Ti, ne taknuta nevesta tišine,
čudo ćutanja s neke stare lađe,
istoričaru nestale divljine
od naših rima pripovedaš slađe.
Kakvu legendu ures tvoj probudi
o smrtnicima il o bogovima,
o Tempama, il arkadijskom gaju?
Ko su te žene? Bogovi i ljudi?
Od koga beže? Ko ih, gnane, prima
uz svirku frula, u tom divljem kraju?

Čuti taj zvuk je sladko. Al nečujan
slađi je; frulo, sviraj isponova;
Nije za čula, a i pak je brujan
poj koji peva duhu bez tonova:
mladiću, pevaš pod krošnjama palim,
čak i kad večno nestane drveće;
ljubiti nećeš nju do kraja sveta
mada si blizu poljupca – ne žali;
pred tobom ona, bar, nestati neće,
zauvek tu će biti, večno lepa!

Ah, srećna, srećna šumo! lišća nemaš,
opalog, ti se s prolećem rastaješ;
Srećni svirači, što se stalno spremaš
da sviraš napev koji ne prestaje;
Srećnije voli! Srećnije i više!
Večno je tvoja toplina užitka,
zauvek mlad si i navek dorečen;
Nadiđeno je ljudstvo koje diše,
gde stud razara srca do gubitka,
dok gori um, i jezik je opečen.

Ko pred žertvenik dolazi, iz vreda?
Je li to oltar tvoj, mistični žreče,
tvoja junica muče na nebesa,
dok sapi grli svilen pokrov s cvećem?
Koji to gradić kraj mora izdvojen,
ili utvrda na planini strašnoj,
bez naroda je, i u jutru drema?
Gradiću, prazne ulice su tvoje;
ni žive duše da ispriča zašto
napušten osta, i povratka nema.

Amfora grčka! Sklade lepi! S frostom
ljudi i žena radom umoreni,
sa brežuljcima i sa šumom brsnom;
Formo tišine, što nas tako pleniš
večnošću: Hladnom Pastoralom traješ!
Kad naš naraštaj preuzme gluhota,
ostaćeš, s drukčim bolom no je naš,
kao drug ljudi da govoriš da je
lepota istina, istina lepota -
to je sve na zemlji što treba da znaš.

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

prepev: V. Košutić

Doba magle,doba berićeta stedra,
drugo zrelog sunca omiljena ti
da skupa blazženstvom ispunite nedra
lozi oko slamnog krova što se svi:
da jabuke pognu mahovinom grane
obrasle,da sočnost u plodu se stiče
da krupnjaju tikve,lesnik letorast
da zajezgra slatko, i da stalno niće
pozno cveće,da bi pčele užurbano
pomislile da će večno trajat dane
toplo leto sto im puni sača slast

I ko te ne vide u obilju tvom
Ponekad pronaći može tebe svet
gde nehajno sediš na guvnu žitnome
dok ti vejalica vije vlasi splet
il na nepoznjetoj brazdi,srpa vita
stedec upleteno cveće sa svih strana
gde mirisom bulki opijena spis
katakad gde pabirčis,poljem ponosita
prelazeći potok klasjem ovenčana
il gde uz muljacu jabuka stisana
satima nad samotokom bdiš.

Gde su sad proleća pesme zanesene?
Al ti svoj sklad imaš; ne misli na njih
Dok nežnu smrt dana oblači rumene
a strništa odsjaj ružičast i tih
tada tugovanka komaraca laka
nad vrbama lebdi čas jače čas tiše
po tom kako vetrič živne ili mre;
i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka;
cvrče iz živica popci što se skriše
crvendać iz vrta zvizduće sve više
cvrkutavo jato lasta nebom gre.

Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, prije trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja -
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i sjenki bez broja,
Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu.
2
O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pjesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mjehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.
3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gdje jedan drugog slušamo stenjati,
Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blijede, ko avet se tanje
I mru, i gdje misliš - da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova.
4
Bježi! jer tebi će donijet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvjezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svjetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, zali.
5
Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mjesec travi, česti, i gloga bijelog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stjecištu kukaca za ljetnjih sumraka.
6
Ja u tami slušam; i često bjeh prije
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nježnim u mnogoj pjesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pjevao, no zalud mi uši -
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.
7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U pjeni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.
8
Napušten! ko zvono već je sama riječ:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susjednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Glazbe je nestalo: - bdim li ili spavam?

