После толиких грких речи о Винаверовим песмама, вратимо се идеји оданости, величанственој водиљи, и Винаверовом идеалисти Ђоки Недићу, виолинисти који је с виолином застао и остао крај утрнуле ватре у леденој Албанији:

Ђока је био веран, веран до краја
Успомени оца, срцу мајке,
Животу оскудном и чистом
Тужној судбини свога народа,
И сваком другу
И свакој мелодији и звуку
И чак и нечујноме слогу сна

у нади да ће увек бити некога ко ће разумети ове редове.

(1) У помоћ отаџбини у опасности похрлили су млади српски интелектуалци из свих универзитетских центара Европе. ‘‘Скопски ђачки батаљон обухватио је више класа тадашње школске омладине. Углавном били су студенти који су завршили или завршавали своје студије. Батаљон је принесен на жртву као последње што смо имали. То је била наша резерва младости… Ђачки батаљон одиграо је своју улогу како треба.

Ђаци су дали пример. Учинили су подвиг. Показали су се и као старешине. А показали су се и као ђаци, наставили су са учењем, учили су и на бојном пољу.

У изучавање новог заната ђаци су унели стари занос. Јер, још од Анексије, ушла је у школску омладину нова свест да се од нас тражи нешто више – препород земље и судбоносно њено увлачење у неумитни круг Европе. Наше генерације сматрале су да време од нас тражи да у школи научимо више но наши претходници. Тако смо схватили рат, као даљу, вушу, продужену школу. Због те чистоте, чедности наше генерације – која је имала само да учи – они који су отргнути – изгледали су преосталим ненадмашни…’‘ Станислав Винавер, ‘‘Наши погинули другови’‘, Скопски ђачки батаљон, уредили Станислав Винавер и Страхиња Дамњановић, Београд, 1941, стр. 486-7.

(2) Станислав Винавер, Ратни другови, Геца Кон, Београд, 1939.

(3) У својој фактографски пребогатој књизи Вук Винавер детаљно описује дуги период европске књижевности са дефинисаном темом рата. В. Вук Винавер, Писци сведоци епохе, Глас, Београд, 1978.

(4) Милош Црњански, ‘‘Оклеветани рат’‘, Време, XIV/4379, 16. III 1934, стр. 5; у: Зли волшебници, приредио Гојко Тешић, III, Београд-Нови Сад, 1983.

(5) Исто. Богдан Пешић, ‘‘Станислав Винавер: Ратни другови’‘, Млада култура, II/6, 1. I 1940., стр. 49-52.

(6) Исто. Станислав Винавер, ‘‘Морална поезија и њени вероучитељи’‘, Време,XIV/4401, 7-10. IV 1934, стр. 18.

(7) Исто.

Љубавник српског језика

Иако је немогуће доказати, сматра се да нема тог српског писца који је више волео језик. У његово време толика посвећеност речима није била цењена
Причу о Станиславу Винаверу није лако написати. На пример, како је почети, приказати читаоцу помоћу неколико одредница, као што је уобичајено? Немогуће, зато што је Станислав Винавер био и један од најзанимљивијих, најевропејскијих, најважнијих писаца српске књижевности прошлог века, и преводилац чудесне вештине, и писац путописа, па и новинар, критичар, одличан полемичар, али и покретач модерног у култури, кад је на париској Сорбони студирао математику код Анрија Поенкареа, филозофију код Анрија Бергсона и музику код Ванде Ландовске, па је затим, не баш у првој младости, у Београду дипломирао физику, кад је био и један од 1300 каплара у Првом светском рату, затим и непосредни сведок Октобарске револуције, заробљеник немачких логора током Другог светског рата, био је присни пријатељ важних европских песника и писаца, био је и страсни јогин, дипломата, противник идеолошких догми, кад је имао широко знање, био је заљубљеник у музику, у уметност, у речи, у Београд, био је поштовања вредан ерудита, бриљантан стилиста, духовит... и још много, много тога.
Затим, требало би, наравно, навести и описати његове радове, али би набрајање неколико наслова, колико приличи новинском тексту, можда могло само да илуструје Винаверов опус. Прву збирку песама „Мјећа” објавио је у двадесетој години, касније збирке поезије „Варош злих волшебника”, „Чувари света”, „Ратни другови” и „Европска ноћ” врхови су наше модерне поезије, његове „Приче које су изгубиле равнотежу” означавају почетак авангарде у српској књижевности, „Манифест експресионистичке школе”, увод програмске књиге нове српске књижевности „Громобран свемира” први је авангардни манифест у нашој књижевности. Путописи „Руске поворке” и „Немачка у врењу” важни су документи о догађањима којима је присуствовао, чувеном „Пантологијом новије српске пеленгирике”, коментаром тадашње лирике признатих српских песника, пародију је учинио поезијом, „Чардак ни на небу ни на земљи” и „Језик наш насушни” есеји су о књижевности, култури и језику. Превео је „1001 ноћ”, Раблеове „Гаргантуа и Пантагруел”, Гетеове „Јаде младог Вертера”, Хашекове „Доживљаје доброг војника Швејка”, Твеновог „Тома Сојера”... Писао је у листу „Прогрес”, „Зенит”, загребачкој „Критици”, „Мисао”, „Политици”, сарађивао је у Радио Београду, био је уредник новинске агенције „Танјуг”, а у часопису „Република” три године је у рубрици „Београдско огледало” описивао културни живот свог града. Требало би, свакако, рећи и да је све ово што је набројано и све оно што није, а чега има више од наведеног, Станислав Винавер постигао за кратко време: рођен је 1891. године, а умро је у шездесет четвртој.
Закључак је да се прича о Станиславу Винаверу мора свести само на детаље истргнуте из његовог живота.

