Semjuel Beket

Da li mislimo ‘ljubav’ kada kažemo ‘ljubav’?

Svi smo mi rođeni ludi; neki čak i ostanu takvi.

Moje greške su moj život.

Pronaći formu koja odgovara masama, e to je zadatak umjetnika.

Najveći posao čovjeka sastoji se u tome da zna šta sve mora da uradi da bi bio čovjek.

Pjesnici su osjećanje, a filozofi razum čovječanstva.

Mi smo na zemlji, i nema lijeka za to.

Čini mi se da je svaka riječ nepotrebna mrlja na tišini ništavila.

Lud je samo onaj čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine.

Ako me ti ne voliš – ja neću biti voljen; ali ako ja tebe ne volim – ja ne znam kako se voli.

Beketova pisma krcata su komentarima o umetničkim delima koje je video, muzici koju je čuo, knjigama koje je pročitao. Od tih najranijih komentara, neki su jednostavno smešni, izjave drskog početnika – „Betovenovi kvarteti su gubljenje vremena“, na primer. Među pis-cima koji su imali da izdrže žestoke napade njegovog mladalačkog prezira su Balzak („Toliko je batosa u stilu i mislima [u Rođaki Beti] da se pitam piše li on to ozbiljno ili parodira“) i Gete (od čije drame Taso „teško da je i moguće smisliti nešto odvratnije“). Premda je pratio dablinsku literarnu scenu, uglavnom je birao da čita slavne pokojnike. Od engleskih romano-pisaca, imao je naklonost prema Henriju Fildingu i Džejn Ostin, prema Fildingu zbog slobode s kojom je u pripovedanje ubacivao svoje spisateljsko ja (postupak koji je i sam Beket preuzeo u Marfiju). Ariosto, Sent-Bev i Helderlin takođe su kod njega položili ispit.

Prema Samjuelu Džonsonu pokazao je još neočekivaniji literarni entuzijazam. Pod uti-skom „onog sluđenog očajničkog lica“ s portreta Džemsa Berija, godine 1936. dobio je ideju da od priče o Džonsonovoj vezi sa Hester Trejl napravi dramski komad. Nije ga tu očarao pompezni pisac Bozvelovog Života, što se jasno vidi iz pisama, nego čovek koji se čitavog života borio protiv indolentnosti i mračnih, depresivnih stanja. Po Beketovoj verziji događaja, Džonson se useljava kod mnogo mlađe Hester i njenog muža u vreme kada je već impotentan i tako osuđen da bude „platonski žigolo“ u tom ménage à trois. Prvo pati od očajanja „ljubavnika koji nema s čim da voli“, a onda mu srce slama Hester, koja posle muževljeve smrti odlazi sa drugim čovekom.

„Samo postojanje mnogo je bolje od ničega, pa čovek radije živi čak i po cenu da pati“, rekao je dr Džonson. Hester Trejl iz Beketove zamišljene drame neće uspeti da shvati da muškarac radije beznadežno voli nego da uopšte ništa ne oseća, i tako neće uspeti da prepozna tragičnu dimenziju Džonsonove ljubavi prema njoj.

U toj samouverenoj javnoj ličnosti koja se u privatnom životu bori protiv ravnodušnosti i depresije, koja ne vidi smisla u životu a opet ne može da se suoči sa samouništenjem, Beket očigledno pronalazi srodnu dušu. Ipak, posle početnog zanosa povodom projekta o Džonsonu, njegova lična malodušnost preovladava. Prolaze tri godine pre nego što se ponovo prihvati pera; negde na pola prvog čina napušta rad na komadu.

Pre nego što je otkrio Džonsona, pisac s kojim se Beket najradije poistovećivao bio je poslovično aktivni i produktivni Džejms Džojs, „Shem the Penman“. Beketovi prvi radovi, kao što i sam vedro priznaje, „smrde na Džojsa“. Ali Beket i Džojs razmenili su samo nekoliko pisama. Razlog je jednostavan: u godinama kada su bili najbliskiji (1928–1930, 1937–1940) – kada je Beket radio kao Džojsov povremeni sekretar i potrčko – živeli su u istom gradu, Parizu. Između ova dva perioda, odnosi su im bili zategnuti i nisu komunicirali. Uzrok te zategnutosti bilo je Beketovo držanje prema Džojsovoj ćerki Luciji, koja je u njega bila slepo zaljubljena. Iako mu je ukazano na Lucijinu očevidnu duševnu nestabilnost, Beket je, što mu ne služi na čast, dopustio da se veza razvije. Kada ju je na kraju raskinuo, Nora Džojs se užasno naljutila, optužujući ga – s izvesnim pravom – da iskorišćava ćerku da bi se približio njenom ocu.

