је припадао другој генерацији романтичарских песника. За време свог кратког живота није био добро прихваћен од стране критике, али је његов постхумни утицај на песнике попут Алфреда Тенисона и Вилфреда Овена био значајан. Китсову поезију карактерише богат избор речи и сензуална сликовитост, највише у његовој серији ода које су остале међу најпопуларнијим песмама у енглеској литератури. Китсова писма, која укључују развој његове естетске теорије негативне способности, су међу најслављенијим од свих енглеских песника.
Умро је 23. фебруара 1821. године и сахрањен на протестантском гробљу у Риму.


poezijasustine

Џон Китс рођен је у Лондону, где је његов отац, Томас Китс, био власник стаје за изнајмљивање коња. На том месту се данас налази паб који носи Китсово име. Најмлађе песникове године (првих седам) протекле су у обезбеђености, али године 1804. његов отац је умро после фрактуре лобање – последице пада с коња. Наредне године умро је Китсов деда, па је песникова мајка, Франсис, морала да се преуда. Нови брак није био срећан и она је, напустивши новог мужа, одвела децу код своје мајке, Алисе Џенингс. Тамо је Китс почео да се припрема за полазак у школу, дошавши у додир с књигама. Његова мајка умрла је 1810. године од туберкулозе, коју ће наследити и песников млађи брат Том. Песникова баба је песника дала на фармацеутски занат и он је постао помоћник у једној апотекарској радњи. Године 1816. стећи ће и диплому апотекара. Но, после једне свађе са газдом, оставио се тог посла да би се посветио литератури, у економском погледу сасвим неизвесној будућности, тим пре јер је после смрти бабе морао да се стара и о млађем брату. Првог децембра 1818, Том је умро и Китс се преселио у Хампстед, да би живео у суседству Фани Браун. С њом се верио, али на женидбу није могао да рачуна. Опште је мишљење да је ова немогућа љубав додатно оптеретила песника који је и сам оболео од туберкулозе, вероватно негујући на смрт болесног брата. Седамнаест месеци живи у кући свог друга Чарлса Ермитаџа Брауна који ће се, колико може, старати о њему и сачувати многе његове необјављене поесме. На савет лекара напушта хладни Лондон и путује у Италију са својим пријатељем Џозефом Северном. Живи у Риму, на Шпанском тргу, у кући која је данас претворена у његов музеј. О њему се стара лекар Џон Кларк, али песниково здравље се нагло урушава, тако да не може да прихвати Шелијев позив да му дође у госте. Умро је 1821. године и сахрањен на протестанском гробљу у Риму. Касније му је подигнут надгробни камен на којем пише: „Овде лежи онај чије име је писано на води“, без имена и презимена. Северн и Браун су том натпису додали: „Овај Гроб чува све што беше смртно од младог енглеског песника коме је зла смрт, уз горчину његова срца, и уз малициозну моћ његових непријатеља, пожелела да, за овај свет, под овим каменим гробом, буде неименован“. Уз тај натпис, урезана је и слика лире без (потрганих) струна. Бајрон и Шели су, са романтичарским патосом, сматрали да су Китса, колико и туберкулоза, убили напади критичара. Бајрон, који је умео да буде ироничан спрам Китсове лиричности, посветио му је осветнички епиграм који је скоро смртна осуда Китсових опадача, а Шели је за Китсову преурањену смрт окривљавао нападе на његову поему „Ендимион“, у „Квотерли ревији“, верујући да иза њих стоји сатиричар Вилијем Гифорд (касније је утврђено да је текст против Китса написао критичар Џон Крокер који није волео нову песничку школу и потцењивао је за рачун песништва осамнаестог столећа). Шели је, на Китсову смрт, написао антологијску поему „Адонис“.

Китс је мајстор сонета, нарочито згуснутих пробраних слика у њему, и, како каже Ранка Куић, међу романтичарима, „највише песник“. Та оцена произилази, вероватно, из чињенице да је Китс трагалац за лепотом, творац чувених формула да „лепота никад не умире“, и да је „истина лепота – лепота истина“. Ове дефиниције су, можда, касније, добиле развојни крешчендо у бесмртној формули Достојевског по којој ће „лепота спасити свет“.


