Dobrica Ćosić - Vreme smrti

Roman Vreme smrti je roman epopeja. Po tematici je istorijski roman. Ovim romanom Ćosić se pridružio piscima koji su za temu uzeli Prvi svetski rat na tlu Srbe. Ćosićev stvaralački pristup Prvom svetskom ratu razlikuju se od svih prethodnih. Dok su ostali pisci ovaj rat sagledavali parcijalno, samo jednim delom, izvan sopstvenog stvaralačkog konteksta, Ćosić ovaj rat i njegovo vreme sagledava u kontekstu individualne i nacionalne istorije od kraja 19. veka pa do Drugog svetskog rata. Time je roman Vreme smrti samo segment široke poluvekovne istorije Srbije. Posebnu draž predstavlja činjenica da su junaci ovog romana proistekli iz Korena, a nastavljaju romaneskni život u Vremenu zla i Deobama.

Zamisao o romanu kao o istoriji zemlje i naroda najpotpunije je ostvarena u vremenu smrti, složenoj književnoj kompoziciji od nekoliko samostalnih celina. U njemu je prikazano jedno od najtežih i najsudbonosnijih razdoblja u istoriji Srbije a to je od jeseni 1914. pa do proleća 1916.godine.
Vreme smrti sastoji se od 4 knjige. U prvoj Ćosić opisuje prilike u Srbiji posle Cerske bitke i drugu Poćorekovu ofanzivu, u drugoj Kolubarsku bitku, u trećoj epidemiju tifusa i valjevsku bolnicu i u četvrtoj veliku neprijateljsku ofanzivu i povlačenje preko Albanije.

Prolog prve knjige donosi nam vesti o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, ultimatum Austro - Ugarske Carevine Srbiji, odgovor naše vlade, pisma evropskih vladara jedni drugima u kojim se vajno trude da izbegnu rat a u stvari mobilišu svoje vojske. Trećeg avgusta Nemačka je objavila rat Francuskoj, 4. avgusta Velika Britanija je objavila rat Nemačkoj. Tako je počeo Prvi svetski rat. A počeo je napadom na Srbiju. Austro - Ugarska carevina uputila je na Kraljevinu Srbiju, svoju "Kaznenu ekspediciju" da je satre i sebi otvori put za Bosvor i Istok. Prvi meci ispaljeni su na srpske vojnike, prva granata bačena je na Beograd i srušena prva kuća. Prva pobednička vešanja civila i žena, ubijanja dece i staraca, silovanja i pljačke, prva rušenja pravoslavnih crkava i trovanja seoskih bunara izvršena su avgusta 1914. na delu srpske teritorije okupirane od vojske Ausro - Ugarske Carevine. U kasnu jesen 1914. u selu Prerovu, odakle potiču glavni likovi čiju će sudbinu pisac pratiti, doboš poziva meštane pred opštinu da čuju imena ranjenih, poginulih ili nestalih. Tu je Aćim Katić bivši radikalski prvak i seoski gazda sa sinom Đorđem, trgovcem, njegov unuk Đorđev sin jedinac, Adam je na frontu. Tu je, Tola Dačić, prvi komšija, siromašak i nadničar, koji je četiri sina ispratio u rat. Jedan je već poginuo. Na njihovo ogromno olakšanje, Katića i Dačića nema na spiskovima.