Verovatno da za Beketa nije bilo toliko loše što su ga proterali sa ove opasne edipovske teritorije. U vreme kada je ponovo primljen, 1937, da bi pomogao u korekturi Džojsovog Dela u nastajanju (kasnije Fineganovo bdenje), njegov stav prema učitelju postao je manje napet, a više saosećajan. Poverio se Makgriviju:

Sinoć je bio nenadmašan [Džojs], žalio se s krajnjom uverljivošću na sopstveni nedostatak talenta. Ne osećam više opasnost od ovog druženja. On je samo jedno veoma simpatično ljudsko biće.

U noći nakon što je napisao ove reči, Beket je u jednoj pariskoj ulici upao u gužvu s nekim neznancem koji ga je izbo nožem. Oštrica mu je prošla tik pored pluća; morao je da provede dve nedelje u bolnici. Džojsovi su preduzeli sve što su mogli da pomognu svom mladom sunarodniku, omogućivši mu da bude premešten u privatnu sobu i donoseći mu domaće kolače. Izveštaji o napadu dospeli su i u irske novine; Beketova majka i brat doputovali su u Pariz da mu se nađu. Među ostalim neočekivanim posetiocima bila je i žena koju je Beket upoznao godinama ranije, Suzan Dešvo-Dimenil, koja će kasnije postati njegova družbenica, a na kraju i supruga.

Posledice napada, kao što je izvestio Makgrivija s izvesnom zbunjenošću, izgleda da su Beketu otkrile da nije tako sam na svetu kao što je mislio; što je još čudnije, taj događaj je, po svemu sudeći, uticao na odluku da mu Pariz postane dom.

Mada je Beketova literarna produkcija tokom tih dvanaest godina koliko pisma pokrivaju nevelika – esej o Prustu; početnički roman San o osrednjim ženama, koga se odrekao i koji nije objavljen za njegovog života; pripovetke Više žalosti nego radosti; Marfi; zbirka pesama; nekoliko prikaza knjiga – on je daleko od neaktivnog. Temeljno proučava filozofiju, od predsokratovaca do Šopenhauera. O Šopenhaueru kaže: „Zadovoljstvo je… otkriti filozofa koji se čita kao pesnik, koji je potpuno indiferentan prema apriornim modelima dokazivanja.“ Intenzivno se bavi Gelinksom, čita njegovuEtiku u originalu, na latinskom: Beketove beleške o tome nedavno su otkrivene i objavljene uz novi engleski prevod Etike.2

Ponovno iščitavanje Tome Kempijskog izmamljuje stranice i stranice samoispitivanja. Opasnost Tominog kvijetizma po nekoga kome, poput njega, nedostaje religiozna vera („Ja… izgleda da nikad nisam imao ni najmanju sposobnost ili sklonost ka natprirodnom“) bila je u tome što je mogao da ga učvrsti u „izolacionizmu“ koji, paradoksalno, nije hrišćanski nego luciferovski. Ipak, nije li nepravedno posmatrati Tomu samo kao moralističkog vodiča, lišenog svake transcendente dimenzije? Što se samog Beketa tiče, kako bi jedan etički kodeks mogao njega da spase od „tegoba i strepnji i panike i srdžbe i mrtvila i lupanja srca“ od kojih je patio?

„Godinama sam bio nesrećan, svesno i namerno“, nastavlja Makgriviju jezikom upadljivim po direktnosti (nema više onih zagonetnih šala i nategnutih galicizama iz ranijih pisama).

Sve više i više sam se izolovao, sve manje i manje radio, izlažući se krešendu tuđih i svojih sopstvenih potcenjivanja … U svemu tome nije bilo ničega što bi mi se činilo kao nezdravo. Jad i samoća i beznađe i prezir bili su elementi jednog indeksa superiornosti… I tek kada je takav način života, ili pre negacija života, proizveo tako užasavajuće fizičke simptome da više nije mogao da se sledi, postao sam svestan nečega nezdravog u sebi.

Kriza na koju Beket aludira, sve učestalije tegobe i strepnje, nastupila je 1933, kada mu se posle očeve smrti, lje, fizičko i mentalno, toliko pogoršalo da mu se i porodica zabrinula. Patio je od srčane aritmije i imao noćne napade panike tako jake da je njegov stariji brat morao da spava s njim u krevetu da bi ga smirio. Dane je provodio u svojoj sobi, ležeći okrenut licem prema zidu, odbijajući da govori, odbijajući da jede.

