PESMA KOJU JE VOLELA MOJA MAJKA

U toj pesmi telefoni su prestajali da zvone
zaustavljali su se tramvaji i brodovi
muve su sklapale krila
događale su se neobične pojave
čudotvorci su postajali tihi i skromni
obustavljalo se disanje čitave jedne ulice
i sama pesma je umirala
lagano obložena glasom moje majke.
Bila je to pesma o prestanku ljubavi
u velikoj crvenoj knjizi
toliko velikoj da sam je mogla obuhvatiti
jedino očima, gledajući odozdo.
Mislile smo, i ne znajući šta nam se sprema,
kako je ugodno prelistavati tuđe tuge
pored toliko lepe, žive ljubavi
oko nas.

PASSION

On mi je priznao da noću zatvara mačku u lift.
Krici njeni, očajni, besni,
udaranje u zidove, a najviše divlji mjauk,
podseća ga, kaže, na mene.
Čitavu dugu noć mirna plava ženica kraj njega spava.
On sluša: mačka u liftu, već luda,
glavom se zaleće u staklo
kandžom raspara sebi kožu besna zver
vrišti džungla niz kičmu nakostrešenu
glavom u zid, sitnim kostima šape ravno u zid!
I tačno onda kad mačka ispušta poslednji strašni jauk
on u mraku zadrhti, krišom, pod jorganom.
Rano u zoru, pre svih, moj voljeni vuče me za mrtvi rep
i baca na đubrište.

PESMA PLETILJE



Pretvoriti
divlje neprohodne parkove u pustare
moj frak papagajskih boja u odoru redovnice
nebesku provaliju u jamu prizemnu i plitku
pretvoriti čak vazduh u metaforu bez mirisa
kikot vavilonski u zvuk srama i kajanja
pomeriti uporednike ponovo nagore, ka severu
na ruke vratiti rukavice
otpustiti uslužne i ćutljive arapske dečake
krvotok opomenuti kratkom rečenicom
ne pisati više pozivnice vođama varvarskih plemena
izmestiti ovaj kamen
ne govoriti o tome nikom.
Kako mnogo od mene zahtevaš,
ljubavi,
i daješ mi premalo vremena
da ispletem toliki šal.

SLOVO O SAMOĆI



Važno je to reći bez patetike:
ja sam sam u beloj svetlosti
i sam u mraku.
Ničeg naročitog u ovom čamcu
u ovoj sobi
kutiji
grobu.
Uprkos tome, osećam se kao hiljadu mogućnih ratova
pokatkad kao muzej
uprkos tome oplovio sam svet
i govorim sve akcente.
O ljubavi znam sve što može znati usamljenik.
Niko nikoga nije dotakao onoliko nežno
koliko nežno ja umem dotaći sebe.
Rusije, severi, Ekvatori,
sve me je samo okrznulo
drugi su ljudi nemoguća prostranstva
nesavladive knjige.
Gostovao sam u tuđim samoćama
dok me ne bi izbacila plima.
Sada sam miran kao kaktus
i nadrealan kao bog.

OPROŠTAJ



Tužna si kao putovanje, reče prijatelj,
i spavao bih u tvojoj duši poput ptice
što gnezdi se za smrt.
I šta da mu kažem?
Spavaj, rekoh,
u mojoj spiralnoj zemlji ti si lepa tmina,
nebo gledano s broda ti je nalik, nek zaspi u mojoj duši kao povijuša
svo suvo lišće jeseni što se podiglo u tebi.

Није поштено, али...

Откуд то да политички аналитичари имају увек право објашњење за све

Сви сте већ, рачунам, чули за најновији политички смехотрес: Љајићу, већ на првој седници скупштине у Косовској Митровици, пребегла два одборника у опозицију. ,,Мало је рећи да сам шокиран!”, вајка се Љајић и ја га разумем. Бивала сам и ја наивна у животу. Додуше нисам била у челу државе, ако ми је то нека олакшавајућа околност, али наивност, као такву, могу да схватим. Зато политички коментатори имају увек право објашњење за све. Каже један из тог необичног соја овако: ,,То што су урадили чланови СДПС-а није часно и морално али политички је оправдано”. Ту смо дакле! Постоји, значи, теоретска могућност да нешто буде политички оправдано иако није часно и морално. Мени ово личи на један савршен алиби који, одсад па убудуће, може вечно да важи, како за политику, тако и шире. Драги, није часно и поштено што те варам, али је медицински оправдано. Извините господине, није часно и поштено што вам крадем новчаник, али је финансијски оправдано. Да није онај сироти Макијавели истрошен више од Монализе, сад бих га поменула, али нећу. Није ни часно ни поштено, али је колумнистички оправдано.