Za to vreme, u Nišu, koji je trenutno ratna prestonica, predsednik vlade Nikola Pašić je na velikim mukama. Izveštaji sa bojišta su sve lošiji. Vojska je iscrpljena, gladna, bez odeće i municije. Saveznici ne šalju ni municiju, koja je već plaćena. Još traže da Srbija ustupi Bugarskoj pola Makedonije kako bi i oni ušli u rat protiv Austro - Ugarske i Nemačke. To im je uslov za dalju pomoć u municiji i ratnom materijalu. Vrhovna komanda ga poziva da hitno dođe u Valjevo da se zajedno dogovore šta valja činiti. Vojvoda Putnik, iskusni ratnik i heroj Balkanskih ratova, izveštava ga da je vojska pred katastrofom. Pašić se pita šta da ćini pred tom istinom i koje to sudbnosne odluke mogu doneti skupština i vlada pa da ta istina ne postane sudbina Srbije. On, koji je odbio ultimatum Austro - Ugarske, jer se njim ruši nezavisnost i ponižava nacionalno dostojanstvo njegove zemlje, koji je shvatio njihovu mržnju i prezir, njihovu rešenost da nas zgaze i unište, nikako ne može da se pomiri sa kapitulacijom. Ponižavajući su mu i zahtevi saveznika da se ustupi teritorija Bugarima koju su Srbi oslobodili u Balkanskim ratovima i na kojoj su ostavljali svoje kosti. Pašić zove na razgovor Vukašina Katića, opozicionog lidera koga zovu i "moralni mač Srbije", starijeg sina Aćima Katića, da čuje njegovo mićljenje.

Vukašin, koga je otac poslao u Pariz na studije uveren da će od njega stvoriti školovanog narodnog tribuna koji će se boriti za ideje radikalskog pokreta ali u gunju i opancima, vratio se posle školovanja prepun novih ideja. Bio je uverenja da Srbija treba da raskine sa patrijarhalnom svešću i okrene se Evropi. Suprotna politička mišljenja i ženidba sa kćerkom vođe liberala dovodi do svađe i potpunog razlaza oca i sina. Iako obojca mnogo pate zbog toga, ni jedan od njih ne pruža ruku pomirenja. Aćim nikada nije upoznao svoga unuka Ivana, koji sada ima 20 godina i dobrovoljac je u đačkom bataljonu, ni osamnaestogodišnju unuku Milenu koja, se po izbijanju rata prijavila kao bolničarka.

I Vukašina, kao i Pašića, more teške misli. Kako na sutraćnjoj sednici skupštine obrazložiti svoj stav a ne biti izdajnik? On smatra da trba dati Bugarima pola Makedonije i time obezbediti mir na istoku. U isto vreme odlčlno nastaviti rat a od saveznika tražiti da nam posle podele garantuju ujedinjenje sa svim jugoslovenskim narodima. I u privatnom životu Vukašin je rastrzan između brige za svoju decu, sve većeg nerazumevanja žene Olge i dužnosti prema otadžbini. Pašić nudi Vukašinu mesto u vladi jer želi da sudbinu Srbije odlučuje i opozicija. Kako je vojska na frontu pred slomom, nema vremena za zasedanje skupštine. Vlada hitno dolazi u Valjevo na zajednički sastanak sa Vrhovnom komandom.

Vojvoda Putnik saopštava stanje svojih armija i završava rečenicom - Srpska vojska je učinila šta je mogla. Predlaže da se povedu pregovori sa neprijateljem što dovodi zgranutosti svih prisutnih. Pašić nikako ne može da dopusti sebi da moli za milost neprijatelja koji nas tako mrzi. Iznosi pred oficire savezničke zahteve znajući da će ih sve to veoma pogoditi, razljutiti i ukloniti nesagledivo opasnu klonost. I Vukašin obrazlaže svoje mišljenje ali nailazi na burno negodovanje. Za sve prisutne, to je nacionalna izdaja. Zaključak sednice je: - Ne damo Makedoniju i borimo se do pobede.

