Sve dok sebi nije oduzela život u četrdeset sedmoj godini, legendarna devojčica iz Čarobnjaka iz Oza, Džudi Garland, pokušavala je da se izbori sa depresijom, alkoholizmom i narkomanijom od čega nije uspelo da je spase ni pet muževa


Svaka žena bi trebalo da ima bar jedan par crvenih cipela koje čudesno deluju na raspoloženje, a pogotovo na muškarce. Sve neverne Tome mogu da se uvere u to čim pogledaju film Čarobnjak iz Oza koji, iako je snimljen pre više od sedam decenija 1939. godine, i danas važi za jedno od najdražih ostvarenja svih vremena, zbog čega ga je Unesko 2007. uvrstio na popis svetske kulturne baštine. Za zvezdani status crvenih cipela može biti zahvalan baš onaj par kojim je po zemlji iz bajke zvanoj Oz u društvu Limenka, Plašljivog lava i Strašila koračala Doroti, devojčica iz Kanzasa, a u ovom ostvarenju dočarala ju je glumica Džudi Garland.


Ova uloga osigurala joj je svetsku slavu i milione fanova koji su pratili njen razvoj od dečije zvezde do zrele glumice i pevačice predivnog kontra-alta. Bili su uz nju i kada je vodila bitku protiv Metro-Goldwyn-Mayera, moćnog studija koji ju je stvorio, kada su je muževi varali, kada je prikrivala pokušaje samoubistva, a kada je okončala svoj život 1969. godine, desetine hiljada došlo je da joj oda počast.

Džudi je rođena 10. juna 1922. godine kao Frensis Itl Džim, najmlađe dete Itl i Frensisa Džima, pozorišnih zabavljača sa skromnim talentom, ali različitim ambicijama. Njen otac bio je zadovoljan vođenjem malog bioskopa i potajnog uživanja u homoseksualnim maštarijama, dok je njena majka želela glamur. Sestre Džimi bilo je ime pod kojim su Meri Džejn, Doroti Virdžinija i Frensis Itl nastupale po bioskopima i klubovima nemajući pravo na obično detinjstvo. Kada je na videlo izašla Frenkova čežnja za lokalnim mladićima, publika je bojkotovala njihov bioskop zbog čega se porodica 1926. preselila u Kaliforniju, nedaleko od Los Anđelesa. Bejbi, kako su roditelji u to vreme nazivali Džudi, ubrzo je nastupala sama, a kada bi se pobunila i nagovarala majku da se sa turneje vrate kući kako bi videla voljenog oca, ona ju je kažnjavala i zaključavala samu u hotelsku sobu, pretvarajući se kako ju je napustila. Kasnije je Džudi uz pomoć psihijatra i psihoterapeuta pokušavala da se reši tih demona iz detinjstva, a stručnjaci su u tome otkrili koren njenog straha od napuštanja i od kompleksa niže vrednosti, dok je glumica u intervjuu majku nazivala zlom vešticom. Već 1935. potpisala je sedmogodišnji ugovor sa producentskom kućom MGM, a glavni direktor Luis Bi Majer plaćao joj je u ime studija sto dolara nedeljno za potpunu kontrolu nad njenim ličnim životom. Te godine umro joj je otac, a njegovu smrt opisala je rečima: To je najstrašnija stvar koja mi se dogodila jer više niko nije bio uz mene.

Različita su nagađanja o Džudinom i Majerovom odnosu, koji je preuzeo ulogu njenog oca, ali ne nežnog. Spekulisalo se da je on voleo mlade devojke, a one koje bi ga odbile mogle su da se pozdrave sa karijerom. Često je govorio kako ona peva iz srca, a nakon tog komplimenta stavljao bi joj ruku na grudi da oseti snagu njenog glasa.


Sreća pa nisam pevala iz drugog dela anatomije – komentarisala je glumica njegovo ponašanje godinama kasnije.

Od četrnaeste godine počela je da uzima razne tablete za mršavljenje, spavanje, buđenje... Kako bi od devojčice koja je rasla i menjala se, majka i čelnici kuće MGM napravili od nje dopadljivu devojku iz komšiluka, korigovali su joj težinu i radni elan dijetom, amfetaminima i barbituratima. Prema strogim naredbama Luisa Bi Majera u studijskim kantinama smeli su da joj služe isključivo pileću supu, tako da je češće bila gladna nego sita, zbog čega se sa regulisanjem svoje telesne težine borila čitavog života. Za nekoliko meseci znala je da se ugoji, pa da potom smrša i po dvadesetak kilograma. Sve dok studio nije odlučio da je pusti da odraste, njeno telo su obuzdavali raznim pojasevima i steznicima. Tako je bilo i u filmu Čarobnjak iz Oza u kojem je kao šesnaestogodišnjakinja glumila devojčicu od jedanaest godina. Film čije je snimanje za to vreme progutalo rekordan budžet od 2,7 miliona dolara, na kome je radilo 600 glumaca, 124 patuljka i četiri reditelja da bi ga na kraju potpisao Viktor Fleming, postao je hit, a pesma Somewhere Over the Rainbow zauvek je urezana u kolektivno pamćenje. Dobio je šest nominacija za Oskara, od kojih je jedan završio u Džudinim rukama kao potvrda najbolje u kategoriji najmlađe glumice.

