Paulo Koeljo

Biografija



Brazilski autor Paulo Koeljo rođen je 1947. u Rio de Žaneiru. Pre nego što će svoj život potpuno posvetiti književnosti, radio je kao pozorišni režiser i glumac, tekstopisac i novinar.



Koeljo je pisao tekstove pesama za mnoge poznate brazilske izvođače, kao što su Elis Režina i Rita Li. Najpoznatija je, međutim, njegova saradnja sa Raulom Seišasom. Među oko 60 njihovih zajedničkih pesmama nalaze se i takvi hitovi kao što su Eu nasci há dez mil anos atrás (Rođen sam pre chiliads godina), Gita i Al Capone.

Koeljova fasciniranost duhovnim traganjem datira od njegovih hipi dana, kada je putovao svetom učeći o tajnim društvima, istočnjačkim religijama itd.

Godine 1982. Koeljo je objavio svoju prvu knjigu, Arhivi pakla, koja je prošla potpuno nezapaženo. Godine 1983. bio je jedan od koautora Praktičnog priručnika vampirizma, knjige koju je, doduše, kasnije želeo da povuče iz knjižara smatrajući da je “lošeg kvaliteta”. Godine 1986, Paulo Koeljo obavio je hodočašće u Santjago de Kompostelu, o čemu će kasnije pisati u knjizi Dnevnik jednog čarobnjaka.

Naredne godine Koeljo je objavio Alhemičara. Spočetka slaba prodaja navela je njegovog prvog izdavača da od knjige odustane, no s vremenom ovaj roman će postati jedan od najvećih bestselera brazilske književnosti svih vremena.

Pored toga, Koeljo je objavio i romane Brida (1990), Valkirije (1992), Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala (1994), knjigu izabranih columned iz brazilskog lista «Folja de Sao Paulo» pod naslovom Maktub (1994), knjigu izabranih odlomaka pod naslovom Fraze (1995), romane Peta gora (1996), Priručnik za ratnika svetlosti (1997), Veronika je odlučila da umre (1998), Đavo i gospođica Prim (2003), izbor pripovesti iz narodnog predanja pod naslovom Priče za roditelje, decu i unuke (2001), Jedanaest minuta (2003), Zahir (2005) i Veštica iz Portobela (2006). Pored toga, Koeljo je adaptirao Dar Henrija Dramonda i Ljubavna pisma jednog proroka Halila Džubrana.

Koeljove knjige do sada su prodate u ukupno 75 miliona primeraka, a prema časopisu Publishing Trends Koeljo je sa romanom Jedanaest minuta bio najprodavaniji autor na svetu 2003. – iako roman još nije bio pušten u prodaju u Sjedinjenim državama, Japanu i deset drugih zemalja!

Prema istom časopisu, Alhemičar je 2003. bio šesti na svetskoj listi najprodavanijih knjiga. Roman Jedanaest minuta bio je najprodavanija knjiga svuda osim u Engleskoj, gde je zauzimao drugo mesto. Zahir, objavljen 2005, bio je prema ovom časopisu treći na listama bestselera, iza Da Vinčijevog koda i Anđela i demona Dena Brauna.

Alhemičar predstavlja jedan od najznačajnijih književnih fenomena 20. veka. Roman je zauzeo prvo mesto na listama bestselera u osamnaest zemalja, i dosad je prodat u trideset miliona primeraka.

Alhemičara su hvalile različite ličnosti, od nobelovca Kenzabura Oea do pevačice Madone, kojoj je to jedna od omiljenih knjiga. Inspirisao je brojne projekte, poput mjuzikla u Japanu ili pozorišnih komada u Francuskoj, Belgiji, SAD-u, Turskoj, Italiji i Švajcarskoj. Komponovane su dve simfonije (u Italiji i SAD-u) tematski zasnovane na ovom romanu, a čuveni francuski crtač Mebius (autor konceptualnog dizajna za filmove Peti element i Slepi putnik) ga je ilustrovao.
Koeljove knjige prevedene su na 66 jezika i objavljene u preko 150 zemalja.
Paulo Koeljo je:

Član Upravnog odbora Instituta za mir “Šimon Peres”
Specijalni savetnik UNESCO-a za „Međukulturni dijalog i duhovne konvergencije“
Član Upravnog odbora Fondacije “Švab” za društveno preduzetništvo
Član Brazilske akademije književnosti


znanje.org

PAOLO KOELJO - NA OBALI REKE PJEDRE SEDELA SAM I PLAKALA

Treba se izlagati opasnostima - govorio je. Čudo života možemo istinski
razumeti jedino ako dopustimo da se dogodi nešto neočekivano.

Svakoga dana Gospod nam daruje - zajedno sa suncem - jedan trenutak kada je moguće izmeniti sve ono što nas čini nesrećnim. Svakoga dana nastojimo da obmanemo sami sebe kako nismo prepoznali taj trenutak, kako on ne postoji, kako je današnji dan istovetan jučerašnjem i kako će biti jednak sutrašnjem. Ali, onaj ko obrati pažnju na dan koji traje, otkriva
čarobni trenutak. On može biti sakriven u času kad izjutra otključavamo vrata, u onoj kratkotrajnoj tišini koja naglo nastupi posle ručka, u hiljadu i jednoj stvari koje nam izgledaju isto. Taj trenutak postoji - trenutak kad nas sva snaga zvezda namah prožme i omogući nam da činimo čuda. Sreća je ponekad blagoslov, ali najčešće osvajanje.
Čarobni trenutak koji se javlja svakoga dana pomaže nam da se menjamo, navodi nas da se upustimo u potragu za svojim snovima. Patićemo, preživljavaćemo teške časove, suočićemo se s mnogim razočarenjima - ali sve je to prolazno, i ne ostavlja trag.

Tajna sreće – odlomak iz dela „Alhemičar“


Mudrac je pažljivo slušao mladićev razlog posete, ali reče mu da nema vremena da mu objašnjava mu Tajnu sreće. Predložio je mladiću da prošeta palatom i vrati se za dva sata.

„Međutim, hteo bih nešto da te zamolim„, doda Mudrac pružajući mladiću kašičicu za čaj u koju doda dve kapi ulja. „Dok budeš hodao, nosi ovu kašiku tako da se ulje ne prospe.“

Mladić se poče penjati i spuštati spratovima palate, stalno motreći na kašičicu. Kada su dva sata istekla, pojavi se ponovo pred Mudracem.

„Onda?„, upita Mudrac. „Jesi li video persijske tepihe u mojoj sobi? Jesi li video vrt kojeg je Majstor svih Vrtlara deset godina stvarao? Jesi li primetio predivne pergamente u mojoj biblioteci?„

Mladić je posramljeno priznao da nije ništa video. Jedina mu je bila briga da ne prolije dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.

„Onda se vrati i upoznaj divote moga sveta„, reče Mudrac. „Ne možeš verovati nekome čiju kuću ne poznaješ.“

Već smireniji mladić je uzeo kašiku i ponovo prošetao palatom, ovaj put zagledajući u sve umetničke radove koji su visili sa zidova. Video je vrtove, okolne planine, nežno cveće, finoću ukusa kojom je svako umetničko delo bilo postavljeno na svoje mesto. Kada se vratio Mudracu, podrobno mu je opisao sve što je video.

„Ali gde su one dve kapi što sam ti poverio?„, zapitao je Mudrac.

Pogledavši u kašičicu, mladić shvati da ih je prosuo.

„To je jedni savet koji mogu da ti dam„, reče Mudrac nad Mudracima.

„Tajna sreće nalazi se u gledanju svih blagodeti sveta, a da nikad ne zaboraviš na dve kapi u kašičici.“

OZEOVE SANDALE – Božićna priča Paula Koelja



Prije mnogo i mnogo godina, toliko mnogo, da smo i zaboravili kada, u jednom selu u južnom Brazilu živio je sedmogodišnji dječak po imenu Žoze. Dječak je prerano ostao bez roditelja te ga je usvojila njegova tetka, velika škrtica od žene, koja mu, i pored toga što je imala mnogo novca, nije kupovala gotovo ništa.
Kako je živjela u susjedstvu sa bogatim ljudima, tetka je iskoristila svoj uticaj da natjera direktora škole da prihvati njenog nećaka u školu za jednu desetinu mjesečne takse. Zaprijetila je da će se žaliti županu ako joj to ne učini. Direktor nije imao izbora i primio je Žozea, ali je zato uvijek, kad bi mu se pružila prilika, tjerao učitelje da ponižavaju malog Žozea. Sve se nadao se da će se dječak početi loše ponašati, pa će tako imati razlog da ga izbaci iz škole. Ali Žoze, koji nije znao za ljubav, vjerovao je da je život takav, i nije patio zbog toga.
Bilo je Badnje veče. Svi učenici trebali su da prisustvuju misi u jednoj crkvi prilično udaljenoj od sela, jer je lokalni sveštenik bio na odmoru. Usput su dječaci i djevojčice sa oduševljenjem pričali o tome šta će naći za poklon pored svoje obuće sljedećeg jutra: modernu odjeću, skupe igračke, čokolade, trotinete, bicikla…Svi su bili lijepo obučeni, kako to i biva za praznične dane. Samo se je mali Žoze razlikovao…i dalje je nosio svoju otrcanu odjeću i stare sandale, koje su mu bile pomalo i tijesne (tetka mu ih je kupila kad je imao četiri godine i rekla mu da će dobiti nove kad napuni deset). Neka djeca su ga zapitkivala zašto izgleda tako jadno i prigovarali mu da ih je stid što imaju za prijatelja nekoga ko je tako bijedno obučen i obuven. Ali pošto mali Žoze nije znao za ljubav nisu ga ni opterećivala njihova pitanja.
No kada uđe u crkvu i začu zvuk orgulja i vidje sve te zapaljene svijeće, i sve te ljude obučene u najljepšu odjeću koju je ikad vidio…ljude koji su došli sa svojim porodicama i roditelje koji su grlili svoju djecu, Žoze iznenada osjeti da je najnesretniji dječak na svijetu.
Poslije pričešća, umjesto da se vrati sa ostalim đacima, on sjede na prag kapele i zaplaka. I mada nije znao za ljubav, on tada shvati kakav je ustvari osjećaj biti sam, ostavljen od svih…bačen sudbini na volju.
U tom trenutku Žoze ugleda pored sebe jedno bosonogo dijete, bijedno kao i on sam. Budući da ga nikada prije nije vidio, pretpostavio je, da je došlo izdaleka i da je dugo hodalo, da bi stiglo dovdje. Pomislio je:“Jadno dijete, sigurno ga mnogo bole noge…..Daću mu da obuje jednu moju sandalu, da makar ublažim polovinu njegovog bola.“ Jer, iako nije znao za ljubav, mali Žoze znao je za patnju i nije želio da je i drugi proživljavaju. Ostavio je djetetu jednu sandalu, a sa drugom na nozi krenuo nazad u selo. Obuvao je sandalu čas na jednu, a čas na drugu nogu da ne izranjava previše svoje tabane od kamenja na putu. Čim je stigao kući, tetka vidje da mu nedostaje jedna sandala, i zaprijeti mu da će ga, ako je ne nađe do jutra, surovo kazniti.
Žoze je otišao u krevet sa strahom, jer je znao kakve je kazne primjenjivala njegova zla tetka. Cijelu noć se tresao od straha, jedva uspjevši pred zoru malo da se umiri i zaspe. I samo što je zaspao, začu mnoge glasove iz gostinjske sobe. Tetka dotrči do njegove sobe i upita ga, šta se dešava. Žoze bunovan, otide u gostinjsku sobu, i vidje na sredini sobe sandalu koju je ostavio djetetu u kapeli. Oko sandale nalazile su se raznorazne igračke, bicikli, trotineti, odjeća…Susjedi su ogorčeno vikali da su im djeca opljačkana, jer nisu našla ništa od poklona kada su se probudila.
Tačno u tom trenutku sveštenik iz crkve, u kojoj su đaci bili na misi, uleti bez daha u sobu. „Na pragu kapele pojavio se kip djeteta Isusa“, reče „odjeveno u zlato, ali obuveno sa jednom jedinom sandalom“.
U trenu zavlada tišina, ljudi počeše zahvaljivati Bogu i njegovim čudima, zla tetka se rasplaka i zamoli za oproštaj, a Srce MALOG Žozea ispuni se Ljubavlju i on spozna njen smisao.
***

