SREĆA.

"Hajd ispuni želju ostareloj majci
I jedincu bratu". Samo zatrepeta . . .
Primila je beleg, bisernu čelenku,
Dve srebrne grivne, tri zlaćena cveta.

Konjanici, kola, okićeni svati;
Pod krasnim ženikom konjic vatra živa:
"Blago njojzi, blago l Ovolika sreća
U pedeset leta samo jednom biva".

A pogledi njeni zalutaše dugi:
U tome trenutku sve je zakopala,
Jedna joj se suza iz srca prelila,
S trepavice sklizla, na ručicu pala.

*

Mlada, i bogata, i mnogo voljena,
A samo uzdiše. Nikad se ne smeje!
Osmeh, što joj kadgod preko lica pređe,
To je sunce, — njeno groblje da ogreje.

ČEKANJE.

Noć je. Kroz rešetke guste mesec sipa
Rastopljeno srebro na budnu zenicu;
Kao kiša pljušte kaplje šadrvana;
A katkad, ko kakvu pesmu žalosnicu,
Krik, iz svega grla, kamila izvije;
Zvoncad u daljini...
O obalu mirnu talas se razbije,
Pa tad sve zašuti, osim šadrvana.

Malo, pa kô tigar ili lav zariče
Brod . . . Odlazi. Ne, možda dolazi.
Iz kog dela sveta? Iz kog li je kraja?
Pristanište morsko duša obilazi.
Pa se rasplakana konaku povrati;
Plač! Spomeni slatki . . .
I dok Smiru našu sunce ne pozlati.
Šapće: Nije otud, iz njegova kraja!. . .

I tako prolazi vreme, bez sna noći,
Dani u čekanju na putnika mila,
Komu vemo srce ljubav svoju čuva;
A života se je zvezda približila
Svom zapadu hodom neprimetnim;
I smrt dokle treneš . . .
Pod kiparisima crnim, mnogoletnim
Živu ljubav mrtvo srce će da čuva.

OBMANA.

I ovo mi veče u mislima prođe,
U meni se bude mile uspomene:
Ja se sećam dana kad prvi put dođe,
Ja mislim na čase s tobom provedene
I s tužnim smešenjem zovem ono doba,
Al' da li se kogod odzava iz groba ?

Pod belim pokrovom crna zemlja beše,
Od studeni golo drhtaše drveće,
Još jesenji dani ruho mu odneše;
Sa ledene kore Dunav se ne kreće;
Rastuženi zimski vetrovi se čuju,
Kao da prirodu mrtvu oplakuju.

U mojoj odaji, toploj, pored mene
Ti si; duša tvoja moju dušu greje;
U što god pogledam veselo se krene,
Sve je oživelo, na mene se smeje,
Suha drva, što u mojoj peći gore,
Dobila su jezik, o sreći govore.

Muzika jezika tvoga me opije
Velike zemljake dok mi čitaga svoje,
Il' dok opisuješ kako snažno bije,
Krupno srce zemlje prosvećene tvoje.
Tu, u ovom svetu, malom, mojem samo,
Sav svet zaboravljam...! Ćeretamo.

Da vreme ne stoji sasvim zaboravim:
Časovi me s kule podsete na vreme.
O kako bih tada da ga zaustavim!
O kako bih kako časi da zaneme!...
Veseo te osmeh ispraća iz kuće,
Nežam stisak ruke "do sutra" šapuće.

Al' ja ne znam zašto: čim nisi na stazi,
Kad te iza reda drveća nestane,
Sva veselost moja od mene odlazi,
Jedna suza bola iz oka mi kane:
"Sve prolazi", šapćem "i ovo će proći,
I doći će vreme kad mi neće doći".

Svaki me rastanak s tobom opomene
Na prolaznost svega zemnog što postoji,
I u mome srcu bol se tada krene,
Ko dim se raziđu lepi snovi moji;
A često, po svu noć, dok se god ne svane,
Ja tužim za nečim što će da nestane.
-----------------------------------
Snega više nema, prošla ljubičica,
Iscvetalo voće, jorgovan šumori,
Ja tebe izgledam veseloga lica,
Sva priroda o tvom dolasku govori —
Tako mi se čini. Srce osluškuje,
I obraduje se kad god šum začuje

U sastancima mi prolete proleće,
Leto. Jesen ode kao na krilima.
Na Jug lasta, evo, šesti put odleće...
O kada mi bude došla ova zima!
Za rastaiak s tobom ne pripremih sebe.
Ni Boga da molim ne umem bez tebe.

Na hladnome svetu naći prijatelja
Koga mi volimo i koji nas voli,
Da mu nije tajna najtajnija želja
Naša, što nas boli da i njega boli,
Da sa nama deli radost svoju, vaje,
Bog ovaku sreću pravednima daje.