Част је, каже Шопенхауер, објективно гледано, мишљење других о нама, а субјективно гледано, наш страх од тог мишљења. Закључујем да Шопенхауер нема појма. Наш страх од мишљења других о нама битан је само онолико колико је битан тај други. У супротном, потпуно нам је небитно. Барем тако стоје ствари кад су политички аналитичари у питању.

Ако се о нечему на Балкану у последњих сто година причало, онда се причало о части и моралу. Свако појединачно ће вам се заклети да је све у свом животу радио вођен личним моралом и личним осећањем части. Све док се нису појавили спонзори. И ето колебања. Певачи, лепе девојке, фудбалери, новинари, политичари, универзитетски професори и студенти, лекари, судије, књижевни критичари, издавачи, писци, сви они и још многи којих се не могу сетити, у потрази су за великодушним спонзором који ће им дати добар и надасве оправдан разлог зашто би нешто што је било часно и поштено постало бесмислено. Не знамо ко је то први урадио, ни кад је све то почело, али сви заједно, овако часни и морални, убеђени смо да тога пре није било. Бар не оволико. А можда је и било, само није било политичких аналитичара који ће целу ствар да аминују и прогласе је политички оправданом.

Живот нам, на почетку овог века, полако објашњава најмодернију чињеницу са којом изгледа треба да научимо да живимо: свака ствар има своју цену. Ни лепота ни здравље ни љубав више нису ствар среће и усуда, а о каријери да и не говоримо. Памет, сама по себи, не значи вам ништа, то знају и деца у вртићу и зато се нико и не труди да буде паметан већ да се добро снађе, ма шта то значило, а знамо шта значи. Посланик или одборник који се добро снађе сутра ће се из оне клупе преко пута смејати својим дојучерашњим колегама, неснађеним и старомодним, онима који још верују да част и поштење имају неког смисла. И тако док се и они не снађу. Па кад се сви некако снађу, лидер партије ће такође да се снађе и да направи нову партију, а ни ми нећемо бити наивни, па ћемо се снаћи гласајући за оног ко ће сутра да нам запосли жену или сина, јер, знате већ, није то можда часно ни морално, али родитељски је оправдано.

Некад је овако било: кад нешто забрљаш и не одеш у школу, родитељ ти напише оправдање па га носиш наставнику. Данас људи сами себи пишу оправдања. У томе је сва разлика. Понекад ми се чини да би ствар могла да се поправи врло једноставно: треба вратити институцију оправдања. Требало би да се зна ко има право да их пише. А ти неки, ако се ја питам, никако не би смели да буду политички аналитичари, који још себе воле да зову и добрим познаваоцима прилика.

Јелена Ленголд
објављено: 29.10.2010.

NAS TRI

Nas tri, preživele,
danima selimo senke iz kuće-ljuske
Ponekad udaramo na nešto nevidljivo u zraku
gube nam se ključevi prekookeanskih
kovčega.
Naši muškarci imahu čudne hobije
i valja ih sada klasifikovati.
Olovne vojske, papagajska pera,
bolećivo mirisni odeljak za Kinu
kutija za grumen ruske zemlje i baltičku školjku
fotografije delfina i češljevi od slonovače
nekoliko zavađenih bogova sa svojim simbolima,
a ispod svega
ludilo morskih zvezda, žutookih, nasukanih.
Moja mati pronalazi koprenu od tila.
Njena mati spušta sa tavana srebrni naprstak.
Ja pobegnem u krevet bogatog samrtnog ulova
i onda sanjam da imam
malenu, bolesnu kćer.

