Рођена је 22. августа 1971. у Земуну. У истом граду стиче основно и средње образовање, а у Новом Београду више туристичко образовање. У Америци студира енглески језик. По повратку из Америке у Србију (1995.) успешно се бави новинарством све до 2001. године. Пише за лист „Политика“, „Вечерње новости“, часопис „Моћ природе“ итд.

Затим се посвећује издавачким пословима. Бави се мултимедијима, уметничко-организационим, издавачким и уредничким пословима у Издавачком предузећу „Естарт“, али и другим издавачким кућама и мултимедијалним компанијама.

Успешно је уредила и приредила велики број књига, а кроз живот је води нагон према писаној речи, љубави и лепоти.

Њена прва ауторска књига, збирка новинарских текстова под називом „Како упецати мужа“, објављена је 2002. године (Сфаирос).

Убрзо након објављивања ове збирке улази у свет књижевности као аутор. На почетку свог ауторског књижевног стваралаштва Тања Прокопљевић пише и објављује поезију. Њене песме се појављују у антологијама, зборницима, књижевним часописима и преводе се на француски, бугарски, шведски, немачки и македонски. Мисао коју је изрекла Поезија је све оно што вас гони да волите и када мрзите, да се радујете и када плачете, да очајнички покушавате да сачувате срећу у души и да разумете гласове пера показује њену заинтересованост и целокупну посвећеност поезији. O њеном песништву писали су многи: Методи Манев, Бранислав Прелевић, Радмила Поповић, Милица Јефтимијевић Лилић, Мирослав Зарин, Момо Димић, Александар Сокнић, Васа Радовановић, Томислав Милошевић, Мирослав Павловић Mилан Б Поповић и др. Сви они су се углавном сложили у томе да је поезија Тање Прокопљевић аутентична, мелодична, заснована на једноставности, лепоти и мудрости и да најчешће говори о љубави како према ближњима тако и према животу. Песме су јој преводили: Методи Манев, Иван Топалски. Борче Панов, Елеонора Лутхандер, Јан Јерак, Весна Вуковић Барашин. Препознаје је и читалачка публика и то најчешће по песмама: Смртник у покрету, Живоплет, Слутња,Љубаванка.

Поред поезије и новинарских чланака, Тања Прокопљевић ауторски пише есеје и романе од којих су неки објављени и у облику књиге

Збирке песама
„Живоплет“ (2003)
„Смртник у покрету“ (2004)
„Славуј љубави“ (2004)
„Под кључем истине“ (2006)
„Стиховољени дневник“ (2009)
„Стихоjaвљaњe“ (2014)

Књиге
„Пулсивно као нови правац у уметности“ - есеј о кретањима у савременој уметности који је преведен на више језика (2009, International group).
„Исповест жртве“ -документарна проза (2010).
„Одушак“ -роман (2012).

Литература
Поговор збирке песама „Живоплет“(Естарт, 2003., Земун), стр. 52-56.
Поговор збирке песама „Смртник у покрету“ (Књижевно друштво „Свети Сава“,2004, Београд), стр.40-44.
Поговор збирке песама „Славуј љубави“ (Интерпринт, 2004., Београд), стр. 40-50.
Интервју на културној рубрици, Експрес политика, 14. јануар 2004.
Антологија књижевног клуба "Ђ. Салај" 1954-2005, "Сачувано време, стр. 136,2014.
Зборник песама "Рудничка врела 2005". стр. 86.
Антологија земунске поезије "Овај град у срцу носим" 2003, стр.090,119.
Зборник књижевног клуба "Сцена Црњански"-"Вечита гама слободе" 2004. стр. 239-248.
Македонски часопис за књижевност и уметност „С У М“ новембар 2005. стр. 134.
Алманах за литература, искуство и социјален живот „Ирин Пирин“ фебруар 2006. стр. 152.
Часопис за књижевност и уметност „Стремљења“ јануар 2005.
Предговор и поговор збирке песама „Под кључем истине” (Друштво Наш Траг и Естарт, 2006, Велика Плана - Земун), стр.5-8, 41-52.
Предговор и поговор збирке песама"Стиховољени дневник“ (Естарт, 2009, Земун ), стр. 5-8, 60-62.
Књижевна новине, број 1205, Београд, септембар 2012, критика, стр.18