Doktor, porodični prijatelj, predložio je psihoterapiju, a majka se ponudila da snosi troškove. Beket je pristao. S obzirom da psihoanalitička praksa još nije bila legalna u Irskoj, otišao je u London, gde je postao pacijent Vilfrida Biona, desetak godina starijeg od sebe, koji se tada obučavao za terapeuta na klinici Tavistok. Tokom 1934–1935. odlazio je na terapije kod Biona nekoliko stotina puta. Iako njegova pisma ne otkrivaju mnogo o sa-držajima njihovih seansi, jasno je da mu se Bion sviđao i da ga je cenio.

Bion se usredsredio na odnos svog pacijenta prema majci, Mej Beket, zbog koje je ovoga izjedala prikrivena srdžba, a od koje je u isto vreme bio nemoćan da se otrgne. Beketov način da to objasni bio je da nije rođen „kako treba“. Pod Bionovim vođstvom postigao je regresiju, koju je u jednom intervjuu pred kraj života nazvao „sećanjima iz materice“ o „utisku ulovljenosti u zamku, o utamničenosti i nemogućnosti da pobegne, o plaču da ga puste napolje, koji niko ne može da čuje, i niko ne sluša.“

Dvogodišnja analiza bila je utoliko uspešna što je Beketa oslobodila simptoma, mada je postojala opasnost da se oni ponovo pojave prilikom posete porodici. Jedno pismo Makgriviju iz 1937. nagoveštava da s majkom još nije uspostavio dobar odnos. „Ne želim joj ama baš ništa, ni dobro ni loše“, piše.

Onakav sam kakvim me je načinila njena surova ljubav, i dobro je da jedno od nas to na kraju prihvati… Jednostavno, ne želim ni da je vidim, ni da joj pišem, niti da čujem išta o njoj… I kad bi mi sad stigao telegram o njenoj smrti, ne bih dopustio Furijama zadovoljstvo da me smatraju ma i posredno odgovornim. A to se, pretpostavljam, sve svodi na optužbu da sam loš sin. E pa, amin.

Beketov roman Marfi, završen 1936, prvo delo koje je ovog hronično ne samo pouzdanog pisca izgleda ispunilo autentičnim mada kratkotrajnim stvaralačkim ponosom (ubrzo će ga, međutim, otpisati kao „nezanimljiv rad – marljivo urađen, vredan svake hvale, ali nezanimljiv“), temelji se na njegovom iskustvu iz londonskog terapeutskog okruženja i na iščitavanju psihoanalitičke literature tog vremena. Junak romana je mladi Irac koji, istražu-jući duhovne tehnike povlačenja od sveta, postiže svoj cilj nehotice ubivši samog sebe. Lake atmosfere, roman je Beketov odgovor na terapeutsku ortodoksiju po kojoj pacijent treba da nauči da se uhvati u koštac sa spoljnim svetom po pravilima tog sveta. U Marfiju, a još više u Beketovoj zrelijoj prozi, lupanja srca i napadi panike, strahovi i strepnje ili svesni zaborav, posve su prikladni odgovori na našu egzistencijalnu situaciju.

Vilfrid Bion će kasnije znatno uticati na razvoj psihoanalize. Tokom Drugog svetskog rata pionirski je vodio grupnu terapiju s vojnicima koji su se vraćali sa prve linije fronta (i on sam iskusio je traumu bitke u Prvom svetskom ratu: „Ja sam umro – 8. avgusta 1918“, napisao je u svojim memoarima). Posle tog rata podvrgao se psihoanalizi kod Melani Klajn. Iako će se njegovi najznačajniji spisi baviti epistemologijom kompromisa između analitičara i pacijenta, za šta je on razvio jedan osoben sistem znakova nalik algebarskim, koji je nazvao „Mrežom“, nastavio je da radi i sa psihotičnim pacijentima koji su iskusili iracionalni strah, psihičku smrt.

Poslednjih godina, i književni kritičari i psihoanalitičari počeli su da obraćaju pažnju na odnos Beketa i Biona i na to kakav su uticaj oni mogli imati jedan na drugoga. O tome šta se između njih zapravo događalo nemamo nikakvih podataka. Ipak, čovek se može usuditi da kaže da je psihoanaliza one vrste kojoj se Beket podvrgao kod Biona – koja bi se mogla nazvati protoklajnijanskom analizom – bila važan događaj u njegovom životu, ne toliko zbog toga što je ublažila (ili naizgled ublažila) njegove tegobne simptome ili što mu je pomogla (ili naizgled pomogla) da se otrgne od majke, nego zato što ga je suočila, kroz osobu sagovornika ili ispitivača ili suparnika koji mu je u mnogo čemu bio intelektualni parnjak, s jednim novim načinom razmišljanja i neuobičajenom vrstom dijaloga.

