Goran Tadić

Goran Tadić


Goran Tadić, kantautor, kompozitor i pesnik iz Novog Sada ( Vojvodina, Srbija) bavi se umetnošću iz sasvim sebičnog razloga - da bi imao šta da DOŽIVI.
Zbirka „Satenski stihovi“, objavljena u maju 2011. godine u Novom Sadu, sadrži sto ljubavnih pesama.
Zbirka „Oprosti mi stihove“, objavljena u septembru 2012. godine u Novom Sadu, nastavak je „Satenskih stihova“ i takođe sadrži sto ljubavnih pesama.
Zbirka „ Duša u mekom povezu“ , objavljena je u julu 2013.godine u Novom Sadu i  sadrži  sto ljubavnih pesama.

„U pesmama Gorana Tadića osnovna tema, intonacija i raspoloženje jeste nežnost. Ako postoje dve vrste pesnika, robusni i grubi i nežni ili melanholični, onda je Goran Tadić pesnik izrazito nežnoga duševnog sklopa i pitomog mentalnog habitusa.

Pesme Gorana Tadića jesu lična ispovest, ali bez maske i ulepšavanja, pune lucidnih preliva, antikonformističkih akcenata i nekonvencionalnih tonova.

U poeziji Gorana Tadića ima mnogo iskri, koje čitalački trenutak mogu da ozare obasjanjima neočekivanog smisla. Jednostavni i nepretenciozni (slobodni) stihovi Gorana Tadića i sami su dašak slobodnog mišljenja čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnostima života.

Iako za sebe skromno tvrdi da je „samo slovoslagač, nepismen i bezimen“ („Pesnik“), Goran Tadić je dostojan da se bez zazora i stida nazove pesnikom. Nepatvorenim. Pravim.“

prof. Miodrag Radović

(Deo recenzije zbirke pesama „Satenski Stihovi“)


Kako nastane pesma?

Misliš da je teško stihove pisati?

To je samo otisak duše na papiru.

Možeš ga gužvati, paliti, brisati,

al' ne možeš sprečiti strasti da naviru.



Moraš sebi krv isisati,

kožu izvrnuti, to boli, dabome.

Pa, da li je teško pesmu napisati?

Nije teško, kad imaš kome.

Čuješ li

Čuješ li kako je blaga tišina nekapnute suze?
Dobro je ponekad zaplakati uz smešak.
To su one tuge zbog prohujale radosti,
koja se suzama ne sme naružiti,
jer bolje je što je prošlo, nego da nije bilo.
A možda bi bolje bilo da nije bilo,
kad nikada više biti neće?
Čuješ li kako ćutim tugu zbog toga?
Dobro je ponekad prećutati
da ne umem bez tebe.
Zašto da te mučim svojom mukom?
Bolje da ćutim i da te volim,
to ne možeš čuti.

Goran Tadić

Fotografija

Čak i na fotografiji
tvoja kosa miriše na tvoju kosu,
tvoje su usne ukusne kao tvoje usne,
a tvoje oči nežne kao tvoje oči.
Meškoljiš se u mom naručju,
kao kad si u mom naručju,
želiš me kao kad me želiš
i šapućeš ljubi me kao što umeš,
kao kad šapućeš ljubi me kao što umeš,
a ja ne znam odakle da počnem,
kao što ne bih znao odakle da počnem
kada bi izašla iz fotografije.


Goran Tadić

Nemoj da se otimamo, pokidaćemo se
vratimo jedno drugom jedno drugo,
pa ko želi neka se kida sam.

Goran Tadić

Danas

Danas sam siroče i beskućnik,
danas su mi jesen i zima,
danas te nema tamo gde te inače ima,
danas mi je utorak,
danas mi je novembar,
danas nemam reči i nije mi ništa,
jer me ništa neće,
jer mi niko osim tebe ne treba,
jer me mrzi da nabrajam
šta mi je sve i šta mi sve nije.
Danas mi nije svanulo.