Samotni, bledi viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
Minuo tica poj.
Viteže nesrećni, o šta te muči,
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.
Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sve joj čar.
– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.
Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.
Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.
Korenje dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozborimeni:
ti si sva moja strast!
Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah sve do sna.
I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.
Kraljeve, ratnike, kneževe videh.
Bleđi od smrti svi,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“
Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.
I eto zašto samotnom, bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i tica minu poj.


Preveo sa engleskog Vladeta Košutić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma,
priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

Zastrepim često šta se može biti,
pred no mi pero plod uma ubere:
da knjige mogu i ne dovršiti,
da neće biti zrenja, prave mere;
kad gledam lica zvezda kako trepte
ko simbol svega što san samo ima,
pomislim, neću doživeti, sve te,
magične slike da taknem dlanima;
kada, lepoto, u trenu viđena,
shvatim da neću doseći tvoj plam,
ni lep osećaj moći, sem spomena
neuzvraćene ljubavi! Tad znam,
u divljem svetu stojim sam, gde milost,
slavu i ljubav guta ništavilo.

Zvezdo, da umee kao ti da sjam,
ili ne sʺm u zavodljivoj tami,
da sledim večnim okom večni plam
ko bonik kog san u prirodu mami,
da budem voda koju vuče tok
da čisti zemlju prljanu ljudima,
i gledam masku sveta novu, dok
na gorski vrh je snegom stavlja zima -
ne – još bih čvrsto, još bih bez promene
grudima drage da se svijem bliže
da je osetim, čujem kako diše,
da neumorno slast bude uz mene,
još, još da slušam te pokrete, nem,
da tako večno živim – il da mrem.

Elgijeve mramorne skulpture

Moj duh je odveć slab – smrtnost mi prati
kao neželjen san što uvek tu je;
svaki božanski vrh mi dovikuje:
ne varaj sebe, ti moraš umreti
ko što Orao bolesni svod gleda.
Još u toj nežnoj raskoši, pred plač,
vetrove nemam da dignu, ko mač,
svežinu bistrog jutarnjeg pogleda.
Zato ta slava moj um uskomeša
i srcu nosi tek nemir i žalost;
zato pred čudom bol moj ne umine,
jer veličina grčka se pomeša
s rasulom starog Vremena – ko palo
sunce u senku svoje veličine.

Pesnik sa imenom napisanim na vodi

APSOLUTNOM verom u iskupljujuću moć poezije i verom u poeziju kao apsolutno, što je postalo amanet svih potonjih generacija velikih pesnika, od Bodlera i Remboa do Dilena Tomasa i Jejtsa, od Rilkea do Celana, od Nervala do nadrealista, Džon Kits je postao zavisan o pisanju. Stekao je oreol mučenika u hramu pesništva.Tako prevodilac Bojan Belić, za "Novosti", predstavlja pesnika čiji je prvi sveobuhvatni prevod na srpski jezik objavio u izdanju "Službenog glasnika", pod naslovom "Džon Kits - San i poezija".

- Knjiga obuhvata opsežan presek jednog od najvećih evropskih pesnika, većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko kraćih spevova, "Hiperion" i prvu knjigu "Endimiona", sa više od 4.000 stihova. Sve Kitsove zbirke hronološki su poređane sa komentarima i fusnotama: reč je o polukritičkom izdanju - kaže Belić.

Najveći izazov prilikom rada na ovoj knjizi predstavljalo je prenošenje Kitsovog plodnog, tečnog jezika, zahtevnog rasporeda rima, naročito u sonetima, te ritma i značenja:

- Pokušao sam da engleski jamb prilagodim metru koji je bliži i prirodniji našem sluhu.
Jedina knjiga Kitsove poezije kod nas, prema Belićevim rečima, objavljena je davne 1960. godine, u prevodu Danka Anđelinovića.

- Taj prevod ima objektivnih nedostataka, a danas je prilično zaboravljen i odavno ga nema u prodaji. Drago mi je da mogu reći da je ovo zapravo prvo pojavljivanje Kitsa na srpskom u savremenom prevodu i da će srpski čitalac najzad moći da uživa u velikoj poeziji koja je prevedena na sve važnije jezike. U našem prevodilaštvu ima dosta praznina kada je reč o važnim pesnicima, pa Kits nije usamljen primer. Nemamo nijednu knjigu Dilena Tomasa, Harta Krejna, Georga Hajma, Dina Kampane i mnogih drugih. Izdavači se veoma retko odlučuju na štampanje poezije - kaže Belić.