Genaral Živojin Mišić jedini optimista među visokim oficirima zahteva da se svi što mogu da nose pušku upute na front: žandarmi, pisari, poslednja odbrana, pa i đački bataljon. Poslednje reči Vukašinu oduzimaju dah. Ne može reč da kaže. Ni da diše. Vrhovna komanda se seli u Kragujevac a general Mišič na svoj zahtev biva postavljen za komandanta Prve armije. Očajni Vukašin odlazi da se vidi sa kćerkom. Pred bolnicom se posle 21 godine susreće sa bratom Đorđem koji ga moli da urgira za Adamovu prekomandu u pozadinu. Ogorčenom Đorđu ne uspeva da objasni da ne može nikoga da moli i da za svoju decu to nije učinio. Milena je odbila da napusti bolnicu a Ivan će na front. U Skoplje, gde je đački bataljon na vojnoj obuci, stiže naredba da se kreće na front. Neki to primaju sa oduševljenjem, a neki sa stahom i zebnjom. Ivan Katić, student filozofije, kratkovid, večno zamišljen i u potrazi za životnim istinama, Bogdan Dragović student prava, socijalista sanja revoluciju, Bora Pub kockar, cinik, nosi traume iz detinjstva od kad mu je otac ubijen, Danilo Istorija, Srbin iz Preka, zanesen srpskim junaštvom, preplivao Savu i došao u Srbiju da se bori. Svi oni imaju različite predstave o ratu.

Krajem novembra đački bataljon stiže u Kragujevac. Poslednje veče pred odlazak na front Ivan Katić provodi sa ocem i drugovima u kafani. Vukašin je na stanici dočekao voz sa đacima. Kada ih je video kako iskaču iz voza zaneti i samouvereni, zapanjio se. Ta njihova neočekivana, izazovna, čak raskalašna snaga iščupala ga je iz ošaja. U džepu je imao Pašićevo pismo za Ivanove starešine koje nije tražio, koje ga je srdilo i mučilo, pod čijim se teretom slamao kao nikad u životu. Konačno je odlučio neće sinu sramotom da menja sudbinu i pocepao pismo. Sada može da kaže Pašiću da neće u njegovu vladu.

To veče pred dolazak u jedinicu doneće i Ivanu i Vukašinu mnogo radosti i mnogo bola. Prvi put su njih dvojca otvoreno razgovarali kao odrasli ljudi. Vukašin je ispovedio sinu svoj razlaz sa ocem i omogućio Ivanu da ga bolje shvati i uveri se u njegovu ljubav koju nije mogao da ispolji. Vukašinu ostaje kajanje za propušteno vreme, što se više nije bavio sinom, pružao više nežnosti. Rastaju se pred kasarnom muškim zagrljajem i poljubcem. Vukašin odlazi u noć i zamišlja pismo ocu: - Noćas sam, oče, konačno odbio da uđem u Pašićevu ratnu vladu. A mog sam Ivana, dobrovoljca, ispratio na front pošto sam uništio Pašićevo pismo koje bi ga izvuklo iz streljačkog stroja i rova. Tako bi i ti postupio znam. U ovoj zemlji zato i jesmo očevi. Da potvrđujemo Amravovu veru... Da žrtvujemo sinove. Đački bataljon poslednji put spava u kasarni. Vreme smrti tek dolazi.

Kompozicija
- početak rata
- front: narod u borbi i povlačenju
- Suvoborska bitka
- valjevska ratna bolnica
- odbrana, pa pad Beograda
- povlačenje naroda, sa stokom i preostalom imovinom na jug Srbije
- povlačenje naroda i vojske preko Albanije

Likovi
Vreme smrti ima veliki broj likova iz različitih društvenih slojeva, različitog obrazovanja, mentaliteta, karaktera, vaspitanja, životnih opredjeljenja i ideala - od seljaka, preko zanatlija i intelektualaca do političara i vojskovođa. Lik u ovom romanu ima svoju opštu i posebnu umjetničku funkciju. Pod opštom umjetničkom funkcijom podrazumijeva se sižejno i tipološko funkcionisanje lika u romanesknoj strukturi: iniciranje zbivanja i radnji, na jednoj strani, i prezentiranje određenog tipa ljudske zajednice, na drugoj strani - s obzirom na socijalno porijeklo, mentalnu strukturu, karakterne osobine itd. Pod posebnom umjetničkom funkcijom podrazumeva se da određeni likovi apliciraju neku ideju, viziju ili politički problem.

