МЕША СЕЛИМОВИЋ  (1910-1982)






Мехмед Меша Селимовић је рођен у Тузли 1910. Након завршених студија на Филозофском факултету у Београду, до почетка Другог свијетског рата, радио је као професор гимназије у родном граду. Затворен 1942, а 1943. г. нашао се на слободној територији. Учествовао је до краја рата у борби против окупатора.

Послије рата је једно вријеме радио као универзиетски наставник у Сарајеву. Потом обавља низ високих дужности у култури (био је директор Босна-филма, директор драме Народног позоришта и, коначно, главни и одговорни уредник у издавачком предузећу “Свјетлост” у Сарајеву).

Због пригушеног сукоба с тадашјим политичким руководством у Бих – манифестованог појединачним гестовима, изјавама и натписима-напушта Сарајево и прелази у Београд. Наставља са објављивањем својих дела.

Био је прозаист разноврсне тематске и жанровске оријентације. Почео је са књижевним радом релативно касно, прозом са ратном тематиком, да би потом свој литерарни рад усредсредио на рефлексију и универзалне теме: човијек, његова егзистенција и судбина.

Његов књижевни опус обухвата приповијетке:”Увријеђени човек” (1947), “Прва цета” (1950), “Туђа земља” (1957); романе: “Тишине”(1961), “Магла и мјесечина” (1965), “Дервиш и смрт” (1966), “Тврђава” (1970), “Острво” (1974), “Круг” (1983); студије и есеје: “Есеји и огледи” (1966), “За и против Вука” (1967). Његов аутобиографски спис “Сјећања” (1975) говори о пишчевом зивоту, књижевном раду и неким књижевним и културним догађајима и личностима.

Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tudjih ljubavi bit će kao ova, ali ova nikada više. Nikada - jedina konačnost.



Izvor:Wikipedia

"Imala je samo tijelo, sve drugo je njime potisnuto. Nije u meni probudila želju, ne bih to sebi dopustio, udavio bih je u samom začetku, stidom, mišlju o godinama i zvanju, sviješću o opasnosti kojoj bih se izvrgao, strahom od nemira koji može da bude teži od bolesti, navikom da vladam sobom. Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji."

M. Selimovic

...Sve čemer, sirotinja, glad, nesrće...
A zašto je tako?
Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli,
što nas je bog obilježio.
Ili što nas nesreće neprestano prate,
pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se
da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas.
Zar je onda čudo što se uvijamo, krijemo,
lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe,
svoju sreću vidimo u tudjoj nesreći.
Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti.
Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni ......

... nesreca je sto kod nas svako misli da je na pravom mjestu,i svako
svakome je moguci suparnik, ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one
koji se uspnu iznad njih; navikni se na prezir.

Ako zelis mir, ili na mrznju ako pristanes na borbu. Ali ne ulazi u okrsaj ako nisi siguran da ces oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tudje nepostenje ako nisi dovoljno jak da to ne moras dokazivati.

... sve je moguce, sve je na dohvat ruke, samo se covjek ne smije
predati. Tesko je dok se ne odlucis, tada sve prepreke izgledaju
neprelazne, sve teskoce nesavladive. Ali kad se otkines od sebe
neodlucnog, kad pobijedis svoju malodusnost,otvore se pred tobom
nesluceni putevi, i svet vise nije skucen ni pun prijetnji.

Ko oprosti, on je najveci.

Lijepo je osecanje ponosa, brani nas od kajanja.

Nikad niko ne doceka, svako uvjek na kraju ostane sam. Jednaki smo, nesrecni smo, ljudi smo...

Duša moze često da održi tijelo, ali tijelo dušu nikad; ona posrće i gubi se sama.

Čovjek je stvoren da bude uhvaćen kad - tad.

Nekad i sad to su dva čovjeka.

Lako će se sporazumjeti dva čovjeka koji misle.

Teže je nešto braniti nego napadati, jer ono što se ostvaruje
neprestano se haba, neprestano se odvaja od zamisli.

Kud vojska prodje, trava ne niče, ali niču djeca.