Goran Tadić

Praštaj

Oprosti sve što mi zameraš, olakšaj sebi,
meni ne možeš ni otežati, ni olakšati,
jer bolje od ikoga sebi ne praštam.
Ne znaš i ne treba da znaš šta mi je i kako mi je.
Da je dobro nije, al’ bolje da nije dobro meni,
nego da nije dobro nama.
Nadam se da ćeš bar ti znati šta praštaš,
kad ne znam ja šta ne praštam sebi.
Ništa me život nije naučio,
svaki poslednji put meni je kao da je prvi put,
a sve mi je nešto u poslednje vreme poslednji put,
kao da mi je put kojim koračam poslednji.
Kao nije?
Praštaj sve što imaš,
ne dopusti da ti budem težak u grudima,
ne dopusti da te gušim,
pa da i to na kraju moraš da praštaš.
Praštaj, ja ne umem, ne mogu
i neću sebi oprostiti što moraš da mi praštaš.

Po redu


Bez tebe
živ ne bih umeo da budem živ,
bez tebe ni mrtav
neću umeti da budem mrtav.
Ono što si stvorila u meni
nastaviće da živi bez mene
da bi ti život produžilo,
da bi ti brisalo suze što me više nema
i izmamilo osmeh, jer me je bilo.
Nešto će morati da te teši kad napustim svet
u kom su rušitelji poštovaniji od graditelja.
Ništa se neće promeniti, mila,
samo će moj dodir izostati.
Malo je da kažem hvala
za ovoliku ljubav koju ti pružam.
Malo je da molim za oproštaj
što ne umem da volim
onako kako zaslužuješ.
Kao što je red, moraće po redu.
Čekaću te, nadam se, dugo.
Nebo će nas rastaviti,
nebo će nas i sataviti.

Čudna pesma

Nosim u sebi tajne,
kojima bih i tebi i sebi olakšao život
kada bih umeo da ih otkrijem i da ih objasnim,
al’ ja nisam mudrac, već nosilac tajni
koje ću odneti u grob.
Mogu samo da ti kažem
da verujem čudnom i retkom verom,
nadam se čudnom i retkom nadom
i volim čudnom i retkom ljubavlju.
Nije to lako, nije čak ni lepo,
al’ ja tako moram, ne pitaj zašto.

Još uvek tražim ljude u ljudima.
Sve više je onih kojima bi čovek,
kada bi ih opsovao, opoganio psovku.
Jedino uz ljude u ljudima
u meni ima čoveka, koji se pita
kakva je to snaga žene u ženi,
kad uspe tako skromna
da napravi ravnotežu spram neljudi,
da ispravi nepravdu što nema pravde
i stvori čudnog i retkog čoveka u meni,
kog sam čitavog života tražio?

Tu... tu... i tu...

Voliš da te ljubim tu... tu... i tu...
Umeš da te ljubim tu... tu... i tu...
Taman kad počneš da sanjaš
slatke snove u kojima te ljubim,
probudim te da bih te ljubio
lepše nego u snu,
a ti pod mojim usnama
koje se od nežnosti drobe u puder
i posipaju najskrovitija mesta
na tvojoj nedodirljivoj koži,
čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.
Ne brini, kažem,
mada ne znam na šta bih pazio
i pitam se zašto bih pazio,
kad ništa osim mene
ne sme da te dotakne,
a šta bi se loše moglo izroditi
iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.
Ćuti, kažeš... ne, nemoj,
dodirni me rečima...
Namerno sklopim usne
da ti maštu zagolicam,
da na tvojim usnama
čujem svoje reči...
Želim, kažeš...
I ja, kažem...
Kako, kad nisi čuo, pitaš.
Znaš mene...
Ustvari, ne znaš ti mene...
Želim, kažem...
I ja, kažeš...

Od večeras ćeš voleti i umeti
da te ljubim i tu... i tu... i tu...

Ideal

Nadživeh svoje ideale,
a bio sam spreman da umrem za njih.
Nisam odustao ja od njih, već oni od sebe
i time mi pokvarili volju da za njih živim
i uskratili čast da za njih umrem.
Ostaješ mi ti da me nadživiš
i vratiš veru u postojanje života pre smrti.
Za tebe nisam spreman da umrem,
već da živim,
jer si ideal vredan života.

...

Nije ti dovoljno što mi pomeraš srce
već to činiš i sa mojim usnama,
pa govore ljudi da umem sa rečima,
a ne umem, već dah ispuštam kako ti želiš.