TAMNE BIBLIOTEKE

Pamtim dvadeset godina unazad
i za to vreme
tamni sat na našem zidu
u sobi koju smo otmeno zvali bibliotekom
oboleo je lagano na plućima.
Sada počinje da se glasa poput orgulja
i čuje se do iza bolničkog zida
što nam se naslanja na kuću
i čini da nas pomalo napušta misao
o pejzažima. Ništa ne govorimo samo naše noge sve lakše prepoznaju
put
po dugačkim hodnicima
a moja krhka mati i ja
u proleće sadimo cveće po grobovima
ona plače, ja rasterujem crvene bube potkamenke,
ona je tako jednostavno tužna, moja krhka mati,
i od nje se ni crvene bube ne plaše.
Naši je dragi gledaju sa kamenih
ploča, a ja bih da je odvedem što dalje od njih.

DEVOJKE

Uprkos svemu uprkos ranim jutarnjim vestima što bolesnicima i sirotinji ispostavljaju njihove smeđe i sivo za
taj dan uprkos tmurnoj vremenskoj vradžbini i očiglednoj memli u prozoru, ne hajući za Japan što se talasa za sve što visi ni tu ni tamo
i sprema se da padne,
uprkos nevolji i zlu –
pojavljuju se negde pred podne po ulicama
lepe pospane devojke
što liče na Preverov san
i obilaze trgove otpozdravljajući mazno
vođene samo busolom postavljenom visoko
na električnim tačkama svojih šiljatih grudi.

RASPAD BOTANIKE

Neven se svlači, sasvim lepo
osvetljen
silazi u postelju, pruža se i čeka,
ogromna koža mora drhti u ogledalu
Neven – geografija peščanih predela,
sasvim je sličan krivulji koja me na smrt jede
koja u meni grebe sve što zvoni i zveči,
Neven – planinski lanac, zgusnut, hrapav i lep,
nedužan sasvim za potope, za brodice bez dna
i evo baš sad mi liči na velike stepenice
mada ga želim sačuvati daleko od svakog imena
objašnjavajući njegovo poreklo plovidbom, putanjom zvezda
ipak mu pokušavam naći razlog i opravdanje:
savršeni je vlasnik svojih kretnji, rasporeda u telu
i to je valjda ono zbog čega ga pijem u malim kapima
i lepim se poput obolelog puža uhom njemu na stomak,
a tek naknadno, u latinskom nazivu nekog voća
učini mi se da sam mu našla uzroke i srodstva,
sve na dalje sluteći raspad i propast botanike
neobjašnjivo mirna, poput šume, usuđujem se da zaspim.

NEPOMIČNI KADAR - Jelena Lengold

Dobro, jasno mi je da ima bezbroj, istih ovakvih,
slepih ulica koje najednom iskrsavaju
na stotinama okolnih ostrva
možda to nije taj beli zid na koji je bila oslonjena glava
ni taj prozor sa neboplavim oknima
možda to nije taj karirani čaršav
ni kavez iznad vrata, niti u kavezu ptica,
možda to nije ta viljuška ni taj tanjir
možda nikada ovaj slanik nije dotaknut
onom rukom
možda ne baš ova zelena stolica
možda nikada noga na ovom kamenom pločniku
ali, dozvolite, kada se sve to ukazalo, najednom,
nešto je u mom srcu zajaukalo
i saplelo se
nešto je javilo da baš tu, evo upravo tu,
namazano je jedno parče hleba puterom
i ostalo onako zagrizeno do pola
zauvek.