Цврчци су највећи на свету
У детињству, које је провео у Шапцу где је рођен, како је открио у интервјуу објављеном након његове смрти у листу „Република”, волео је ноћу да отвори прозор и слуша - жабе.
„Страшно сам волео да слушам жабе, ту тешку меланхолију њиховог крекетања. Једна од друге се разликују за осмину тона. У почетку када их слушате то је само један огроман хор, касније осетите те осминске интервале. Пропутовао сам цео свет, а само сам једанпут чуо нешто веће. То су цврчци. На Звездари има један зид изнад Дунава, тамо их има лети сигурно преко пет стотина хиљада. Скоро сваки дан одлазим да их слушам. У почетку сам разликовао око педесет звукова, сада разазнајем пет до шест хиљада тонова у том концерту. Музика цврчака је музика малих интервалских распона. Као музика српског језика. Наш језик је био као жабе, цврчци и фрула. Ја сам у српском осетио фрулу, покушао сам да дам реченице са зрикавцима, жабама и фрулом.”
У гимназији је, сећао се, обожавао музику и математику.
„Ту сам налазио крајњи смисао живота. Чинило ми се необично важно да потпуно савладам математику. За музику сам мислио да представља крајњу чувствителну границу. Свирао сам клавир и важио за вундеркинда. Мислио сам само на те две ствари. Књижевност ми није изгледала велика ствар. Био сам заљубљен у срж, хтео сам да уђем у истину, а поезија ми је изгледала заобилазна.”
По једном интервјуу Винаверовог сина Константина, основна преокупација му је „био језик, и то српски језик. Сматрао је да га чује и изнутра и споља. Имао је један љубавнички однос према језику”. Само у текстовима о речима, Винавер истиче своја осећања према теми, а у онима других тема, превладава интелектуалац - научник који своје мишљење или оцену износи првенствено помоћу чињеница. На пример, у есеју „Језичке могућности”, сликовити изрази сугеришу да Винавер из дна душе жели да убеди саговорника да „под језиком не треба разумети принову у речима и поштовање ове или оне синтетичке финоће. Под језиком ваља шире схватити жубор језика, матице у њему, убрзање, успорење, ток, шум, темпо, убедљивост, таласање, динамику језика.” Целог живота му је био „највећи проблем како ући у суштину мелодијског у српском језику, а затим како из ње изаћи.” Сматра да „речи нису ништа - мелодија је све. Кад кажете, рецимо: Све, све али занат. Идеја нам јаснија бити не може, а могли сте да за исту ствар употребите грдне речи да бисте је објаснили”.