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji.
Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota.

Prijateljstvo



.....Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome.
Sve prijatelj drugo može da prevari to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas
Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo
postalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.
Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav...


A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi...

Ne možemo uništiti sve što volimo,
uvijek će ostati mogućnost da nam to unište drugi..

***********

"Odlucio sam se za ljubav. Manje je istinito i manje vjerovatno, ali je plemenitije. I ljepse. Tako sve ima vise smisla. I smrt. I zivot."

**********

"Kad mi je tesko, bjezim u samocu.Kad mi je jos teze,trazim dobre ljude."


"Tvrdjava" Mesa Selimovic

...Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednačen damar. Uhvaćeni nezaustavnim kolanjem krvotoka.
Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta će biti sutra, važan je ovaj čas blaženstva bez misli...


Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tuđih ljubavi biće kao ova, ali ova nikada više. Nikada: jedina konačnost.

Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem.
Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema.

I ima sreća. ..Da li je mogu zadržati?...

To nam je sudbina. Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se među sobom. Zato svaka pametna carevina potraži neki Hočin, da pusti zlu krv narodu i da nagomilana nezadovoljstva odvrati od sebe. Druge koristi nema, ni štete, ni od poraza ni od pobjede. Jer, ko je ikada ostao pametan poslije pobjede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla djeca, zla po činu, djeca po pameti. I nikad neće biti drukčiji.

"Tvrdjava" - Meša Selimović

Prijateljstvo se na bira, ono biva, ko zna zbog čega, kao ljubav.Čovek, sa godinama, sve manje voli ono što je blizu. Nema ni jedne religije koja nije bezbožno rušila. Snivam katkad da sam nezavisan. Ala su to lepi snovi! Ala je to rajsko uživanje. Neki su gluvi na tuđe reči, oni su nesreća i sebi i drugima. Ali uvek treba pokušati. Pitaćeš: zašto? Nizašto. Da bude manje gluvo i pusto. Mladost nalazi snage i vremena za sve: mlad čovek ne vidi kraja ni svojoj snazi ni svom vremenu. Ljudska ličnost, najveća svetinja. Razuman se hrani da živi, a lud živi samo da se hrani i goji. Živi ništa ne znaju. Poučite me mrtvi kako se može umreti bez straha, ili bar bez užasa. Jer, smrt je besmisao, kao i život.
Od pamtiveka sinovi su nerazumniji od očeva, ali srećom, sinovi postaju razumniji čim postanu očevi.Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo ni jedno živo biće.

(Meša Selimović)

"... Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve
drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi
nas puste, to ne može, jer zavisi od nas.
Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati.
Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam
zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo
postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni
tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom
pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život.
Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje
prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva…ko zna zbog čega, kao
ljubav. A ništa ja nisam poklonio tebi već sebi…"

(Meša Selimović)

- Pametni su ovo ljudi - rekao mi je jednom s onom cudnom mjesavinom podrugljivosti ,
i ozbiljnosti, koja me je cesto zbunjivala; -Primaju nerad od Istoka, ugodan zivot od
Zapada; nikad ne zure, jer sam zivot zuri; ne zanima ih da vide sta je iza sutrasnjeg dana,
docice sto je odredjeno, a od njih malo sta zavisi.

...........

- Osmjehom se namirivao za gubitke, stvorio svoje unutrasnje bogatstvo, , vjerovao da u
zivotu nema samo pobjeda i poraza, da postoji i disanje, i gledanje, i slusanje, i rijec i ljubav,
i prijateljstvo, i obican zivot, koji mnogo zavisi od nas.

............

- Okrenuo sam pogled u stranu, i vidio sam je, neki bljesak je u meni, i nemir.Ispunila je sav
prostor, izmjenila ga, postalo je cudno uzbudljivo, grijeh se desio medju nama, tajnu smo
nosili oboje , kao preljubu.

............

- Prignjecena snom, kasaba je tiho tinjala jesenskom mesecinom, glasova nema, nikakvih,
ljudi su pomrli, ptice odletele, rijeka presusila, zivot zgasnuo, tamo negde buja, daleko,
tamo negde se desava ono sto ljudi ovde zele, oko nas je pustos i tama, sta treba uciniti
da izadjemo iz pustosi ove ove duge noci?