Iako se u javnosti trudila da održi imidž koji joj je studio odredio, pa je izjavljivala kako ne razmišlja o momcima i udaji, stvarnost ove umetnice bila je drugačija. Prvo seksualno iskustvo imala je sa nepunih petnaest godina, a na partiju nakon dodele Oskara zbližila se sa osam godina starijim Tironom Paverom, koji je sa filmskih traka mamio uzdahe žena širom sveta. Romansa je kratko trajala, ali je doprinela njegovom razvodu od francuske glumice Anabel. Iako im se veza raspala, dosta je učinila za Džudino samopouzdanje, i uvrstila ju je među zavodnice poput Ave Gardner i Lane Tarner. Ubrzo nakon tog emotivnog kraha glumica se zaljubila u mladog reditelja Dejvida Rosija za kojeg se i udala 1941. godine uprkos protivljenju svoje majke i čelnika MGM-a. Mada se nadala da će ovim potezom povratiti kontrolu nad ličnim životom, ni izbliza nije bilo tako. Naime, dok je snimala mjuzikl Babes on Broadway saznala je da je trudna, a ubrzo je po naređenju studija i majke morala da abortira. Zahvat je obavio hirurg koji je bio na platnoj listi njenog filmskog studija, a publici je rečeno kako je operisala krajnike. Na snimanje se vratila samo četiri dana kasnije, a nikoga nije zanimalo kako se oseća. A osećala se jadno i ponovo napušteno. Shvatila je da suprug ne može da je odbrani od Majera i pohlepne majke koja je trošila i loše ulagala njen novac, a bilo ga je više nego dosta jer je bila jedna od deset najplaćenijih glumica tog doba. Iako na vrhuncu slave, bila je duboko nesrećna.

Kada joj se brak raspao 1943. godine, utehu je potražila u ljubavnicima, pa čak i u ljubavnicama. Bila je veoma zaljubljena u scenaristu Džoa Menkiviza za koga se tvrdi da je bio ljubav njenog života. On je pokušao da je zaštiti od velikog šefa kada su joj nametnuli još ubitačniji tempo rada pošto su saznali da posećuje psihijatra. Samopouzdanje joj se donekle vratilo kada su producenti zatražili da u filmu Presenting Lilly Mars igra umesto veoma popularne lepotice i glumačke zvezde Lane Tarner. Ipak, sebe kao da sve više nije bila svesna, sve češće se okretala tabletama, a mučile su je i noćne more i nesanice.

Kada je završila snimanje Girl Crazy zatražila je od Majera polugodišnju pauzu kako bi otišla na lečenje, ali MGM nije želeo da ostane bez tako unosne zvezde. Pošto je odbio njen zahtev, ona je noću sve češće zvala prijatelje kako bi im se jadala. Tokom jedne noći, čekajući da joj se psihijatar javi, popila je bocu votke s barbituratima. U studiju su to kasnije nazvali njenim prvim lažnim pokušajem samoubistva, a sledili su i mnogi drugi sve dok 26 godina kasnije zaista nije uspela da sebi oduzme život.

Ipak, do konačnog kraja Garlandova je naizmenično proživljavala periode sreće, teške depresije, padova i uspona, često tražeći ljubav od muškaraca koji su je voleli, ali ne onako kako je ona želela. Naime, mnogi od njih bili su prikriveni homoseksualci koji su zbog lažnih normi tadašnjeg Holivuda skrivali svoje seksualno opredeljenje. Jedan od njih bio je i reditelji Vinsent Mineli s kojim je snimala Srešćemo se u St. Luisu. Mada joj se u početku nije dopadao, na kraju je poklekla njegovom šarmu. Venčali su se 1945. godine, ovaj put uz Majerov i majčin blagoslov. Džudi je ubrzo ostala u drugom stanju, a potom je na svet donela devojčicu kojoj su dali ime Lisa Mej Mineli. Međutim, uskoro sve kreće nizbrdo jer je Džudi zapala u postporođajnu depresiju kombinovanu sa sve većom zavisnošću od tableta. Često je zapadala u paranoju koja je najčešće bila usmerena na njenog muža. Sredinom 1947. godine, tabloidi su objavili da je glumica sve bolesnija i da je u potpunom nervnom rastrojstvu. Završila je na privatnoj psihijatrijskoj klinici, a MGM odbio je da joj daje platu dok se ne vrati na snimanja. Osim toga imala je problema i sa poreskom službom koja je otkrila da njena majka nije plaćala porez, dok je suprug odbijao da joj dvodi ćerku u posetu. Tada je ponovo pokušala da sebi oduzme život, nakon čega je njen drugi brak počeo da puca, a karijera da se usporava. Utehu je potražila u naručju mladog Jula Brinera, a njen muž u zagrljaju njihovog kućnog majstora. Ubrzo je štampa saznala za njenu zavisnost od droga, a kada ju je studio suspendovao zbog kašnjenja i neprikladnog ponašanja na snimanjima, javnost je proglasila narkomankom i alkoholičarkom. Pošto je otpuštena sa snimanja filma Royal Wedding pokušala je da sebi prereže vrat komadom stakla. MGM je nakon svega digao ruke od nje i 1950. godine raskinuli su ugovor. Za 16 godina snimanja i 28 filmova studiju je donela zaradu od 80 miliona dolara, a nakon raskida nisu želeli da joj daju otpremninu, penziju, pa čak ni da organizuju oproštajnu žurku.