Писац „винаверизама”
У тексту „Београдски говорни језик” у рубрици „Београдско огледало”, пун хвале објашњава „нови жив говорни језик” који се појавио у Београду: „Израђен је читав систем убрзаног и сликовитог изражавања. Исковани су не само изрази и облици, него и звучни обрти на читав низ конструкција.” Наглашава да је „ово све извео сам народ, а не књижевници, који су робовали старом епском изражавању, а плашили се новога живота језика као шатровачкога, мангупскога, фрајерскога или вулгарнога”. А затим им и директно замера: „Писци се боје живих обрта као нечега, неосвештанога исувише локалнога, па и наивнога. Међутим, наиван је епски начин изражавања, а нови ритмови и нове говорне мелодије омогућавају нам да боље и разговетније изразимо дубљи и замршенији живот данашњице.”
Писци, препознавши се у Винаверовим есејима, а и они који су се само солидарисали с њима, јавно су га нападали. Он их је лако и очигледно побеђивао. Тако је с јесени 1952. године Бора Дреновац напао Винаверов чланак о песнику Лази Костићу замерајући му што није доказао величину Лазе Костића него је само додирнуо тезе из свог дугогодишњег рада о њему. „Није задатак новинског чланка да тезе доказује до краја. Ја сам то покушао у моме делу о Лази Костићу. То сам дело писао неколико година. Оно је моје животно дело. Оно је мој прилог једном значајном поглављу наше књижевности. Бора Дреновац сматра да ја нисам компетентан за тако шта, он ме подругљиво назива: лингвистом, математичарем, физичарем и песником. У ствари, ја сам математику и физику студирао на Сорбони, лингвистиком се бавим откако сам писац, а писац сам већ преко четрдесет година.”
Каже се да је Станислав Винавер био највише нападани писац. „Нема почетника који не сматра да може да ме у свако доба и у сваком листу или листићу најбаналније нападне. Ја волим полемике, али са мном се не дискутује, мене нападају и негирају. Имао сам великих разочарања, мало званичног успеха код професорског света. Када сам био најискренији приговарали су ми да правим винаверизме. Мени се не даје ни прилике ни простора да објавим своје чланке. Обично ме сматрају за лудог и пустог. Према мени су, најблаже речено, некоректни.”
Кад му је током расправе у Удружењу књижевника Србије, у пролеће 1953. године, некадашњи надреалиста Марко Ристић замерио што говори о роботима и машинама, Винавер се овако одбранио: „Мислим да и једни и други, у ово доба електронских рачунаљки, великих техничких радова и атомских оруђа, сачињавају већи део стварности. Писци који презиру математику и физику, и не схватају довољно језик којим пишу (не схватају довољно у смислу продубљивања његова) - ти су писци данас застарели. Они не схватају динамику наше и светске стварности. По неки пут, они нису чак ни на висини фолклора, то јест прохујалих језичких и психичких техника, које су некада означавале неопходни прилазак тадашњој стварности. Доба које је презирало математику, физику, машине, техничке уређаје, конструкцију и језичне слутње - то је доба прохујало. Писци који то не знају, наивни су, најблаже речено.”
Највећи сукоб између Винавера и писаца конзервативног мишљења, пре свих с Михаилом Лалићем, Миланом Богдановићем и с Марком Ристићем, збио се на Изванредном пленуму Савеза књижевника Југославије у новембру 1954. године. У свом „Београдском огледалу” Винавер је обавестио читаоце да је Пленум трајао четири дана, да су реферати били унапред одређени па је „свака импровизација била искључена”, односно да није било „живих акцената” и да је „недостајала вибрација истинске живе речи”. Напад на свој рад описао је овако: „Када сам, на крају дискусије, затражио реч по личном питању (јер сам био очебрснут као зачетник нашег књижевног метежа, као човек који је унео атоме и теорију релативитета у нашу песничку тематику) тако често ми је одузимао реч у сличним приликама, овај ми је пут, не без два прекида, допустио да се и моје мњење саслуша. То мњење је ишло у прилог модернога великога замаха књижевности на Западу.” Раша Попов, књижевник, сећа се да је тада с колегама студентима уживао док су наглас по ходницима Филолошког факултета читали стенограм Винаверовог одговора на Лалићев напад да је у српску поезију увео атоме: „Парафразирам по сећању: О сурови Лалићу! Зашто си напао Демокрита. Лалићу, Лалићу, за мене је највеће част што си ме прогласио за атомског песника. Немам ја толике снаге колику ми ти приписујеш!” Објашњавајући да је стварност „пуна покрета, суноврата, снова, чежњи, борбе, слутње” па је зато језик, тврдио је Винавер пред својим неистомишљеницима, недовољно средство да би се објаснила „и зато прибегавамо апстракцијама”.