Mora biti da mi usne grudima golicaš,
čim uspevam da izgovorim na čudesan način sasvim obične reči,
pa samog sebe iznenadim i verujem da su iz duše,
a znam da je nemam, kao ni tebe.

Lako mi je sa rečima, dok su tvoja zasluga.
Misle ljudi da govorim, a ja sa tobom razgovaram.
Kada na tren ućutim, siguran sam da si mi trepavicom usne dotakla,
znaš da me to ostavlja bez daha.
Nije me strah od gušenja, već se bojim da si stavila tačku.
Taman kad pomislim da ti je dosadilo da mi usne pomeraš,
dotakneš ih kolenom, pa mi se ponovo jezik razveže.

Neću ti zameriti kad prestaneš da se igraš.
Ćutaću zauvek, jer moje reči nisu dorasle
tvojim rečima, koje sam govorio.
Možda ćeš na tuđim usnama biti lepša,
umeti lepše reči da izgovoriš,
i umeti da me zaboraviš.
Moje ćutanje gušiće samo mene,
jer neću umeti da stavim tačku na Nas.

Ne daj drugim ženama da me sanjaju

Ne daj drugim ženama da me sanjaju,
lagaće da sam ih ljubio kao u snu,
lagaće da sam šaputao ono što šapućem tebi,
lagaće da sam se obećao i nakon svitanja,
lagaće da svakoj od njih ime znam,
lagaće da sam se zarekao
da ću ih pamtiti dok sam živ
i da te nijednom nisam pomenuo
dok sam ih, kao, ljubio.
I ti bi lagala kad bi morala da lažeš.

Ne daj drugim ženama
da mi budu lepše od tebe,
pokaži kakva je ovako i ovoliko voljena žena.
Nema šminke koja bi nadomestila ljubav
i ulepšala lice nevoljene žene.
Navikni se na to da si najlepša,
otkad si dopustila da te volim najlepše.

Ne daj drugim ženama da me sanjaju,
ne daj sebi da me sanjaš.
Što se sanjalo, sanjalo se.
Došlo je vreme da nam se snovi ostvare,
tebi moji, meni tvoji.

U pola noći da te probudim


U pola noći da te probudim
ima da znaš koliko smo ti plus ja
i koliko bih, nedajbože, bio ja minus ti.
U pola noći da te probudim
ima da znaš u kom sam trenutku shvatio
da želim da te budim u pola noći
da bih te podsetio
da bez tebe ne bih mogao
i da bez mene ne bi mogla.
U pola noći da te probudim
ima da napamet znaš reči
kojih sam se zahvaljujući tebi setio
i stihom zapisao u želji da te oslikam,
da mi budeš najlepša i najbolja,
da mi budeš srećnija no ikada,
da mi budeš srećnija no iko.
U pola noći da te probudim
ima da znaš zašto te budim.
U pola noći da te probudim
ima da znaš gde želiš da te ljubim.
U pola noći da te probudim
ima da misliš da sanjaš.

Da li te volim?

Sve duže čekam odgovor
na pitanje da li te volim.
Strah te da ćeš pogrešiti,
ma šta odgovorila.
Strah te da si u pravu,
ma šta odgovorila.
Muče te odgovori,
a mene tišina
između pitanja i njh.
Znam da bolje od mene znaš
da je pitanje suvišno.
Baš zato moram da pitam,
jer mi se ponekad čini
da ne pružam dovoljno dobrog
tvom preplašenom srcu
i da se ne vidi iz aviona
odgovor na to što pitam.
Znam šta ćeš odgovoriti,
ali ne znam šta ćutiš dok ćutiš.
Čitava večnost je u deliću večnosti,
u kom čekam da odgovoriš
na tako jednostavno pitanje.
Glupavica, pomislim, a glupav sam ja,
jer ne shvatam da mudro čekaš
da ti šapnem odgovor.