Bez posla, novca i sa brakom koji je postojao samo na papiru, odlučila je da ćerku pošalje Mineliju kako bi potražila sreću u Njujorku. Tu je upoznala Sidneja Sida Lufta, a kasnije je govorila kako je to bila ljubav na prvi pogled. Nakon što se 1951. godine i zvanično razvela od tada već veoma uspešnog Minelija, verila se sa novim izabranikom s kojim je zajedno kovala povratak na scenu, ali ovaj put kao pevačica. Započeli su njenu četvoromesečnu turneju Velikom Britanijom u londonskom Palladiumu, a iako je bila deblja nego ikada i izgledala izmučeno, publika ju je oduševljeno dočekala. Odatle je otišla u Njujork gde je tokom devetnaest nedelja, dva puta dnevno, nastupala u obnovljenom brodvejskom pozorištu Palace, a slušalo ju je 800 hiljada ljudi što je i jedan od najvećih trijumfa u istoriji šou-biznisa. Osećala se uspešnom i voljenom pa je odlučila da se ponovo uda dva dana pre svog tridesetog rođendana.

Nedugo potom Džudi i Sidnej ostvarili su se i u ulozi roditelja. Prvo im se rodio sin Džon, a potom i ćerka Lorna. Mada joj je konačno krenulo, njena majka se pobrinula da ne bude tako, pa ju je tužila i tražila izdržavanje, kada je iskoristila i priliku da ćerku pljuje po novinama. Njih dve nisu ni stigle da se pomire pošto je Itl doživela srčani udar i umrla 1953. godine. Džudi je toliko izjedala savest da joj nije pomogao ni povratak pred kamere radi ekranizacije filma Zvezda je rođena. Uprkos tome što je nakon četiri godine pauze maštala o povratku pred kamere, snimanje je u njoj probudilo i stare demone, drogu i tablete za mršavljenje. Za deset meseci ponovo je bila zavisnik, što je uticalo i na njen brak koji su pokušavali da spasu još jednim detetom, sinom Džozefom Vilejem koji je došao na svet 1955. godine u noći dodele Oskara za koji je bila nominovana, ali je statua završila u rukama Grejs Keli za ulogu Devojke sa sela. Međutim, loša situacija u braku se nastavila, a svađe su se pretvorile u tuče pa je Džudi 1956. prvi put zatražila razvod, ali su rešili da svojoj ljubavi daju još jednu šansu. Izdržali su sve do 1961. godine kada su se zvanično razišli, ali je glumica nezadovoljstvo iz kuće lečila ljubavnim izletima. Uteha joj je bio čak i Frenk Sinatra.

Ipak, ni tada nije bio kraj sa Sidom, jer su se često mirili i rastajali, da bi se njihov odnos završio 1965. godine nakon veoma gadnog sudskog razvoda i teške borbe oko starateljstva nad decom i oko podele novca. Džudi i dalje nije odustajala, već je tragala za pravim muškarcem koji će ispuniti prazninu njenog izgubljenog detinjstva. Sreća joj se osmehnula kada je upoznala mladog glumca Marka Herona za koga se ubrzo udala u Las Vegasu, a još brže saznala da je i on homoseksualac. Posle šest meseci sudski je zatražio da ga ona izdržava posle čega ga je oterala od sebe, ali su se zvanično razveli tek 1967. godine. Tada je već bila upoznala i petog muža, menadžera noćnog kluba na Menhetnu Mikija Dinsa.

Pre nego što su se venčali ona je menjala bolničke postelje skidajući se sa spida, mlade ljubavnike i pokušavala da vrati svoju karijeru na pravi put, ali je završila kao žrtva tuđe pohlepe za slavom i novcem. Dins je uspeo da je nagovori da prihvati angažman u londonskom klubu Talk of the Town, gde su se i venčali 1969. godine. I njen peti muž bio je homoseksualac, a takođe ni on kao ni četvorica njegovih prethodnika, nije uspeo da je sačuva od nje same. Umrla je gola na podu kupatila od prevelike doze barbiturata u noći 21. juna 1969. godine. Dins ju je pronašao tek ujutro, ukočenu nakon što je razvalio zaključana vrata kupatila. Njeni obožavaoci oprostili su se od nje mimohodom na aveniji Medison u Njujorku, a porodici je trebalo više od godinu dana da je sahrane u grobnicu na groblju Ferncliff u Njujorku. Naime, niko nije želeo da snosi troškove sahrane, pa se pokazalo tačnim ono što je oduvek slutila, da ju je publika volela više od njenih najbližih.