NE TRUDI SE DA MI PESMU RAZUMES

Ne trudi se da mi pesmu razumes,
u pesmi su mojoj poljupci sneni,
jer dragi sada nekog drugog pleni
mimo mog uzdisaja i mog htenja.
On negde bez mene sad svija krila
i u veceri svoje rane celi
dok neki drugi jorgovan mu beli
poljupce nudi, a on ih uzima
rad' zivota koji bez mene zeli,
sa licem punim treptaja i volje
svesno mislec' da je tako bolje.

A onda jedno jutro zaranelo
pridje k meni preko trnja i vode
zurno trazec' strasne mi uzdahe,
nudeci zarno sve poljupce svoje
i ruke koje krvlju bi krvi
da bi nam zivot zajednicki dao
skupa da gledamo sunca zalaske
i one rane, rane mu izlaske.

Ne trudi se da mi pesmu razumes,
jer pesma je moja tugom pletena,
a ljubav u njoj po svud rasprsena
i ne znas da li pije na izvoru
il' u dragovom vrelom poljupcu,
da li je u nekom zbunu kraj mene,
ili mi ipak prolazi kroz vene,
one sto odavno od srca mi beze,
jer ono ljubav od dragog ne dobi.
Ne trudi se da mi pesmu razumes.

ČOVEK I REČ

I pusti čovek reč
kad nastade smrt
strastvene ljubavi
iz plamenog jezera.
Kada utihnuše zvona
koja su pružala pesmu
sto oživljava dušu.

I pusti čovek reč
da bi zadovoljio krik
koji se iz duše otrg’o
u vapaju za strašću.

I pusti čovek reč
kad mu život umesto ljubavi
šibom nanese usekle duboreze
kroz koje duša isparava
i postaje oblačak bez topline
van tela, rešen da se u njega
nikada ne vrati.

I pusti čovek reč
kad oseti umiranje duše u sebi,
iz zelje da je sačuva
kada ona bez osvrta
reši da postane smrt.

I pusti čovek reč
na papiru toplom, tankom
da umesto suze oplakuje
umrtvljenu dušu
da bi je upokojio veličanstveno.

MASKA

Svaki covek nosi na svom licu masku
sto sareni stit je zivotom izvajan,
cuva takvo lice koje pri rodjenju
tanku kozu ima i lako se slama.

Bez te maske mnogi imali bi muke,
jer ona je skup svih znanja i umeca,
ono sto coveka od drugoga brani,
a u skladu svoga izmucenog bica.

Ali mnoge maske neskladnih su boja
i nisu zato da se njima dice
pa su neki kivni na one sto maske
priredjuju tako da na svetlost lice.

Ti nistavni ljudi zele sve da zgrabe
pa cak i ono sto nije na otkup,
zele svetli osmeh nekog drugog bica
sto pripada samo jednoj licnoj kozi.

Slomiti me nece oni sto su nista,
jer koza je moja prava upijaca,
dok im maske stoje kao da su pile,
moja koza bojom maske sva odise.

Niko ne uvidja da je prava ona
sto zivi, opstaje u duhu zivota,
a ne da je vredna ta slatkoca mrtva
sto rad nekog crva na silu mahnita.

Samo onaj kome maska stoji cedno,
sto na osmeh srecan bez osvete lici,
dok gleda i shvata boljega od sebe,
taj vredan je da se svojom kozom dici.

SLAVUJ LJUBAVI

Secas li se malog
pevljivog slavuja?
Prhtao je glasom
dok ljubav je cvala,
oko nas je bdeo
zbog ljubavnih vala.