Uzalud me traže reči


Uzalud me traže reči,
nerazumljiv sam i neprepoznatljiv.
Negde sam zapeo, zaturio se i izbrisao.
Tako me malo nedostaje rečima
da dokažu da si samo ti u njima,
da se u to malo mene zakunu
da su samo tvoje, da zbog tebe postoje,
a baš to malo, baš za tebe me ponestalo,
pa reči tumaraju po sobi,
tražeći makar nagoveštaj nečeg što na mene liči,
nečeg što će im pomoći da budu nežnije, čednije.
Još uvek veruju da u meni ima mene
i da im mogu pomoći da se zapišu
tako da budu najlepši dokaz ljubavi.
Treba samo da me pronađu.

Ne znaš ti mene

Ne znaš ti mene iz onih dana,
kada su noći trajale danima,
a ja podmetao srce
pod noževe, stisnute rukama žena
koje ti ne bi mogle ni obuću čistiti
i koje ti danas zavide na meni.
Oprosti što sam tada želeo
da mi bezvredne žene
budu ovo što si mi ti danas.
Nisam znao da postojiš
i da ću te čekati čitavog života.
Da sam znao,
više bi me za tebe ostalo.

Ne znaš ti mene dok me je bilo,
ne znaš me dok sam znao za sebe,
ne znaš me boljeg od mene...
Ne znaš ti mene.
Ne znam ni ja.

Danas

Danas sam siroče i beskućnik,
danas su mi jesen i zima,
danas te nema tamo gde te inače ima,
danas mi je utorak,
danas mi je novembar,
danas nemam reči i nije mi ništa,
jer me ništa neće,
jer mi niko osim tebe ne treba,
jer me mrzi da nabrajam
šta mi je sve i šta mi sve nije.
Danas mi nije svanulo.

Sinko

E, moj sinko, put koji je pred tobom mogao bih vezanih očiju preći,
al’ kakva je radost znati na kom će ti se mestu srce pomeriti?
Od male će ti koristi duga svetla biti,
kada ti, preko pune linije, nečija duša krene u susret.

Ti si ja iz najboljih dana, za koje sam mislio da su najgori,
iz najgorih noći, za koje sam mislio da su najbolje.
Neprijatno ti je što te tako dobro znam?
Pusti to, sva su srca čednija od mog, pa se ne stidim.
Znam na kojoj krivini ti je srce produžilo pravo,
i bolje od tebe znam kako si ga izvukao iz ambisa,
uveren da si stekao korisno iskustvo.
Znam kako si ga ravnodušno negovao,
verujući da je odbolovalo sve buduće boljke
i kako si se radovao kada je počelo na kamen da liči.
Najmekša su ona što na kamen liče.
Ne brini, to kažem samo tebi.
Glupavo ti to tvoje srce, sinko,
al’ nemoj se jediti, ni tuđa nisu pametnija.

Ne pitaj za savet, ni sebe ne bih umeo posavetovati.
Tek treba da stekneš ono što ćeš za sobom ostaviti,
a ja pakujem ono što ću poneti sa sobom.
Da, naći će se mesta i za prvu ljubav,
koju pamtim samo po rednom broju.
Ne veruješ mi, al’ tvoje nikad više i moje nikad više nisu isto.
Prva ljubav je epizoda, poslednju tek treba da zaslužiš.
Prvu si prepoznao kada se desila,
poslednju ćeš poznati tek kada prođe.

Žurim na put. Žmurim, jer me ni jedna krivina ne može iznenaditi,
a nečija duga svetla tebi su namenjena,
da te zaslepe i navedu da pređeš punu liniju
i isprekidanim dahom ispišeš stranice istorije srca.

Ne slušaj, sinko, ni mudrije od mene
i ne dozvoli nikom da ti se obraća sa „sinko“.

Rođendanska

Bežimo jedno od drugog,
glumimo da se ne sećamo, da nije bilo.
Dobro, bilo je, al’ je prošlo.
Dobro, nije prošlo, al’ će proći,
jer mora da prođe, pre nas, da bi pod starost,
zbog nemoći da podnesemo uspomene,
bili ravnodušni, kao na sve druge aoriste.

Lakše je čestitati Novu Godinu.
Čak i stranca, opravdan pijanstvom,
izljubiš na ulici.
Pljušte želje za boljim sutra, prekosutra
i još po kojim neradnim danom.
Blista opšta radost za opšte dobro.