Po priči Fransoa Kope iz 1903. godine.
Paulo Koeljo

"... Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak..."

(Paulo Koeljo - Alhemicar)

"Vrjeme za radjanje i vrjeme za umiranje.
Vrjeme za sejanje i vrjeme za zetvu.
Vrjeme za ubijanje i vrjeme za lijecenje.
Vrjeme za unistavanje i vrjeme za gradjenje.
Vrjeme za plac i vrjeme za smeh.
Vrjeme za jecanje i vrjeme za igranje.
Vrjeme za bacanje i vrjeme za skupljanje kamenja.
Vrjeme za grljenje i vrjeme za rastanak.
Vrjeme za dobitak i vrjeme za gubitak.
Vrjeme za cuvanje i vrjeme za bacanje.
Vrjeme za cjepanje i vrjeme za sivanje.
Vrjeme za cutanje i vrjeme za razgovor.
Vrjeme za ljubav i vrjeme za mrznju.
Vrjeme za rat i vrjeme za mir."

"Jedanaest Minuta"

ANĐEO ČUVAR - Paulo Koeljo

Zamisli svog anđela




Ko stane na glavni trg može da vidi početak i kraj Borego Springsa. Ipak, gradić je imao tri hotela. Zimi turisti tamo dolaze da se podsete da sunce postoji.
Ostavili su prtljag u sobi i otišli da večeraju u meksičkom restoranu. Mladić koji ih je uslužio dugo se zadržao u blizini pokušavajući da shvati koji jezik govore, pa, kako nije uspeo – pitao ih je. Kada je saznao da dolaze iz Brazila reče da nikada nije upoznao nikoga iz Brazila.
– Sada poznajem dvoje – nasmeja se.
Sledećeg jutra će verovatno ceo grad to znati. Malo novog se dešavalo u Borego Springsu.
Posle večere otišli su da se prošetaju po gradu držeći se za ruke. Paulo je zatim hteo da gazi po tlu pustinje, da je oseti, da udahne vazduh Mohavea. Besciljno su šetali između kamenja i stena. Posle pola sata hoda, ako bi pogledali istočno, mogli su da vide svetla Borego Springsa kako čkilje u daljini.
Odatle su mogli bolje da uživaju u nebu. Legli su na tlo i smišljali želje kada bi videli zvezdu padalicu. Meseca nije bilo i sazvežđa su blistala.
– Da li si već imala osećaj da te, u određenim momentima u životu, neko posmatra? – upita Paulo.
– Kako to znaš?
– Jednostavno znam. To su trenuci u kojima nesvesno primećujemo prisustvo anđela.
Kris se setila rane mladosti. Tada je taj osećaj bio mnogo jači.
– U tom trenutku – nastavi on – počinjemo da stvaramo neku vrstu filma u kojem smo mi glavni likovi, i sasvim smo sigurni da neko posmatra šta radimo.
„Ali, kako rastemo, počinjemo slične stvari da smatramo smešnim. Izjednačujemo to osećanje s dečjim snom da postanemo filmski glumac ili glumica. Zaboravljamo koliko je, u trenucima kada smo se predstavljali nevidljivoj publici, snažan bio osećaj da nas neko posmatra.“
Zaćutaše na trenutak.
– Kada pogledam u nebo često se taj osećaj vrati propraćen istim pitanjem: Ko nas posmatra?
– Pa ko nas posmatra?
– Anđeli. Božiji izaslanici.
Ona zadrža pogled prikovan za nebo. Želela je veruje u njegove reči.
– Sve religije i svi ljudi koji su doživeli Nesvakidašnje govore o anđelima – nastavi Paulo – Univerzum je naseljen anđelima. Oni nam daju nadu, baš kao onaj koji je saopštio pastirima da je mesija rođen. Donose smrt, kao anđeo uništenja koji je hodeći Egiptom uništavao sve koji nisu imali pravi znak na vratima. Oni su ti koji mogu ognjenim mačem da nas spreče da uđemo u Raj. Ili mogu da nas pozovu da uđemo, kao što je anđeo pozvao Mariju.
„Anđeli otvaraju korice zabranjenih knjiga, duvaju u trube Strašnog Suda. Donose svetlost kao Mihajlo, ili tamu kao Lucifer.“
Kris je skupila hrabrost i pitala:
– Imaju li krila?
– Još nisam video anđela – odgovorio je. – Ali sam i ja to želeo da znam. I pitao sam Ž.-a.
„Super“, pomisli ona. Nije bila jedina koja je želela da zna obične stvari o anđelima.
– Ž. mi je rekao da poprimaju oblik koji im mi damo – zato što su živa Božja misao, i treba da se prilagode našem znanju i razumevanju. Znaju da ako ne postupe tako, nećemo uspeti da ih vidimo.
Paulo zatvori oči.
– Zamisli svog anđela i osetićeš njegovo prisustvo u ovom trenutku. – zaključio je priču.

LJUBAV JE ODGOVOR

Ovu knjigu sam napisao u januaru i februaru 1992. godine, malo posle kraja Trećeg svetskog rata - rata u kojem su sukobi bili mnogo sofisticiraniji od onih vođenih konvencionalnim oružjem.

Prema Tradiciji, ovaj rat je počeo pedesetih godina dvadesetog veka blokadom Berlina i završio se padom Berlinskog zida. Rat je imao pobednike i poražene, poraženo carstvo se raspalo i sve je završeno na način koji je umnogome podsećao na prethodne konvencionalne ratove. Jedino što se nije desilo je nuklearni holokaust - a to se nikada neće ni desiti jer je Božje delo preveliko da bi ga čovek uništio.

Prema Tradiciji, novi rat treba da počne. Jedan još sofisticiraniji rat od kojeg niko ne može pobeći - jer će se čovekov rast dovršiti kroz bitke koje slede. Imaćemo dve vojske - s jedne strane će biti oni koji veruju u ljudski rod, koji veruju u skrivene moći ljudi i znaju da se naš sledeći korak nalazi u razvoju ličnih darova. S druge strane biće oni koji poriču budućnost, oni koji misle da se život završava s materijom i - nažalost - oni koji, iako jesu vernici, veruju da su pronašli put prosvetljenja i žele da primoraju druge da ga slede.

Zato su se anđeli vratili i treba ih čuti jer samo oni mogu da nam pokažu put - niko drugi. Možemo da razmenjujemo iskustva kao što sam ja to učinio u ovoj knjizi, ali ne postoje formule za ovu vrstu razvoja. Bog nam je darežljivo stavio svoju mudrost i svoju ljubav nadohvat ruke i lako je, veoma lako, pronaći ih.

Dovoljno je praktikovati kanalisanje - toliko jednostavnu tehniku da je i meni trebalo mnogo da je prepoznam i prihvatim. Pošto će bitke većinom biti vođene na astralnom planu, naši anđeli čuvari će biti ti koji će nositi mač i štit, braniti nas od opasnosti i voditi nas u pobedu. Ali i naša odgovornost je ogromna: na nama je da u ovom trenutku u Istoriji razvijamo lične moći, verujemo da se Univerzum ne završava sa zidovima naše sobe, prihvatamo znakove i sledimo snove i svoje srce.

Odgovorni smo za sve što se dešava na ovom svetu. Mi smo Ratnici svetlosti. Snagom svoje ljubavi i volje možemo promeniti svoju sudbinu i sudbinu mnogih.
Doći će dan kada će problem gladi moći da se reši čudom umnožavanja hlebova. Doći će dan kada će sva srca prihvatati ljubav, a najgore od ljudskih iskustava - usamljenost, koja je gora od gladi - biće proterana s lica Zemlje. Doći će dan kada će se vrata otvoriti onima koji na njih pokucaju; oni koji budu tražili dobiće; oni koji budu plakali biće utešeni.

Taj dan je za planetu Zemlju još uvek veoma daleko. Međutim, za svakog od nas taj dan može biti sutrašnji dan. Dovoljno je prihvatiti jednu jednostavnu činjenicu: ljubav - Božja i naših bližnjih - ukazuje nam put. Nisu bitne naše mane, naši opasni lični bezdani, naša potisnuta mržnja, naši dugi trenuci slabosti i očaja: ako budemo želeli da se popravimo pre nego što krenemo u potragu za našim snovima, nikada nećemo stići u Raj. Ako, međutim, prihvatimo sve što u nama ne valja - i uprkos tome pomislimo da zaslužujemo radostan i srećan život, tada ćemo otvoriti ogroman prozor kroz koji Ljubav može da uđe. Malo-pomalo mane će nestajati same od sebe jer onaj ko je srećan na svet može da gleda samo s Ljubavlju - silom koja preporađa sve što u Univerzumu postoji.

U romanu „Braća Karamazovi“ Dostojevski nam priča priču o Velikom Inkvizitoru, koju ovde prenosim svojim rečima:

U vreme verskih progona u Sevilji, kada su svi koji se nisu slagali sa Crkvom bili hapšeni i živi spaljivani, Hrist se vraća na Zemlju i pomeša se s narodom. Veliki Inkvizitor prepozna Isusa i naredi da ga uhapse.