Započeo je karijeru učeći za lekara, a završio je kao pesnik-lekar, šaman koji isceljuje pleme, primajući na sebe zajedničku krivicu i greh, izlažući duh zlim silama i demonskim energijama. Prva objavljena pesma Džona Kitsa (1795-1821) pojavila se u časopisu "Examiner" 5. maja 1816. Za nepunih pet godina, do prerane smrti od tuberkuloze, u 25. godini, ovaj engleski romantičarski pesnik uspeo je da stvori pesme kojima je zadužio i nadahnuo braću po peru do naših dana.
- Idejom o ritualnom samožrtvovanju i iskupljenju društva činom pevanja dao je pesništvu duboko ljudsko i etičko značenje poput pesnika antičke Grčke i time se približio slovenskoj misli o svečoveku - kaže prevodilac.

- Za života je bio odbačen i nepriznat iz staleških razloga kastinskog engleskog društva i akademske kritike, koja nije mogla podneti da se jedan veliki pesnik mogao roditi u nižoj srednjoj klasi.

Posle smrti trajno priznanje i visoku potvrdu vrednosti njegove poezije dali su skoro svi važniji pisci, od Tenisona i Ovena do Borhesa, Eliota, Jejtsa i Harolda Bluma.

Idejom o "pesniku-kameleonu" koji je sve i ništa, i u kome se prožimaju sveopšta kosmička načela i suprotnosti, i o "negativnoj sposobnosti" kao duhovnom čulu, prema Belićevim rečima, anticipirao je pesnike 20. veka, pogotovo Pesou. Preispitivanjem sveta objekata i žudnje, najavio je Rilkea, uticao je na ranog Tenisona, a shvatanjem poezije kao žrtve i ritualnog iskupljenja sveta podjednako je blizak drevnom paganizmu i pravoslavnom hrišćanstvu. Borhes je za susret sa Kitsovim delom rekao da mu je to najznačajnije literarno iskustvo u životu, a Jejts ga je video kao školarca "koji je pritisnuo lice na izlog poslastičarnice", isključen iz sveta. U duhu Kitsovog povratka u drevno, mitsko vreme bogova, kao u živu prisutnost, Paund je spevao "Cantos". Nema nijednog značajnijeg engleskog pesnika koji nije uspostavio odnos prema Kitsu, kroz divljenje, poštovanje ili kritiku.
Mit o Kitsu kao krhkom pesniku osetljive duše koga su uništili zlonamerni, grubi kritičari, ogrešivši se o njegovu poeziju, plasirao je Bajron. Tragika Kitsovog života ležala je u surovom kastinskom uređenju engleskog društva, kome su bili podređeni književna klima i ukus. Bio je nepriznat kao pesnik, izolovan, a ipak je išao na predstave, zabave, večerinke, izložbe, ali ne zato što je to model ponašanja jednog intelektualca, nego zato što nije mogao podneti postojanje u osami, u grizodušju i teskobi. Predvideo je da će biti veliki pesnik posle smrti, užasavao se književnih sukoba i afera, prezirao je ljudske slabosti poput zavisti i sujete, kao nedostojne pesnika.
Epitaf na Kitsovom grobu na Protestantskom groblju u Rimu opominjući je epitaf svih budućih pesnika: "Ovde leži onaj čije je ime napisano na vodi".

SAMO ZGODNE DAME

ŽENE su za njega bile deca kojima "bi pre poklonio šećerlemu nego svoje vreme" i želeo je da bude u društvu "samo zgodnih dama, jer bi u protivnom samo gubio vreme". U pismu Bejliju (18. jula 1818) piše kako ima đavolske pomisli, zlobu i splin. Tražio je himeru lepote, tipičan romantičarski ideal, i žudeo za čitaocima, ali je svoju verenicu diskvalifikovao kao neukog čitaoca kada ga je kritikovala zbog idolopoklonstva. Govorio je da piše za muškarce, a maštao je da ga čitaju žene iz više klase. Nije uspeo da zasnuje porodicu ni da se profesionalno ostvari, pa je poezija postala izbor i prinuda - piše Belić u predgovoru knjizi.

....

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

.....

Apsolutnom verom u iskupljujuću moć poezije i verom u poeziju kao apsolutno, što je postalo amanet svih potonjih generacija velikih pesnika, od Bodlera i Remboa do Dilena Tomasa i Jejtsa, od Rilkea do Celana, od Nervala do nadrealista, Džon Kits je postao zavisan o pisanju. Stekao je oreol mučenika u hramu pesništva.

Tako prevodilac Bojan Belić, za “Novosti”, predstavlja pesnika čiji je prvi sveobuhvatni prevod na srpski jezik objavio u izdanju “Službenog glasnika”, pod naslovom “Džon Kits – San i poezija”.