Великани српске поезије
и прозе, књижевни критичари, професори универзитета, добили су своје уврнуто издање
у књизи
Станислава Винавера
„Пантологија нове српске пеленгирике” у којој су с пуно умешности пародирани

Hи 1938. године песник Јован Дучић није опростио песнику Станиславу Винаверу његово дело, почето 1920. године, у којем је пародирао стихове и прозу тада најпознатијих стваралаца. Ушао им је Винавер у стих и стил, у њихове теме и мотиве, риме, у срж њихове поетике и као у изврнутом огледалу приказао особености књижевних миљеника.
Са конференције Мале Антанте на Бледу, Милош Црњански извештава и о томе:
„Дучић не општи са Винавером. Не може да заборави оно што је Винавер написао, у својој „Пантологији”, о нама песницима”. Бројни великани српске поезије приказани су у том делу својим „песмама”, пародијама, које је уверљиво и с пуно мајсторије написао један човесуђењенислав Винавер.

Ново „суђење”

Сматрају је једном од најутицајнијих књига у историји српске књижевности, а потекла је од једног од наших најугледнијих књижевних критичара. „Антологија новије српске лирике” Богдана Поповића, објављена 1911. године, до данас се наводи као једно од најбољих дела ове врсте. Она је и остварење Поповићевих естетичких начела: са својом теоријом „ред-по-ред”, тражио је изучавање и оцењивање вредности књижевног дела проучавањем његове грађе, конкретних уметничких поступака, одбацујући апстрактна разматрања о суштини дела.

То научно сецирање, али и сврставање „подобних” песама у антологијски избор, били су позив Станиславу Винаверу, који се већ окушао у пародирању, да и сам створи дело које ће сликовито и оригинално да прикаже српско књижевно стваралаштво. Објављујући књигу 1920. године, пародира не само излагање професора Поповића, већ и песнике који су се нашли у његовом избору. Да ствар буде болнија по оне који не знају да прихвате уметничку слободу или, макар, окрену све на шалу, Винавер их је тако верно приказао да његове пародије неодољиво подсећају на оригинал, али уврнут, претеран, смешан, на тренутке бесмислен. Од наслова његовог дела, „ Пантологија нове српске пеленгирике” до последњих страна на којима су шаљиви огласи, од песме до фусноте и коментара, све је написано у духу пародије, у Винаверовом изврнутом огледалу гледамо књижевно стваралаштво кроз историју, рад критичара и антологичара, издаваштво, живот писаца његових савременика.

Увек спреман на полемику, аутор „Манифеста експресионизма“, врсни преводилац и одличан песник, Винавер није зазирао да у бројним текстовима оспорава ставове критичара који су уживали велики углед и чије су речи за многе биле закон. Пародија је била оригиналан, необичан и делотворан начин да каже шта мисли, да буде оштар критичар, али и да се нашали, поигра с књижевним величинама. Објављивао их је у новинама, док појавом „Антологије новије српске лирике” није му пало на памет да обједини то своје стварање и на изокренут начин прикаже српске књижевне ствараоце. Већ сам наслов првог издања из 1920. године, „Пантологија нове српске пеленгирике” подсећа на Поповићево дело.
Као и Поповић, Винавер књижевне ствараоце дели на три раздобља, а „Пантологију” почиње предговором, потписаним са „професор Уредне књижевности”. Осим што нам такав потпис дозива у свест професора упоредне књижевности, Богдана Поповића, у три речи Винавер је пародирао и његове књижевно-теоријске ставове: ако песма цела мора да буде лепа, ако је ред-по-ред испитамо, пазимо да нигде нема падова, одударања од целине, онда је то – уредна књижевност. Изабрао је „пантологичар” многе писце који су прошли суд професора Поповића: Његоша, Ђуру Јакшића, Милана Ракића, Алексу Шантића, Милана Ћурчина, а додао и неке којих нема у „Антологији”, попут Симе Пандуровића.
Почетна замисао ослањала се на Поповићево дело, али како је „Пантологија” расла, Винавер се све више удаљавао од првобитног узора. Његово дело, проширено новим пародијама, доживело је још два издања, 1922. и 1938. године у којима се пантологичар већ потпуно удаљио од антологичара.