Uveče Veliki Inkvizitor odlazi da poseti Isusa u zatvorskoj ćeliji. Pita ga zašto je rešio da se vrati baš u tom trenutku. „Smetaš nam“, kaže Veliki Inkvizitor. „Pokazalo se da su tvoji ideali bili lepi, ali mi smo ti koji uspevaju da ih primene u praksi.“ Zatim iznosi pred Isusa argumente da je Inkvizicija neophodna i da je morala da odigra svoju ulogu, iako zna da će u budućnosti biti strogo osuđivana. Nije vredelo govoriti o miru kada je čovekovo srce živelo u ratu; niti govoriti o nekom boljem svetu kad ima toliko mržnje i toliko bede u čovekovom srcu. Nije vredelo žrtvovati se za čitav ljudski rod jer su ljudi i dalje patili zbog svog osećaja krivice. „Rekao si da su svi ljudi isti, da imaju božansku svetlost u sebi, ali zaboravio si da su ljudi nesigurni i da im je potreban neko, potrebni smo im mi da ih usmerimo. Nemoj da nam smetaš, odlazi“, kaže Veliki Inkvizitor, iznoseći pred Isusa niz briljantnih argumenata.

Kada je završio s pričom, ćelijom je ovladala potpuna tišina. Potom je Isus prišao Velikom Inkvizitoru i poljubio ga u lice.

„Možda si u pravu“, rekao je Isus. „Ali moja ljubav je jača.“

Nismo sami. Svet se preobražava i mi smo deo tog preobražaja. Anđeli nas vode i štite. Uprkos svim nepravdama, uprkos stvarima koje nismo zaslužili a dešavaju nam se, uprkos tome što se osećamo nemoćnima da promenimo ono što ne valja u nama i u svetu, uprkos svim briljantnim argumentima Velikog Inkvizitora - Ljubav je još uvek jača i pomoći će nam da rastemo i da se razvijamo. I samo tada ćemo moći da shvatimo zvezde, anđele i čuda.

(iz pogovora romana ANĐEO ČUVAR)


IZVOR: Preveli s portugalskog : Jovana Tatić i Aleksandar Tatić

Paulo Koeljo, Kolumne,

Sedam smrtnih grehova

1. Gordost

2. Škrtost

3. Blud

4. Gnev

5. Neumerenost

6. Zavist

7. Lenjost



Paulo Koeljo, Kolumne,

Sedam glavnih vrlina


1. Vera

2. Nada

3. Ljubav

4. Mudrost

5. Pravda

6. Hrabrost

7. Uravnoteženost

Paulo Koeljo, Kolumne, Sedam smrtnih grehova



Gordost

Sedam smrtnih grehova bilo je najpre osam, kada ih je, u doba uspostavljanja hrišćanstva, ustanovio grčki kaluđer Evagrio iz Ponta i definisao glavne negativne sklonosti ljudskog bića (zanimljivo je da je na Evagrijevom spisku najteži greh bio proždrljivost...).
Svi oni ponaosob bili su dovoljni da odvedu čoveka u pakao. U šestom veku, papa Gregor uneo je prve izmene u ovaj spisak, uključivši i zavist, ali spojivši oholost i taštinu. U XVII veku spisak je ponovo pretrpeo izmene, kada je «melanholija» prestala da se smatra grehom i bila zamenjena «lenjošću». Tako smo došli do liste koja važi i dan-danas i koja će nam poslužiti kao polazna osnova za sledećih sedam kolumni. Opisaću svaki od njih, sa različitih stanovišta, u skladu s njihovim mnogobrojnim definicijama.


Prema rečniku: imenica ženskog roda, gordost, potiče od latinske reči «superbia». Znači uobraženost, oholost, nadmenost, taštinu.


Prema Katoličkoj crkvi: neumereno samoljublje koje se postavlja iznad ljubavi prema Bogu. Uperena je protiv Prve zapovesti («Ja sam Gospod Bog Tvoj; nemoj imati drugih bogova osim mene»). To je bila ona strast koja je izazvala pobunu anđela i Luciferov pad.


Iz jedne zen-priče: veliki učitelj iz Tofukua primeti da u manastiru vlada neubičajeno uzbuđenje. Mladi iskušenici su se ustumarali na sve strane, a poslužitelji stali u red da nekoga dočekaju.
«Šta se dešava?», želeo je da zna.
Jedan vojnik priđe učitelju i predade mu jednu cedulju na kojoj je pisalo:»Kitagaki, zapovednik Kjota, stiže i traži prijem.»
«Nemam nikakva posla s tom osobom», reče učitelj.
Nekoliko trenutaka kasnije, zapovednik priđe, zamoli za izvinjenje, pocepa cedulju i pruži učitelju novu.
Na njoj je pisalo: »Kitagi moli za prijem.»
«Dobrodošao», reče učitelj zena iz Tofukua.


Na jednom nosaču aviona: «MISIJA ISPUNjENA» (transparent postavljen na USS Linkoln dana 1. maja 2003, kad je predsednik Buš objavio kraj velikih vojnih operacija u Iraku. Toga dana broj poginulih američkih vojnika iznosio je 217.
Na dan kad pišem ovu kolumnu, ta cifra je premašila 2.700).


Za rabina Adina Štajsalca: «Kad neko želi da otkrije ko je, uzimajući sporedne stvari za poređenje, nalazi samo niz praznih školjki – koje zavise jedna od druge da bi imale smisla.
Nije ispravno određivati sebe kao prijatelja osobe te i te, sina dotičnog gospodina, izvršioca te i te dužnosti, jer sve što ćemo na taj način otkriti, samo su pojedini aspekti nas samih – aspekti obično neodređeni i nepotpuni nekoga ko nastoji da postane vidljiv na račun drugih.
Jedino prema čemu treba da se merimo jeste Gospod; od tog časa sve postaje suvislo i mi otvoramo sebi oči da spoznamo jedan viši smisao.»


Prema Svetom Avgustinu: Gordost nije veličina, nego nadutost. Ono što je naduveno izgleda veliko, ali u suštini predstavlja bolest.


Savet Tao Te Kinga: Bolje je da ne punimo krčag do vrha, nego da se
posle trudimo da ga nosimo tako punog.
Ako previše naoštrimo neki bodež, njegova oštrica neće uspeti da se održi.
Ako zlato i žad ispune neku odaju, njegovi vlasnici neće moći da sačuvaju
sigurnost.
Ako bogatstvo i počasti podstaknu nadmenost, za njom neizbežno nailazi zlo.
Kad obavljamo svoj posao a naše ime počne da stiče slavu, mudrost nalaže da se povučemo u senku, sve dok ne završimo ono što smo započeli

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam smrtnih grehova



Škrtost



Odrednica iz rečnika: imenica ženskog roda, poreklom od latinskog
«avaritia» . Preterana sklonost prema novcu, srebroljublje, tvrdičluk.
Definicija Katoličke crkve: uperena je protiv desete Zapovesti («Ne poželi
ništa što je tuđe»). Težnja ili neumerena želja za posedovanjem.
Prema filozofu Seneki: siromasi uvek žele nešto, bogataši žele mnogo, a tvrdice
žele sve.
Jedna priča iz Žitija Pustinjskih otaca: «Sveti oče», reče jedan mlad iskušenik
opatu Pastiru – «srce mi je puno ljubavi prema svetu, a duša čista od iskušenja
nečastivog. Koji je moj sledeći korak?»
Opat pozva svog učenika da ga prati u posetu jednom bolesniku kome je bila
potrebna poslednja pričest. Pošto su utešili porodicu, opat primeti, u jednom
uglu kuće, neku škrinju.
«Šta ima tamo unutra?», upita.
«Odeća koju moj stric nikad nije nosio», reče bolesnikov sinovac. «Kupovao je
sve, stalno misleći da će da iskrsne prava prilika da obuče novo ruho, ali ono
je istrulilo pohranjeno u sanduku.»
«Ne zaboravi onu škrinju», reče opat Pastir svom učeniku, kad su izašli. «Ako
nosiš duhovna blaga u svom srcu, upotrebi ih sad odmah. Jer inače će da
istrunu. «
Jedan komentar o azijatskoj ekonomskoj krizi iz 1997: brokeri su kupovali i
prodavali, ubeđeni da se svet neće promeniti, i da jednino što treba da rade
jeste da ulažu sve više i više i gledaju kako njihovo bogatstvo raste. Nisu se
obazirali na štetu koju nanose valuti (u Maleziji). Najednom, 500 biliona
dolara nestalo je iz novčanog toka. I onda, kad je došlo vreme da to objasne
ulagačima koji su izgubili sve što su godinama sticali, uz mnoga odricanja,
odgovorili su:» krivo je tržište». A zapravo, oni su bili to tržište.
Smrt i Škrtost: Smrt i Škrtost posmatrale jednom ljude kako grozničavo
pretražuju reku tražeći dijamante. «Došla sam ovamo da pokupim neke duše», reče
Smrt. « Predaj mi trećinu od ovih ljudi, pa da idem.»
«Oni pridadaju meni, to su moji robovi», usprotivi se Škrtost. «Nemam ništa da
ti dam.»
Smrt tada dotače vodu svojim čarobnim štapićem i zatrova je. Malo-pomalo, svi
koji su se tu zatekli, pomreše.
«Zašto si mi ukrala sve moje robove?», povika Škrtost, kipteći od besa.
«Zato što nisi htela da mi daš nijednoga», glasio je odgovor.


Iz jednog govora: usled svoje nesposobnosti da proizvodi, jevrejski narod
je parazitski, a njegov cilj je da porobi druge narode. Koriste svoj tvrdičluk
da bi manipulisali glupošću srednje klase. (Adolf Hitler, pripremajući teren za
holokaust, koji je koštao života šest miliona Jevreja).
Pre mnogo vekova, rabin Moše ben Maimon govoraše: Gospod je poslao čoveku svoje
izaslanike zvane bolesti. Večno Proviđenje me je zadužilo da brinem o njegovom
zdravlju. Neka me ljubav prema onom što činim vodi u svakome času. I da me
nikad škrtost, ili žeđ za vlašću, niti slavoljublje ne zaslepe i ne učine da
zaboravim da je cilj čovekov da pruži drugom čoveku ono najbolje što ima.
Savet Tao Te Kinga: Pet boja zajedno zaslepljuju ljudske oči. Pet tonova
zaglušuju njegove uši. Pet pomešanih ukusa škode nepcu. Hajke i lov
raspiruju u srcu besne i divlje strasti.
Dobra koja je teško osvojiti izazivaju ozlede zbog opasnih prepreka. Iz tog
razloga, mudrac odbacuje ono što je površno, i više voli da uroni u dubinu.