.............

- Odjednom je nestalo svih senki, zaboravio sam na topole, na mutan dan, na tugu, na
uspomene.Imao sam pravo, : nista ne treba cekati, vemenuu treba ici u susret.Ako covek
nije glup ni kukavica, nije ni bespomocan.


"Dervis i smrt " - Mesa Selimovic

Treba ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi.Izbrisati
je da ne boli.Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se merio
onim sto ne postoji.Ovako se mesaju utvare i zivot, pa nema
ni cistog secanja ni cistog zivota.Dave se i osporavaju, neprestano.

'Dervis i smrt"

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.


Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.

Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.

Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!

A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.

Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav.

Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!

„Da,bio sam tužan,i ona je to znala.Znala je i dok me nije vidjela..čuli su da sam poginuo,a ja sam se tako i osjećao,kao da sam se vratio iz mrtvih,ili još gore,kao da me čeka smrt,od pustoši,od nekog tupog stišavanja,od jada,od tame,od straha što nisam znao šta se to desilo,negdje sam bio,sunčani bljesak i crveni odsjevi me bole,jer plamte iz mraka,kao u bolesti,nešto se srušilo tamo gdje sam bio i ovdje gdje je trebalo da budem,osipalo se kao pijesak obale dok voda raste,i ne znam kako sam isplivao,i zašto.“


„Ne znam kakva je sad,ja je pamtim po ljepoti.I po izrazu patnje na licu kakvo nikad više nisam vidio,niti sam dugo mogao da ga zaboravim,jer sam tu patnju ja prouzrokovao.
Zbog te žene,jedine koju sam volio u životu,nisam se oženio.Zbog nje,izgubljene,zbog nje otete,postao sam tvrdji i zatvoreniji prema svakome:osjećao sam se poharan,i nisam davao ni drugima što nisam mogao dati njoj.Mozda sam se svetio sebi,i ljudima,nehotice,i ne znajući.Boljela me,odsutna.A onda sam zaboravio,zaista,ali je sve bilo kasno.“

"DERVIŠ I SMRT"

Šta je to s nama i sa životom, u kakve se to konce splićemo, u šta upadamo svojom voljom u šta nevoljom, šta od nas zavisi, i šta možemo sa sobom? Nisam vješt razmišljanju, više volim život nego misao o njemu, ali kako god sam prevrtao, ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke. Slučajnost odlučuje o ...mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najčešće bivam doveden pred gotov čin, upadam u jedan od mogućih tokova, u drugi će me ubaciti samo druga slučajnost. Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim ću proći, jer ne vjerujem u neki naročit red ovoga svijeta. Ne odlučujemo, već se zatičemo. Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog određenog trenutka, kad nas samo ta prilika čeka, jedina koja nas može sačekati, u toku mješanja. Ne možes je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš pa plivaš, ili potoneš.


"Tvrđava"

I zauvijek sam ostao gladan ljubavi i pažnje: niko me u životu nije
mogao iznenaditi grubošću i uvjek sam je očekivao, a svako me mogao
pridobiti pa i prevariti pitomošću, nježnošću, prijateljstvom, pa i kad
bih se prevario, opet sam uvijek bio spreman da naletim na isti mamac.


Meša Selimović

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je kako ne bi boljela. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.


Meša Selimović

Cijenim nova prijateljstva, ona su kao ljubav koja nam je uvijek potrebna, ali stara prijateljstva su više nego ljubav, ona su dio nas samih. Ti i ja smo srasli, kao dvije biljke, oštetile bi se obadvije kad bi se odvojile, žile su nam ispreplitane i grane. A opet, mogli smo više nego da rastemo na istom busenu sjećanja, živeći svako svoj život. Mogli smo da budemo jedno. Žao mi je sad, zbog svega što smo propustili. A znali smo da svaki od nas misli na ono što se desilo, to se ne može zaboraviti...



"Derviš i smrt"