Цветна цитра цара Душана

Јован Дучић имао је разлога да буде увређен: он је с неколико песама заступљен у Винаверовом пародијском избору српских писаца. Корени тога су можда и у чињеници да је Дучић један од најзаступљенијих песника у Поповићевој антологији. Писац који нас извештава о љутњи чувеног песника и његовом „неопштењу” са Винавером на Бледу, Милош Црњански, и сам се нашао у „Пантологији“. Винаверу је толико слатко било да се нашали са њим да је пародирао и поезију Црњанског, његову прозу у одломку названом „Нотес о Белићу”, који личи на наглавачке окренути наслов романа Милоша Црњанског „Дневник о Чарнојевићу”, његове преводе хаику поезије, коју је песник толико волео. Ставио га је чак и у шаљиве огласе на крају „Пантологије” из 1922. године:
„Јављам пријатељима да сам у духу своје поезије престао бити човек и постао дрво. Сва писма упућивати на: Топчидер, 7-ма буква, лево. Милош Црњански, бивши човек”.

За разлику од Дучића, међутим, Црњански се није љутио на Винавера. Заједно шетају на Бледу, али разговор који воде у освит Другог светског рата, када је Винавер већ обележен као Јеврејин, тема је за неку другу причу. Док су неке Винаверове пародије више песничка игра, духовито извртање особености и песничких поступака, као у случају Црњанског, друге су у својој наводној неозбиљности много оштрија критика, што је вероватно препознао и Дучић. Иза пародије његовог циклуса „Царски сонети”, у којима Дучић описује сцене из средњовековља, сјај и господство двора цара Душана, стоји Винаверова опаска:
„Дучић је замишљао једну прошлост којом би се могао похвалити пред странцима, па и пред рођеним својим народом. То није била аутентична прошлост, него једна рекламна прошлост”. Стављање нагласка на то да је српски двор на врхунцу славе, претеривање у описивању раскоши и богатства који повремено више личе на двор Луја Четрнаестог, краља Сунца, како је то приметио Јован Деретић, одјекнуло је у „Пантологији” у песми „Сјајан и неразумљив царски сонет”:

„Узе царе цветну цитру од
чауша.
И свиро је дуго с пуно
вере чврсте
А тице и звери, људи,
чељад разна
Гледаху са слутњом на
цареве прсте
Лијући на патос уља грчких
вазна“.

Винаверове пантологијске творевине ретко се тичу баш одређеног дела: то је нова песма, чини се да би могао да је напиће и сам стваралац којем је приписана да нема претераности и уврнутости пародије. Она открива све најважније одлике песника, али их ставља у такав оквир у којем се јасно истичу мане или се песничка озбиљност изврће у смех. Његошева мисаона поезија, постаје високопарно декламовање у десетерцу, често без икаквог смисла о небесима и чудесима, светској армонији, клици електризма. Ђура Јакшић, који у типично романтичарском маниру, пева о отуђености лирског субјекта и света, у пантологијском издању васељену назива бедним посмрчетом, а Селену, месец, гадним, гнусним копилетом.
Одлика Симе Пандуровића да у своју поезију умеће стране речи и изведенице, доведена је до тога да стихови постају рогобатни:

„Живот је тежак ко малтер
перпендикулара
Гнусни еуфемизам бреветира
ропац
Психологију делира харангира
шкопац,
Ми смо монструм сумње у
психи окулара,
И демон блуда у полусвету
преживара”.

Винавер је ушао у поезију врхунских, али и трећеразредних, данас заборављених песника. Певао је као романтичар, класициста, парнасовац, слагао стихове и риме у александринцу, десетерцу, слободном стиху. Ма колико за неке било болно да се гледају у Винаверовом огледалу, мора се признати очигледно: само неко ко је пажљиво читао и проучавао, ко је и сам мајстор писане речи, ко је ту поезију добро разумео, дошао до њене суштине, могао је тако вешто да се саживи са поетиком тако различитих стваралаца из тако удаљених периода наше књижевности.