Ne vidi se na meni da slavim to što slavim.
Ne umem ni da se napijem k’o poštar,
da ti lično čestitku dostavim,
da se pravdam da je pala u baru,
pa je zato mokra.
Imam dovoljno ludosti za to,
ali moramo bežati jedno od drugog,
što pre postati aorist.

Bežimo kao po dogovoru.
Čini se da si dalje odmakla,
ali još uvek si i uvek ćeš biti
nesvršeno vreme,
koje naivno zovem večnošću.

Ne umem da poželim, kao što se želi.
Želim ti sve, kao što sam sebi sve tvoje želeo.
Želim ti da ne moraš da želiš.
Želim ti sve, jer sve zaslužuješ.
Želim ti sve, osim mene.
Bar jedno od nas da uspe da pobegne.

Beži, srećno ti bilo.
Beži, ne ponovilo ti se.
Beži, ja se samo trudim,
al’ hrabriji sam no što sam mislio.

I na današnji dan, svake godine beži.
Ne obraćaj pažnju na pijanog poštara,
jer isto će ti uvek donositi,
i svake će godine moja čestitka pasti u baru.
Ne znam kako se želje iz srca prepišu.
Zdravlje i sreću samo probaj da nemaš,
sve drugo moraš imati.
Sve osim mene,
mada jedini na svetu znam
da si za mene rođena.

Na tvojoj koži

Moje misli postanu stihovi
kada ih usnama zapišem na tvojoj koži.
Golica te poezija,
ne znaš kud bi iz kože od lepote,
a ja ne mogu da te se načitam.
Na tvojoj koži završe ludosti
koje mi padnu na pamet
dok mi nedostaješ
i dok priželjkujem
da priželjkuješ nove stihove.
Moje misli nežnije su na tvojoj koži
nego u mojoj glavi.
Razliju se po tebi, kroz pore u tebe uđu,
pa moja poezija na tebe miriše.
Udišem te dok te pišem i dok te čitam.
Glasnije, kažeš, a ja te molim da me ućutkaš,
jer me je ponekad strah da neću preživeti poeziju,
koja nastane kada moje misli dotaknu tvoju kožu.

Druga strana ljubavi

Nakon mnogo godina,
sretnemo voljeno biće
koje nas je „oduvek i zauvek“ volelo.
Nije to pravi susret,
već skrivanje pogleda od pogleda
i nagli prelazak na drugu stranu ulice.
Nema na nama šta da se vidi,
nema od nas šta da se čuje,
nema šta da nam se kaže.
Bili smo voljeni, to se ne prašta.
Nismo mi za istu stranu.
Neko od nas dolazi tamo
odakle neko od nas odlazi.
Nema svrhe zastajati i raspitivati se
kako je tamo kuda smo se uputili,
sami ćemo se uveriti.
Sami.

Možda nas ne prepoznaju?
Bez njih ne ličimo na sebe.
Možda nas ne vide?
Možda nikog više ne vide?
Možda nije do toga što ih još uvek volimo?
Možda je bolje na drugoj strani?
Neka, samo neka je njima bolje.
Nema nikog, osim nas, na našoj strani.

Spavaj, Anđele

Prestao sam da priželjkujem da me sanjaš.
Bledi tragić mene samo bi uneo nemir u tvoj san.
Spavaj, kao da me nikada nisi srela.
Neke brige će nestati, nekih ćeš se rešiti
time što ću ih preuzeti na sebe.

Dok spavamo, nema nas,
osim u tuđim snovima.
Kao duhovi lutamo nevinim mislima
onih kojima nedostajemo,
vežbamo za život, nakon života.

Nemoj da sanjaš,
potreban ti je odmor.
Sklupčaj se u položaj fetusa.
Moj će ti dlan biti prostran i udoban,
drugim ću te pomilovati i pokriti.
Sklopljeni dlanovi ličiće na školjku.
Pa da, tako se čuva biser.

Ne sanjaj, samo spavaj.
Snovi su kao san, ali noću
nemaš kontrolu nad njima.

San je kao film –
ništa nije tužno,
al’ ipak te rasplače kadar,
ili scena sa likom,
koji liči na lik iz života.
Uglavnom se sanjaju premijere,
ponekad repriza filma,
ponekad repriza života,
al’ ne možeš nikog da pitaš:
“Jesi li gledao onaj film?”
niti da prepričaš,
jer san treba videti i doživeti.
Neke je teško preživeti.