Paulo Koeljo, Kolumne, Sedam
smrtnih grehova



Blud



Odrednica iz rečnika: imenica
ženskog roda, izvedena od latinske reči «Luxuria». Razvrat; putenost; pohota.
Može takođe značiti i sok kod biljaka; preobilno lučenje soka.
Prema Katoličkoj crkvi: neumerena želja za seksualnim zadovoljstvom. Želje i
postupci se smatraju neumerenima ako nisu u skladu s Božijom promisli, koja
nalaže uzajamnu ljubav među supružnicima u cilju stvaranja potomstva.
Predstavja ogrešenje o Sedmu zapovest ( «Ne čini preljube»).
Prema Henriju Kisindžeru: nema jačeg afrodizijaka od moći.
Iz jedne budističke priče: Ču i Vu su se vraćali kući posle nedelju dana
provedenih u meditaciji u jednom manastiru. Razgovarali su o tome kako se iskušenja ukazuju ljudima.
Utom stigoše i do reke. Tamo, na obali, jedna lepa žena stajala je i čekala da
pređe maticu. Ču je uze u naručje, prenese na drugu obalu i nastavi svoj put s
prijateljem.
U neko doba, Vu reče:
«Razgovarali smo o iskušenju, a ti su uzeo onu ženu u naručje. Pružio si
mogućnost grehu da se useli u tvoju dušu.»
A Ču odgovori:
«Dragi moj Vu, ja sam se ponašao prirodno. Preneo sam onu ženu i ostavio je na
drugoj obali reke. Ali ti je i dalje nosiš u svojim mislima – i zato si bliži
grehu.»
Iz dnevnika jedne prostitutke: zarađujem trista pedeset švajcarskih franaka za
jedan sat proveden s muškarcem. Zapravo, preterujem. Ako odbijemo skidanje,
razmenu pokoje lažne nežnosti, razgovor o banalnim stvarima, oblačenje –
svešćemo to vreme na jedanaest minuta seksa u pravom smislu reči.
Jedanaest minuta. Svet se vrti oko nečega što traje svega jedanest minuta. I
zbog tih jedanaest minuta u jednom danu koji traje dvadeset i četiri časa ( ako
pretpostavimo da svi vode ljubav sa svojim ženama svakoga dana, što je prava
besmislica i ordinarna laž), oni se žene, izdržavaju porodicu, podnose dečiji
plač, izmišljaju kojekakva pravdanja kad se kasno vrate kući, gledaju na
desetine, na stotine drugih žena s kojima bi voleli da se prošetaju pored
Ženevskog jezera, kupuju sebi skupu odeću a njima još skuplje haljine, plaćaju
prostitutke da bi nadoknadili ono što im je uskraćeno, iako i ne znaju šta je
to, izdržavaju džinovsku industriju kozmetike, dijeta, gimnastike,
pornografije, moći – a kad se nađu s drugim muškarcima, suprotno od onog što se
priča, nikad ne govore o ženama. Razgovaraju o poslovima, novcu i sportu. Nešto debelo nije u redu s ovom
civilizacijom.


Blud i brojke ( u 2002): Vilijem Lajon, iz «Free Speech Coalition»
procenjuje da samo na internetu pornografski sektor ubira godišnju zaradu
između 10 i 12 biliona dolara, znatno više nego, na primer, Microsoft. U
1999.godini Udruženje prodavaca videa i softvera utvrdilo je da su prodaja ili
iznajmljivanje pornografskih filmova doneli prihod od 4,1 biliona dolara,
nadmašivši većinu preskupih filmova snimljenih u Holivudu. (Izvor: Caslon
Analitics Profilies)


Tao Te King kaže: Održavaj osećajnu dušu i životinjsko telo u jedinstvu,
tako da ne mogu da se razdvoje.
Kontroliši vitalnu snagu, da bi mogao da se ponovo preobraziš u novorođeno
dete.
Pročisti se i ne traži umne odgovore za Tajnu.
Kad rasuđivanje prodre u sve četiri oblasti, možda više nećeš prepoznati ono
što daje život i što ga održava.
Ono što daje život ne zahteva nikakvo posedovanje. Pruža blagodati, ali ne
traži zahvalnost. Upravlja, ali ne vrši vlast. To je ono što se zove «
tajanstveno svojstvo».

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam smrtnih grehova



Gnev



Prema rečniku: imenica ženskog roda, od latinskog «Ira», gnev; bes;
ljutnja; srdžba; želja za osvetom.


Prema Katoličkoj crkvi: gnev nije usmeren samo protiv drugih, već može da
se okrene i protiv onoga ko dozvoli mržnji da poseje svoje seme u njegovom
srcu, i u tom slučaju obično vodi u samoubistvo. Moramo da shvatimo da i kazna
i njeno izvršenje pripadaju Bogu.


Iz «Verba Seniorum» ( Spisi Drevnih mudraca) : Dva mudraca koja življahu u
istoj isposnici u pustinji Sahari, razgovarahu jednog dana:» hajde da se
svađamo kako se ne bismo udaljili od ljudskog bića, inače više nećemo biti
kadri da razumemo strasti koje ga razdiru», reče jedan od njih.
«Ne znam kako se započinje svađa.»
« Učinićemo ovako: ja ću da stavim ovu ciglu tu na sredinu, a ti ćeš da kažeš:
cigla je moja. Ja ću odgovoriti: e nije tvoja, nego je moja. Onda ćemo početi
da se raspravljamo i na kraju ćemo se posvađati.»
I tako i učiniše. Jedan reče da je cigla njegova. Drugi se usprotivi i reče da
nije. «Nećemo gubiti vreme s tim, uzmi ovu ciglu, nek bude tvoja, pa gotovo»,
reče prvi. «Tvoja zamisao o svađi nije bila dobra. Kad shvatimo da imamo
besmrtnu dušu, nemoguće je da se raspravljamo oko ništavnih stvari.»


Iz jednog laboratorijskog istraživanja: Dženis Vilijams je pratila šest
godina 13.000 muškaraca i žena uzrasta između 45 i 64 godine, i, na osnovu
posmatranja njihovog ponašanja, ustanovila da se osobe koje lako i često padaju
u vatru izlažu tri puta većoj opasnosti da dožive srčani udar od onih koje se
suočavaju s nedaćama s više smirenosti i staloženosti. (Vilijams, 2000. godine)
To se dešava zato što prilikom svakog nastupa Besa organizam oslobađa dodatnu
količinu adrenalina u krvi. Visoka koncentracija adrenalina ubrzava broj
srčanih otkucaja i istovremeno sužava krvne sudove, podižući arterijski
pritisak. Učestalost tih nastupa može prouzrokovati probleme koji su obično
povezani s rizikom od infarkta – promenu srčanog ritma i naglo širenje masnih
naslaga koje se inače talože u arterijama. (Izvor: Balon G.J. – Bes i Mržnja –
negativne emocije).


Iz brazilske narodne muzike: Al' dogod ima snage u mojim grudima, jedina mi
je želja Osveta!/ Samo osveta! Osveta!/ I moliću se za nju svim svecima / da se
kotrljaš kao što se po putu kamenje kotrlja / i da nikad ne nađeš mira ni
spokoja.(Lupisinio Rodrigeš)


Po rečima Vilijema Blejka: Bio sam besan na svog prijatelja: raspravio sam
to sa njim, i bes je prošao. Bio sam besan na svog neprijatelja: nisam
raspravio to sa njim, i bes se uvećao.


O mržnji prema strancima (ksenofobiji): «Sve zemlje na Zapadu preplavljene
su muslimanima. Neki od njih su čak u stanju da ljubazno razgovaraju s nama,
vrebajući pri tom trenutak kad će da nas ubiju. Kažu da su događaji od
11.septembra bili posledica sudara civilizacija. Ali to je laž: sudar
civilizacija zahteva dve odvojene civilizacije, a to ovde nije slučaj. Postoji
samo jedna civilizacija: naša.» ( (Izjave rukovodilaca Danske narodne partije
–DPP- koje seju mržnju i novi fašizam, što Evropa i ceo svet posmatraju ne
preduzimajući nikakve ozbiljne mere da ih spreče).


Komentar Tao Te Kinga: Sva oružja su instrumenti zla, a nipošto instrumenti
mudrog kraljevića. On poseže za njima samo u krajnjoj nuždi. Smirenost i
spokojstvo su vrednosti koje on najviše ceni; pobeda postignuta snagom oružja
za njega je neprihvatljiva.
Ako je neko smatra nužnom, to znači da uživa u ubijanju drugih ljudi, a onaj ko
nalazi zadovoljstvo u ubijanju ne može da vodi jedno carstvo.
Kad želimo nekoga da oslabimo, moramo najpre da ga ojačamo. Ako nameravamo da
ga porazimo, moramo najpre da ga uzdignemo. Ako smo namerni da ga pokrademo,
moramo prvo da ga darujemo. To je ono što se naziva istančanom pronicljivošću.
Na taj način će potčinjeni i slabi osvojiti tvrdokorne i jake.

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam smrtnih grehova



Neumerenost u jelu i piću



Prema rečniku: imenica ženskog roda, od latinskog «gula». Neumerenost u
jelu i piću; lakomstvo, proždrljivost.


Prema Katoličkoj crkvi: neumerena sklonost prema uživanju u jelu ili piću.
Ne smemo precenjivati hranu koja je štetna po zdravlje. Ne smemo poklanjati
više pažnje životnim namirnicama nego našim ostalim životnim saputnicima.
Neopravdano trovanje predstavlja potpuni gubitak razuma i smrtni greh.


Prema Peteru de Vriesu: Proždrljivost je poremećaj; znači da nas nešto
proždire iznutra.


Iz «Verba Seniorum» ( Spisi Drevnih mudraca ): Opat Pastor šetao je s
jednim monahom iz Skete, kad ih pozvaše u jednu kuću na ručak. Domaćin,
počastvovan prisustvom sveštenih lica, naredi da se na trpezu iznese najbolje
što ima.
Međutim, monah je u to vreme postio; kad je stigla hrana, uzeo je jedno zrno
graška, i polako ga izgrickao. I ništa više nije okusio.
Kad su izašli, opat Pastor mu reče:
- Brate, kod odeš nekome u posetu, ne čini od svoje svetosti uvredu. Sledeći
put kad budeš postio, nemoj da prihvataš pozive na ručak.


Recept za guščiju paštetu s pečurkama: Pažljivo očistiti guščiju džigericu
od žilica, iseći džigericu i pečurke na sitne kockice. Obložiti jednu malu i
duboku tavu režnjevima slanine (režnjevi moraju biti vrlo tanko isečeni). Začiniti
s malo soli i bibera i posuti s nekoliko komadića pečurki. Preostale komadiće
džigerice i pečurki ređati naizmenično, dok se ne utroše. Zatvoriti tavu
hermetički pomoću testa spravljenog od brašna i vode i staviti džigericu u
pećnicu da se kuva na pari između 50 i 60 minuta. Kad bude gotova, poklopiti
tavu nečim teškim da bi smesa ostala kompaktna.