Nas slavuj je bio
najsvetlijih boja.
Obletao tamo
gde nijedan nije.
Gromoglasno svetu
darivao pesmu
o dve ruke strasne
sto ljubav su dale
da lepota sveta
ne moze da splasne,
zbog te pesme
i plod masline su dale.

U glasu tog ptica
sila poput vepra
i jos mnoge snage
u tom glasu behu,
pa je nasa ljubav
celim svetom brzo
pocela da cveta
zarad suza koje
bez ljubavi teku.

Sad slavuja glasa
jos samo je u ehu.  

NEVERNOM COVEKU

Ja dragog pustam sred osame svoje,
uzburkanu dragost i zive vulkane
sve sile u meni njime su protkane
i one nebeskim bojama me boje.

Na rastanku rekoh stoput dovidjenja
no ta sila bese pravi izliv vrenja,
pruzi mi opet ruke prema Njemu
uze me snenu poput prividjenja.

Niz lice moje liju ledne kapi
i sta da radim Bog ce sam znati
ne mislim da ce iko da me shvati,
to samo moze dusa koja vapi.

Kad bi On ovaj vapaj sad zacuo,
ne bi Mu bio ravan koral morski
koji je van mora od neba nacuo
da u meni zivi kao kristal gorski

LJUBAVANKA

Šta sve ne osetim dok me ljubiš tako
u prostoru zelenila, čistog vazduha i smernih latica.
Na toj livadi cveća kipti moja sreća
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako.

Belasa svaka moja suza radosti u ogledalu tvoga oka
pružajuci prema meni odsjaj i skrivenu moć,
a sve zato što na livadi cveća kipti moja sreća
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Do obraza krv protiče, a onda se sliva
vrh usta dotiče, tu greje se više i tako vruća Tebe dira.
Sve to na livadi cveća gde kipti moja sreća
dok me ljubiš slatko, zrelo i polako.

Žmarci prolaze kroz moju kosu koja iznenada
dobija bisera sjaj jer i kroz teme prolazi razbuktala krv.
To osetim na livadi cveća gde kipti moja sreća
dok ljubiš me slatko, zrelo i polako. 

BUDIM SE

Razapeću se po million duga
Koje bojama sjajnim sebe boje
U zaborav tako nek ode tuga
Slododno nek' kuca ovo srce moje

Razapeću se po studenoj vodi
Koja divni potok u šumi čini
Neka se u meni tad sreća rodi
Od predivne vode što baca čini

Razapaću se po nebu plavom
Koje nikad, nikad ne roni kiše
Nek budem zvezda sto zrači slavom
U meni toplina plavog nek diše

Razapeću se po zelenoj krošnji
Koja starom deblu stvara mili dom
nek' igram čilo u zelenoj nošnji
tek da srce zaigra u telu mom.  

PESMA SPASENJA

Otvori beleške piscu da zajapuri se jad,
u pero nek' ruka kaže kako peva drozd,
pa da u besne noci kroz pesmu potražim sklad
jer znam da u dnu duše zarobljen jedan je grozd.

Neka sa njim oživim svu dubinu koja mi mre,
nestaje, topi se polako u kosti uranja sva.
Samo zbog sudbe kobne, te priče pomalo zle
koja dušu svu cepa i lako lomi na dva.

A pokret grozda je izvor dostojan raodisti sve
uz pero što kazuje pesmu on raste za tren
postaje rumen i velik, raduje duše gle
i srce postaje vrelo, rumene usne i ten.



SMRTNIK U POKRETU

Znam da moje telo ne želi da se povije.
Bežim od umora koji mi namiguje,
klečim pred istinom.
Pokušavam da stvorim snagu kojom mislim
da ću i samu večnost pred sobom pokoriti.

