Često sanjam čudni san što me osvaja
o neznanki koja ljubit bi me htela,
i koja me, večno drugačija i vrela,
voli i svu dušu s mojom dušom spaja.

Jer ona mi shvata srce puno vaja,
shvatila je, avaj, mene čim me srela.
Samo ona može, s moga bledog čela,
otkloniti setu i dati mu sjaja.

Ne znam je li smeđa, crna ili plava.
Ime joj zvučnošću svojom očarava
kao ime onih koje život ubi.

Kao pogled kipa i njen pogled drema,
a njen glas, ozbiljan, i tih, dok se gubi,
seća na glas dragi onih kojih nema.

Četvrtak, 17 Septembar 2015 10:49
Pol Verlen - Mesečina Istaknut
veličina teksta Smanji veličinu teksta Povećaj veličinu teksta Štampa Email Budite prvi koji će ostaviti komentar!
Ilustracija pesme Mesečina
Ilustracija pesme Mesečina
Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
K'o da su tužni ispod čudne šminke.



Premda u pesmi setno im trepere,
Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja,

Sa mesečinom i tužnom i lepom
Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.

SLAVUJ

Ko vrišteći let ptica kada se uzbune
sva sjećanja se moja obruše na me,
padaju kroz moje srca kao lišće žuto,
srce što gleda u svoje ogledalo uvrnuto
stablo u ljubičastoj vodi svog Žaljenja
koja tu blizu žuboreć u tišini približava
padaju, a onda, gle, larma rđava,
koju vlažan povetarac dolazeći utišava,
u deblu se eho polako smiruje
i nakon toga ništa nigdje se ne čuje,
ništa osim glasa što Odsutnost slavi,
ništa osim glasa što se tugom javi
od ptice što mi je Prva Ljubav bila
kojoj je pesma ko i prvog dana mila,
a u mesecu tužnoga sjaja
što se blijed i svečan javlja
ljetna noć teška, snuždena i mlaka,
prepuna tišine i tamnog mraka,
njiše na azuru što ga vjetrić tače
to drhtavo stablo i pticu što plače.

МЕСЕЧИНА

Пејзаж без премца, то је ваша душа
Где иду љупке маске, плешу кринке,
А сви, док звонка лаута се слуша,
К'о да су тужни испод чудне шминке.

Премда у песми сетно им трепере,
Победна љубав, живот дневног сјаја,
У срећу као да немају вере,
А песма им се с месечином спаја,

Са месечином и тужном и лепом
Од које птице сањају у борју
И водоскоци у заносу слепом
Јецају, витки, у своме мраморју.

ЈЕСЕЊА ПЕСМА

Тешке су туге
Јесени дуге –
Цилик гусала
Срце ми кида
Од боли рида
И незнаних зала.

Нешто ме гуши,
Бол ми у души –
Чуј, сат туче!
Зар дани среће
Вратити се неће?
Сузе ме муче…

Одлазим тако…
Ветар ме лако,
Летос ко лане,
Баца посвуда,
Овуда, онуда –
Сув лист са гране.

ПЕСНИЧКО УМЕЋЕ

Музика пре свега нек те брине
и зато Непар нек ти пева
што мутан лакше се прелива,
а све без позе и тежине.

Кад бираш речи, нек ти годи
да их не бираш без презира:
сива нас песма више дира,
кад се Нејасно с Јасним води.

То су за велом очи красне,
сјај сунца кад трепти зраком,
ил' на јесенском небу млаком
у плавој збрци звезде јасне.

Нек нам је још и Прелив дан,
једино прелив, а без Боје!
Само преливи лако споје
флауту с рогом, сан уз сан.

Од Досетке ти бежи смеле,
од крута Духа, Смеха гњила;
с њих плачу очи Плаветнила;
све је то лук из просте зделе!

Речитост зграби, врат јој стежи!
При раду ти се често сети
и Риму малко опамети,
јер пустиш ли је, она бежи.

За грехе Риме нема речи!
Зар глуво дете, Црнац луди
тај јефтин накит нама нуди
што под турпијом празно звечи?

Музике још, и свеђ, и дуго,
да стих ти тако смео важи
летећи из душе која тражи
друге љубави, небо друго.

Нек стих ти буде авантура,
у хитром ветру јутра расут,
од ког метвица и смиљe цвату...
Све друго је – литература.

МОЈ ИНТИМНИ САН

Често сањам чудни сан што ме осваја
О незнанки која љубит би ме хтела,
И која ме, вечно другачија и врела,
Воли и сву душу с мојом душом спаја.

Јер она ми схвата срце пуно ваја,
Схватила је, авај, мене чим ме срела.
Само она може, с мога бледог чела,
Отклонити сету и дати му сјаја.

Не знам је ли смеђа, црна или плава.
Име јој звучношћу својом очарава
Као име оних које живот уби.

Као поглед кипа и њен поглед дрема,
А њен глас, озбиљан, и тих, док се губи,
Сећа на глас драги оних којих нема.