Glad u svetu: Broj gladnih osoba u
zemljama u razvoju mora da se smanji sa sadašnjih 777 miliona na približno 440
miliona u 2030. godini. To znači da cilj koji je postavljen na Svetskom samitu
o ishrani iz 1996, da se broj gladnih prepolovi u odnosu na podatke iz 1990-92
(815 miliona), neće biti ostvaren ni 2030. godine. Naročito su zabrinjavajuće
afričke zemlje ispod Sahare, gde će se broj hronično neuhranjenih osoba
smanjiti verovatno samo sa 194 miliona na 183 miliona u 2030.godini. (izvor:
Izveštaj FAO-Svetska poljoprivreda: pravci razvoja za period od 2015-2030)


Iz jedne sufističke priče: Jedan
pekar je želeo da upozna Uvaisa, a ovaj ode u pekaru prerušen u prosjaka. Uze
jedan hleb i poče da jede, a pekar ga izudara i izbaci na ulicu.
- Ludače! – povika mu jedan učenik koji je naišao – zar ne vidiš da si izbacio
učitelja koga si hteo da upoznaš?
Postiđen, pekar upita šta može da učini da bi mu učitelj oprostio. Uvais
zatraži da pozove njega i njegove učenike da jedu.
Pekar ih odvede u jednu odličnu kafanu i naruči najskuplja jela.
- Ovako razlikujemo dobrog čoveka od rđavog – reče Uvais učenicima usred ručka.
– Ovaj čovek je u stanju da potroši deset zlatnika na jednu gozbu, zato što sam
slavan, a nije kadar da da komad hleba da nahrani gladnog prosjaka.


Komentar Tao Te Kinga: trideset žbica spoje se u obruč obrazujući točak.
Ali praznina koja ostaje u sredini je ono što omogućava kolima da se kreću.
Oblikujte glinu da napravite ćup. Probijte u zidu otvore za vrata i prozore, da
biste mogli da koristite sobu.
Na taj način čovek pravi korisne stvari, ali ih tek praznina čini
upotrebljivim.

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam smrtnih grehova



Zavist



Prema rečniku: imenica ženskog roda, od latinskog «Invidia». Mešavina
patnje i besa; osećanje nezadovoljstva zbog tuđeg uspeha ili radosti; želja za
posedovanjem onoga što drugi imaju.


Prema Katoličkoj crkvi: predstavlja ogrešenje o Desetu zapovest («Ne poželi
ništa što je tuđe»). Prvi put se pominje u Postanju, u priči o Kajinu i
njegovom bratu Avelju.


Iz jedne hebrejske priče: Jedan učenik pitao rabine da mu rastumače ovaj
odlomak iz «Postanja»: «A poslije nekoga vremena dogodi se te Kajin prinese
Gospodu prinos od roda zemaljskoga; a i Avelj prinese od prvina stada
svojega(...) I Gospod pogleda na Avelja i na njegov prinos, a na Kajina i na
njegov prinos ne pogleda. Zato se Kajin rasrdi veoma, i lice mu se promijeni.
Tada reče Gospod Kajinu: što se srdiš? Što li ti se lice promijeni?»
A rabini odgovoriše:
– Bog je trebalo da upita Kajina: « zašto se srdiš? Da li zato što nisam
pogledao na tvoj prinos, ili zato što sam pogledao na prinos brata tvojega?»


Za novinara Zuenira Venturu: Pojmovi povezani sa zavišću jesu razjedanje,
destrukcija. Istovremeno, treba da posmatramo zavist kao jednu od uobičajenih
ljudskih reakcija. Svi teoretičari zavisti smatraju da čovek može najuspešnije
da se izbori sa njom ako se pomiri sa činjenicom da je svi mi osećamo, u manjem
ili većem stepenu.


Za pisca Đovanija Papinija: Najbolji način da se osvetim onima koji
nameravaju da me obore, jeste da uzletim prema najvišem vrhu. Možda se nikad ne
bih vinuo toliko visoko bez podsticaja onih koji bi hteli da me vide na zemlji.
Istinski mudar čovek čini i više od toga: služi se klevetama koje su mu upućene
da bi njima bolje istakao svoj portret i odstranio senke koje svetlost baca na
njega. Tako zavidljivac, i nehotice, postaje saučesnik u njegovom savršenstvu.


Zavist i etika: Za naučnika i istraživača dr Vilijema M. Šeltona, zavist je
reakcija gubitnika koji se kriju od stvarnosti pod maskom boraca za
uspostavljanje «moralnih vrednosti», «plemenitih ideja» i «socijalne pravde».
Situacija postaje opasna kad školski sistem počne da stvara uslove koji
podstiču učenika da prezire sve one koji su uspešni, pripisujući njihov uspeh
pokvarenosti, manipulaciji i moralnoj degradaciji. Pošto je težnja ka uspehu
imanentno svojstvo ljudskog bića, učenici na kraju zapadaju u jedno šizofreno
stanje, mrzeći upravo ono što bi moglo da ih usreći, a to samo dovodi do
povećanja anksioznih kriza i smanjenja sposobnosti učešća u obnovi i
poboljšanju društva.


Sotona i demoni: Demoni dođoše da se požale Knezu Tame. Već pune dve godine
iskušavali su jednog kaluđera koji je živeo u pustinji. «Već smo mu nudili i
novac, i žene, sve što nam je bilo na raspolaganju, i ništa nije vredelo.»
– Ne znate vi svoj posao – odgovori sotona. – Dođite da vidite kako se to radi.

Odleteše svi zajedno do pećine u kojoj je sveti čovek samovao. Sotona mu priđe
i šapne na uvo:
– Tvoj prijatelj Makarije upravo je unapređen u aleksandrijskog episkopa.
Istog časa, čovek stade da proklinje nebesa, i izgubi svoju dušu.


Komentar Tao Te Kinga: U Drevna vremana, savršeni mudraci bili su
tajanstveni, natprirodni, oštroumni i suviše duboki da bi ih ljudi razumeli.
Bili su obazrivi kao čovek koji prelazi virovitu reku, nabujalu od otopljenih
snegova, u rano proleće. Uzdržani, kao gost na gozbi kod domaćina koji se
strogo pridržava protokola. Nenametljivi, kao led koji se topi. Skromni, kao grub
komad drveta koji nije oblikovala ljudska ruka.
Ko može, spokojstvom i vedrinom, da očisti, malo-pomalo, ono što je nečisto? Ko
može da postane miran i ostane takav za sva vremena? Onaj koji sledi Savršen
Put ne želi ničim da bude ispunjen.

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam smrtnih grehova



Lenjost



Odrednica iz rečnika: imenica ženskog roda, od latinskog «Pigritia». Odbojnost
prema radu, nemarljivost, učmalost.


Za Katoličku crkvu: sva živa bića
koja se kreću moraju da zarade hranu u znoju lica svog, a ne da misle samo na
pouzdane i neposredne rezultate. Lenjost je odsustvo fizičkog ili duhovnog
napora koje izopačava dušu, dovodeći je do žalosti i potištenosti.


Jedna priča iz usmenog predanja:
Tek što je umro, Žuan se nađe na jednom prekrasnom mestu, okružen udobnošću i
lepotom o kojima je samo mogao da sanja. Neki čovek, odeven sav u belo, priđe
mu i reče: »imaš pravo da biraš šta ti duša ište: koju god poslasticu,
uživanje, zabavu.»
Sav očaran, Žuan je činio sve što je celog života želeo da čini. Posle mnogo
godina, potraži onog čoveka u belom:
«Već sam iskusio sve što mi se prohtelo», reče. «Sad mi treba neki posao, da
bih se osećao korisnim. «
«Žalim slučaj», reče čovek u belom, »ali to je jedina želja koju ne mogu da ti
ispunim. Ovde nema posla.»
«Zar da provedem čitavu večnost umirući od dosade? Sto puta više bih voleo da
sam u paklu!»
Čovek u belom mu se primaknu i reče šapatom:
«A šta misliš, gde se nalaziš?»


Prema V. Albertu: kako jedno
društvo može da opstane ako sve više koristi smrznutu hranu, fotografije iz
automata, instant krompir, brzo čitanje i elektronske računare?


Sociologija lenjosti: oni koji se
satiru od posla kao i oni koji odbijaju da rade, reaguju na isti način –
pokušavaju da se udalje od uobičajenih problema svakog ljudskog bića,
izbegavajući da misle na neposrednu stvarnost i na odgovornosti svakodnevnog
života.


Prema Budizmu: lenjost po tradiciji
predstavlja jednu od osnovnih prepreka buđenju duše. Ona se ispoljava na tri načina: lenjost udobnosti,
koja nas prisiljava da uvek ostanemo na istom mestu. Lenjost srca, kad se
osećamo obeshrabreni i bezvoljni. I napokon, lenjost ogorčenja, kad nam više
ništa nije važno i kad više nismo deo ovog sveta.


Komentar Tao Te Kinga: Čovek na putu prilagođava se Putu. Čovek vrline prilagođava se Vrlini. Čovek
koji pretrpi neki Gubitak, miri se sa Gubitkom.
Put s radošću prihvata onoga ko se prilagodio Putu. Vrlina prihvata onoga ko je
prihvatio Vrlinu.
Gubitak prihvata onoga ko se pomirio s Gubitkom.
Uoči nove godine, imamo
običaj da se upitamo: odakle nam dolazi nadahnuće? U čemu je radost življenja?
Da li se isplatio sav taj trud budući da sam cele protekle godine pokušavao da
idem preko svojih granica, izdržavao porodicu, postupao na najbolji mogući
način, a ipak nisam dospeo tamo gde sam želeo?
Ratnik svetlosti shvata da je buđenje jedan dugotrajan proces i da mora da
uspostavi ravnotežu između kontemplacije i rada da bi dostigao željeni cilj.
Razmišljanje o onome što nije postigao neće mu pomoći da se promeni; naprotiv,
u takvim pitanjima se krije klica pasivnosti, malodušnosti. Da, možda smo
učinili sve kako valja, a rezultati nisu vidljivi, ali ja sam siguran: postoje
rezultati. I oni će se svakako pokazati, što dalje budemo išli – pod uslovom da ne odustanemo već na samom početku.