– Knjiga obuhvata opsežan presek jednog od najvećih evropskih pesnika, većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko kraćih spevova, “Hiperion” i prvu knjigu “Endimiona”, sa više od 4.000 stihova. Sve Kitsove zbirke hronološki su poređane sa komentarima i fusnotama: reč je o polukritičkom izdanju – kaže Belić.

Najveći izazov prilikom rada na ovoj knjizi predstavljalo je prenošenje Kitsovog plodnog, tečnog jezika, zahtevnog rasporeda rima, naročito u sonetima, te ritma i značenja:

– Pokušao sam da engleski jamb prilagodim metru koji je bliži i prirodniji našem sluhu.

Jedina knjiga Kitsove poezije kod nas, prema Belićevim rečima, objavljena je davne 1960. godine, u prevodu Danka Anđelinovića.

– Taj prevod ima objektivnih nedostataka, a danas je prilično zaboravljen i odavno ga nema u prodaji. Drago mi je da mogu reći da je ovo zapravo prvo pojavljivanje Kitsa na srpskom u savremenom prevodu i da će srpski čitalac najzad moći da uživa u velikoj poeziji koja je prevedena na sve važnije jezike. U našem prevodilaštvu ima dosta praznina kada je reč o važnim pesnicima, pa Kits nije usamljen primer. Nemamo nijednu knjigu Dilena Tomasa, Harta Krejna, Georga Hajma, Dina Kampane i mnogih drugih. Izdavači se veoma retko odlučuju na štampanje poezije – kaže Belić.

Započeo je karijeru učeći za lekara, a završio je kao pesnik-lekar, šaman koji isceljuje pleme, primajući na sebe zajedničku krivicu i greh, izlažući duh zlim silama i demonskim energijama. Prva objavljena pesma Džona Kitsa (1795-1821) pojavila se u časopisu “Examiner” 5. maja 1816. Za nepunih pet godina, do prerane smrti od tuberkuloze, u 25. godini, ovaj engleski romantičarski pesnik uspeo je da stvori pesme kojima je zadužio i nadahnuo braću po peru do naših dana.

Idejom o ritualnom samožrtvovanju i iskupljenju društva činom pevanja dao je pesništvu duboko ljudsko i etičko značenje poput pesnika antičke Grčke i time se približio slovenskoj misli o svečoveku – kaže prevodilac.

– Za života je bio odbačen i nepriznat iz staleških razloga kastinskog engleskog društva i akademske kritike, koja nije mogla podneti da se jedan veliki pesnik mogao roditi u nižoj srednjoj klasi.

Posle smrti trajno priznanje i visoku potvrdu vrednosti njegove poezije dali su skoro svi važniji pisci, od Tenisona i Ovena do Borhesa, Eliota, Jejtsa i Harolda Bluma.

Idejom o “pesniku-kameleonu” koji je sve i ništa, i u kome se prožimaju sveopšta kosmička načela i suprotnosti, i o “negativnoj sposobnosti” kao duhovnom čulu, prema Belićevim rečima, anticipirao je pesnike 20. veka, pogotovo Pesou. Preispitivanjem sveta objekata i žudnje, najavio je Rilkea, uticao je na ranog Tenisona, a shvatanjem poezije kao žrtve i ritualnog iskupljenja sveta podjednako je blizak drevnom paganizmu i pravoslavnom hrišćanstvu. Borhes je za susret sa Kitsovim delom rekao da mu je to najznačajnije literarno iskustvo u životu, a Jejts ga je video kao školarca “koji je pritisnuo lice na izlog poslastičarnice”, isključen iz sveta. U duhu Kitsovog povratka u drevno, mitsko vreme bogova, kao u živu prisutnost, Paund je spevao “Cantos”. Nema nijednog značajnijeg engleskog pesnika koji nije uspostavio odnos prema Kitsu, kroz divljenje, poštovanje ili kritiku.

Mit o Kitsu kao krhkom pesniku osetljive duše koga su uništili zlonamerni, grubi kritičari, ogrešivši se o njegovu poeziju, plasirao je Bajron. Tragika Kitsovog života ležala je u surovom kastinskom uređenju engleskog društva, kome su bili podređeni književna klima i ukus. Bio je nepriznat kao pesnik, izolovan, a ipak je išao na predstave, zabave, večerinke, izložbe, ali ne zato što je to model ponašanja jednog intelektualca, nego zato što nije mogao podneti postojanje u osami, u grizodušju i teskobi. Predvideo je da će biti veliki pesnik posle smrti, užasavao se književnih sukoba i afera, prezirao je ljudske slabosti poput zavisti i sujete, kao nedostojne pesnika.

