Kad čovjek umre, većina njih, čuju svog liječnika kako ih proglašava mrtvima. Kroz glavu im prolaze oglušujuća zvonjava ili buka i istodobno osjećaju kako brzo prolaze kroz mračni tunel. Nakon toga shvaćaju da su izvan svog tijela, ali su još uvijek u istoj prostoriji gdje su i umrli. Vide svoje tijelo i sobu iz određene udaljenosti, tj. gleda kako ga doktor pokušava oživjeti, i to ih veoma uplaši.
Nakon nekog vremena se smire i promotre tu neobičnu situaciju. Primjete da još uvijek imaju tijelo, ali ne ono zemaljsko, neko nekakvo spiritualno.

To tijelo se razlikuje od onoga koje su imali na zemlji, tj. onog kojeg su upravo napustili. Nakon toga kad shvate što im se je dogodilo, dolaze im u susret drugi duhovi, duhovi rođaka i prijatelja koji su već prije umrli. Oni mu dolaze pomoći. Među njima dolazi i ˝biće od svjetlosti˝ , topao i srdačan duh pun ljubavi. Duh postavlja pitanja i govori mu neka procjeni njegov život na zemlji. Da bi mu pomogao, prikazuje mu slike najvažnijih događaja njegova života. Čovječji duh dolazi do nekakve prepreke i shvaća da mu još nije vrijeme da umre. Ali on se ne želi vratiti, jer je zaokupljen doživljavanjem života poslije smrti. Pun je osjećajima, kao što su ljubav, radost, veselje i smirenost. Unatoč tome, on se vraća i nastavlja živjeti.
Te doživljaje koje je proživio pokušava opisati drugima, ali primjećuje da mu baš i ne uspjeva. Prvo, nemože naći te riječi kojima bi to opisao. Drugo, ljudi ga ismijavaju, pa prestaje o tome govoriti. Ali bilo da on to ispriča ili ne, taj doživljaj jako mijenja njegov život i pogled na smrt. Još bi htio reći da ljudi kad umru vide svoje tijelo sa bolničkom stolu. To se nekad dešava kad spavate, vidite sebe kako spavate u istom položaju u kakvom zapravo jeste. Do znači da je duša odlutala iz tijela. Meni jedna osoba tvrdi, da je mogla, nekad, otići i do druge galaksije, jer duša nije ograničena, ali sad je muče previše briga, pa onda nemože otići niti dalje od kuće. Događa se.
KAKO IZGLEDA KAD ČOVJEK UMRE? To pitanje ljudi pitaju od kada postoje. Kad se negdje raspravlja o toj temi, ona budi u ljudima, koji po svojim emocionalnim stavovima i po životnom stilu mogu biti vrlo različiti, najsnažnije osjećaje. Smrt nas sve zanima, ali većini je teško govoriti o njoj. Za to postoje dva razloga.
Prvi razlog je to da kada dođemo u bilo kakav kontakt sa smrću, dobimo u glavi sliku o svojoj smrti i to mnoge ljude plaši. S psihičkog staništa razgovor o smrti je indirektan način da bismo joj se približili. Kad ljudi razgovaraju o smrti onda si ju predočavaju a to ih dovodi u neizbježnu u situaciju suočenja s neizbježnom vlastitom smrti. Stoga, da izbjegnemo tu psihičku traumu, ne razgovaramo o smrti.
Drugi je razlog u razgovoru o smrti složeniji, jer je urastao u samu prirodu jezika. Većina riječi ljudskog jezika opisuje iskustva stečena tjelesnim osjetilima. Smrt je izvan dosega svjesnog iskustva, jer je većina ljudi nije proživjela. I zato što ljudi smrt ne mogu opisati zemaljskim jezikom, uspoređuju je s doživljajima koji su im poznati i ugodni. Ljudi najčešće uspoređuju smrt sa snom. Sami sebi govore: ˝Kad umremo, bit će kao da smo zaspali.˝ Ta se govorna epoha pojavila već i kod starih Grka, Homer u Ilijadi naziva san ˝bratom smrti.˝ Ovo je analogija ugrađena i u naš suvremeni jezik. Kad odvedemo psa ili neku drugu kućnu životinju veterinaru i kažemo daje uspava, on joj sigurno neće dati tablete za spavanje, tj. protiv nesanice. Smrt je, ljudi kažu, zaborav. Kad umremo zaboravljamo sve nevolje - smrt briše sve bolne i neugodne uspomene.



mysterywithus.com

Ovako, meni se nesto slicno desilo pre dvanajst godina....

Ja i seka smo krenule u kupovinu, lepo smo unisle u prodavnicu i kupile sto nam je trebalo.U tu prodavnicu vode nas par stepenica i kada smo krenule van po tim stepenicama meni se noga omakne i izmakne mi se poslednja stepenica, tako da sam pala.Neko vreme sam sedela na toj stepenici da se smirim.Imala sam osecaj da mi je bolje i da mogu krenuti dalje..., svaki korak mi je bio kao da me noge ne slusaju, kao da ih moje telo ne pokrece i tako sam se nakon par metara onesvestila .....