Priredila: Moni Marković
Story

Krah najslavnije devojčice iz Oza - Džudi Garland


Uprkos uspesima na profesionalnom planu, Garlandova je imala velikih problema u privatnom životu. Pošto su je filmski producenti ubedili da ima višak kilograma i da ne izgleda privlačno, Džudi Garland postala je nesigurna u svoj izgled pa je počela da koristi lekove u prekomernim dozama, što je dovelo do višedecenijske borbe protiv zavisnosti.

Sve dok sebi nije oduzela život u četrdeset sedmoj godini, legendarna devojčica iz „Čarobnjaka iz Oza” Džudi Garland pokušavala je da se izbori sa depresijom, alkoholizmom i narkomanijom od čega nije uspelo da je spase ni pet muževa.

Na putu do zvezda Džudi Garland je prošla kroz čitav niz privatnih i profesionalnih uspona i padova koji su ostavili pečat na njenom život i karijeri. Nekadašnje dete iz vodviljskih pozorišta postalo je „ikona" kojoj je uspeh uništio život.

Među mnogobrojnim filmskim nagradama, Garlandova je osvojila i Oskar za mlade glumce, Zlatni globus i nagradu Sesil B. Demil, a kruna njene karijere bile su nagrade Gremi i Toni.

Uprkos uspesima na profesionalnom planu, Garlandova je imala velikih problema u privatnom životu. Pošto su je filmski producenti ubedili da ima višak kilograma i da ne izgleda privlačno, Džudi Garland postala je nesigurna u svoj izgled pa je počela da koristi lekove u prekomernim dozama, što je dovelo do višedecenijske borbe protiv zavisnosti.

Džudi Garland je 1997. godine posthumno dodeljena nagrada Gremi za životno delo. Američki filmski institut je 1999. godine uvrstio među deset najuspešnijih glumica u istoriji američkog filma.

Prvu ljubavnu vezu je započela sa muzičarem Dejvidom Rouzom, a na njen osamnaesti rođendan on joj je poklonio verenički prsten. Garlandova je takođe imala ljubavnu vezu sa, u to vreme oženjenim, kompozitorom Džonijem Merserom. Garlandova je, sredinom 1942. godine, naglo prekinula trudnoću sa Dejvidom Rouzom, a u januaru 1944. godine bračni par se razveo.

Jedan od najuspešnijih filmova koje je Garlandova snimila za Metro-Goldvin-Mejer bio je „Potraži me u Sent Luisu”. Reditelj ovog filma Vinsent Mineli zahtevao je da glavni šminker na filmu bude Doroti Ponedel, jer je smatrao da ona može da poboljša fizički izgled Džudi Garland.

To se zaista i dogodilo. Doroti joj je potpuno preoblikovala frizuru, obrve i liniju usana, a uklonila joj je i uloške sa nosa. Garlandova je bila toliko zadovoljna rezultatima da joj je, u svakom sledećem filmu Doroti bila šminker.

Tokom snimanja filma „Potraži me u Sent Luisu“ Garlandova i Mineli su, nakon nekoliko početnih konflikata, započeli ljubavnu vezu. Venčali su se 15. juna 1945. godine, a 12. marta 1946. godine dobili su kćerku – Lajzu Mineli.

Tokom snimanja filma „Gusar“ u aprilu 1947. godine, Garlandova je doživela nervni slom i bila je smeštena u privatni sanatorijum. Ipak je bila sposobna da završi snimanje filma, ali je u julu iste godine prvi put pokušala da izvrši samoubistvo, tako što je prerezala vene na zglobu ruke slomljenim staklom.

Međutim, Džudi nije imala snage da snima filmove u nizu. Tokom snimanja filma „Barklijevi sa Brodveja“, Garlandova je konzumirala pilule za spavanje u kombinaciji sa zabranjenim pilulama koje su sadržale morfijum.

Zato je izvršni direktor Metro-Goldvin-Mejera suspendovao 18. jula 1948. godine. Usledile su mnoge suspenzije zbog problema koje je glumica imala sa narkoticima. Uvažene i priznate biografije koje su objavljene nakon smrti Džudi Garland, navode da je Džudi, nakon poslednjeg dobijenog otkaza, neznatno poderala kožu na vratu slomljenom staklenom čašom.

Džudi Garland se 1951. godine razvela od Vinsenta Minelija. Međutim, Džudi se veoma brzo verila za Sidnija Lufta, njenog tadašnjeg menadžera. Luft je uspeo da ugovori četvoromesečnu koncertnu turneju po Velikoj Britaniji, a Džudi Garland je ispunila sve koncertne dvorane u Engleskoj, Škotskoj i Irskoj.

U toku ove turneje Garlandova je po prvi put nastupila u novoizgrađenojlondonskoj dvorani „Paladijum“, u kojoj je održala četiri koncerta. Iako je britanska štampa njen fizički izgled ocenila kao „suviše bucmast“, Džudi je pobrala veoma pozitivne kritike, a ovacije koje su se prolamale dvoranom bile su takvih razmera, da je menadžer dvorane „Paladijum“ taj čin opisao kao „najglasnije ovacije koje je ikad čuo“.