Epitaf na Kitsovom grobu na Protestantskom groblju u Rimu opominjući je epitaf svih budućih pesnika: “Ovde leži onaj čije je ime napisano na vodi”.

izvor: novosti.rs

Najslađa Fani,


Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvijek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najslađi, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje - ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osjećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tijesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvijek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, čini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muče.


S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.


S ljubavlju, tvoj Dž. Kits

Osamo! Kada s toboj već vse delim,
na nissan deo gradskog mnoštva tamnog;
uz nagib strmi uspenji se sa mnom,
i zvezdarnicu prirode poželi,
gde reke teku s kristalne visine.
Još oprezan sam. A ti, i bez mene,
ispod krošanja razgoniš jelene
što plaše divlje pčele i lisice.
No i bez ovih slika, s tobom, često
razgovor smislom boji svako mesto
kad pročišćena reč postaje priča.
Takvu punotu i duša je htela
za najviše blaženstvo ljudskog bića:
dva srodna duha, skupa uzletela.

Ti, ne taknuta nevesta tišine,
čudo ćutanja s neke stare lađe,
istoričaru nestale divljine
od naših rima pripovedaš slađe.
Kakvu legendu ures tvoj probudi
o smrtnicima il o bogovima,
o Tempama, il arkadijskom gaju?
Ko su te žene? Bogovi i ljudi?
Od koga beže? Ko ih, gnane, prima
uz svirku frula, u tom divljem kraju?

Čuti taj zvuk je sladko. Al nečujan
slađi je; frulo, sviraj isponova;
Nije za čula, a i pak je brujan
poj koji peva duhu bez tonova:
mladiću, pevaš pod krošnjama palim,
čak i kad večno nestane drveće;
ljubiti nećeš nju do kraja sveta
mada si blizu poljupca – ne žali;
pred tobom ona, bar, nestati neće,
zauvek tu će biti, večno lepa!

Ah, srećna, srećna šumo! lišća nemaš,
opalog, ti se s prolećem rastaješ;
Srećni svirači, što se stalno spremaš
da sviraš napev koji ne prestaje;
Srećnije voli! Srećnije i više!
Večno je tvoja toplina užitka,
zauvek mlad si i navek dorečen;
Nadiđeno je ljudstvo koje diše,
gde stud razara srca do gubitka,
dok gori um, i jezik je opečen.

Ko pred žertvenik dolazi, iz vreda?
Je li to oltar tvoj, mistični žreče,
tvoja junica muče na nebesa,
dok sapi grli svilen pokrov s cvećem?
Koji to gradić kraj mora izdvojen,
ili utvrda na planini strašnoj,
bez naroda je, i u jutru drema?
Gradiću, prazne ulice su tvoje;
ni žive duše da ispriča zašto
napušten osta, i povratka nema.

Amfora grčka! Sklade lepi! S frostom
ljudi i žena radom umoreni,
sa brežuljcima i sa šumom brsnom;
Formo tišine, što nas tako pleniš
večnošću: Hladnom Pastoralom traješ!
Kad naš naraštaj preuzme gluhota,
ostaćeš, s drukčim bolom no je naš,
kao drug ljudi da govoriš da je
lepota istina, istina lepota -
to je sve na zemlji što treba da znaš.

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

prepev: V. Košutić

Doba magle,doba berićeta stedra,
drugo zrelog sunca omiljena ti
da skupa blazženstvom ispunite nedra
lozi oko slamnog krova što se svi:
da jabuke pognu mahovinom grane
obrasle,da sočnost u plodu se stiče
da krupnjaju tikve,lesnik letorast
da zajezgra slatko, i da stalno niće
pozno cveće,da bi pčele užurbano
pomislile da će večno trajat dane
toplo leto sto im puni sača slast

I ko te ne vide u obilju tvom
Ponekad pronaći može tebe svet
gde nehajno sediš na guvnu žitnome
dok ti vejalica vije vlasi splet
il na nepoznjetoj brazdi,srpa vita
stedec upleteno cveće sa svih strana
gde mirisom bulki opijena spis
katakad gde pabirčis,poljem ponosita
prelazeći potok klasjem ovenčana
il gde uz muljacu jabuka stisana
satima nad samotokom bdiš.

Gde su sad proleća pesme zanesene?
Al ti svoj sklad imaš; ne misli na njih
Dok nežnu smrt dana oblači rumene
a strništa odsjaj ružičast i tih
tada tugovanka komaraca laka
nad vrbama lebdi čas jače čas tiše
po tom kako vetrič živne ili mre;
i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka;
cvrče iz živica popci što se skriše
crvendać iz vrta zvizduće sve više
cvrkutavo jato lasta nebom gre.