Paulo Koeljo, Kolumne, Sedam
glavnih vrlina



Vera



Najpre smo, na ovom istom mestu,
govorili o sedam smrtnih grehova. Taj niz napisa naišao je na izvanredan prijem
kod čitalaca, što me je veoma obradovalo. Ali šta je sa sedam glavnih vrlina?
Grehovi prethode vrlinama. Kao što kaže jedan veliki mudrac, onaj ko nije
grešio nije zaslužan za svoju vrlinu, jer nije savladao nikakvo iskušenje.
Većina svetih ljudi iz svih religija obično su vodili jedan raspusan ili
apatičan život pre no što su se posvetili duhovnom traganju.
Dakle, pošto smo završili seriju o grehovima, i prateći logiku puta Svetlosti,
posvetićemo sledeće kolumne glavnim vrlinama, počevši od Vere. One su izvedene
iz tri osnovne hrišćanske vrline kojima su pridodate još četiri, zasnovane na
Platonovom učenju, a kasnije su ih prihvatili i modifikovali Sveti Avgustin i
Sveti Toma Akvinski. (U pogledu izbora i tumačenja četiri dopunske vrline,
postoje velike razlike, tako da sam odlučio da se opredelim za uobičajenu
listu).


Prema rečniku: izmenica ženskog roda od latinskog «fide», vera, versko
ubeđenje; pouzdanje u nekoga ili nešto; nepokolebljivost u izvršenju neke
obaveze; poverenje, čvrsta namera; hrišćanska vrlina.


Prema Isusu Hristu: « I rekoše apostoli Gospodu: dometni nam vjere. A
Gospod reče: kad biste imali vjere koliko zrno gorušičino, i rekli biste ovome
dubu: iščupaj se i usadi se u more, i poslušao bi vas.» (Jevanđelje po Luci, 17:5-6)


Prema budizmu:» Mi smo ono što mislimo. Pomoću misli izgrađujemo i razaramo
svet.
Mi smo ono što mislimo. Tvoja uobrazilja može da ti nanese više štete nego i
najgori neprijatelj.
Ali, kad jednom ovladaš svojim mislima, niko neće moći toliko da ti pomogne,
čak ni tvoji rođeni otac i majka.» (odlomak «Dramapada», iz zbirke
najznačajnijih Budinih učenja)


Prema Islamu: » Kako pročišćavamo svet?», upita jedan učenik.
Ibn al-Husein odgovori: »Živeo jednom u Damasku jedan šah po imenu Abu Musa
al-Kumasi. Svi su ga uvažavali zbog njegove mudrosti, ali niko nije znao da li
je i dobar čovek. Jedne večeri, greda koja je nosila krov popusti i kuća u
kojoj je šah stanovao sa svojom ženom sruši se do temelja. Susedi, užasnuti
nesrećom, počeše da otkopavaju ruševine. U neko doba uspeše da pronađu ženu.
Ali ona im reče: »Pustite mene. Spasite prvo mog muža koji je sedeo negde
otprilike tamo. »Susedi ukloniše šut sa naznačenog mesta i pronađoše šaha. No,
on im reče: »Ostavite mene. Spasite prvo moju ženu koja je ležala negde
otprilike tamo.»
«Kad neko postupa kao ovaj par, pročišćava čitav svet svojom verom i
ljubavlju.»
Vera u negiranje stvarnosti:» pre godinu dana održao sam govor na jednom nosaču
aviona, rekavši da smo uspeli da ostvarimo jedan važan cilj, da ispunimo svoju
misiju – svrgavanje Sadama Huseina s vlasti. Kao posledica toga, ne postoje
više ćelije za mučenje niti masovne grobnice.» (Džordž V. Buš, 30. aprila 2004.
Istog tog meseca, ceo svet je video fotografije mučenja u zatvoru u Abu Graibu,
a masovna ubistva u građanskom ratu između Šiita i Sunita nastavljaju se čak i
u trenutku dok pišem ovu kolumnu)


Prema rabinu Nahmanu iz Vroclava: jedan učenik potraži rabina i požali mu
se: »ne uspevam da razgovaram sa Gospodom». «To se često dešava», odgovori
Nahman. «Osećamo da su nam usta kao zapečaćena ili da nemamo reči. Međutim, i
najmanji napor koji uložimo da bismo prevazišli to stanje, sam po sebi već
predstavlja blagodat.»
«Ali to nije dovoljno».
«U pravu si. U tim trenucima treba se okrenuti prema visini i reći: »Bože
Svemogući, tako sam daleko od tebe da ne uspevam da verujem ni u sopstveni
glas.» Jer, zapravo, Gospod uvek sluša i odgovara. Jedino što mi ponekad ne
uspevamo da govorimo, iz straha da On ne obraća pažnju na nas.»

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam glavnih vrlina



Nada



Prema rečniku: imenica ženskog roda, sklonost duha da veruje da je nešto
moguće; druga hrišćanska vrlina; iščekivanje; uzdanje; verovatnost.


Po Isusovim rečima: «Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žnju,
ni sabiraju u žitnice; pa otac vaš nebeski hrani ih. Nijeste li vi mnogo
pretežniji od njih? A ko od vas brinući se može primaknuti rastu svojemu lakat
jedan? I za odijelo što se brinete? Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu;
ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da ni Solomun u svojoj slavi ne obuče
se kao jedan od njih. A kad travu po polju, koja danas jest a sjutra se u peć
baca, Bog tako odijeva; a kamoli vas, malovjerni?» (Jevanđelje po Mateju,
6:26-30)


Za stare Grke: U jednom od klasičnih mitova o stvaranju, vrhovni bog Zevs,
besan na Prometeja što je ukrao oganj, doneo ga na Zemlju i time poklonio
čoveku nezavisnost, šalje Pandoru da se uda za Prometejevog brata Epimeteja.
Pandora nosi sa sobom jednu kutiju, koju joj je zabranjeno da otvori. Međutim,
kao i kod Eve u hrišćanskom mitu, i kod nje je prevagnula radoznalost: otvorila
je poklopac da vidi šta je unutra, i istog časa sva zla, nesreće i bolesti
izađoše iz kutije i raspršiše se po Zemlji. Unutra ostade samo jedno: Nada, jedino
oružje za borbu protiv svih nesreća i zala rasutih po svetu.


Četiri najveće nade čovečanstva: 1) dolazak Mesije (u hrišćanstvu, Hristov
povratak; u islamu i judaizmu, prvi dolazak); 2) pronalazak leka protiv raka;
3) otkriće vanzemaljskog života; 4) svetski mir (izvor: rezultati jednog
novinskog istraživanja o najvećim očekivanjima u 1996. godini).


Jedna istinita priča: Sa pet godina, Glen Kaningen (1909-1988) zadobio je
teške opekotine po nogama i lekari nisu imali nikakve nade u njegovo izlečenje.
Svi su smatrali da je osuđen da provede ostatak života u invalidskim kolicima.
Glen Kaningen nije se obazirao na mišljenje lekara i već sledeće nedelje ustao
je iz postelje.
- Lekari su videli samo moje
noge, ali ne i moje srce. A sada ću trčati brže od svih ljudi na svetu.
Godine 1934. oborio je
svetski rekord na 1.500 metara, rezultatom od 4 minuta i 6 sekundi. Bio je
proglašen za atletičara veka na Medison skver gardenu.


Iz jedne hasidske priče (po hebrejskom predanju): Posle četrdeset dana
potopa, Noje izađe iz kovčega. Sišao je pun nade, zapalio tamjan, osvrnuo se
oko sebe, ali sve što je video bilo je pustoš i smrt. Tad Noje zavapi:
«Bože svemogući, ako si znao budućnost, zašto si stvorio čoveka? Samo zato da
bi uživao da ga kažnjavaš?»
Trostruki miris podiže se do nebesa: dim tamjana, miris Nojevih suza i miris
njegovih dela. Tada se začu i odgovor:
«Molitve pravednika uvek bivaju uslišene. Reći ću ti zašto sam to učinio: da bi
ti mogao da shvatiš svoje delo. Ti i tvoji potomci ćete uz pomoć nade uvek obnavljati
svet ponikao ni iz čega. Na taj način ćemo podeliti naš rad i njegove
posledice: sad smo obojica odgovorni.»


Četiri najveće nade svakog pojedinca: 1) susret sa voljenom osobom; 2)
odsustvo finansijskih problema; 3) odsustvo bolesti; 4) besmrtnost (izvor:
Erving Volas: Knjiga spiskova, 1977)


U nadi da će ga se sećati: Veliki kalif Harun Al-Rašid odluči da podigne
velelepnu palatu koja će pokazati svu veličinu njegovog carstva. Pored
odabranog zemljišta nalazila se jedna koliba. Al-Rašid zamoli svog ministra da
ubedi njenog vlasnika – jednog starog tkača – da je proda kako bi mogli da je
sruše. Ministar je pokušao, ali bez uspeha. Kad se vratio u palatu neobavljena
posla, svi su predložili kalifu da jednostavno izbaci starca iz kolibe.
«Ne, nipošto», odgovori kalif. «Ona će postati deo moje zadužbine mom narodu.
Kada bi videli palatu, svi bi rekli: kalif je bio veliki. A kad budu videli
kolibu, reći će: bio je pravedan, jer je poštovao želje drugih ljudi.»

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam glavnih vrlina



Ljubav



Prema rečniku: imenica ženskog roda, od latinskog «amor», snažna
privlačnost koja nas neodoljivo vuče prema predmetu naših želja; naklonost duše i srca; privrženost; strast; hrišćansko milosrđe.


Prema Novom zavetu: »A sad ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali je
ljubav najveća među njima.» (Korinćanima poslanica prva svetoga apostola Pavla,
13:13)


Prema etimologiji: Grci su imali tri reči kojima su označavali ljubav:
Eros, Filos i Agape. Eros je zdrava ljubav između dve osobe, koja opravdava
život i produžava ljudsku vrstu. Filos je osećanje koje gajimo prema našim
prijateljima. Napokon, Agape, koja sadrži i Eros i Filos, daleko prevazilazi
pojam «dopadanja». Agape je potpuna ljubav, ljubav koja razdire onoga ko je
oseća. Za katolike, to je bila ljubav koju je Isus osećao prema čovečanstvu, a bila je toliko velika da je pomerala zvezde i izmenila tok ljudske istorije. Ko
upozna i iskusi Agape, shvata da ništa na ovom svetu nije važno, izuzev da se voli.