Znam da uplašena sam od smiraja
i da pokretom zelim da ovladam svetom.
Mišići mi stežu srce,
a krv se mazi po žilama.
Napinjem se i duboko ulazim u enegriju polja,
tako žarnog, ali nemog i bestidnog

Znam da su mi divlje jabuke pružale
istinsku moć vrelog pokreta
kojima sam se krila od sna
tog. sto nastaje kada se sivi oblak iz usta
otrgne. a telo postane ploča

Znam da mi je lakse da u energiji polja
činim propuste i uzimanja
samo da se otrgnem od istine života,
ali ograničena sam vremenom
samo sam smrtnik u pokretu.

Pariz u meni

U tom gradu sto na zvezdu lici,
tu gde su vrbe pune svetla,
kula Ajfelova gde se dici
uz krike sarenog zastitnik petla
vrvi plam od zlatnih sena
u svilenim bojama sto disu,
prste, dok valovita svetlosna pena
u iskre pretvara i jaku kisu.

A u odajama slavnog Notr-dama
zlato sve duse u plavo boji,
dok u Luvru divna setna dama
i vojnikova kaplja postaju Tvoji.

I miluje bedeme razvratna reka,
u sve pore im se ukiva,
dok po obali struna meka
iskren ubrizgava u slavna tkiva.

Ah, kako se svetlom umiva
pariska voda puna srece,
blesti i kad je magla siva,
u meni zelju za zivot pokrece.

ŽIVOPLET

Ti lahorna noći, što si puna zvezda,
Ti što pratiš mene sve do odredišta
znaj da srodnih duša neka tajna jeza
u pleteno kolo naše ruke veza.

I sada smo dvojno telo i to jedno
što lepotu svoju neštedimce daje
i njemu nimalo, znaj, nije svejedno
što svet ovaj neće večno da potraje.

Noć i ja lutamo svetom u tišini
još prepune setnog, mračnog očajanja
zbog tih ljudi koji težeći visini
uskraćuju svetu nova pokajanja.

To su oni koji znaju da zasene
maglom prekrivajuć’ zvezdane praznine
poput nevelike ali strašne mene
lomeći prirodne, spokojne tišine.

Ubijaju duše koje život znače
da im ime u večnosti bude
dok sva skromna bića do kostiju svlače-
ona što im sebe iz ljubavi nude.

I svi oni hrle, crni kao vrane,
sve do svetlog dana njenog uništenja,
al’ sve što se rodi u buduće dane
moraće da plovi morem pročišćenja.

U spoznaji strašne preteće sudbine
prevrela će suza iz oka da kane,
ali glas će nama u sutonu tmine
u nemušt-pustinji da zaceli rane

SLUTNJA


Slutim strahotu u svom okruzenju,
nabrekla usta i bludnicka tela
i radost usled istrganih dela
i ljude koji djavolu se penju.

I slutim uzdah jednog besnog vala
u zemlji koja kikoce se tupo,
jer misli da je sve oko nje glupo.
Vidim suzu od Boga sto je pala.

Slutim da razum pobedjuje telo,
a srce kupti u loncu varvarskom,
spas se trazi u vremenu paganskom.
Ljudsko se telo, gle, na zdrelo svelo.

I slutim prah nastaje od zivota
pa kipti zemlja u ljudskome mulju,
a Sunce greje nezasitog hulju.
Nestala je sva Bozija lepota.

Slutim da posta kraj bez duhovrata
sa belim kaputom nepostojanja,
na nebu senka od pravog svitanja,
omce stegnute svima oko vrata.

Al' slutim krik u decakovoj dusi
sto spasava vecnost od ljudskih zala.
Kosa mu svetla, a ruka je mala.
Pred njim se oblak tragedije rusi.

SETA

Ti ljubi me, Boze, svim svojim umecem
pa da snagu primim sto je stedro dajes,
nek u zimskoj noci osetim prolece,
a krv nek uzburka dok u meni trajes.

Pa da sklopim oci pred zemljom mucenom
u kojoj krv liju da dokazu sebe
ljudi sto umnim darom darovani
zele nezahvalni prevazici Tebe.