San je kao život, zato spavaj.
Budi spokojna.
Zaboravi da su nam se srca zamerila.
Ništa strašno, samo se nisu razumela.
Dobro znaš da ljubav
nema nikakve veze sa mnom.
Znaš mene - simuliram zubobolju,
da imam opravdanje za dlan na obrazu.
Moj dlan, moj obraz, al’ zamislim
da je nešto od toga tvoje,
da me duša ne boli kao šupalj zub.
Pusti mene, spavaj. Neću ti smetati.
Taman posla da me sanjaš,
pa da ti sutra čitav dan nedostajem.

Posuću po tebi, kao bebi puder,
najnežnije nežnosti,
mirisaćeš na život,
koji sam kratko sa tobom živeo.
Biće ti kao na oblaku,
kao u nečijem snu, naprimer, mom.
Bićeš spokojna, mila.
Zar mi treba više od toga?
Neću ti smetati, ja ovo tek onako...
Ne spavam, pa noć tobom ukrašavam.

Budi


Budi lepa kao što si bila dok si sa mnom bila.
Ne dopusti nikom da te poniženjem ruži
i ne veruj nikom ko kaže da od tvoje ima lepših duša,
samo se kriju iza manje lepih očiju od tvojih.
Meni ništa više nije lepo, osim kad zažmurim,
pa se kao branim da mi ne uđeš u oči,
a jedva čekam da posustanem,
da te se nagledam.
Budi lepa kao što bi bila da mogu da te vidim.

Budi jaka kao što si bila dok si sa mnom bila.
Ne daj na sebe, ne daj da brišu savest o tvoju čistu dušu.
Znaš razliku između dobra i zla,
još samo da naučiš da prepoznaš njihove nosioce.
Dobro zadrži za sebe, ono drugo prosledi meni,
jer meni je svejedno, samo nek' je tebi dobro.
Budi jaka kao što bi sa mnom bila da nisam ovako slab.

Budi srećna kao što si bila dok si sa mnom bila
i ne misli da li mislim na tebe,
jer ta će ti misao pokidati utrobu,
sagorećeš od tuge kao da sam već umro.
Znaš da ne mislim kako se boriš sa životom,
možeš li da spavaš, jedeš li nešto,
dira li te neko i da li se više ne primetim na tebi.
I da umem, ne smem da mislim,
jer bi svaka moja misao bila o tebi,
svaku bi osetila na mestima gde sam te najslađe ljubio
i ta bi te pusta mesta bolela,
jer ne mogu da zaborave moje usne.
Budi srećna kao što bi bila da sam živ.

Ovakvi

Ovakvi se ne vole,
ovakvima se srce na živo čupa,
ovakvi se ostave na pola,
ovakvi preko noći od nikog postanu ništa,
ovakvi veruju da nikad više
neće sebi dopustiti da budu ovakvi,
ovakvi su slepi, gluvi i nemi,
ovakvima tako i treba,
kad su verovali da mogu biti voljeni,
ovakvi kakvi su.

Ljubavno pismo

Lakše je otići, nego ostati,
al’ teži je teret praznine od tereta ljubavi,
zato, umesto oproštajnog,
pišem ljubavno pismo.
Dosta je bilo odlazaka nikuda.
I kada dođe vreme da moram da odem
otići ću tako da ostanem u tebi.
Od tebe se ne odlazi, ti si cilj.
Za mene si rođena, za tebe ću umreti,
ali ne smem i neću dok te ne usrećim,
dok ti ne pružim sve ono
o čemu si kao devojčica sanjala,
a ne bi ti se ostvarilo ni da si princeza.
Nema tog metka kog se ovo srce plaši,
al’ ja ću čast, tvoju i svoju, braniti životom,
spektakularnijim od bilo koje smrti.
Više se ne osvrćem, jer si ispred mene,
moj si vodič, ja čuvar tvojih leđa.
Ostaću uz tebe, jer mi se živi,
živi mi se, jer mi se voliš,
voliš mi se, jer se voliš lepše no iko
i ne želim da saznaš i ti
da je teret praznine teži od tereta ljubavi.