U pitanju bi bilo ogromno ogledalo u orbiti koje bi moglo „da fokusira sunčeve zrake neverovatno visoke temperature na bilo koje mesto na Zemljinoj površini“. Nemačka armija se „nadala da bi uz pomoć ovog zraka mogla da spaljuje neprijateljske gradove ili da bilo koji deo okeana dovedu do ključanja“.

Ideju je originalno predložio raketni naučnik Herman Ober 1923. godine, a do 1957. i dalje je bio ubeđen da će njegovo „svemirsko ogledalo“ postati stvarnost.

„Moje svemirsko ogledalo“, napisao je, „je poput ogledala koja školarci koriste kako bi pravili krugove svetlosti na plafonu. Iznenadan bljesak ovog svetla preko lica profesora sigurno bi doveo do jako neprijatne reakcije. Dovoljno dugo sam bio nastavnik da imam dovoljno informacija na ovu temu“.

Magazin je mogao samo da nagađa kako bi ova neverovatna ideja bila sprovedena u delo.

Urednici magazina pretpostavljali su da bi džinovsko ogledalo bilo sklapano u svemiru od već unapred napravljenih delova koji bi formirali konkavni disk prečnika 1.6 kilometara. Nemci su dodatno zakomplikovali ceo projekat idejom da se ova struktura gradi na visini od 4.960 kilometara.

Celo ogledalo zapravo bi bilo velika svemirska stanica sa velikim rupama unutar kojih bi pristajali svemirski brodovi i posebnim vrtovima koji bi obezbeđivali hranu i kiseonik, dok bi struju obezbeđivali solarni generatori.

Celo svemirsko ogledalo bilo bi pokriveno ogledalima, čak i ivice, pošto bi u suprotnom sunčevi zraci spalili sve žitelje diska.

U realnosti bi izgradnja počela slanjem jedne rakete bez ljudske posade. Kada bi se našla u orbiti, ona bi izbacila dugačke kablove, a rotacija rakete vremenom bi širila kablove

Ovi kablovi bi na kraju dosezali udaljenost od 144 kilometra od rakete. Astronauti bi potom poput pauka koji prave mrežu, koristili ove kablove kao osnovu za postavljanje mreže ćelija – od kojih bi svaka imala prečnik od nekoliko kilometara.

Svaka od ovih ćelija posedovala bi rotirajuće ogledalo napravljeno od tanke metalne folije.

Obert je smatrao da bi celokupno sklapanje ogledala trajalo 10 do 15 godina po ceni od 3 milijarde dolara.

Pritisak koji bi stvarali sunčevi zraci bio bi korišćen za manevrisanje u orbiti, dok bi upravljanje bilo postignuto rotiranjem pojedinačnih ogledala.


Urednici magazina „Life“ podsmevali su se ovoj ideji zbog jedne činjenice koja je Nemcima promakla – „svetlo ne može biti dovedeno do jedne oštre tačke ogledalima ili sočivima ukoliko ono ne dolazi iz oštrog i zašiljenog izvora. Pošto je Sunce zapravo disk a ne zašiljeni izvor svetlosti, najbolje što bi svaki optički sistem mogao da stvori jeste slika ovog diska. Na visini koja je bila predložena slika sunca bila bi prečnika 64 kilometra, što ne bi bilo dovoljno da se napravi bilo kakva šteta.

Ober je mislio drugačije.

„Ogledalo prečnika 8.000 kilometara stvorilo bi vrelu tačku na površini Zemlje prečnika 3.200 kilometara. Temperatura unutar tog radijusa ne bi bila znanto veća od one koja je normalna na ekvatoru. Međutim, ukoliko bi duplirali pomenuti prečnik ogledala, temperatura na zemlji bi iznosila 200 stepeni Celzijusa. Možda to ne bi bilo dovoljno za uništavanje brodova i gradova, ali bi bilo dovoljno da većina stane i zapita se...“



blic.