Daj mi dah zivota s' prirodom da tece
skloni mi sve sumlje o ljudskoj praznini,
ne daj u zalosti vece da prozbori
da je covek zlurad u svojoj silini.

I dok grcam tako za prostim zivotom
onim sto je lisen covecijeg suma
setno se stopim s prirodnom divotom
i tako spoznam snagu Tvoga uma.

I tad se pitam da li znas da patis
za prostim covek sto je mog'o biti
i da li ponekad u sutonu shvatis
zasto si od ljudi morao um skriti. 

VETAR

Shvata li neko vetar
koji kroz mene huji,
iako na izgled dokon,
najcesce nekud zuri.

Kad jace zahuci, preti,
cak vapi i za zivotom,
prekrije svet cudesni
zivotnom golgotom.

Nije li covek prastari
zastrasen vetrovom moci,
podigao grad cudesni
da bi mu mogao doci.

Sad je zidinom snaznom
covek vecno obvijen
a opet pobedom laznom
pred prirodom je savijen

KAD NEMA DRAGOG

Eh da mi mogu moje lire
vratiti ljubav sto izgubih
i da mi mogu poetske sile
dozvati dragog koga ljubih!

U oku bi zlatni sjaj sinuo,
a krv u zilama jurnula,
to bi me do neba vinulo
i oblak bih tamni gurnula.

I ziva bih bila nestvarna
vrele vatre uzareni zar,
u svetu iskra nestalna
i sunca sjajnoga plam.

Al dragog nema, ne dolazi
pa se ljubav u pesmu sroci
dok snaga mi stihom prolazi
kroz mnoge znatizeljne oci.

I tako pesmom pojim
ljude pomalo zanesene,
dok dane bez dragog brojim,
brisem oci zaljubljene.

SAN O VEČNOSTI

Prolazim putem do večnosti
svaki put kad umor savlada mi lice
dok sanjaju dnevne ptice
Ja osetim njen živoplet.

Mene taj put stalno zove
tu negde ispod vasione, a znak mu je zvezdani trag
da u njega gledam kroz crni ubogi mrak
i bez ikakvih stega da krenem lagano ka tom snu.

Kao i ja svaki čovek može za trenutak
u svome umu videti večnost
i njen ogromni skut koji se vijori negde usred vasione
i tamo na svojim kolenima prikuplja sve sudbine ovozemaljske.

A sta je večnosti osnovni cilj?
Da bude mudra i da zna tajni životni vir
u koji svaki čovek sebe baca
da može za neku večnost da stasa. 

MAGIČNA PESMA

More krš i zvon
mirne luke ton
ukazuju na beskon,
beskon duše moje
jarke neke boje.

Ta znamenja moja-bezuslovna sila
bude plimu sreće
pa se duša sliva u oko bez mraka,
zaslepljuje njega svetlost neka žarka.

Neka ova slika potraje još malo,
jer nema tog lika kome ne bi stalo
da u taj potop sreće
zaroni bar malo.

Al' srećni plamsaj ovaj,
prirodom ponesen
tankom strunom bola
večno je zanesen.

Jer prostor je jedan,
sa njim bol tone
sred stvarnosti grube
gorko su mu sklone
duše koje ljube.

SVET BOŽIJI

Ti koji našim Tvorcem se nazivaš,
koji sve ljude ka sebi sazivaš,

Ti koga tajna života pokriva,
čija plodna zemlja život nam otkriva,

Ti što nas stvori jedne vrele noći
sa sazvežđem trajnih ozvezdanih moći,

da uživamo u životnom sjaju
ruke da spoznamo što nam ljubav daju.

I kada si nam dah života dao,
za lepotu zemlje ti si dobro znao,

pa si nas prirodom divnom obdario,
tom blještavom vodom nebo ozario,

stvorio nam zlatni sjaj ptice u letu
prah lekovit s'njim u bajnom cvetu

i dao nam moći života i glasa
da nam to pokloni makar malo spasa,

da imamo moći da smo izvor vlasti,
i da uživamo u životnoj slasti,

da pustimo suzu kad grešnik dolijam
da branimo sebe kad žito proklija,

da stvorimo branu kad voda pobesni
i da se borimo uvek protiv plesni.