Džudi Garland i Sidni Luft venčali su se 8. juna 1952. godine u gradu Holister, u Kaliforniji. Bračni par je svoje prvo dete dobio 21. novembra 1952. godine.

Garlandova je 1963. godine podnela tužbu za razvod braka od Sida Lufta, navodeći njegovu okrutnost kao glavni razlog za njihov rastanak. Na jednoj konferenciji Džudi je objavila da se u avionu iznad obale Hong Konga venčala sa Markom Heronom. Međutim, u vreme kada je ta ceremonija venčanja obavljena, Garlandova se još uvek nije bila zvanično razvela od Sidnija Lufta .

Džudi se za svog poslednjeg supruga, Miki Dinsa, udala u Londonu, 17. marta 1969. godine, okončavši pre toga svoj brak sa Heronom 11. februara iste godine. On je 22. juna 1969. godine pronašao Džudi mrtvu u kupatilu njihove iznajmljene kuće u Londonu. U izveštaju mrtvozornika je navedeno da se lepa glumica predozirala. Garlandova je proslavila svoj četrdeset sedmi rođendan samo dvanaest dana pre nego što je umrla.



dnevno

* Američka država Minesota svake godine 22. juna, na dan njene smrti, održava Dan Džudi Garland. Ovaj festival održava se u njenom rodnom mestu Grand Rapids.

* Tokom čitave karijere Džudi je mučio nedostatak samopouzdanja po pitanju svog izgleda (koji su, svojim neprestanim primedbama, podsticali i producenti i reditelji sa kojima je radila). Jednom prilikom je izjavila da je iz čitave svoje karijere, bila zadovoljna kako je izgleda u samo dva filma: “Meet Me in St. Louis” i “The Clock”.

Džudi Garland


datum rođenja: 10.06.1922.
mesto rođenja: Grand Rapids, Minesota
pravo ime: Frances Ethel Gumm
znak: blizanci
datum smrti: 22.06.1969.

Džudi Garland jedna je od najvećih gej ikona. Oduvek je imala veliki broj obožavalaca iz gej zajednice. Na dan njene sahrane, gej muškarci su se suprostavili policiji koja je upala u “Stonewall Inn”, gej bar u Grinič Vilidžu, događaj koji je pokrenuo pokret za gej prava. Od tada se Gay Pride parade po svetu održavaju svakog juna u znak sećanja na ovu pobunu. Mada je to što se sukob sa policijom dogodio istog dana kada je održana i sahrana Džudi Garland najverovatnije čista slučajnost, njena smrt se često navodi kao jedan od ključnih događaja modernog gej pokreta. Zanimljivo je da se barem za dvojicu njenih muževa, kao i rođenog oca, zna da su imali homoseksualne sklonosti.

TV film “Life with Judy Garland: Me and My Shadows” iz 2001. otkriva tek vrh ledenog brega što se tiče života ove tragične glumice. Dok film nagoveštava neke uspone i padove u karijeri i životu Džudi, njen stvarni život bio je zapravo jedna mnogo uzbudljivija odiseja puna trijumfa i katastrofa.


Džudi je veći deo života provela pokušavajući da se uklopi u svet za koji je osećala da mu ne pripada

Kada je legendarna glumica počela da piše svoje memoare šezdesetih godina (koje nikada nije završila), objavila je da će to biti “đavolski sjajna knjiga puna humora, suza, zabave, osećanja i ljubavi”. Ova rečenica zaista kao da u najkraćem sumira njen olujni život koji je ličio na jednu grandioznu operu sa sve raspevanom heroinom žrtvom (ona sama), neprevaziđenim zlikovcima (njena majka, studijski šefovi i nekoliko njenih bivših muževa), i obeshrabrujućim stremljenjima ka magičnim ciljevima (njene uloge). Ono što ovu sagu čini tako žalosnom jeste da su “neprijatelji” protiv kojih se Garland često borila bili demoni rođeni iz njene velike paranoje i samodestruktivnog ponašanja.

Garland je jednom upitala – Ako sam tolika legenda, zašto sam onda tako usamljena? To nije bilo retoričko pitanje, jer Džudi je veći deo života provela pokušavajući da se uklopi u svet za koji je osećala da mu ne pripada. Njen voljeni otac umro je kada joj je bilo trinaest godina. Osećala se napuštenom od nekoga ko joj je pružao bezuslovnu ljubav. Džudi je oduvek imala odnos ljubavi i mržnje sa svojom majkom i taj odnos je ostao nerazrešen i u trenutku kada joj je majka umrla 1953. godine.

Džudi je 1935. godine potpisala ugovor sa “MGM”-om koji ju je u potpunosti uveo u svet gde se lepota visoko vrednovala a gde su obični (kakvom je i sebe smatrala) bivali prezirani i omalovažavani. Upoređujući se sa fizički lepšim i glamuroznijim koleginicama njeno samopoštovanje je venulo. Te mlade starlete, ubeđivala je Džudi samu sebe, nisu patile od njenih nedostataka: punoće, niskog rasta i krive kičme zbog koje je bila blago povijena.