Srce boli, muči utrnulost snena
Moje čulo ko da kukute sam pio,
Il iskapih mutan opoj, prije trena
Kada sam u Letin zatvor uronio:
To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan,
Već što me presrećnim čini sreća tvoja -
Kad ti, lakokrila Drijado drveća,
U nekom melodičnom spletu
Zelenila bukvi, i sjenki bez broja,
Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu.
2
O da gutljaj berbe, što u dubinama
Zemlje hlađena je dugo, i što daje
Okus Flore, selske zeleni, pjesama
Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem
Sunčanim, da pehar, toplog juga što je
Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim,
S bisernim mjehurjem što iskri uz sami
Rub i usta purpurne boje,
Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavim
I s tobom u šumskoj da nestanem tami.
3
Nestanem, iščilim, posve zaboravim
To što ti u lišću nikad nećeš znati:
Klonulost, groznicu, brigu što se javi
Tu gdje jedan drugog slušamo stenjati,
Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hude
Trese, mladi blijede, ko avet se tanje
I mru, i gdje misliš - da pun tuge budeš,
Očaja s okom od olova,
Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje,
Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova.
4
Bježi! jer tebi će donijet me sila
Ne s panterama Bahove kočije
Nego poezije nevidljiva krila,
Premda tupi mozak smeta i koči je.
Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu
Možda je Kraljica Luna, i sve njene
Zvjezdane je vile okružile, ali
Tu nećeš nać svjetlost, sem onu
Kojom, s neba, lahor mrakove zelene,
Krivudavih staza mahovinu, zali.
5
Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama,
Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja,
Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama,
Koju u to doba godišnje poklanja
Mjesec travi, česti, i gloga bijelog
Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom,
Ljubicama čija svenuća su laka,
Prvome čedu maja zrelog:
Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno
Stjecištu kukaca za ljetnjih sumraka.
6
Ja u tami slušam; i često bjeh prije
Napola zaljubljen u smrt-olakšanje,
I imenom nježnim u mnogoj pjesmi je
Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje;
Sad više no ikad čini se da mrenje
Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen
Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši
Izliva s takvim ushićenjem!
Još bih ti pjevao, no zalud mi uši -
Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen.
7
Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi!
Nema naraštaja gladnih da te guše;
I glas što ga slušam, dok ova noć hodi,
U stara vremena car i luda čuše:
Možda taj poj k srcu tužnom put napravi
Rutinom, kad čežnjom za domom morena,
Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama;
Taj što čarna okna zatravi,
U pjeni pogubnih mora otvorena,
U izgubljenim vilinskim zemljama.
8
Napušten! ko zvono već je sama riječ:
Otrgnu od tebe i sebi me vrati.
Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije,
Vilenjače varljiv, ne može varati.
Zbogom! Tužna himna gine svrh livada
Blizih, nad potokom tihim, uz bregove
Strme, put susjednih dolinskih dubrava
Duboko se zagnjuri sada:
Je li to vizija, il san budan? Ove
Glazbe je nestalo: - bdim li ili spavam?

Samotni, bledi viteže čuj me,
kud bludi korak tvoj?
Jezerom već su trske suve,
Minuo tica poj.
Viteže nesrećni, o šta te muči,
kakav te skoli jad?
Veverica već je lešnike zbrala,
prestade poljski rad.
Na čelu tvome ja ljiljan vidim,
groznice vlažan dar,
na obrazima klonulu ružu,
usahnu sve joj čar.
– Ja gospu sretoh poljima ovim,
prelepu, vile kći,
dugačkih vlasi i hoda laka,
divljina okom joj zri.
Ispletoh venac za čelo njeno,
grivne i mirisan pas,
ona me pogleda čežnjivim okom,
zajeca blag joj glas.
Popeh je tada na vranca moga,
slep za sav božji svet,
povita stasa pevaše pesmu,
vilinskih reči splet.
Korenje dade mi i divljeg meda,
i rose pitku slast,
i stranim jezikom prozborimeni:
ti si sva moja strast!
Vilinskoj špilji povede mene,
uzdah iz grudi gna,
i divlje oči, tužne joj oči
celivah sve do sna.
I tu sanjasmo na mahovini,
i snih, vaj srcu mom!
poslednji sanak koji prosanjah
na bregu ledenom.
Kraljeve, ratnike, kneževe videh.
Bleđi od smrti svi,
vikahu: „Zanavek zarobi tebe
la belle Dame sans merci!“
Njine otpale usne u tami
zijahu pretnjom zlom,
iz sna se prenuh i videh – ležim
na lednom bregu tom.
I eto zašto samotnom, bledom,
sad bludi korak moj,
mada su jezerom trske već suve
i tica minu poj.