„Пантологијски” избор песника био је само почетак. Винавер је у своје дело унео и прозне писце, критичаре, драме, чак и један оперски либрето, па и такве форме као што су огласи, разни дописи или матурска питања. Већ у првој реченици одломка „Тонкина жудба”: „Нису ни изашли из куће а да њу, Тонку, која је лежала у соби званој женска соба, а тако названој по тетки јој, Сики, која се за Турчина удала, Тонку која је још лежала, опомену”, јасно препознајемо Бору Станковића. Једна од најособенијих црта Станковићевог стваралаштва, његова усредсређеност и стављање нагласка на женске ликове, јасно је истакнута само у једној реченици.
Згуснуто, на неколико страна, Винавер ређа и особености „Бурлеске господина Перуна бога грома”, необичног романа Растка Петровића. „Шта се све није нашло на њених стотинак страна”, пише Јован Деретић о „Бурлески” и набраја: словенски богови и хришћански свеци, једна београдска болница, светогорски калуђери, Ван Гог, а радња која почиње у осмом веку и наставља у четрнаестом, завршава се неколико година после изласка књиге. У Винаверовом извођењу, у „Сапогама Дивке-Тивке”, тај трк кроз простор и време још је бржи и луђи:
„Када је умро Данте сви су плакали, а највише једна калуђерица сва у црном, у црној плишаној хаљини. Она се звала Маркиза де Помпадур и била је балерина Београдског позоришта и руска избеглица из Панчева.
Уствари, то је била Дивка-Тивка која је под именом Саре Бернар играла мачиш на Тамерлановом гробу у Аустралији, а после је богови казне, она падне, сломије ногу и отвори бакалницу у Макензијевој улици. Винавер је нарочито био осетљив на празно родољубље, ратну „патриотску“ књижевност, рабљење уметности у идеолошке сврхе, политичке, националне. У „Пантологији” износи два прилога о српско-хрватском питању: један насловљен „Пред новим ратом“ и приписан Станоју Станојевићу, професору историје, а други, у којем се бране „хрватски интереси” , непотписани, такође, веома сликовитог и убојитог насловом „Невероватна поквареност српског народа (О овоме истом предмету има и песма)”. Мржња се подгрева и у ученим круговима, указује Винавер, и осликава то у „Пантологији” прилозима у којима се закључци изводе не само из произвољних, већ и бесмислених поставки.

У првом прилогу тврди се: „Хрвати су пореклом Срби. То су били Срби који су се много хрвали па их прозваше Хрвати”, док се у другом напомиње: „Срби су огранак Хрвата који се вратио дивљаштву. Најбољи доказ да су Срби дивљаци јесте да не знају ни обична слова. На своме грбу: само слога Србина спасава, они су слова с два пута окренули натрашке”.

Аутобиографија гориле

Оштрица Винаверове критике књижевних, па и друштвених појава, видљива је и у напоменама које дописује на свршетку појединих текстова. Тако уз ратну приповетку Драгише Васића, винаверовски удешену, стоји коментар да су у првој приповеци ликови били непатриотски и разочарани, због чега је у уредништву „Књижевног гласника” тај „нежељени песимизам ублажен”, па је приповетка сада подобна и за најширу публику. Кроз „Пантологију” сазнајемо и понешто о стању у издаваштву: Када ће изаћи мартовски број „Критике”?, стоји у једном од питања из Зборника матурских питања. Одговор: „у децембру идуће године, сликовито описује колико је прилив новца био редован. Сазнајемо понешто и о новинарству: у огласима на крају „Пантологије” из 1922. године рекламира се „Нови лист”, орган нових људи који прати нове појаве у свету, нарочито у Енглеској, „Политика” – „најобавештенији лист за страну информацију и археологију” чији се дописи добијају без поштанских чекања, право из Министарства иностраних дела, „Време”, које за нови број најављује текст „Како сам постао човек – аутобиографија гориле”, уз напомену „ово је дограбио пре свију наш сарадник, специјални дописник са Суматре“. Пантологија постаје винаверологија, стварање посебног света који је обухватио читаву једну књижевну и друштвену стварност, карневалска поворка са маскама које пренаглашавају особене црте, шаренило које спаја старо и ново, судар авангарде која долази са преживелим формама које још владају. Она је и шаљива игра и одбрана уметности и сведочанство једног времена.