Večne smo sluge, Tebi podanici
i zato smo samo Tvoji odanici,

iako nam život besnom rekom teče
i nosi sudbinu što nas jako peče.

Ti dade nam moći na ovom svetu
da svi osetimo snagu u Tvome kretu,

svetlost što izbi u životnom polju
i svima nam daje svu životnu volju.

Ali mi, srećni, puni sjajne boje,
prepuni vrline i dobrote Tvoje,

nekom zlom silom dobro zavedeni,
skočismo u zamku zlobom povedeni,

prihvatismo onog što hte iznad boga
i od oca stvori protivnika svoga,

sazivajuć ljude da mu se potčine
i da se u jadu samo Njime opčine,

da daju važnost požudi i strasti
da postanu gladni i moći i vlasti.

Silni u svojoj potrebi za zlobom,
za telesnom strašću, nesrećni sa sobom,

mi poslušašmo tog velikog Zlicu,
al' njegov savet zdrobi dobru klicu,

On stvori čoveka da pohlepom prži
što nam Božije delo uništi do srži.

I sada čovek ne ume da voli,
a duhovni svet mu bedno zrno soli,

i ne zna šta je to potreba prava
kada krene glava telo da spasava.

Mučena zemlja govori mu:'Tiše"
i mrtvilom strašnim počinje da diše,

naprasno žuti i biva talasna,
postaje pustinja prkosna, sablasna.

Poželeće ljudi zemlju da napuste
i da se na sjajnim zvezdama opuste,

i uspeće lako do njih da dodju
uz svog jakog i pohlepnog vođu.

Zatim će se strasno od zvezda otrgnuti
i plodnom zemljom opet ogrnuti.

Malen po broju, a lošeg kova
daleko od Boga i bez mrinih snova,

po zemlji truloj i krvavoj hode
želeći srećom muku da prebrode.

Stog će se setiti božanskog porekla
iz kog je reka života potekla,

pod velom strašne i ledene bede
poznaće sveca kog će da slede.

Za njim će poći tim putem do Boga
vođeni slovom dobrog pretka svoga.

I tada će se okrenuti Bogu
i to će doneti među ljude slogu,

počeće svetlost ka zemlji da plovi
ostvariće se tad božanski snovi.

U LJUBAVI SREĆA BLISTA

Zapevaću danas pesmu o ljubavi, nek se ori!
Podariću jednu pesmu o nebu i svetoj gori
onda kada pero spustim na papir domaćinski,
a ruka mi sva zadrhti dok me gledaš ispod veđe,
ja pevaću sa dodirom Tvoga tela i Tvog oka.

Zapevaću danas pesmu o onome što će biti.
Podariću jednu pesmu o ljubavi neću kriti, neću kriti
da vešto mi daješ mira i kad tu si, i kad nisi,
srce moje jače kuca kada Tvoja ruka klizi
po kosi mi toploj, mekoj i papiru što mi znači.

Zapevaću danas pesmu što milije sve nas ljude.
Podariću jednu pesmu o srećnoj zemlji kad to bude,
a sve zato što svetlost tvoja znači mnogo i ne bludi,
zato što mi vidik pruža o ljubavi koja hrli
da svet ovaj sobom budi pa da bude sreće svuda.

MORE PESMU POKREĆE

Pesnik čezne
da uz more
ispreplete
divnu pesmu.

Na tom jedru
morski biser
zna najbolje
da se množi
i da plovi.

Znade pesnik
da je pesma
i gde more
ne govori,
gde ga nije.

Zato čezne
da sa pojem
duše slavne
morem hrani,
da im priča
o ljubavi.

Da se leče
od gorčine,
da se tope
od miline,
dok im pesnik
sve o moru
pesmom zbori.