Za Oskara Vajlda: »Jer svako ubija ono što voli,
Od svakog ćete to čuti,
Neko to čini pogledom prekim,
Neko laskanjem pukim,
Kukavica poljupcem ubija
A hrabar čovek mačem!»
(Redinška tamnica, 1898)


Iz jedne propovedi s kraja XIX veka: «Izlivajte nesebično svoju ljubav na
siromahe, što je lako; i na bogataše, koji su nepoverljivi prema svima, i ne
uspevaju da prepoznaju ljubav koja im je preko potrebna. I na vaše najbliže -
što je veoma teško, jer smo prema njima najsebičniji.Volite. Nikad ne
propuštajte priliku da pričinite radost bližnjem svom, jer ćete vi prvi osetiti
blagodat od toga – čak i ako niko ne zna šta ste učinili. Svet oko vas postaće srećniji, a i vama će sve postati lakše.
Ja postojim na ovom svetu živeći u sadašnjosti. Ukažite mi, molim vas, na svaku dobru stvar koju bih mogao da učinim, i na svaku radost koju bih mogao drugima da priuštim. Ne dozvolite mi da ih odlažem ili zaboravim, jer nikad više neću ponovo proživljavati ovaj trenutak.» ( Vrhunski dar, Henri Drumond,
1851-1897)


Iz jedne elektronske poruke koju sam primio: « Dok sam čuvala svoje srce
samo za sebe, nijednog jutra se nisam probudila sa zebnjom, niti sam provela
ijednu besanu noć. Međutim, otkako sam se zaljubila, moj život se sveo na
strepnje, gubitke, nesporazume. Mislim da je, koristeći ljubav, Bog uspeo da sakrije pakao usred raja» (S.A., 23.11.2006.)


Za nauku: dvehiljadite godine, istraživači Andreas Bartels i Semir Zeki, sa
Univerzitetskog koledža u Londonu, vršeći ispitivanja na grupi studenata koji
su tvrdili da su ludo zaljubljeni, otkrili su delove mozga koji se aktiviraju
pod uticajem tzv. romantične ljubavi. Na prvom mestu, ustanovili su da su zone zahvaćene tim osećanjem znatno manje nego što su pretpostavljali, i da se podudaraju sa mestima koja stimuliše stanje euforije izazvano, na primer, dejstvom kokaina. To je navelo autore na zaključak da se ljubav manifestuje slično kao fizička zavisnost od droga.
Koristeći isti metod skeniranja mozga, naučnica Helen Fišer, sa Radžers
univerziteta, utvrdila je da tri karakteristike ljubavi (seks, romantika i uzajamna zavisnost) stimulišu različite delove kore velikog mozga, iz čega je usledio zaključak da mi možemo biti zaljubljeni u jednu osobu, želeti da vodimo ljubav sa drugom, a živeti sa trećom.


Za jednog pesnika: «Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju, jer
ljubav je dovoljna ljubavi. Isto kao što vas podstiče da rastete, tako će vas i
sputavati. Šibaće vas, da bi vas učinila nemoćnim. Udaraće vas, dok vas ne
oslobodi nečisti. Lomiće vas, dok ne postanete krotki. A onda će vas izložiti
svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu».
(Halil Džubran, Prorok)

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam glavnih vrlina



Mudrost



Prema rečniku: imenica ženskog roda; duboko poznavanje stvari, prirodno ili
stečeno; erudicija; umnost.


Prema Novom zavetu: » Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je
Božija jača od ljudi. Jer pogledajte znanje svoje, braćo, da nema ni mnogo
premudrijeh po tijelu, ni mnogo silnijeh ni mnogo plemenitijeh. Nego što je
ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo pred
svijetom ono izabra Bog da posrami jako.» ( Korinćanima poslanica prva Svetoga apostola Pavla, 1:25-27)


Prema Islamu: Jedan mudrac dođe u varoš Akbar, ali ljudi se nisu obazirali
na njega. Izuzev jedne šačice mladih, mudrac nije uspeo više nikog da privuče; naprotiv, postao je predmet podsmeha za žitelje grada. Jednoga dana, dok je šetao glavnom ulicom s nekolicinom svojih učenika, jedna grupa muškaraca i žena poče da ga obasipa uvredama. Mudrac im priđe i blagosilja ih.
Kad su krenuli dalje, jedan učenik primeti:» Oni govore strašne stvari, a vi im
uzvraćate lepim rečima.»
A mudrac odgovori:» Svako od nas može da pruži samo ono što ima.»


Prema hasidskom (hebrejskom) predanju:» Kad se Mojsije popeo na nebo da bi napisao jedan deo Svetog pisma, Svevišnji mu naloži da ukrasi venčićima pojedina slova Tore. Mojsije upita:» Učitelju Vaseljene, zašto crtam ove venčiće?». A Bog mu odgovori: »Zato što će od sada pa kroz sto naraštaja jedan čovek po imenu Akiva da se bavi njihovim tumačenjem.»
«Pokaži mi tumačenje tog čoveka», zamoli Mojsije.
Gospod ga odvede u budućnost, pravo na jedan čas rabina Akive. Jedan učenik upita:» Rabine, zašto su nacrtani ovi venčići iznad pojedinih slova?»
«Ne znam, odgovori Akiva. «A ubeđen sam da ni Mojsije nije znao. Nacrtao ih je samo zato da bi nas poučio da, čak i ako ne shvatamo sve što Gospod čini,možemo se uvek pouzdati u njegovu premudrost.»


Iz životinjskog carstva: Stonoga reši da upita šumskog mudraca – jednog
majmuna – koji je najbolji lek za bol u njenim nogama.
«To ti je reuma», reče majmun. «Imaš previše nogu.»
«A šta da radim da bih imala samo dve noge?»
«Ne gnjavi me sa detaljima», odgovori majmun. «Mudrac samo daje najbolji savet,a ti treba da rešiš problem.»


Jedna scena kojoj sam prisustvovao 1997.: U nadi da će impresionirati svog
učitelja, jedan moj poznanik koji je izučavao okultizam, pročitao je nekoliko
priručnika o magiji i odlučio da kupi pribor koji se pominje u knjigama. Uz
silne teškoće, uspeo je da nabavi određenu vrstu tamjana, nekoliko talismana i jednu drvenu pločicu sa urezanim svetim slovima. Jednog jutra, dok smo
doručkovali s njegovim učiteljem, ovaj mu reče:
- Zar ti veruješ da ćeš, ako obmotaš oko vrata žice i gajtane računara, postići učinak mašine? Ili da ćeš, ako kupiš skupocene šešire i odeću, steći time istančan ukus njihovih kreatora?
Predmeti mogu biti tvoji saveznici, ali ne sadrže ni trunke mudrosti. Uvežbaj najpre svoju prilježnost i disciplinu, a sve ostalo će doći samo od sebe.


Pred Aleksandrom: grčki filozof Anaksimen priđe Aleksandru Velikom da
pokuša da spase svoj grad.
«Primio sam te jer znam da si mudrac. Ali dajem ti svoju carsku reč da nikad
neću ispuniti ono što si došao da me moliš», reče slavni ratnik pred svojim
vojskovođama.
«Došao sam samo da te molim da uništiš moj grad», odgovori Anaksimen. I na taj način, grad je bio spasen.

Paulo
Koeljo, Kolumne, Sedam glavnih vrlina



Pravda



Prema rečniku: imenica ženskog roda, od latinskog ,,justitia”; usaglašenost
sa pravom; postupak davanja svakome onoga što mu pripada; pravičnost;
pravosudni sistem i ljudi koji rade u pravosuđu.


Prema Isusu Hristu: ,,Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub. A ja
vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu,
obrni mu i drugi.” (Jevanđelje po Mateju, 5:38-39)


Na drugom mestu u Jevanđelju:,, I uđe Isus u crkvu Božiju, i izgna sve koji
prodavahu i kupovahu po crkvi, i ispremeta trpeze onijeh što mijenjahu novce, i
klupe onijeh što prodavahu golube.” (Jevanđelje po Mateju, 21:12)


Prema Bankeju: Za vreme jednog časa učitelja zena, Bankeja, jedan učenik bi
uhvaćen u krađi. Svi učenici zatražiše da se krivac izbaci, ali Bankej ne učini
ništa. Iduće nedelje, učenik ponovo počini krađu. Ostali učenici, besni,
zatražiše da se lopov kazni.
,,Kako ste vi mudri”, reče Bankej. ,,Znate šta je pravo a šta krivo, i možete
da učite na bilo kom drugom mestu. Ali ovaj siroti brat – koji ne zna šta je
pravo ili krivo – nema nikog drugog da ga uči, osim mene. I ja ću i dalje to da
radim.” Bujica suza očisti lice nesrećnog lopova i želja za krađom se izgubi.


Pismo jednog osuđenika na smrt: ,,Koridor smrti je arena u kojoj se
politika moći, osvete i nasilja primenjuje na jednog čoveka, korišćenjem betona
i čelika sve dok se taj čovek ne pretvori u čelik i beton. Međutim, ma koliko
čelik bio tvrd, još uvek je u stanju da se savija, i , čak, i kad se srce
pretvori u beton, još uvek je u stanju da kuca.”(Džastin Fuler, pogubljen u
Teksasu 24.08.2006.)


Za vreme španske Inkvizicije: u XV veku, sveštenici inkvizitori išli su od
grada do grada i okupljali njihove žitelje na glavnom trgu. Posle održane
propovedi, birali bi nasumice šest-sedam osoba koje bi zatim ispitivali o
životu njihovih suseda. U svim slučajevima, oni bi uvek nekoga optužili, iz
straha da ne budu proglašeni jereticima.


O primeni pravde: ,,Pakao je Irak” (odgovor Sadama Huseina upućen jednom od
njegovih dželata koji mu je povikao “Idi u pakao!”, 29.12.2006.)


Na ceremoniji ispijanja čaja: ,,Mi vidimo zlo u drugima jer poznajemo zlo
po sopstvenom ponašanju. Nikad ne praštamo onima koji nas povrede, jer mislimo
da nama ništa neće biti oprošteno. Govorimo bolnu istinu bližnjem svom u lice,
jer želimo da je sakrijemo od sebe. Tražimo pribežište u gordosti, da niko ne
bi mogao da vidi našu slabost. I zato, kad god sudiš svome bratu, imaj
na umu da si ti pred sudom.” (Okakura Kakuzo, “Knjiga o čaju”, 1904)


Prikupljanje dokaza: ,,Uprkos tome
što je neefikasna kao dokazno sredstvo i istražni postupak, tortura je vekovima
bila pravosudna metoda utvrđivanja verodostojnosti činjenica’’. (Paulo Seržio
Pinjejro, profesor političkih nauka)


Prema svedočenju tutora persijskog
cara: Kad je bio mali,
Kir je imao učitelja uz čiju pomoć je uspeo s izvanrednim uspehom da savlada
sve predmete koje je učio. Jedne večeri – bez ikakvog vidljivog povoda, učitelj
ga je veoma strogo kaznio.
Posle izvesnog broja godina, Kir je stupio na presto. Jedna od prvih stvari
koju je preduzeo kao vladar bila je da naloži da mu dovedu njegovog učitelja iz
detinjstva i da zatraži od njega da mu objasni razloge za nepravdu koju mu je
učinio.
“Zašto si me kaznio kad ništa nisam skrivio?” – upita.
“Kad sam uvideo koliko si inteligentan, odmah mi je bilo jasno da ćeš naslediti
carski presto”, odgovori učitelj. “I rešio sam da ti pokažem kako nepravda može
da obeleži jednog čoveka za čitav život. Nadam se da ti nikad nećeš kazniti
nekoga bez razloga.”