I ja sebe brojih u te pravednike,
Mesto sumnje veru ponesoh u grud'ma.
Ovet mi se zablista s istine velike,
Isto kao Bogu verovah i ljud'ma...
O, ovu ti veru iskazat' ne mogu!..
A tebi verovah više nego Bogu.

Al' zašto si, kaži, uzela iz mene
Veru (ona, ko Bog, u meni je bila)?
Moja duša trpi muke nečuvene,
Duhu su mi vita salomljena krila:
Sva se osećanja sad bune u meni —
I anđeli, i Bog, svi su neiskreni.

Kada se usnama kogod moli Bogu,
Ja pomislim: srcem demona priziva.
Još osećam tugu i tegobu mnogu,
Još mi svakim danom sve čudnije biva;
Još mi se večerom malo smire grudi,
I još jutrom bol se pre mene probudi.

I najedanput mi se učini daleko
Ono što mi beše od najbližeg bliže;
Grdno dubok bezdan put nam je preseko,
Preko njega misao misli ne dostiže;
Tuđe mi je ono što nazivah svojim,
U neprijatelja prijatelja brojim.
--------------------------------
U mojoj odaji, hladnoj, pored mene
Nisi. Stvari nisu kao što su bile:
U što god pogledam: tmorno, nit' se krene.
A sirova drva u peći mi cvile,
Ko da oplakuju prohujale dane
Mnogog zadovoljtva i jedne obmane.

Jelena J. Dimitrijević, Beograd.

Nepravedno pala u zaborav! Jelena Dimitrijević - najzanimljivija žena srpske kulture!

Književnica, dobrotvorka i aktivistkinja, Jelena Dimitrijević, nezasluženo je ostala u senci svojih savremenika, poznatih putopisaca među kojima su Ljubomir Nenadović, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski i Rastko Petrović.



U istoriji srpske književnosti smatra se prvom ženom koja je napisala i objavila putopisno prozno delo, 1894. godine, ''Pisma iz Niša o haremima''. U doba socijalizma dela Jelene Dimitrijević pala su u zaborav, a interesovanje za ovu autorku obnovljeno je 80-ih godina prošloga veka.
Srpska Sapfo, Jelena Dimitrijević, govorila je da je mnogo zanimljivije lutati ulicama nekog grada i razgovarati sa ljudima, jer se tu sazna sve što se može saznati iz jednog bedekera. Time se vodila pišući svoje putopise.

Pored putopisa, pisala je lirsku poeziju, pripovetke i romane. Pripadala je grupi postrealista, stvarajući krajem 19. i početkom 20. veka. To je činila na poseban način, dočaravajući svetove tako daleke od Srbije i Balkana.

Rođena je u Kruševcu, 1862. godine u trgovačkoj porodici. Osnovnu školu završila je u Aleksincu, rodnom gradu svoje majke Stamenke. Udaje se za potporučnika Jovana Dimitrijevića i nastanjuje se u Nišu. Tu počinje da uči francuski, engleski, ruski i italijanski jezik.

Uskoro mladu Jelenu počinje neopisivo da zanima život turskih žena u Nišu, pa je zahvaljujući pomoći muftije Ibrahim efendije naučila i turski jezik, ali i turske običaje. Zahvaljujući poverenju koje je pridobila interesujući se za život turskih žena, ulazi u hareme i njihov život upoznaje iz jedne druge perspektive.

Od tada se pojačava njeno interesovanje za život muslimanki, zbog kog će putovati u Skoplje, Solun, Carigrad i dalje na istok. Uključuje se u Žensko društvo, kao najmlađi član, 1881. godine. Za vreme Balkanskog rata bila je bolničarka, a kasnije upravni član Kola srpskih sestara.

Jelena Dimitrijević je prva pesnikinja koja je pisala u dijalektu, objavljujući pesmu „Baba Krasa: U moj zeman i sg'', u božićnom broju beogradskog lista Videlo.

Nazivajući ovu pesmu „pripovetkom u stihu'', na duhovit način daje sliku života u Nišu. Dve godine kasnije, 1894., takođe u Nišu, objavljuje prvu zbirku poezije pod nazivom Pesme I (Jelenine pesme). Nakon objavljivanja ove zbirke pesama, nagađalo se da se iza zbirke krije Turkinja odbegla iz harema, što samo govori o tome koliko je verno prikazala život turskih žena u haremu.

Godine 1898, seli se u Beograd gde je četrnaest godina kasnije objavila svoj prvi roman "Nove" u izdanju Srpske književne zadruge za koji je dobila nagradu.