Čak i onom
koji more
vid'o nije,
jer je bio
na mestima
gde ga nije,
gde ga nije.

IGRA

Zar je ljubav prosta igra
što nekome dane krasi,
zar je ona sjajna čigra
što igra po besnoj trasi?

Zar je ljubav prosta zverka
žedna za kapljom krvi,
što postaje mesožderka
s nekom dušom koju mrvi?

Zar je ljubav samo varka
ko će koga nadmudriti
i sve sjajno nju što čarka
zablude su, lažne niti.

Zar je ljubav smrti dopšla
u vremenu što je s nama?
Izgleda je davno prošla
sad je bleda i neznana. 

ROMANTIČNI PESNIK

Nisam pesnik da se dičim
il' zbog pesme svetom plovim,
ja sam pesnik da pokažem
da je pesma od iskona
krenula sve do oblaka,
al' se negde u dnu duše
u pesniku - čudotvorcu
zaglavila, tu ostala
dok je vreli vali nisu
proterali iz te špilje,
do pesničke ruke stigli,
prhnuli do hartije,
izbacili pesmu mira -
što govori o pesniku
i o pesmi što je živa.

Nisam pesnik da se dičim
il' zbog pesme svetom plovim,
ja sam samo tu da kažem:
pesnik nije svaki čovek
čije telo zemljom hodi,
pesma ide kod onoga
što sa mukom kad se rodi,
u svom telu krije dušu
napravljenu od oblaka
tankih niti božjeg dara.

ČEKANJE

Čekam život da pljusne
u lice niti meke,
da se i ja igram
nekom crvenom čini.
Svo telo da rasplamsam,
svu dušu da razbudim,
da sjajem zaplenim
i toplinom ispunim
auru što me prati,
tu senku umiruću,
da joj toplinu vratim
preko šarenog mosta
što me svu silno ljubi
i ispod oka miluje.

Iz mene da se rodi
ptica sva od duše,
sjaj moj da ponese
u kljunu čarobnom
do smeđe zemlje zrele,
gde su uzdasi prošli
našli svoje semenje
iznikli u borove
dali svoje svetove.

I tu da se nastanim
bez opne telesne,
sve vrhove božije
da ljubim maglom svojom,
sva topla, zanosna,
sva providna i bela
u srce ušuškana,
bez tela, a zrela. 

ISTINA ŽIVOTA

Dozivam Te
istino života
što kuješ zamke
za usnule duše.

Grliš ih u postelji
svojoj sjajnoj
ali im lice
ne pokazuješ

Ti budiš se zorom
nahranjena
i napojena
dušama usnulim.

One su Ti
otkrile puteve
i pogledale u oči.

Sad se od njih kriješ
tu u blizini
gde mogu te dotaći
ne našavši Ti lice.

MENJAM SVOJU DOMOVINU

U secanju na Ameriku


Selim se u zemlju rodnu Tvoju
i ja sam selica samo jedna ptica u broju.
Odlazim u zemlju ni malo moju,
hrlim ka drugom čemernom čovecijem roju.

I pre nego sto krenem daleko,
neki će vetar zastrujati polako i reći lako "Ponovo se rodi"
Odmahnuću rukom i pogledati preko,
ali ću i pomisliti da je to već neko rekao "Rodi se, ponovo se rodi u toj zemlji daleko"

Ipak se pitam, prelamam i u duši slamam
lišena biću svih ideala, običaja i porodičnog dara,
u oku će biti prizor plaman
a ja ću tako sebe da proveravam.

Sigurna sam da ću u duši umreti ovog maja,
jer umesto kafe doći će vreme čaja,
a zelenu livadu zameniće
mutna pučina plava.

Bogata zemlja tad zaslepeće mene
a sjaj će raširiti moje zene,
za svaki ću uspeh tražiti da me potapše neka bogata ruka,
na dlan će stati svi ideali,
a za dušu će ostati muka.