Što se tiče njenih studijskih šefova, koje je personifikovao Luis B. Majer, posmatrala ih je kao zahtevne, nemilosrdne očinske figure koji su je tretirali s omalovažavanjem jer im se suprostavljala i nikada nije bila dovoljno zahvalna za njihovu dobronamernu kontrolu. Ubeđena da je ružno pače, bezvredna i iskorišćena, Džudi je razvila svoj životni obrazac. Kad god bi osetila da radi previše i da je ne cene dovoljno ona bi se pobunila. Ili bi počela da se goji kako bi svojim šefovima pokazala da je samo ona ta koja kontroliše svoju težinu ili se ne bi pojavljivala na zakazana snimanja, ili bi se, kad bi se i pojavila, ponašala kao najrazmaženija primadona. Kad se uz sve to dodaju i kasnije razvijena navika konzumiranja lekova sa alkoholom, stiče se uvid u njen sumorni svet.


Upoređujući se sa fizički lepšim i glamuroznijim koleginicama njeno samopoštovanje je venulo. Te mlade starlete, ubeđivala je Džudi samu sebe, nisu patile od njenih nedostataka: punoće, niskog rasta i krive kičme zbog koje je bila blago povijena

Rođena je kao Franses Etel Gam 1922. u Grand Rapidsu u Minesoti, kao treća ćerka irskog tenora Frenka Aventa Gama i Etel Marion Milna, pijanistkinje jednog kabarea. Njeni roditelji vodili su jedno lokalno pozorište. Kada je Franses bilo dve i po godine ušla je u svet šou biznisa tako što se roditeljima pridružila na sceni da izvedu jednu božićnu pesmu (ovaj tobože spontani trenutak, iscenirala je njena majka).

Nadajući se da će svoju decu uspeti da progura na film i da će muža Frenka odvući od skandala koji su izazvale glasine da je u vezi s jednim mladićem, ambiciozna Etel je porodicu preselila u Kaliforniju. Najpre su se naselili u Lankasteru, nekih stotinak kilometara severno od Los Anđelesa. Tamo je Frenk držao jedan bioskop. Nakon brojnih pokušaja tri sestre Gam dobile su ugovor sa “Meglin Kiddies”, agencijom za talente koja se specijalizovala za rad sa decom. Između 1929. i 1931. tri sestre su se pojavile u jednom filmu i išle na turneju sa svojom muzičkom tačkom. Za vreme nastupa u Čikagu 1934. godine ime sestara pojavilo se na istoj pozorišnoj plakati sa imenom Džordža Džizela. On je bio taj koji je sestrama predložio da usvoje novo ime. (Navodno je Džizel sestrama dao prezime svog prijatelja kolumniste Roberta Garlanda). Kasnije je Franses sama izabrala Džudi kao svoje novo ime, po naslovu jedne, u to vreme popularne, pesme.

Sestre Garland odlazile su na audicije u nekoliko filmskih studija, ali je samo Džudi dobila ugovor sa “MGM”-om 1935. godine. Kada im je umro otac porodica se izdržavala od njenih 150 dolara nedeljno. Nesigurni kako da iskoriste bucmastu ali nadarenu tinejdžerku studio ju je angažovao za kratki film “Every Sunday” iz 1936. u kome se pojavila pored lepe i mlade Dine Durbin. Neubeđeni u Džudinu filmsku budućnost ljudi iz “MGM”-a su je pozajmili “Twentieth Century Fox”-u za mjuzikl “Pigskin Parade” (1936). Džudine vokalne mogućnosti pred kamerama delovale su fantastično i “MGM” ju je brzo vratio pod svoje okrilje i počeo da joj dodeljuje brojne uloge.

“MGM” je želeo da od “Twentieth Century Fox”-a pozajmi Širli Templ za glavnu ulogu u filmu “Wizard of Oz” (1939). Kako do te pozajmice na kraju nije došlo Garland je uskočila kao zamena gde je u ulozi Doroti u filmu pevala “Over the Rainbow”, pesmu koja je od tada postala neka vrsta njene lične karte. Ova uloga takođe joj je donela i specijalnog, maloletničkog Oskara. Njen filmski uspeh nastavio se sa filmom “Babes in Arms” (1939), prvi od nekoliko filmova u kojima je glumila zajedno sa Mikijem Runijem.