worldpress

ODA GRČKOJ URNI

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Белешке на листићима

Џон Китс није био високог раста, али
је имао широка рамена и држао се усправно. Према сведочанству пријатеља,
очи су му биле сјајне, нежне и врло тамне. Песник Колриџ описао га је
као човека који се лоше облачио. Уосталом, Џон Китс био је сиромашан
младић и, по свој прилици, врло скроман.
Још као дечак,
показивао је нетрпељивост према неправди и често се због тога тукао.
Имао је само тринаест година кад је нокаутирао професора у школи. Упркос
томе, упамћен је као особа благе нарави и врло несебичан. Током кратког
живота стекао је бројне пријатеље који су га искрено волели, подржавали
и помагали.
„Волим те више ако
верујем да сам ти постао
драг само због себе
и ни због чега другог...”
Џон Китс у писму
Фани Браун
Китс је писао као прави романтичарски књижевник. Волео је да шета и
ослушкује природу. Бележио би речи или стихове по листићима хартије
које је често давао свом пријатељу, песнику Чарлсу Брауну. Овај му је
потом помагао да их састави у песму. Кад је објавио прву дугачку песму
„Ендимион”, имао је двадесет две године. Критике нису биле најповољније.
Неки су му, чак, саветовали да се врати медицини, а он је био уверен да
ће постати прави песник тек кад умре. Тако је и било.
Те,
1818, године, кад је штампана његова прва књига, Џон Китс срео је
осамнаестогодишњу Фани Браун. Упознао их је Чарлс Браун који је од њене
мајке изнајмљивао кућу у Хемпстеду, тадашњем предграђу Лондона. Фани је
била необична девојка – врло отворена и непосредна. У почетку се песнику
чинила чудном, посебно због страсти према одевању и редовном похађању
балова којима он није био нимало склон. Свакако није очекивао да ће
Фани, иначе посвећена шивењу нових хаљина и шешира, постати његов
ватрени обожавалац, читалац његових стихова.


Било како било, песник је већ тада знао да је болестан. Баш у то време
од туберкулозе је умро и његов млађи брат Том. Џон је био скрхан од бола
– није имао новца, а почео је и сам да кашље. Будућност је изгледала
тужна. Мада су сви мислили да ће тешке околности нарушити склад који
се у међувремену успоставио између два наизглед сасвим различита духа,
љубав младог Китса према Фани постајала је све јача. „Ја сам похлепан за
тобом. Не мисли ни о чему другом осим о мени. Немој живети као да ја не
постојим. Не заборави ме! Али, имам ли икаквог права да ти кажем да ме
заборавиш? Можда мислиш на мене по цели дан. Имам ли икаквог права да
желим да будеш несрећна због мене? Ти би ми опростила ако бих тако нешто
пожелео, када би знала колика је неизрецива страст коју гајим само да
би ме ти волела, да би ме волела као што ја тебе волим. Не смеш мислити
ни о коме другом, до о мени (...) Јуче и јутрос прогонила ме је дражесна
визија. Привиђала си ми се у пастирској хаљиници. Колико су сва моја
чула чезнула! Колико ти је моје срце било посвећено! Колико су моје очи
биле пуне суза. Заиста, мислим да је права љубав довољна да заокупи и
најнеукротивије срце. Буди озбиљна! Љубав није ствар којом се игра. И
још једном, немој ми писати, осим ако то можеш да чиниш кристално чисте
савести.
Заувек Твој
Џ. Китс”
Љубавни пар
виђао се свакодневно, будући да су живели кућа поред куће. Касније се
породица Браун преселила у кућу коју је изнајмљивала песницима. Китс и
његова драга боравили су у соби до собе. Њихова наклоност била је добро
позната укућанима. Девојчина мајка била је против њихове веридбе, јер је
било извесно да је Китс неизлечиво болестан од туберкулозе и да ће брзо
умрети. Девојци то није сметало. Напротив, како је болест
напредовала, тако је њена приврженост песнику бивала све већа.
Искашљавао је крв и данима немоћно лежао. Фани га је неговала:
прихватила је веренички дар, прстен његове мајке који се и данас чува у
музеју у кући у Хемпстеду. Девојчина мајка ипак се потрудила да вест о
њиховој веридби не стигне у јавност.
У марту 1820. године Џон Китс написао је Фани:
„Што те више упознајем, то те више волим. У сваком погледу. Чак је и
моја љубомора била агонија љубави. У најжешћем наступу спреман сам да
умрем за тебе. Досађивао сам ти сувише. Али, због љубави. Шта ја ту
могу? Ти си увек нова. Твој последњи пољубац је увек најслађи, последњи
осмех најсјајнији, последњи покрет најљупкији. Када си јуче прошла поред
мог прозора, испунила си ме таквим дивљењем, као да сам те први пут
видео. Чак и да ме не волиш, не бих могао да ти ускратим своју потпуну
оданост. Колико су само снажна моја осећања када знам да ме волиш. Моја
душа је била незадовољна и узнемирена, душа смештена у тело сувише тесно
за њу. Никада нисам осетио да моја душа ужива у нечему тако потпуно као
у теби. Када си ту, моје мисли никуд не одлутају. Ти увек заокупљаш сва
моја чула. Брига за нашу љубав која избија из твог последњег писма,
чини ме неизмерно задовољним.
С љубављу твој
Џ. Китс”