Otisla sam preko nekoga krova,zaprevo letela sam u neko belo svetlo...To je bilo toliko divno da ja ne mogu opisati..., sve je bilo belo i srecna sam bila i mir sam osetila kao nikada...svo vreme sam cula da me neko zove imenom....
Stigla sam do nekoga coveka, bio je obucen u belo i stajao je sa moje leve strane, a sa desne je stajao covek u crnom odelu, bio mi je poznat i nikako ni danas da se setim ko bi taj covek mogao biti...Krenula sam prema tom coveku i u jednom trenu me covek u belom odelu gurne i nekom nenormalnom brzinom sam se vratila i dosla sam k sebi.Otvorila sam oci i videla gomilu ljudi oko mene i neku zenu kako mi nudi vodu i seku pored mene kako place...Na svu srecu je bila tu komsinica sa autom pa me odvezla kuci...

Naravno od soka sam se onesvestila i sve to dozivela.Noga me ceo dan nije bolela, ali sledece jutro nisam mogla da stanem na nogu...I lepo sam provela mesec dana u krevetu zbog toga...

Mozda se sada mnogi smeju tome sto sam napisala...Ali to je ziva istina, ja sam to dozivela!

Zahvaljujući najnovijim istraživanjima na polju reanimacije pojavile su se mnoge interesantne stvari, a koje su vezane za fazu kliničke smrti.

Može se rekonstruisati veoma detaljno šta se događa sa dušom nakon njenog odvajanja od tela.

Naravno, svaki slučaj, svaka osoba, ima svoje specifičnosti.

Zato su prvi utisci koje ima čovek na drugom svetu – subjektivni.

Uprkos tome, gledano u celini, klinička slika odvajanja duše od tela je vrlo slična kod svih ljudi, iako po nekada nije potpuno objašnjiva.

Duplo viđenje

Nakon momenta smrti, čovek odmah nije svestan toga. Tek kada ugleda svoje telo ispod sebe i kada shvati da ne može da se komunicira sa drugim osobama, počinje da biva svestan da je duša napustila telo i lebdi.

U nekim slučajevima, kada je smrt nastupila trenutno (nesreće) duša ne može da prepozna svoje telo, smatra da telo koje vidi pripada nekoj drugoj, sličnoj osobi.

To viđenje svog tela iz perspektive uzrokuje snažan stres, i duša nije sigurna da li je to realnost, san ili smrt..

Svest se ne gasi

Apsolutno svi koji su bili u kliničkoj smrti ostaju nakon momenta smrti potpuno svesni svoga “ja”, zajedno sa svim intelektualnim sposobnostima, osećajima i nadražajima.

Čak se vid i sluh izoštravaju, misao je energična i brza, a memorija jasna.

Osobe koje su izgubile neko svoje čulo zbog bolesti, momentalno ga povrate.

Čovek čuje, vidi, oseća, misili…bez tela!

To savremeni specijalisti reanimadori tumače raznim hemijsko-električnim procesima u mozgu



Olakšanje

Često je smrt praćena bolešću i patnjom. ..

Kada duša napusti telo, momentalno prestaje bol, pritisak, gušenje, a misao postaje kristalno jasna i osećaji izoštreni.

Čovek se identifikuje sa svojom dušom i od toga sasa telo mu postaje nešto suvišno, bezpotrebno…

“Kada sam izašao iz svog tela, osetio sam kao da sam napustio neku ljušturu” priča jedan čovek koji je bio u kliničkoj smrti."

“Posmatrao sam svoje srce potpuno nezainteresovano, kao i napore lekara da me povrate u život”

Iako se čovek svesno opraštao od ovozemaljskog života, ipak je osećao ljubav za svoju decu i svoje bližnje, znači da mu osećaji nisu presahli.

Takođe ništa mu se nije promenulo u karakteru: na drugi svet se odlazi isti onakav kakav si bio i u ovome…

Svetlo na kraju tunela



Šta nas čeka kad prođemo kroz njega,ostaje nam da vidimo kada se preselimo na astral i pređemo u drugu dimenziju...


Izvor:Srpska.for

Do sada je dokumentovano i potvrđeno da su 344 oživljavana pacijenta imala osećaj lebdenja iznad sopstvenog tela.


U višegodišnjoj bici američkih hrišćanskih fundamentalista i novih ateista u Evropi, ali i u SAD, na redu je rasprava o životu posle smrti, o duši kao fenomenu koji istrajava nezavisno od mozga u kome se rađa, i kompleksnim o paralelnim svetovima, multiverzumu, gde svest nastavlja svoj život. Tamo, kažu, ne vladaju fizički zakoni našeg kosmosa, piše beogradski nedeljnik NIN.