Vukašin Katić - tip intelektualca i aplikacija egzistencijalnog problema raspinjanja između opšteg interesa (dužnosti i poziva) i porodice. U Vukašinu Katiću su koreni ondašnje intelektualno - političke Srbije. Njegov cilj je bio duhovno obogaćivanje i uzdizanje srpskog naroda, zaostalog, neobrazovanog i neprosvećenog. Borio se za ideje, a ne za vlast: - Hoću znanjem da služim ovoj zemlji. Progresu hoću da služim. Srbiji su potrebne fabrike i profesori, a ne stranke i političari. On je bio onaj redak čovek koji želi vlast, a sme svakom da kaze istinu. Političar, a od vlasti više voli istinu, govorili su za Vukašina Katića.

Školujući se u Evropi Vukašin je shvatio da se ta Evropa, od koje je srpski narod očekivao tako mnogo, uvek brine samo za svoje interese. Shvatio je da je Srbija, iako je sa saveznicima, sama u ovom ratu. Znao je da srpski narod treba sam da se brine za svoju sudbinu. Mrzio je prizemne ideje i shvatanje naroda, suženu i sebičnu sliku gledanja naroda na opšte interese. Kako god rat zavšio, znao je da će sudbinu srpskog naroda odrediti velike sile, kao i uvek do tada.

Ratovi nas ravnaju: jednaka nam je moć, jednako delo i nada, jednak nam je i vek, bio je moto kojeg se pridržavao Vukašin Katić. Pridržavao ga se i u ratu, kada je zahvaljujući svom položaju mogao da omogući da Ivan ne ode u rat. Nije mogao to da uradi, jer je osećao da tako izneverava svoje principe, a i bojao se da ne povredi sina, zbog ne poštovanja njegove odluke. Vukašin nije intervenisao da ne bi izgubio dostojanstvo, ponos i osećaj morala u očima drugih i time doživio sebe kao promašenog. Iako tako postupa, Vukašin mnogo voli svoga sina. Tu ljubav pokazuje u trenutku kada saznaje da je Ivan nestao u borbi i da je zarobljen. Ta ljubav se može videti i iz pisma koje mu šalje.

Vukašin počinje da razmišlja o svojoj porodici, tek tad shvata da bi mogao izgubiti Ivana zauvek. Počinje da shvata da je uvek bio razapet između dužnosti i porodice. Njegova porodica je trpila zbog njegovih ideala: - Kako je to živeo odričući se bavljenja decom i činjenja sitnih prijatnosti njima, kako to da nije osećao kolika je radost raditi, poslovati, činiti u ljubavi. Pitao se zašto je sve njeznosti poklanjao Mileni, a prema Ivanu je imao sasvim drugačiji odnos. Iz straha da ne ponovi gresku Aćima Katića nije želio da utiče na Ivana. Pustio je da se sam formira kao ličnost. U jednom trenutku ipak je osetio da je i on kao i Aćim "izgubio" sina.

Olga Katić - tip supruge i majke. Lik Olge Katić je jedan od najcjelovitijih ženskih likova u romanu. Ona je jako vezana za porodicu, elegantna i otmena, nikad ne gubi neposrednost i ljudsku humanost. Olga je oslonac mužu i brižna majka deci. U odnosu prema njima ona je nježna, pažljiva, odana i iskrena.

Njen odnos prema Vukašinu obelezen je ljubavlju (Ona ga je volela baš takvog: zanetog, časnog, bandoglavog. Strogog prema sebi i svakome...). Divljenje, ponos, sreću i neuspehe sve je vezivala za Vukašina i sve je delila sa njime. Prvi veći nesporazum i sukob između Olge i Vukašina započinje kada on odbija da interveniše i preko veza spase sina od frontova i stradanja. Tada se sukobljavaju njena ljubav i njegova ideja. U Olgi se javlja sumnja u njihovu ljubav.