“MGM” je želeo da od “Twentieth Century Fox”-a pozajmi Širli Templ za glavnu ulogu u filmu “Wizard of Oz” (1939). Kako do te pozajmice na kraju nije došlo Garland je uskočila kao zamena gde je u ulozi Doroti u filmu pevala “Over the Rainbow”, pesmu koja je od tada postala neka vrsta njene lične karte

Tokom tih prvih godina u “MGM”-u Džudi je bila prilično popustljiva prema svojim šefovima, osim kad je bila reč o držanju dijete. Hrana joj je donosila utehu. Kako bi zauzdala apetit Džudi su prepisane tablete za mršavljanje u kombinaciji sa pilulama za spavanje kako bi hiperaktivna Džudi noću mogla da zaspi i pilulama koje bi joj ujutru pomogle da se razbudi, zbog čega je na kraju razvila zavisnost od lekova. Nešto starija koleginica iz studija, Lana Tarner, bila je ta sa kojom je Džudi odlučila da se upoređuje. Lana je bila sve ono što Džudi nije – seksi, nehajna, lepo građena. Lana je dobijala uloge odraslih dok je Džudi bila zaglibljena u ulogama zaljubljenih adolescenata. Rivalstvo je eskaliralo kada je glumac i zavodnik Arti Šou, sa kojim se Džudi zabavljala u februaru 1940. pobegao sa Lanom u Las Vegas i tamo je naprečac oženio. Rešena da i ona pronađe svog muškarca i ljudima iz studija pokaže da je odrasla osoba i da tako prema njoj treba i da se ponašaju, Džudi se jula 1941. nepromišljeno udala za dvanaest godina starijeg muzičara Dejvida Rouza. To je od samog početka bio loš spoj. Događaj koji je ubrzao kraj ovog braka bio je Džudina trudnoća. Džudi je bila presrećna. Međutim, studio i njena majka (koju je Džudi držala za “MGM” špijuna) molili su je da abortira. Dejvid se slagao sa njihovim razlozima u korist abortusa što je Džudi emocionalno slomilo i prelomilo da na kraju ipak abortira. Njih dvoje su se ubrzo razišli, mada je zvaničan razvod usledio tek 1945.

Osetivši se izdanom od strane ključnih ljudi iz njenog života, neprestano nervozna Džudi je postala još čudljivija na snimanjima i još tvrdoglavija glede propisanog režima ishrane. Stvari su se pogoršale kada se upustila u vezu sa starijim i oženjenim scenaristom i producentom Džozefom Mankevicom koji je takođe ugovorom bio vezan za “MGM”. On je bio taj koji ju je nagovorio da otpočne sa psihijatrijskom terapijom. Seanse su delimično bile uspešne, ali su istovremeno pojačale njen “ja protiv celog sveta” sindrom.

Garland se prvobitno odupirala ideji da glumi u mjuziklu “Meet Me in St. Louis” (1944), jer je u njemu ponovo morala da glumi mladu neudatu ženu. Kada su je konačno nagovorili da ulogu prihvati, na snimanjima se neprestano sukobljavala sa rediteljem Vinsentom Minelijem, što je u par navrata dovodilo do odlaganja snimanja i nepredviđenog povećanja produkcijskih troškova. Film je na kraju bio veliki hit. Zadovoljna Džudi i Vinsent venčali su se u junu 1945, a ćerku Lajzu dobili su u martu sledeće godine.

Ponovo su nastupila loša vremena, uprkos uspehu filma “The Harvey Girls” (1946). Osim što je obolela od postporođajne depresije, Džudi je bila dodatno uznemirena time što je dopustila da je privole na potpisivanje novog ugovora sa “MGM”. Želela je da se posveti podizanju deteta i možda povremeno, kao slobodni strelac, pojavi u ponekom filmu. Da stvar bude gora, Tajron Pauer, s kojim je svojevremeno imala burnu romansu, sada je bio u strastvenoj vezi sa Lanom Turner. Sve to zajedno učinilo ju je izuzetno problematičnom za vreme snimanja “The Pirate” (1948). Ponovo je bila na pilulama za mršavljenje od kojih je sada prekomerno oslabila, neprestano nervozna i paranoična (stanje paranoje pogoršavale su ostale tablete koje je uzimala). Bila je ubeđena da je Mineli (koga je u Holivudu bio glas da se zanima za muškarce) u tajnoj vezi sa glumcem Džinom Kelijem (koji je, da stvar bude gora, bio njena nekadašnja neostvarena ljubav). S toliko toga u glavi bila je nesposobna da se usredsredi na posao i često je izostajala sa snimanja. Snimanje ovog skupog filma se oteglo, a kada je konačno bio završen nije bog zna kako prošao kod bioskopske publike.

Na Džudino insistiranje Čarls Volters, a ne Mineli, bio je reditelj filma “Easter Parade” (1948) u kome je glumila pored Freda Astera. Snimanje je proteklo u relativnom miru i bez većih problema, i čelni ljudi “MGM”-a su s velikim olakšanjem objavili da će Džudi sa Asterom snimiti još jedan film, “The Barkleys of Broadway” (1949). Međutim, Džudina psihička nestabilnost dovela je do toga da bude zamenjena glumicom Džindžer Rodžers. Kada je započelo snimanje filma “Annie Get Your Gun” (1950). Džudi je bila u potpunom emocionalnom rasulu. Prebačena je u Boston na oporavak, dok je njena uloga u ovom filmu koji je postao veliki hit dodeljena Beti Haton.