Stanislav Vinaver, književnik i prevodilac, rođen je u Šapcu, 1. marta 1891. godine, u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Josif, lekar, umro je kao sanitetski major od malarije u Đevđeliji 1915. godine, posle preležanog pegavog tifusa. Majka Ruža, pijanistkinja, koja je često priređivala javne i kućne koncerte, pored ostalih i sa Robertom Tolingerom, zadavljena je u nemačkoj gasnoj komori 1942. godine. Na književnom polju oglasio se jako rano, kao dvadesetogodišnjak, zbirkom pesama Mjeća, 1911. godine. Pisao je i poeziju i prozu i upražnjavao mnoge književne rodove i vrste. Odlikovao se velikom kulturom i lucidnošću, ali i nemirima i nekomformizmom koji su njegov neosporni talenat “rasejali” na sve strane. Ipak, najviše je dao u esejistici i poeziji, a česta vraćanja Vinaveru naših istaknutih književnih teoretičara i kritičara govore da o njegovom radu još nije sve rečeno. Bio je pisac vičan peru, blagoglagoljiv i rečit, uvek spreman na razigranost i reči i ideja, bez želje da robuje oveštaloj lingvističkoj formi, sa strašću zaverenika jezičke kulture. Posedovao je trajnu sklonost ka verbalnom humoru, čak i parodiji, što se svakako može vezati za njegov čivijaški duh. Iskrio je duhovitošću i humorom, ali ne iz potrebe da se nekome naruga ili da ga ponizi, nego da dokaže da se o svemu može govoriti i iz drugog ugla. Njegove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i smislom za grotesku. Pantologija novije srpske pelengirike zapravo je parodija Antologije novije srpske lirike Bogdana Popovića. To je, prema ocenama književnih kritičara, “najbolja knjiga parodija u našoj književnosti”. Doživela je veliki uspeh i više izdanja i do danas ostala najpopularnija Vinaverova knjiga. Vinaver je bio svestran erudita – književnik, matematičar, fizičar, pijanista, poliglota, novinar, diplomata i neumoran borac za intenzivan dijalog srpske s evropskim kulturama. Bio je i prevodilac, feljtonista, esejista, parodičar, kritičar. Zapamćen je po razbarušenom umetničkom duhu, ali i po buntovnom karakteru i brojnim polemikama, uporni reformator srpske književnosti prve polovine 20. veka i borac za urbani izraz srpskog jezika

Zanesi nas
Zanesi nas mišlju strasnom
Munjevitom lekovitom
Vrtoglavom slutnjom jasnom
Ka izvoru plahovitom
Ka izgaru vidovitom.
Rasklopi nam splet obzorja
Vode znanja i dubina
Razbesni nam neosporja
Razjari nam svih predgorja
Utrnuli grč davnina.
Ka večitom premaranju
Prebolelih događaja
Ka bunovnom pregaranju
Čvorova i odmršaja
Ka snu blesku i stvaranju.

Vrhovna svirepost bleska
Skladovi idu do bezvučne jave
Jekova zvonkih zagrljeni val
Glasova reskih razgolićen sev.
Zapleti teže ka bunovnom trzaju
Kad otpočinje okvir da se lomi
I nije vlastan ni čovek ni Bog
Već divljih slutnji besomučni ples.
Misli se stiču kao razjarena jata
Što nose zvezdan razbukatali brod
Do onog časa bezdanih gorčina
Kad svetlost nije ni pomoć ni spas
Kad u vrhovnoj svireposti bleska
Utrne umlje i pradrevni broj.

Vekovima tice nas klikuju
Vekovima tice nas klikuju
Da um se pomrači, da duša svisne
Ali bogovi tamno likuju
I sumorno grane šumore lisne.
U jednu bi zaveru tice da vežu, da spletu i spoje:
Sva krila, sve pesme, sve zore i sve boje…
Od leta tičijeg do leta
Od sveta ičijeg do sveta
Nas dvoga samo se boje
Ne mogu da nas vide i čuju
Protiv nas zavere svoje
Bogovi grubi pletu i kuju…
Mrzak im duh i duha slast
I tica mudrih raspevana strast.