Ubrzo se u njoj javlja osećanje praznine i neispunjenosti. Postaje svesna da je živela jadno; živela je u iluzijama. Ona zaista nije imala pojma ni šta je čovek, ni šta je to ljudski život u ovoj zemlji. A za to niko nije kriv, ni Vukašin. Svesno je uživala u obmanama bogatstva i gospodstva, sa svakojakim iluzijama o svom ponosu, želela za okolinu da bude "srećna žena". Ona je od rođenja u svemu bezbedno živela, sve te svoje 43 godine bez samostalne i značajne odluke, bez ijednog ozbiljnog rizika i sve do rata i bez velike patnje. Po tome, trebalo bi da je srećna. Ali ona je bila srećna samo dok su joj deca bila mala, dok im je bila neophodna, dok su samo nju, oca i igracke volela. Kako je uviđala da je deci, što više rastu, sve manje potrebna, kako ih njena nežnost sve manje raduje, kako su Vukašinu političke i nacionalne brige postajale i pred njom jedine njene brige, ona je svojim ćutanjima i samoćama sve jače osećala neku promašenost i beznačajnost sopstvenog života.

Dr. Radić će u njoj otkriti vrednosti žene koje će ga vezati za nju. Javiće se ljubav koju i Olga i Mihajlo Radić prećutkuju, suzdržavaju. Odolevajći toj ljubavi Olga brani svoju prošlost, brani sve ono što je bilo, brani onaj period svog života u Beogradu, kada je za sve bila "srećna žena". Pravo Olgino razumevanje Vukašinove ličnosti počinje kada je od njega dobila pismo u kojem govori o Ivanu, o sebi i svojim osećanjima. Tada shvata da ga nije dovoljno razumela ni poznavala. To mu i priznaje. Tada će ga zavoljeti punom ljubavlju, jer ga je upoznala u novom svetlu.

Živojin Mišić - tip vojskovođe i ratnika, aplikacija problema jugoslovenskog ujedinjenja. Vojvoda Mišić je istorijska ličnost. Ima osobine i vrline naših predaka: odvažnost, hrabrost, oštroumnost, pa je zato najizrazitiji predstavnik srpskog kolektiva. Ostavlja utisak uvek budnog, odlučnog, mudrog, iskusnog, humanog i nimalo subjektivnog, zabrinutog, uvek suzdržanog i skromnog komandanta. Komandanta koji ne ratuje za pobede i slavu već za život i opstanak.

Narod mu je verovao, jer je Živojin Mišić bio isti kao i oni: - Vidiš li narode, šta je general? General, a isti k'o mi. Živojin Mišić, a liči na sve srpske vojnike! Ako mu skineš šinjel i šapku, videćeš ga za plugom i motikom. Čovek isti ko mi. (Tola Dačić)

Mišić hrabri, tješi, žali, saoseća, pati i voli, jer je svestan da rat vode obični ljudi, očevi, braća i domaćini - narod. Kada se obraća vojsci govori jednostavnim jezikom svojih boraca i seljaka. Njegova reč je utješna, ljekovita, prepoznatljiva i bliska. On voli, poštuje i ceni svoje vojnike. Želi da čuje šta taj vojnik misli, šta mu smeta, na koga je kivan i zašto. U nagonu za samoodržanjem vojvoda Mišić je video mogućnost trajanja i obnove snage za nove borbe koje su predstojale srpskom narodu. Smatrao je da onaj ko se bori za svoj opstanak sme više i može duže da trpi od onoga koji se bori za pobedu.

Mišić je bio protiv jugoslovenskog ujedinjenja. Smatrao je da to ujedinjenje žele samo političari i pesnici, a to nije po volji naroda: - Ujedinjenje vekovima razjedinjenih naroda vredi onda ako se u to ujedinjenje ravnopravno ulažu krv i kosti! A ja se bojim ujedinjenja za koje se bore političari i novinari, pesnici i profesori.