Paulo Koeljo, Kolumne, Sedam
glavnih vrlina



Hrabrost



Prema rečniku: imenica ženskog
roda, od latinskog “cor”, srce; čvrstina duha; snaga pred opasnošću;
neustrašivost; srčanost; odvažnost; istrajnost.


Prema Isusu Hristosu:“ Vi ste so
zemlji; ako so obljutavi, čim će se osoliti? Ona već neće biti ni za što, osim
da se prospe napolje i da je ljudi pogaze. Vi ste vidjelo svijetu; ne može se
grad sakriti kad na gori stoji. Niti se užiže svijeća i meće pod sud nego na
svijećnjak, te svijetli svima koji su u kući.” (Jevanđelje po Mateju, 5:13-15)


U žaru borbe: Juče sam imala snage
da se borim. Danas ću imati snage da pobedim. (Bernadet Devlin, katolička
aktivistkinja u Severnoj Irskoj)


Među svetim ocima u pustinji: jedna
grupa kaluđera iz manastira u Sketi – među kojima i veliki iguman Nikerije –
šetali jednom po egipatskoj pustinji, kad pred njih banu jedan lav.
Prestrašeni, svi se dadoše u trk.
Posle mnogo godina, kad je Nikerije ležao na samrtnoj postelji, jedan od
kaluđera primeti:
- Oče igumane, sećaš se onog dana kada smo naišli na lava? To je bio jedini put
kad sam te video da si se uplašio.
- Ali ja se nisam uplašio od lava.
- Pa zašto si onda trčao sa svima nama?
- Mislio sam da je bolje da jedne večeri pobegnem od divlje zveri, nego da do
kraja života bežim od taštine.


Iz jednog govora: Narod treba da
okrene leđa onima koji vređaju ljudsko dostojanstvo, tvrdeći da su jedni
gospodari a drugi sluge. Time se svaka osoba pretvara u grabljivicu čiji
opstanak zavisi od uništavanja drugoga. Treba da stvorimo jedno hrabro društvo
koje priznaje da svi mi, bili crnci ili belci, pripadamo istoj rasi, da se
rađamo jednaki i da imamo ista prava na slobodu, napredak i demokratiju. Takvo
društvo neće nikada više dozvoliti postojanje političkih zatvorenika. (Nelson
Mandela, koji je dvadeset i osam godina proveo kao politički zatvorenik, u svom
govoru prilikom primanja Nobelove nagrade za mir, 10.12.1993.)


Pred apsolutnim zlom: dva rabina
nastoje na sve moguće načine da pruže duhovnu utehu Jevrejima u nacističkoj
Nemačkoj. Cele jedne godine, iako premiruću od straha, uspevaju da zavaraju
Gestapo i da obavljaju versku službu u različitim zajednicama.
Naposletku, bivaju uhvaćeni. Jedan od njih, prestravljen zbog onog što mu
predstoji, ne prestaje da se moli. Drugi po čitav dan samo spava.
- Zašto spavaš? – pita preplašeni rabin. – Zar te nije strah? Zar ne znaš šta
može da nas zadesi?
- Plašio sam se sve dok nisam dospeo u zatvor. Sada, kad sam uhapšen, šta mi
vredi da se plašim? Vreme straha je prošlo; sad nastupa vreme hrabrosti da se
suočim sa svojom sudbinom.


Na jednoj plaži: Šta vidiš oko
sebe? Strah u svakom pojedincu na toj prekrasnoj plaži, u sumrak od čije lepote
zastaje dah. Strah od samoće, strah od mraka koji mašta naseljava nečistim
silama, strah od ogrešenja o pravila lepog ponašanja, strah od Božijeg suda,
strah od ljudskih prigovaranja, strah od pravde koja kažnjava svaki propust,
strah od rizika i gubitka, strah od traženja povišice, strah od prihvatanja
izazova, strah od nepoznatih mesta, strah od stranih jezika, strah od tuđe
ravnodušnosti, strah od starosti, strah od smrti, strah da drugi ne primete
naše mane, strah da neće primetiti naše vrline. Strah, strah, strah. Život je
vladavina straha, senka giljotine. (Iz romana “Đavo i gospođica Prim”).


Prema jednom mudracu: Hrabrost se ispoljava u delima, a ne u rečima; ona
nije blef, arogancija ili ludilo. Hrabar čovek je onaj koji se usuđuje da čini
ono što smatra ispravnim, i prihvata posledice svojih postupaka – bile one
političke, socijalne ili lične.
Čovek može da se pokori drugome iz dva razloga: iz straha da ne bude kažnjen,
ili iz ljubavi. Pokoravanje koje proizilazi iz ljubavi hiljadu puta je moćnije
nego strah od kazne. (Mahatma Gandi, 1869-1948)

Paulo Koeljo, Kolumne, Sedam
glavnih vrlina



Uravnoteženost



Ovom kolumnom završavamo seriju od
sedam glavnih vrlina, koju čine tri hrišćanske vrline (Vera, Nada i Ljubav) i
četiri klasične (Mudrost, Pravda, Hrabrost i Uravnoteženost).


Prema Novom zavetu ( koji se
unekoliko ne slaže sa dolenavedenim tumačenjima ove vrline): Tako govori Amin,
svjedok vjerni i istiniti, početak stvorenja Božijega: Znam tvoja djela da
nijesi ni studen no vruć. O da si studen ili vruć! Tako, budući mlak, i nijesi
ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojijeh. (Otkrivenje Jovanovo, 3:
14-16)


U jednoj zen priči: Jedna gospođa,
vatrena budistkinja, ulaže sve moguće napore da razvije svoju ljubav prema
drugima. Međutim, kad god ode na pijacu, jedan piljar je saleće nedoličnim
predlozima.
Jednog kišnog jutra, kad joj se čovek ponovo obratio na isti način, nije uspela
da se suzdrži i udarila ga je kišobranom posred lica. Istog popodneva otišla je
kod jednog kaluđera i ispričala mu šta se dogodilo.
«Sramota me je», rekla je. ,»Nisam
uspela da obuzdam svoju mržnju.»
«Pogrešila si što si ga omrzla,» odgovori joj kaluđer. «Sledeći put kada ti
bude rekao nešto nedolicno, ispuni svoje srce dobrotom. A onda ga ponovo udari
kišobranom, jer je to jedini jezik koji on razume.»


Na jevrejeski Dan oproštaja: Na
jevrejski praznik Jon Kipur, rabin Elimelek iz Lisenska, povede svoje učenike
do radionice jednog zidara. «Posmatrajte ponašanje ovoga čoveka», reče. «Jer on
uspeva odlično da se sporazume s Gospodom.»
Ne primećujući da ga posmatraju, zidar završi svoj posao i stade na prozor.
Izvadi iz džepa dve cedulje i podiže ih prema nebu, govoreći:
«Gospode, na jednom listu napisao sam spisak svojih grehova. Grešio sam, i nemam razloga da krijem od Tebe da
sam Te više puta uvredio. Međutim, na drugom listu zapisani su tvoji grehovi
prema meni. Zahtevao si od
mene više no što je bilo potrebno, doneo si mi teške trenutke i naterao me da
patim. Ako uporedimo ta dva spiska, Ti meni duguješ. Ali pošto je danas Dan
oproštaja, Ti oprosti meni, ja Tebi već praštam, i nastavićemo zajedno naš put
još godinu dana.»


Iz jedne islamske priče: Muhamed ib
Sukah priča o Abdulahu i Mansuru, dvojici vernih muslimana. Jednoga dana,
Abdulah zatraži pomoć od svog prijatelja.
Vreme je prolazilo, ali ovaj nikako da mu pomogne. Onda ga Mansur upita: «Brate moj, tražio si mi
pomoć, a ja ništa nisam učinio. Međutim, izgleda da se
nisi naljutio zbog toga.»
«Mi smo stari prijatelji. Naučio sam da te volim pre no što mi je bila potrebna
bilo kakva usluga od tebe», odgovori Abdulah. «I uspevam i dalje da te volim,
bez obzira da li ćeš mi pomoći ili nećeš.»
A Mensur na to reče: «Nisam ti pomogao jer sam hteo da znam koliko je jaka
tvoja želja. Sad vidim da je jača od nesloge i mržnje. Sutra ćeš dobiti ono što
si tražio.»


I DA BISMO ZAVRŠILI OVU SERIJU S MALO HUMORA...


Prema jednom starom bračnom paru: Muž i žena doručkuju na dan svoje zlatne
svadbe. Žena namaza puterom koricu hleba i pruži je mužu, a sebi zadrža
sredinu. «Oduvek sam želela da pojedem bolji deo", pomisli. ,,Ali ja ga
volim, i svih ovih pedeset godina sam se suzdržavala i davala mu sredinu. Danas
bih volela da ispunim svoju želju.»
Na njeno iznenađenje, muževljevo lice ozari širok osmeh. «Hvala ti na ovom
poklonu! Pedeset godina sam želeo da pojedem koricu. Ali da bih sačuvao sklad u
našem braku, do koga je tebi oduvek bilo stalo, nikad se nisam usudio da je
tražim.»


Prema jednom mladom bračnom paru: Muž je dobio za Božić dve divne kravate
na poklon od svoje žene. Sav srećan obukao je najbolje odelo, izabrao jednu od
kravata koje je dobio i izveo ženu u restoran na večeru. Dok su jeli, primetio
je da je žena sva snuždena.
«Dragi, vrlo sam tužna i zbunjena», rekla je, posle dugog ćutanja. «Zašto si
stavio tu kravatu? Zar ti se druga nije dopala?»

Paolo Coelho

Od sada pa nadalje, i tokom narednih nekoliko stotina godina – Svemir će pomagati ratnicima svjetlosti, i bojkotirati sve one koji robuju predrasudama. Energiju Zemlje treba obnoviti. Novim idejama potreban je prostor. Tijelu i duši potrebni su novi izazovi. Budućnost je postala sadašnjost, i svi snovi – izuzev onih koji se zasnivaju na predrasudama – imat će se prilike ispoljiti. Ono što bude bilo važno, ostat će; ono što se pokaže kao nevažno, nestat će. Ratnik, međutim, nije zadužen za prosuđivanje snova svojih bližnjih, i ne gubi vrijeme kritizirajući tuđe odluke. Da bi vjerovao u svoj vlastiti put, nema potrebe dokazivati kako je tuđi put pogrešan.

…