Vijem
Vijem, vijem nezahvalno
Zanos sna i svesti cvast
U odjeka zlu oblast
Krijem, krijem prepečalno.
Čeznem, čeznem značenjima
Prekinutu tanku nit,
Greznem, greznem značenjima
Nepoznat i znamenit.
Gredem, gredem tajnom slavom
Ničji ne znam tamni kroj:
Trenutaka upokoj
Predem, predem zaboravom.
Krojim, krojim ostvarenja
Beskonačnu rukovet,
Rojim, rojim razvedrenja
Koren mi je ceo svet
Zanesen i obuzet.

Večnost
Mi smo tihu slut slutili
Što su magle obavile,
Prezreli je, premutili
- Osvojile tiše sile.
Duboku smo noć gradili:
Zanosile crne zublje -
Gde smo jeza krv sadili
Ovladale sile dublje.
Teška crna večnost stiže
Beskrajnoga obuhvata:
Koja ruža uzabrata
Biće bolnom blesku bliže.

Val
Hoće li ceo obuzeti svet
Bregovi što pokretom potmulim
Glomazan valjaju val?
Obzorja su u talasa slutnji,
Ježi se život i prošlost,
Planinama kraja nema.
Sve je njihov drhtavi bruj,
Sve kleca, zaustavlja se,
Groznicom mutnom zaputio se um.
Mucanjem bunovnim sriče se vasiona:
Blizina, daljina, uzrujani lik
Nameće svoj brzi obuhvat,
Svoj krvavi strasni pečat.

U biću
U biću je strasni skok
Što svoj čeka kasni čas,
U srcu je tamni val
Za bezmerja plamni sklop.
Ne ostavlja verni trag
Omađijan smerni šum:
Zarasto je živi put
U korova krivi san.

Trepet
Slobodno, divno, iskonski lako,
Zanesen zlatnom slutnjom i čežnjom,
Struji i kruži.
Ne zna kad dirne Veliku Svetlost,
Videla grdnog što ključa sjajem,
Krugove vrele.
Po kad kad sluti blistanje hladno,
Jezera gorkog strarinske igre,
Studenu jezu.
Ne sme u radost što trajno pleni,
Ne sme u bola što svesno mami,
Preslatki prekid.
Trepetom prisnim spaja sva bića
U večnog znanja drhtave pravce
Izvora prvog.

Trenutak suncokreta
Pesmom znanja jadikovka
Opčinjena sluti vlat
Treperenja od vekova
I bleskova obuhvat.
Zlatnog ognja sunovrat,
Pričest sunca sa vrhova,
Uznesenje plamnih snova
U pustinjski žarki sat.
Vrh dolina, vrh visina,
U jezama od daljina,
Neodoljiv grabi kret.
Svemir strasnim stignut znanjem
Začaran je obasjanjem
U vatreni suncokret.

Traži se čovek
U određen oblik kao da ne može,
U vidljivih poteza poredak čvrst,
U shvatljive misli obuhvat,
U uklopljen red.
Treba mu, eto, sna i čoveka,
Trepetnih bića, zvezdane slutnje,
Čudesnih reči, teške mađije
I zanosa.
Da pijanim nadahnućem,
Koliko za jedan nerazumljiv val,
U ogromnom brujanju neraskidnom,
Iz večite obuzetosti od pamtiveka,
Pomeri svet.

Slutnja
Kad molitve prekinute
Prevaziđe teški zled,
Kad gorčine osmehnute
Kroz zanosa mimogred,
Kad predele što zlo slute
Iskali u jetki gled,
Izbori u krepki red
Zlatne tajne nadahnute.
Tad nasluti zreli mir,
Plahe sreće slutnjom novom,
Brzim migom, sretnim znakom -
Jasnog bleska strasnim zovom -
Novi vrtlog, novi vir,
Snom obuzet i sumrakom.

Pomeriti
Pomeriti jednu od ovih crta,
Istrgnuti najsitniji luk -
Zar ne bi predeo prekinuo trajanje,
Zar bi što moglo da se zglobi ponova.
Koliko poteza za jedan obuhvat,
Koliko smerova!
Sve to znati, shvatiti, održati
I pamtiti.

Prividom
Prividom jave, prizive krive,
U likovanju smernih otkrića,
Čekam: gde mutna bezumlja žive.
Bludne se svesti bolno rastutnje
Za gorki prelom sitnoga bića,
Za pregor umlja, za prebol smutnje.
Mađijom teškom mračnih vrlina
Opet ću piti bezmerne slutnje:
Zvezdanih noći pradrevna vina.