Roman govori o životu turskih žena u Solunu, u trenutku uoči dubokih društvenih promena. Pokušavajući da ostvare svoje snove, turske žene stradaju između starog i novog, istočnog i zapadnog, tradicionalnog i modernog.

Jelenin muž, Jovan Dimitrijević, gine na frontu 1915. godine, pa Jelena svoj život nastavlja putujući. Počev od Francuske, Španije, Engleske, Amerike, nastavlja svoj put na istok, u Egipat, Palestinu, Siriju, Liban. Obilazi Aleksandriju, Kairo, Memfis, Luksor, Dolinu kraljeva, Svetu zemlju, odlazi na Hristov grob, u Jerusalim, Damask, Bejrut, Haifu itd.

Imala je čast da se sretne sa egipatskom feministkinjom, Hodom Hanem Šaravi-pašom, sa kojom je razgovarala o reformisanju položaja žena u Egiptu. Ovom susretu posvetila je jedno poglavlje u svom putopisu Sedam mora i tri okeana.

Iz Egipta putuje u Bombaj i odseda kod indijske feministkinje Tate, gde je upoznala Tagorea. Svoj put nakon toga nastavlja u Kinu, Japan, na Cejlon. Uživala je u putovanjima jer je jedino tako smatrala da može upoznati ljude, verujući da je celo čovečanstvo jedan rod.

Sva svoja putovanja, Jelena Dimitrijević samostalno je finansirala, jer je i pre ulaska u brak bila materijalno obezbeđena, tako što je najveći deo nasledstva dobila od svog dede po majci, Milojka, aleksinačkog kneza koji je svojevremeno pomagao i Karađorđeve ustanike.

Ime koje je ostalo u senci svojih savremenika
Poslednje dane svoga života provodi u okupiranom Beogradu, i potpuno se povlači u sebe. Narušenog zdravlja dočekala je oslobađanje, ali ubrzo umire, 1945. godine.

Prema sopstvenoj želji sahranjena je u tišini i bez ljudi koji bi joj odali poslednju počast, jer je pogreb bio dva sata ranije nego što je objavljeno u štampi.

Prva žena putopisac, književnica, dobrotvorka i borac za ženska prava ostala je u senci svojih savremenika i gotovo zaboravljena, a sećanje na nju čuvaju dve ulice u Beogradu i Aleksincu. Verujemo da će se to promeniti i da ćemo oživeti sećanje na jednu od najzanimljivijih žena srpske kulture.

SD

Pesnikinja, putopisac, bolničarka, govorila je čak sedam jezika, a prvu zbirku poezije "Pesme" objavila je 1894. godine u Nišu

ŽENA koja je krajem 19. veka i početkom 20. govorila sedam jezika, pisala pesme, stvarala sevdahe, negovala ranjenike u ratovima, borila se za prava dama, istraživala zatvoreni svet harema..., danas je stavljena "ad akta" i zaboravljena. Vreme polako ispravlja tu grešku, pa je sloj prašine na imenu Jelene Dimitrijević sve tanji. U tome je u velikoj meri zaslužna autorka Biljana Dojčinović, koja je priredila njenu biografiju.

Ova velika dama je rođena 27. marta 1862. godine u Kruševcu. Bila je ćerka trgovca Nikole Miljkovića i Stamenke, naslednice kneza Milojka iz Aleksinca. Kada je imala deset godina, preselila se kod polubrata Nikole Petrovića u Aleksinac. Tamo i tada je krenula njena "opsesija" knjigama i stranim jezicima. Malo joj je bilo što je bila odlična učenica, ništa nije moglo da utoli njenu glad za znanjem. Želela je da sazna više, neretko je krišom čitala knjige koje su prevazilazile njen uzrast. Sve se promenilo 1881. godine, kada se udala za potporučnika Jovana Dimitrijevića i preselila u Niš. Njegov dom je bio poput biblioteke, riznica najraznovrsnije literature, što je Jeleni pomoglo da se dodatno obrazuje i proširi vidike. A, nije to više morala da čini krišom. Ubrzo je postala najmlađa članica niške Podružbine Ženskog društva, a znanju francuskog i engleskog jezika je dodala i uspešno savladavanje ruskog, italijanskog, grčkog i turskog.

Jelena je ozbiljno pisala o ljubavi, ženama, sevdahu. U Nišu je 1894. objavila prvu zbirku poezije "Pesme", a naredne godine izlazi kritika njenih stihova u uglednom časopisu "Bosanska vila", kada je bila zapažena. Rano je shvatila da pripadnice njenog pola nemaju pravo na mnogo toga, pa ni na dostojanstvo. I najviše joj je smetalo što na to pristaju, ćute i trpe. Konzervativno, dominantno razmišljanje ih je smestilo na društvenu marginu, oduzelo im i pomisao da bi mogle da promene mesto. Jelena to nije htela da prihvati. Postala je veliki borac za ženska prava, pokušavala da osvesti dame da budu samostalne i obrazovane, da rade.