Nikola Pašić - tip političara i državnika i aplikacija političkog pitanja odnosa Srbije i saveznika. Srpska politika i diplomatija u Prvom svetskom ratu oličena je u liku Nikole Pašića, radikala.

U svom političkom delovanju Pašić se rukovodi nekim principima koji su postali njegova životna pravila. Za njega je narod i njegov interes ispred svega. U kontaktima sa narodom nije oholi i samouvereni političar, nego skroman i jednostavan građanin i jedinka iz toga naroda. U poslovima politike narod je za Pašića vrhovno merilo. Može u politici ići u obračun sa pojedincima, ali ne i sa narodom, jer onda je i smisao politike obezvređen. Snaga samokontrole samosavlađivanja je značajna vrlina Pašićeve ličnosti.

Njegov životni pricip je optimizam, ne toliko što je po prirodi optimista, nego zato što smatra da političar mora da bude optimista, mora da bodri narod i uliva mu veru. Pašić sve podređuje političkom cilju. On je tu da vodi politiku i da u tome postigne cilj koji je postavio, bez obzira na sredstva koja će morati da upotrebi. Međutim, Pašić je spreman da prihvata kompromise koji će dovesti do sporazuma. Glavno njegovo "oruzje" jeste strpljenje, trpljenje i tolerancija.

Iako se u svom političkom i državničkom delovanju rukovodi svojim principima, on im nikad ne robuje, ume da odstupi, da prećuti i oprosti, da odobri i ono što on lično ne odobrava. Uvek vodi računa o situaciji i trenutnim okolnostima. U tome je veličina njegove ljudske ličnosti, zato on deluje ljudski, narodski. Pašić iz "Vremena smrti" je političar i državnik. Njegov lični i porodični život gotovo da ne postoji. Kao političar i državnik usmeren je ka cilju izbavljenja srpskog naroda iz zla.

Vreme smrti - Četvorotomnim romanom Vreme smrti Dobrica Ćosić se pridružuje piscima koji su za romansijersku temu uzeli Prvi svetski rat na tlu Srbije: Branislavu Nušiću, Stevanu Jakovljeviću i Rastku Petroviću. Ćosićev stvaralacki pristup Prvom svetskom ratu razlikuje se od svih prethodnih. Dok su spomenuti pisci ovaj rat sagledali parcijalno, samo jednim delom, izvan sopstvenog stvaralačkog konteksta Ćosić ovaj rat i njegovo vreme sagledava u kontekstu individualne i nacionalne istorije od kraja 19. veka pa do Drugog svetskog rata. Time je roman Vreme smrti samo segment široke istorije poluvekovnog života Srbije. Posebnu draž predstavlja činjenica da su junaci ovog romana proistekli iz Korena a nastavljaju romansekni život u Vremenu zla i Deobama. Prikazano je delovanje diplomatije, Skupštine, Vlade, Genaral - štaba; pokreti vojski, bitke atmosfera fronta i bolnice. Ovaj plan je ispunjen i delovanjem velikog broja istorijskih ličnosti, koje su spona između opšteg i pojedinačnog, istorijskog i ljudskog. Ove ličnosti pojavljuju se u dvostrukom svetlu: kao ličnosti koje stvaraju istoriju i ostavljaju tragove u njoj, i kao ličnosti koje imaju individualna svojstva, izražena u čisto intimnim trenucima njihovog istorijskog življenja i delovanja - vojvoda Mišić i Nadežda Petrović, na primer.