Preveo sa engleskog Vladeta Košutić
Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma,
priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

Zastrepim često šta se može biti,
pred no mi pero plod uma ubere:
da knjige mogu i ne dovršiti,
da neće biti zrenja, prave mere;
kad gledam lica zvezda kako trepte
ko simbol svega što san samo ima,
pomislim, neću doživeti, sve te,
magične slike da taknem dlanima;
kada, lepoto, u trenu viđena,
shvatim da neću doseći tvoj plam,
ni lep osećaj moći, sem spomena
neuzvraćene ljubavi! Tad znam,
u divljem svetu stojim sam, gde milost,
slavu i ljubav guta ništavilo.

Zvezdo, da umee kao ti da sjam,
ili ne sʺm u zavodljivoj tami,
da sledim večnim okom večni plam
ko bonik kog san u prirodu mami,
da budem voda koju vuče tok
da čisti zemlju prljanu ljudima,
i gledam masku sveta novu, dok
na gorski vrh je snegom stavlja zima -
ne – još bih čvrsto, još bih bez promene
grudima drage da se svijem bliže
da je osetim, čujem kako diše,
da neumorno slast bude uz mene,
još, još da slušam te pokrete, nem,
da tako večno živim – il da mrem.

Nestade dan, i nestala sva slast je!
Sladki glas, usne, dah, mekana ruka,
šapata toplog nežno mnogoglasje,
oči, ostvaren oblik divnog struka!
Izblede cvet, već lepotu ne pruža,
izblede iz mog oka lepi sjaj
kojim jedino bejah naoružan,
bledi toplina, glas, belina, raj -
bez nedolične Evine nagote
praznici sveti nisu više mladi;
red je da ljubav počne iz lepote
tkanje nad tamom, zadovoljstva radi;
al, ako ljubav bi tek prošli dan,
nek mi da brzu molitvu pred san.

Elgijeve mramorne skulpture

Moj duh je odveć slab – smrtnost mi prati
kao neželjen san što uvek tu je;
svaki božanski vrh mi dovikuje:
ne varaj sebe, ti moraš umreti
ko što Orao bolesni svod gleda.
Još u toj nežnoj raskoši, pred plač,
vetrove nemam da dignu, ko mač,
svežinu bistrog jutarnjeg pogleda.
Zato ta slava moj um uskomeša
i srcu nosi tek nemir i žalost;
zato pred čudom bol moj ne umine,
jer veličina grčka se pomeša
s rasulom starog Vremena – ko palo
sunce u senku svoje veličine.

Pesnik sa imenom napisanim na vodi

Objavljen prvi savremeni i sveobuhvatni prevod na srpski jezik velikog poete Džona Kitsa
APSOLUTNOM verom u iskupljujuću moć poezije i verom u poeziju kao apsolutno, što je postalo amanet svih potonjih generacija velikih pesnika, od Bodlera i Remboa do Dilena Tomasa i Jejtsa, od Rilkea do Celana, od Nervala do nadrealista, Džon Kits je postao zavisan o pisanju. Stekao je oreol mučenika u hramu pesništva.

Tako prevodilac Bojan Belić, za "Novosti", predstavlja pesnika čiji je prvi sveobuhvatni prevod na srpski jezik objavio u izdanju "Službenog glasnika", pod naslovom "Džon Kits - San i poezija".

- Knjiga obuhvata opsežan presek jednog od najvećih evropskih pesnika, većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko kraćih spevova, "Hiperion" i prvu knjigu "Endimiona", sa više od 4.000 stihova. Sve Kitsove zbirke hronološki su poređane sa komentarima i fusnotama: reč je o polukritičkom izdanju - kaže Belić.

Najveći izazov prilikom rada na ovoj knjizi predstavljalo je prenošenje Kitsovog plodnog, tečnog jezika, zahtevnog rasporeda rima, naročito u sonetima, te ritma i značenja:

- Pokušao sam da engleski jamb prilagodim metru koji je bliži i prirodniji našem sluhu.

Jedina knjiga Kitsove poezije kod nas, prema Belićevim rečima, objavljena je davne 1960. godine, u prevodu Danka Anđelinovića.