Ljubav postoji da bismo je od sebe oterali


Čitavu noć, kažu, slavuj pjevat mari
kap krvi iz kljuna dok mu ne udari,
ja da svoju ljubav mogu ispjevati
ne bih žalio pojuć zadnju kaplju dati.
Arsen Dedić

tamo kroz drveće, pun je Mesec iznad jezera
noć je topla, letnja i slavuj peva u granju
saslušala sam hrpu ljubavnih reči
odgovorila na isti način
odložila slušalicu i pročeprkala po minibaru,
ko noćas ne ume da bude srećan, taj nikad neće biti
posle dve čaše vina opet razgovaramo o Mesecu
u nekoj dalekoj ulici on ga takođe gleda
nad krovovima kuća o kojima ne znam ništa
ne pomaže nebo i vino se čini mutno
sutra će me boleti glava i želeću da zaboravim
a neću zaboraviti nikada i svega će uvek biti nedovoljno
ljubav postoji da bismo je od sebe oterali
i onda gledali preko jezera u tamne Mesečeve oči
od kojih sam na svetu samo još ja usamljenija,
od kojih samo još mene ređe obilaze
Sputnjici i soneti.

S one strane svih stvari

Ja nemam tajni.
Ušla sam u voz i putovala dugo
sve dok nisam stigla s one strane svih stvari.
Usput, svima sam pomalo pričala o tebi.
Ljudi bi me nekad slušali, pa bi otišli
dalje, svojim putem, u život u kom ne postojiš.
.
Ja nemam tajni.
Jutarnja izmaglica i duvanski dim, to je sve.
Svetlost dolazi sa one strane s koje obično dolazi
i sve se dešava kao i uvek.
Tvoja ljubav prema moru i moja ljubav za reke
proglasile su kraj međusobnog razumevanja.
Čekala sam da stigne leto
i da spavam gola pod čaršavom
jer nešto se mora čekati, takav je zakon života.
.
Duboko u noći, odjednom, budim se
i čujem kako negde tamo jecaš u snu
prepun svojih tihih užasa
zatim se sklupčaš i zagrliš svoj stomak, čvrsto
kao da iz njega preti da iskoči strah.
.
Ja nemam tajni.
Dok se to moglo, volela sam ranu od koje si sazdan
sada volim lampu na uzglavlju, koju si gasio, pred zoru
i volim ulicu kojom si prošao nekoliko puta
stiskajući mi prste, kao da odlazimo u rat.

O da


Zaspati sa ukusom sperme i cigareta u ustima
zaboraviti na posteljinu
zaspati na grubom čebetu i na somotskom jastučiću
probuditi se i videti
da je majica dole na podu, ispod mačke
i da sinoć niko nije uključio bojler
pogledati se u ogledalo i videti
ljubičasto srce nacrtano na ramenu
i štraftu od kauča urezanu u lice.
O, da!
Brak je ponekad pravo malo čudo.

Senke i sanke

Uskoro više neće postojati niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
i to će biti kraj mog detinjstva
biće kao da nikad nije ni postojalo
za sve ljude na svetu
biću ova nepoznata osoba iz ogledala.
koja me uplašeno dočeka svakog jutra
ostaće samo nekoliko fotografija
crno–belih, malih, lošeg kvaliteta,
plaže na kojima nas više neće biti
prozori sa kojih nećemo mahati
krovovi koji više ne postoje
bele terase na kojima su odrasli plesali
a ja se njihala u ritmu
na nekoliko knjiga moj potpis dečjim rukopisom
i jedan presovani cvet koji se već raspada u prah
razglednice koje dobijaju na značaju sa svakom
godinom
datumi smrti koji su zamenili rođendane
uskoro, kad viš ne bude postojao niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
pustiću sve to da ode kao popodnevni san
i sesću da gledam lišće kako se valja preko ulice
jer opet je jesen, po ko zna koji put,
i kažu da će noćas pasti sneg
a na svetu uskoro neće postojati niko
ko će se sećati
mojih malih zelenih sanki
što su ostale u podrumu.

ONAJ DRUGI

„Jednom je velika ljubav presekla moj život na pola.
Prvi deo nastavlja da se uvija
na nekom drugom mestu, kao zmija presečena nadvoje“
(Jehuda Amihaj


Ali uvek se pitam
šta je bilo sa onim drugim delom
da li je nastavio da živi praveći se da je ceo
možda je uvideo lepotu življenja sa pola sebe
možda ide po svetu obmanjujući ljude,
pričajući koliko je bio lep dok je bio ceo,
možda predlaže da se i svi drugi prepolove
i svedu na njegovu meru
možda noću u mračnim ulicama
vrši male slatke obdukcije na prolaznicima.
I uvek nekako mislim
da je taj drugi deo ostao gadan, pogan i zao
jer kad je tada, davno,
velika ljubav presekla njegov život na pola
sve što je moglo da valja
ostalo je da se uvija neprestano
tu, pred mojim vratima.