SVETSKA PUTNICA
BILA je jedna od prvih žena putopisaca u svetu, koje su napravile krug oko planete i to zabeležile. U knjizi "Sedam mora i tri okeana" je opisala kako je izgledalo njeno putovanje lađom od Đenove do Aleksandrije, a potom Kaira, Doline kraljeva, odlazak u Jerusalim, osvajanje Jordana, Vitlejema, Damaska i Bejruta. Ostavila je iza sebe i "Pisma iz Indije", "Pisma iz Misira", "Novi svet - u Americi godinu dana". Mnoga njena dela su prevedena na češki, nemački i ruski jezik.
Znatiželja ju je usmerila ka turskom jeziku, podučavao je muftija Ibrahim efendija. To je prepoznala kao šansu da upozna orjentalne običaje koji su je brzo zainteresovali. Ubrzo se zbližila i sa muslimanskama i otvorila strogo čuvana vrata harema. Tada je bilo neverovatno da jedna Srpkinja uspe u tome... Počela je da istražuje svet, putovala u Skoplje, Solun i Carigrad. Ugledne muslimanske porodice su je srdačno ugošćavale, verujući u njene čestite namere. I ona to nikada nije zloupotrebila. Sve što je saznala zapisala je u "Pismima iz Niša o haremima", u svom romanu "Nove", u "Pismima iz Soluna" i svim drugim putopisima koje je pravila širom sveta.

Balkanski ratovi su je zatekli u Beogradu, u kojem je duže vreme živela sa suprugom i radila. Dok je muž bio na frontu, ona je negovala ranjenike. Prvi svetski rat je, sticajem okolnosti dočekala u Nemačkoj, a u njemu je ostala udovica. Kada je potpisano primirije, Jelena je krenula put Francuske, Španije, Engleske, Amerike, Sirije, Libana... U putopisu "Sedam mora i tri okeana" pisala je o susretu sa poznatom egipatskom feministkinjom Hodom Hanem Šaraui Pašom. Bila je ponosna i zbog posete indijskoj feministkinji Tate, posle koje se upoznala sa velikim pesnikom Rabindranatom Tagorom. Potom je osvajila Japan, Kinu i Cejlon. Ceo svet joj je na dlanu.

Velike su bile njene zasluge u radu "Kola srpskih sestara", čija je dobrotvorka bila, kao i jedna od inicijatorki pokretanja kalendara Vardar. I tu je videla šansu da osokoli naše žene i otrgne ih od tradicionalnih okova.

Bila je bliska prijateljica književnika Feliksa Kanica, mada su mnogi sumnjali da se iza toga krije velika ljubav, ali Jelena se posle Jovanove smrti nikada nije udala. Umrla je 10. aprila 1945. godine u Beogradu. Ostala je nepoznanica zbog čega je sahranjena dva sata ranije nego što je zakazano, tako da je poslednji oproštaj protekao u potpunoj tišini.

Danas gotovo nepoznata i zaboravljena spisateljica, Jelena Dimitrijević, počela je da objavljuje svoje prve pesme u Otadžbini i Vili.1 Tema pesama je bila karakteristična za njeno pesništvo. Pevala je o ljubavi, o sevdahu, ali na nesvakidašnji način, ili bar na način neprimeren ženskom poimanju ljubavne poezije. Njene su pesme odmah izazvale pažnju, ali i znatiželju. U Videlu, u rubrici posvećenoj pregledu novih književnih dela i pojava, kritičar pomalo patetično pita: "Ko je to što onako kao Mirza peva ljubavi... To je žena koja voli žene, ali ih voli kao što ih mi volimo".2 Mnogo se nagađalo ko se krije iza potpisa Jelena. Sevdalijske pesme i neskriveno erotsko osećanje samo su podsticali maštu. "Od nekuda iskrsnu pripovjetka da je Jelena Turkinja, pobjegla iz jednog harema... Utoliko lakše moglo se misliti da je Jelena čeljade sa dalekoga istoka, jer je njena poezija tako živi i vjerni otpjev istočnjačke bujnosti i strasnosti, tako rječiti otisak..."3. Pesničku ličnost Jelene Dimitrijević suvremeni kritičari su poredili sa Mirzom Šafijem, Sapfo, i, najčešće, sa Jovanom Ilićem i njegovom zbirkom pesama Dahire.