- Taj prevod ima objektivnih nedostataka, a danas je prilično zaboravljen i odavno ga nema u prodaji. Drago mi je da mogu reći da je ovo zapravo prvo pojavljivanje Kitsa na srpskom u savremenom prevodu i da će srpski čitalac najzad moći da uživa u velikoj poeziji koja je prevedena na sve važnije jezike. U našem prevodilaštvu ima dosta praznina kada je reč o važnim pesnicima, pa Kits nije usamljen primer. Nemamo nijednu knjigu Dilena Tomasa, Harta Krejna, Georga Hajma, Dina Kampane i mnogih drugih. Izdavači se veoma retko odlučuju na štampanje poezije - kaže Belić.


Započeo je karijeru učeći za lekara, a završio je kao pesnik-lekar, šaman koji isceljuje pleme, primajući na sebe zajedničku krivicu i greh, izlažući duh zlim silama i demonskim energijama. Prva objavljena pesma Džona Kitsa (1795-1821) pojavila se u časopisu "Examiner" 5. maja 1816. Za nepunih pet godina, do prerane smrti od tuberkuloze, u 25. godini, ovaj engleski romantičarski pesnik uspeo je da stvori pesme kojima je zadužio i nadahnuo braću po peru do naših dana.


- Idejom o ritualnom samožrtvovanju i iskupljenju društva činom pevanja dao je pesništvu duboko ljudsko i etičko značenje poput pesnika antičke Grčke i time se približio slovenskoj misli o svečoveku - kaže prevodilac.

- Za života je bio odbačen i nepriznat iz staleških razloga kastinskog engleskog društva i akademske kritike, koja nije mogla podneti da se jedan veliki pesnik mogao roditi u nižoj srednjoj klasi.

Posle smrti trajno priznanje i visoku potvrdu vrednosti njegove poezije dali su skoro svi važniji pisci, od Tenisona i Ovena do Borhesa, Eliota, Jejtsa i Harolda Bluma.

Idejom o "pesniku-kameleonu" koji je sve i ništa, i u kome se prožimaju sveopšta kosmička načela i suprotnosti, i o "negativnoj sposobnosti" kao duhovnom čulu, prema Belićevim rečima, anticipirao je pesnike 20. veka, pogotovo Pesou. Preispitivanjem sveta objekata i žudnje, najavio je Rilkea, uticao je na ranog Tenisona, a shvatanjem poezije kao žrtve i ritualnog iskupljenja sveta podjednako je blizak drevnom paganizmu i pravoslavnom hrišćanstvu. Borhes je za susret sa Kitsovim delom rekao da mu je to najznačajnije literarno iskustvo u životu, a Jejts ga je video kao školarca "koji je pritisnuo lice na izlog poslastičarnice", isključen iz sveta. U duhu Kitsovog povratka u drevno, mitsko vreme bogova, kao u živu prisutnost, Paund je spevao "Cantos". Nema nijednog značajnijeg engleskog pesnika koji nije uspostavio odnos prema Kitsu, kroz divljenje, poštovanje ili kritiku.

Mit o Kitsu kao krhkom pesniku osetljive duše koga su uništili zlonamerni, grubi kritičari, ogrešivši se o njegovu poeziju, plasirao je Bajron. Tragika Kitsovog života ležala je u surovom kastinskom uređenju engleskog društva, kome su bili podređeni književna klima i ukus. Bio je nepriznat kao pesnik, izolovan, a ipak je išao na predstave, zabave, večerinke, izložbe, ali ne zato što je to model ponašanja jednog intelektualca, nego zato što nije mogao podneti postojanje u osami, u grizodušju i teskobi. Predvideo je da će biti veliki pesnik posle smrti, užasavao se književnih sukoba i afera, prezirao je ljudske slabosti poput zavisti i sujete, kao nedostojne pesnika.
Epitaf na Kitsovom grobu na Protestantskom groblju u Rimu opominjući je epitaf svih budućih pesnika: "Ovde leži onaj čije je ime napisano na vodi".

SAMO ZGODNE DAME

ŽENE su za njega bile deca kojima "bi pre poklonio šećerlemu nego svoje vreme" i želeo je da bude u društvu "samo zgodnih dama, jer bi u protivnom samo gubio vreme". U pismu Bejliju (18. jula 1818) piše kako ima đavolske pomisli, zlobu i splin. Tražio je himeru lepote, tipičan romantičarski ideal, i žudeo za čitaocima, ali je svoju verenicu diskvalifikovao kao neukog čitaoca kada ga je kritikovala zbog idolopoklonstva. Govorio je da piše za muškarce, a maštao je da ga čitaju žene iz više klase. Nije uspeo da zasnuje porodicu ni da se profesionalno ostvari, pa je poezija postala izbor i prinuda - piše Belić u predgovoru knjizi.