Upravljanje “MGM”-om je u to vreme preuzeo vrlo štedljivi Dor Šeri koji je vršio pritisak na još uvek krhkog zdravlja Džudi da se prihvati uloge u filmu “Summer Stock” (1950). Još jednom je Džudi i od snimanja i od svog života napravila pakao. Nadala se da posle ovog filma napravi kraću pauzu, ali je studio želeo da glumi u “Royal Wedding” (1951). Nestabilna i rastrojena Džudi, nije izdržala pritisak i kolabirala je za vreme snimanja pa je na kraju njeno mesto u mjuziklu zauzela Džejn Pauel.

Nevoljama se nije nazirao kraj. Nije bila u stanju da se izbori sa problemima, pa je parčetom stakla pokušala da sebi prereže grkljan. Taj očajnički poziv za pomoć ostao je bez odjeka. Naprotiv, “MGM” je sa njom okončao ugovor, a u martu 1951. usledio je i razvod.


Džudi sa ćerkom Lajzom

Spasao ju je odlučni Majkl Sidni Laft, koji joj je pomogao da karijeru sa filma preusmeri na pevanje i koncerte. Ostvarila je veličanstveni povratak nastupima u londonskom “Palladium”-u i njujorškom “Palace Theater”-u. Zahvalna (i trudna) Džudi, udala se za svog spasioca u junu 1952. Ćerka Lorna rođena je u novembru iste godine, a sin Džozef u martu 1955. Sidni je takođe bio zaslužan za ono zašta se činilo da je nemoguće – oživljavanje njene filmske karijere. Za njen veliki filmski povratak odabran je skupi mjuzikl “A Star is Born” (1954). Džudi se za vreme snimanja ovog filma vratila svojim starim lošim navikama. Pila je, kasnila na snimanja i uzimala pilule kako bi težinu držala pod kontrolom. Raskošan film doneo joj je nominaciju za Oskara, ali je i utvrdio njenu reputaciju problematične glumice.

U godinama koje su usledile Džudi je bila u vrtlogu naizmeničnih uspona i padova, to jest, izuzetno uspešnih i isto tako promašenih koncertnih nastupa, što je zavisilo od količine i vrste lekova koje je u datom trenutku (zlo)upotrebljavala i posledične emocionalne i psihičke iscrpljenosti. (Jednom prilikom je neko dobronameran iz njene pratnje sakrio tablete. Džudi je insistirala na tome da bez svoje doze lekova neće izaći da nastupa. Kako lekovi nisu pronađeni, zahtevala je da se pozovu kola hitne pomoći kako bi iscenirala iznenadnu bolest što bi otkazivanje koncerta opravdalo u očima publike. Dok su je iznosili na nosilima, uspela je da se okupljenim i zabrinutim obožavaocima osmehne mrmljajući – Bog vas blagoslovio, Bog vas blagoslovio. Ono čega obožavaoci nisu bili svesni jeste da je Džudi pod bolničkim pokrivačem držala čašu sa votkom.)

Trijumfovala je u “Carnegie Hall”-u u aprilu 1961; bila nominovana za Oskara u kategoriji najbolje sporedne ženske uloge za film “Judgement at Nuremberg” te iste godine; snimila svoj poslednji film 1963. (A Child Is Waiting). Jedan nedeljni TV šou trebalo je da je finansijski obezbedi do kraja života, ali je on trajao samo jednu sezonu. Zahvaljujući nevičnosti u finansijskim poslovima Džudi je bila gotovo pred bankrotom. Ubrzo je zapečatila svoju TV sudbinu. Gostujući u jednom TV šouu umislila je kako gubi glas i zaključala se u garderobi. Usledila je opšta gungula u kojoj se na kraju jedan od radnika popeo na krov i kroz neku cev uvukao u garderobu i iznutra otključao vrata. Džudi je na kraju završila to snimanje ali je, kada su svi otišli, uništila skupo opremljenu garderobu. Pustila je da se voda iz lavaboa i toaleta izlije, između klavirskih dirki je ugurala opuške od cigareta, a karminom je ižvrljala slike po zidovima.

Šezdesetih je pozvala svoju ćerku Lajzu, koja je u međuvremenu i sama započela karijeru u šou biznisu, na svoje venčanje. Ćerka Lajza Mineli se izgovorila prezauzetošću ali je, istovremeno dodala – Ne brini mama, sigurno dolazim na tvoje sledeće venčanje. Situacija ni izdaleka nije bila tako zabavna. Džudi i Laft su se razveli u maju 1965. posle čega je usledila ogorčena sudska borba za dobijanje starateljstva nad decom. Novembra iste godine udala se za mladog glumca Marka Herona u Las Vegasu. Razišli su se posle samo šest meseci, a zvanično su se razveli u aprilu 1967. Njen peti muž bio je menadžer jedne diskoteke, Majki Din, koji je, kao i njen prethodni muž, bio znatno mlađi od nje. Venčali su se u Londonu, gde su, tri meseca kasnije, u junu 1969. pronašli Džudi mrtvu u njenom stanu. Navodni uzrok smrti bio je greškom uzeta preterana doza lekova.


wannabe