BILO BI TO PRAVO OLAKŠANJE

Noću, u hotelima, nikad ne mogu da spavam.
Umesto Toga uglavnom zbrajam svoje strahove,
oekujući da se neka ruka promoli ispod kreveta
i zgrabi me za stopalo.
Bilo bi, zapravo, pravo olakšanje
da se to jednom napokon desi.
Taj telefonski poziv
taj čvorić pod prstima
ta krv na maramici
to pismo koje otkriva sve
ta konačna nemoč pred svetom i pred ogledalom
i pred nepostoječim bogom
koji će se onda iznenada pojaviti
i pomilovati me blago, kako to uvek čini
na rastanku.

U PRADAVNA VREMENA

Bilo je to u pradavna vremena
pre mobilnih telefona
kada su dogovori morali biti precizni
a strpljenje beskrajno.
Jedan čovek, koji me nikad nije stvarno voleo,
ali je voleo ideju o ljubavi,
taj čovek i ja imali smo se naći
u nepoznatom gradu na moru.
Rekao je, čekam te u 11 kod pošte.
Ako ne dođeš čekam te u podne na glavnom trgu.
Ako ne dođeš, tačno u 11 ću biti na kuli, ispod sata.
Ako ne dođeš ni tu, više te neću čekati,
baciću se sa kule u more
vrišteći tvoje ime u vetar.
Ja sam, naravno, došla već u 1 kod pošte
i posle smo taj čovek i ja šetali nepoznatim
gradom, dugo,
sve dok nismo ogladneli i kupili kifle
i mortadelu.
Gledajući ga danas, u džemperu na kopčanje,
pročelavog,
upitam se ponekad
da ipak nisam došla ni ispod sata u 1,
kako bi objasnio zašto nije skočio u more?

Devet piva – Jelena Lengold

Pričala je o svom mužu, nekakvom propalom glumcu, koji drži radnju za hamburgere. I koji je besomučno vara. I kako ona nije ljubomorna, ali jednostavno ne razume zbog čega on to radi. Zatim je ponovo srkutala kafu i grickala svoja bajna usta.

Imala je onu vrstu noktiju kojih sam se plašila, nalik na ptičje. Njena manikirana kandžica ni za treputak nije ispuštala šolju. Šolja je bila oslonac, potpora. Ponekad je stavljala obe ruke na nju, kao da je pokušavala da se ogreje na nečemu što se već odavno ohladilo.

– Trebalo bi da jednom na miru o tome, razgovaramo – rekoh.

Ništa, zapravo, nisam želela da znam o njenom mužu, o njenom životu, o dolasku iz provincije u ovaj grad, o količini znoja koju isteruje iz sebe na aerobiku pokušavajući da se preruši u seks-bombu. Mogla sam se u stvari zakleti da glumi orgazme tom netalentovanom glumcu, koji nikada ništa ne ukopčava jer ionako misli na srednjoškolke koje ujutru kupuju hamburgere, vrteći se u svojim preširokim majicama.

A onda sam joj to predložila. To o neodložnoj potrebi da se jednom na miru ispričamo. U mom stanu.

– Šta piješ? – pitala sam.

I tada je konačno bila iskrena:

– Kupi pivo – rekla je. – Devet piva za mene.

Nisam ni trepnula.

Devet piva za nju, plus flaša belog vina za mene, sve se to već ohladilo u frižideru kada je zakucala.

DEVOJKE
Uprkos svemu uprkos ranim jutarnjim vestima što bolesnicima i sirotinji ispostavljaju njihove smeđe i sivo za
taj dan uprkos tmurnoj vremenskoj vradžbini i očiglednoj memli u prozoru, ne hajući za Japan što se talasa za sve što visi ni tu ni tamo
i sprema se da padne,
uprkos nevolji i zlu –
pojavljuju se negde pred podne po ulicama
lepe pospane devojke
što liče na Preverov san
i obilaze trgove otpozdravljajući mazno
vođene samo busolom postavljenom visoko
na električnim tačkama svojih šiljatih grudi.

