Džudi Denč



Dama Џуди Денч
(енгл. Judi Dench; 9. децембар 1934) једна је од најбољих и најпоштованијих
филмских и позоришних глумица свих времена. Каријеру је почела 1957, улогама у
представама позоришта „Олд Вик“ (Old Vic), а наставила у „Националном театру“ и
„Краљевском Шекспировом позоришту“. Тумачила је бројне Шекспирове ликове,
попут Офелије, Јулије и Леди Магбет. Деведесетих година прошлог века, постала је
популарна захваљујући серијама „A Fine Romance“ и Док време пролази.
Најпознатија је по улози „Ем“ у серијалу о Џејмсу Бонду, али и по филмовима
Соба са погледом, Госпођа Браун, Чоколада, Ајрис, Госпођа Хендерсон представља
и Белешке о скандалу. За улогу краљице Елизабете I у филму Заљубљени Шекспир
добила је јединог у каријери Оскара за најбољу споредну глумицу. Поред тога,
захваљујући рекордних двадесет пет номинација за Награду BAFTA,^[1] сматра се
најбољом британском и једном од најбољих светских глумица свих времена.
Џуди Денч је проглашена за Даму Уједињеног Краљевства, Витеза Реда части, а
изабрана је и за члана Британског Краљевског Друштва за унапређење уметности.









Nagrada BAFTA 1998. i Zlatni globus za ulogu i filmu:

Gospođa Braun

(Mrs. Brown)

Philomena (2013)

Kada Holivud iscrpi sve originalne ideje ne preostaje mu ništa drugo nego da obnavlja franšize, snima rimejkove ili filmove zasnovane na istinitim događajima. Treća kategorija je daleko najzahvalnija jer nije samo puka imitacija, odnosno iscrpljivanje i razvlačenje već ispričanih priča. Od mora filmova zasnovanih na istinitim pričama izdvoji se tek po koji kvalitetan i vredan pažnje. Jedan od takvih je i prošlogodišnje britansko ostvarenje “Philomena”. Ovaj film nastao je po istoimenoj knjizi dopisnika BBC-ja Martina Siksmita (Martin Sixsmith), a scenario su adaptirali Džef Poup (Jeff Pope) i poznati britanski glumac Stiv Kugan (Steve Coogan). Okupivši sjajnu ekipu koja zna da rukuje sa kvalitetno napisanim materijalom, reditelj Stiven Frirs (Stephen Frears) je u “Filomini” video još jednu priliku da se ozbiljnu uključi u trku za oskara.
Ova prvenstveno zanimljiva životna priča začinjena je kompleksnim odnosom glavnih likova, koji u više navrata predstavlja glavni fokus filma. Martin i Filomina, kao stanovnici dva potpuno različita sveta, tokom svih 98 minuta filma pokušavaju da nađu zajednički jezik i da nauče da prihate jedno drugo – ona njega kao intelektualca, novinara i pripadnika više klase, a on nju kao religioznu, pravičnu i skromnu ženu iz unutrašnjosti. Iako se iz gore napisanih rečenica steče utisak da je odnos ova dva lika izuzetno mučan i težak za pratiti, njihove konverzacije često u sebi sadrže određenu dozu humora i ironije koja efikasno razbija sumornu tematiku kojom se film bavi.
Jedan od kritičara optužio je producentsku kuću Vajnstin, tačnije njenog vlasnika Harvija Vajnstina da je ovo još jedan od njegovih “dosadnih, anti-katoličkih” projekata, misleći na filmove kao što su “The Magdalene Sisters (2002)“, “The Butcher Boy (1997)” i “Priest (1994)“. Iako su ovo prilično oštre osude, mislim da namera režisera i scenarista nije sasvim ležala u tome, ovo je više portret jedne žene koja je u beznadežnoj situaciji bila primorana na očajne mere, kao i osvrt na njen karakter i način na koji se sa svime time nosila.