Лептири летњег дана

И лекар и Џонови пријатељи били су
уверени да песник неће преживети још једну хладну и влажну зиму у
Енглеској. Одлучили су да му помогну и пошаљу га да презими у Италији.
Фани Браун је тешко поднела вест о растанку. У први мах желела је да и
она крене с Китсом, без обзира на то шта ће људи причати о томе. Он је
молио да остане, вероватно свестан шта га тамо чека.
Растанак је био
мучан. Она му је поклонила бележницу како би могао да јој пише. Затим
прамен косе. Облутак од полудрагог камена корналина који јој је служио
да хлади руке, а њему је требало да хлади врело чело кад га обузме
грозница. Тај камен Китс није испуштао из руку у Риму. У средњем веку се
сматрало да корналин чува здравље, али и од урока.У Риму Џон Китс није
отворио ниједно Фанино писмо, нити јој је написао иједну реч. То је за
њега без сумње био сувише тежак задатак, бол с којим није могао да се
суочи. Занимљиво је још нешто. Ниједно Фанино писмо Китсу није
сачувано. Уз прамен косе и облутак, с песником су сахрањена на
Протестантском гробљу у Вечном граду.
Китсов пријатељ Северн,
који га је пратио до Рима, био је сведок његове дуге агоније на
самртничкој постељи, у кући на Шпанском тргу. Ниједну реч очаја ни беса
није изговорио док је издисао. Као да је био нестрпљив да умре.

„Већ осећам како ме прекрива ледена земља и видим беле раде како ничу
крај мене. Када ће већ доћи крај овом посмртном животу који живим?”

Китс је желео да буде сахрањен на месту обраслом љубичицама. Епитаф
који је сам изабрао одавао је особу свесну привида људског постојања:
„Овде почива човек чије је име исписано на води.”
Двадесет
четвртог фебруара 1821. године, у послеподневним часовима, Китс је
прошапутао пријатељу: „Не плашите се. Захвалите Богу, она долази.”

Последња писма Фани Браун, прве и једине Китсове љубави, остала су
непрочитана. Пријатељ му их је положио на груди. С њим је у гроб отишао и
привезак, камен од корналина. Тај привезак Китсу је, према Северновом
сведочењу, готово срастао за длан, толико га је чврсто стискао последња
два месеца.
Фани је из Северновог писма сазнала о Китсовој
смрти. Месецима и годинама је туговала. Свакодневно је шетала и напамет
научила све Китсове стихове: „Оду славују”, „Оду грчкој урни”, „Ода
јесени” и сонете који су, без сумње, њој били посвећени. Чинило се да је
неутешна. Прошло је више од десет година и Фани је упознала сасвим
младог Луиса Линдена. Одлучила је да заснује породицу, али није
заборавила Џона Китса и није престала да га воли.
„Волео бих да
смо два лептира и да заједно проживимо само три летња дана. Тако да бих
могао да испуним та три дана с тобом, лепотом какву не могу да досегну
ни педесет година заједничког живота”, написао је Џон у једном од
последњих писама Фани.

Експонати из музеја - портрети Фани и Џона и веренички прстен
Гроб Џона Китса у Риму са епитафом који је желео. 'Овде лежи онај чије је име написано на води'.

Osamo! Kada s toboj već vse delim,
na nissan deo gradskog mnoštva tamnog;
uz nagib strmi uspenji se sa mnom,
i zvezdarnicu prirode poželi,
gde reke teku s kristalne visine.
Još oprezan sam. A ti, i bez mene,
ispod krošanja razgoniš jelene
što plaše divlje pčele i lisice.
No i bez ovih slika, s tobom, često
razgovor smislom boji svako mesto
kad pročišćena reč postaje priča.
Takvu punotu i duša je htela
za najviše blaženstvo ljudskog bića:
dva srodna duha, skupa uzletela.