Bion je naročito podstakao Beketa – čija privrženost kartezijancima pokazuje koliko mnogo je pridavao važnosti ideji o privatnom, nenarušivom, nematerijalnom mentalnom carstvu – da iznova proceni primarno mesto koje je dao čistoj misli. Bionova Mreža, koja procesima fantazije daje bitnu ulogu u okviru mentalne aktivnosti, zapravo je jedna analitička dekonstrukcija kartezijanskog načina razmišljanja. U tom psihičkom zverinjaku Biona i Klajnove, Beket je takođe mogao da pronađe nagoveštaje za one protoljudske organizme, crve i obestelovljene glave u ćupovima, koji naseljavaju njegove razne podzemne svetove.

Bion je izgleda razumeo potrebu kreativnih ličnosti Beketovog tipa da regresiraju do preracionalne tame i haosa, u okviru pripreme za stvaralački čin. Bionov glavni teoretski spis, Pažnja i tumačenje(Attention and Interpretation ) iz 1970, opisuje način pristupa anali-tičara pacijentu lišen svakog autoriteta i usmeravanja, koji je umnogome isti (ako se izuz-mu šale) kao onaj koji je usvojio zreli Beket prema svim onim utvarnim bićima koja govore kroz njega. Bion piše:

Da bih dospeo u stanje uma neophodno za psihoanalitičarsku praksu, izbegavam svako korišćenje memorije; ne pravim nikakve beleške… Ako ustanovim da uopšte ne znam šta paci-jent radi i ako sam u iskušenju da pomislim da je ta nepoznanica skrivena u nečemu što sam zaboravio, opirem se svakom porivu da se prisetim…

Sličan postupak sledim i kada je reč o željama: izbegavam da gajim želje i pokušavam da ih uklonim iz svog uma…

Učinivši se „veštački slepim“ [fraza koju Bion preuzima od Frojda] pomoću odbacivanja sećanja i želja, čovek uspeva da… jedan prodoran zrak tame upravi na mračne pojedinosti analitičkog problema.

Mada se period od 1930. do 1940. Beketu možda činio kao decenija blokade i neplod-nosti, iz današnje perspektive uočavamo da su dublje sile u njemu upravo tih godina do-bile priliku da postave umetničke i filozofske – pa čak i empirijske – temelje za onaj veliki kreativni izliv koji je usledio krajem četrdesetih i početkom pedesetih. Uprkos dokolici zbog koje sebi neprekidno prebacuje, Beket je zaista mnogo čitao. Ali njegovo samoobrazovanje nije bilo samo literarno. Tridesetih godina izrastao je u impresivnog poznavaoca slikarstva, usredsredivši se na srednjovekovnu Nemačku i Holandiju sedamnaestog veka. Pisma s njegovog šestomesečnog putovanja po Nemačkoj pretežno govore o umetnosti – o slikama koje je video u muzejima i galerijama ili, kad je reč o umetnicima kojima nije bilo do-zvoljeno da javno izlažu, u njihovim ateljeima. Ova pisma su krajnje zanimljiva jer pružaju jedan lični pogled na umetnički svet Nemačke u jeku nacističkog nasrtaja na „degenerisanu umetnost“ i „boljševičku umetnost“.

Trenutak važnog otkrića u Beketovom estetskom bildungu odigrava se tokom ove po-sete Nemačkoj, kada shvata da je sposoban da se upusti u dijalog sa slikama na njihovom jeziku, bez posredstva reči. „Ranije nisam umeo da uživam u slici bez literarne potke“, na-pisao je Makgriviju 1936, „ali sada je ta potreba nestala.“

Vodič mu je, u tom smislu, Sezan, koji je došao do spoznaje da je prirodni pejzaž „nepristupačno stran“, jedan „nerazumljiv raspored atoma“, i koji je pri tom bio dovoljno mudar da ne zadire u njegovu otuđenost. Kod Sezana „više nema pristupa šumi niti opštenja sa šumom, njen opseg je njena tajna i ona nema šta da saopšti“, piše Beket. Nedelju dana kasnije, dalje razvija ovo zapažanje: Sezan jasno oseća sopstvenu nesamerljivost ne samo sa pejzažem nego i – sudeći po njegovim autoportretima – sa „životom… koji se odvija u njemu samom“. Ovo je prvi autentični nagoveštaj Beketove zrele, posthumanističke faze.