NAS TRI

Nas tri, preživele,
danima selimo senke iz kuće-ljuske
Ponekad udaramo na nešto nevidljivo u zraku
gube nam se ključevi prekookeanskih
kovčega.
Naši muškarci imahu čudne hobije
i valja ih sada klasifikovati.
Olovne vojske, papagajska pera,
bolećivo mirisni odeljak za Kinu
kutija za grumen ruske zemlje i baltičku školjku
fotografije delfina i češljevi od slonovače
nekoliko zavađenih bogova sa svojim simbolima,
a ispod svega
ludilo morskih zvezda, žutookih, nasukanih.
Moja mati pronalazi koprenu od tila.
Njena mati spušta sa tavana srebrni naprstak.
Ja pobegnem u krevet bogatog samrtnog ulova
i onda sanjam da imam
malenu, bolesnu kćer.

TAMNE BIBLIOTEKE

Pamtim dvadeset godina unazad
i za to vreme
tamni sat na našem zidu
u sobi koju smo otmeno zvali bibliotekom
oboleo je lagano na plućima.
Sada počinje da se glasa poput orgulja
i čuje se do iza bolničkog zida
što nam se naslanja na kuću
i čini da nas pomalo napušta misao
o pejzažima. Ništa ne govorimo samo naše noge sve lakše prepoznaju
put
po dugačkim hodnicima
a moja krhka mati i ja
u proleće sadimo cveće po grobovima
ona plače, ja rasterujem crvene bube potkamenke,
ona je tako jednostavno tužna, moja krhka mati,
i od nje se ni crvene bube ne plaše.
Naši je dragi gledaju sa kamenih
ploča, a ja bih da je odvedem što dalje od njih.

OPROŠTAJ

Tužna si kao putovanje, reče prijatelj,
i spavao bih u tvojoj duši poput ptice
što gnezdi se za smrt.
I šta da mu kažem?
Spavaj, rekoh,
u mojoj spiralnoj zemlji ti si lepa tmina,
nebo gledano s broda ti je nalik, nek zaspi u mojoj duši kao povijuša
svo suvo lišće jeseni što se podiglo u tebi.

RASPAD BOTANIKE

Neven se svlači, sasvim lepo
osvetljen
silazi u postelju, pruža se i čeka,
ogromna koža mora drhti u ogledalu
Neven – geografija peščanih predela,
sasvim je sličan krivulji koja me na smrt jede
koja u meni grebe sve što zvoni i zveči,
Neven – planinski lanac, zgusnut, hrapav i lep,
nedužan sasvim za potope, za brodice bez dna
i evo baš sad mi liči na velike stepenice
mada ga želim sačuvati daleko od svakog imena
objašnjavajući njegovo poreklo plovidbom, putanjom zvezda
ipak mu pokušavam naći razlog i opravdanje:
savršeni je vlasnik svojih kretnji, rasporeda u telu
i to je valjda ono zbog čega ga pijem u malim kapima
i lepim se poput obolelog puža uhom njemu na stomak,
a tek naknadno, u latinskom nazivu nekog voća
učini mi se da sam mu našla uzroke i srodstva,
sve na dalje sluteći raspad i propast botanike
neobjašnjivo mirna, poput šume, usuđujem se da zaspim.

Izgledalo je kao istina

Izgledalo je kao istina
i obasjavalo je život.

ne kažem da je bilo bez mane
nailazilo je na prepreke
ali ih je preskakalo
lakomo, hitro i po malo likujući

grejalo je kao istina
i moglo se noću priviti na grudi
moglo se u njemu zaspati
i sanjati tabane u toplom pesku

danas pogledam u tom pravcu
i tamo, začudo, nema ničega
ne postoje čak ni obrisi
nad kojima bi se mrvila svetlost

izgledalo je kao istina
i obasjavalo život
to je sve što vam mogu reći 
i sve čega se sećam