Roman je zahvatio dve kalendarske godine Prvog svetskog rata, ali je vremenski to nepuna godina od izbijanja rata do povlačenja preko Albanije. U njemu su na najbolji način aktivirane sve osnovne epske supstance: vreme, prostor, događaj i ličnosti. Prostor je širok: cela Srbija je poprište ratnih zbivanja i nesrećnih sudbina, ali se, unošenjem dokumentarne građe, prostor proširuje na Evropu i njene glavne gradove, u kojima se javljaju odeljeci golgote Srbije. Događaji su razvijeni i isprepleteni: osnovni događaj je rat, ali se on grana u bezbroj epizoda i situacija, koje zahvataju različite krajeve, gradove i sela, opšte i pojedinačno, narod, porodicu i pojedinca. Ratni vihor je zahvatio ne samo narod nego i veliki broj pojedinaca, od onih koje je istorija upamtila do onih koji su potonuli u zaborav, ostavivši svoja stradanja i podvige istoriji naroda kome su pripadali.

Dokumentarna zasnovanost - Istorijskoj verodostojnosti prikazanih događaja i sudbina doprinosi obilje dokumentarne građe, koja se unosi ne kao ilustracija, kao uzgredno sredstvo, nego sistematski, promišljeno, sa jasnom umetničkom intencijom. Od nebelestričkih javljaju se pisma, zapisi, leci, proglasi, naredbe, depeše, čestitke, izjave novinski tekstovi. Najčešće se jedan oblik javlja u kontinuitetu, u manjim ili većim odlomcima - Ivanova pisma roditeljima, zapisi kralja Petra, proglas prestolonaslednika Aleksandra vojsci. Češći je slučaj da se isti oblik javlja u vidu kolaža - pisma zarobljenika, ženska pisma zarobljenicima, novinski tekstovi. Najčešće se oblikuje kolaž različitih nebeletrističkih oblika-pisama, depeša, novinskih tekstova, zapisa.

Zapisi Neznanog Bolesnika javljaju se kontinuirano kroz deo treće knjige kao posebne celine između poglavlja. Epilog romana je kombinacija dokumentarnog materijala (28 dokumenata) i narativnih segmenata koji imaju kopulativnu funkciju.

Govor dokumenta nadomestio je Pašićevu obavezu da sve to prikaže narativnim sredstvima, što bi zahtevalo razgranavanje priče, usložnjavanje sižea, uvođenje i oblikovanje novih likova.<br>Priča se doživljava kao svedočenje, a piščevo oblikovanje priče kao nastojanje da se obezbede ralevantne činjenice.

Narod i pojedinac - Narod (Srbija) ima istaknuto mesto u romanu Vreme smrti. To je i razumljivo kada se ima u vidu pišćeva intencija da napiše istorijski roman o stradanju i patnjama Srbije u Prvom svetskom ratu. Narod je oličen u masama vojnika koji ginu za odbranu zemlje, u ranjenicima koji umiru po bolnicama, u masi koja protestuje pred Skupštinom, u kolonama koje se povlače kroz popaljenu Srbiju. Ali narod je skup pojedinaca, zbir pojedinačnih sudbina; to nije kompaktna nego vrlo heterogena masa koju čine različiti karakteri, mentaliteti, htenja, želje, doživljaji, stradanja, patnje, radosti, sitna zadovoljstva, pakosti, niske strasti. Veliki broj pojedinaca koji se ne izdižu iznad mase, kao izrazite individualnosti, ali ipak, nekom svojom crtom karaktera, postupkom, rećju - grade mozaik narodnog mentaliteta.

Složenost ljudskog sveta ovoga romana utoliko je veće što se ovde sreću istorijske i fiktivne ličnosti. Svi njegovi likovi su precizno i pažljivo vajani, dovoljno specificni i individualizovani tako da svaki pojedinac predstavlja svet za sebe: originalnost karaktera, psihologije, svesti i misli. Tako je predočena složena i bogata slika jednog naroda sa bogatim registrom naravi - poloticari (Pašić, Vukašin Katić), vojskovođe (Živojin Mišić, Radomir Putnik), vojnici (Bogdan Dragović, Gavrilo Stanković, Luka Bog, neznani Bolesnik), građani (Olga Katić, Nadežda Petrović), itd.