Ideju o novom životu posle starog i o duši koja preživljava smrt svoga vlasnika nastavivši da i dalje traje, razradio je Dineš d’Suza, i prikazao je u nedavno objavljenoj knjizi „Život posle smrti: dokaz“ (Dinesh D’Souza : „The Life After Death: Evidence“).

U njegovim tvrdnjama nema nikakvih akcija svetaca, medijuma, čuda i duhova, već se sve zasniva na kvantnoj mehanici, neuronauci i moralnoj filozofiji.

D’Suza ne tvrdi da je komunicirao s bilo kim ko je već umro i ne očekuje da će to ikad učiniti.

Ali, gde se odigrava procenjivanje kvaliteta duše, gde se ona nagrađuje i gde se kažnjava?

D’Suza daje odgovor: to se događa u multiverzumu, u beskonačno umnoženom kompleksu paralelnih svetova, koji se pominje i u nekim verzijama kvantne teorije. D’Suza podseća da u multiverzumu fizički zakoni imaju drugačije vrednosti, a materija sama po sebi ima različitu formu, tako da u fizici ne postoji ništa što bi protivurečilo ideji života duše posle smrti u nekim drugim okvirima i u telima koja su znatno drugačija nego ona koja posedujemo na Zemlji.

Naučne rasprave o životu posle smrti do sada nisu ni postojale jer je tako nešto smatrano besmislenim. Bilo je to prazno polje sve do današnjih dana. Savremena multidisciplinarna studija o očuvanoj svesti za vreme oživljavanja, tj. vraćanja iz mrtvih (AWARE -Awareness During Resuscitation) bavi se osećanjem stanja bliskog smrti (NDE - Near Death Experience). Reč je o sećanjima onih ljudi koji su bili reanimirani posle prestanka rada srca i posle nastanka kliničke smrti definisane kao odsustvo srčanih otkucaja (ravan EKG) i prestanak merljive električne aktivnosti mozga (ravan EEG) .

Zastoj rada srca, takođe poznat i kao kardiopulmonalni ili cirkulacioni zastoj, u suštini, predstavlja prekid protoka krvi kroz telo zbog nesposobnosti srčanog mišića da je potiskuje prema glavi, unutrašnjim i perifernim delovima tela. „Gušenje“ mozga zbog odsustva kiseonika dovodi do gubitka svesti, agonalnog disanja i, na kraju, do smrti. Zastoj srca duži od tri do pet minuta smrtonosan je. Bilo kakva pomoć ima smisla samo u tom kratkom petominutnom intervalu.

Da bi se ilustrovao fenomen „žive svesti“ već umrlog vlasnika, uzima se primer Pamele Rejnolds iz Atlante u SAD, inače, poznate pevačice. Ona je imala je 35 godina kad je 1991. iskusila osećanje smrti i to za vreme dok je bila u anesteziji, bez imalo svesti, i dok je operisala mozak. Njena svest o sopstvenoj smrti i osećanje da je izašla iz svog tela, jedan je od najzapaženijih i najbolje dokumentovanih doživljaja „s one strane“, tamo gde je smrt. Rejnoldsova je bila pod strogim i preciznim medicinskim monitoringom za vreme trajanja operacije. U jednom delu hirurškog postupka, električna aktivnost njenog mozga nestala je, nije više bilo cirkulacije krvi kroz mozak, što je izazvalo kliničku smrt. Međutim, posle uspele operacije, ona je tvrdila da je za sve to vreme, sa neke visine, posmatrala neke delove hirurškog postupka i da je bila očevidac nekih događanja u operacionoj sali. Medicinski personal je kasnije potvrdio tačnost i preciznost navoda Rejnoldsove.


U toku dijagnostikovanja bolesti Rejnoldsove, CT-skener pokazao je da ona ima veliku aneurizmu (okruglasti bobičasti klobuk na arteriji) u mozgu i lekari su shvatili da je reč o slučaju koji je inoperabilan klasičnom neurohirurškom metodologijom, budući da bi se hirurški posao morao odvijati tik uz „nedodirljivo“ moždano stabalo u kome su sve vitalne funkcije. Mala, slučajna povreda moždanog stabla znači kraj nečijeg života. Zbog teške pozicije anurizme, doktor Robert Špecler, profesor na Neurološkom institutu u Feniksu u Arizoni, odlučio se na neobični hirurški postupak, tj. na operaciju u hipotermiji i na zaustavljanje rada Pamelinog srca. Za vreme takvog postupka, telesna temperatura pada na 16 stepeni, zaustavljaju se pluća i srce, a krv privremeno prestaje da napaja mozak.

U jednom periodu, u toku ove procedure, Pamelin elektroencefalogram bio je potpuno ravan, moždano stablo nije odgovaralo ni na kakve draži, sve vitalne funkcije zaustavljene su, a u mozgu nije bilo kapi krvi. U tom trenutku doktor Špecler je došao instrumentom do aneurizme, i naročitom štipaljkom odvojio je od arterije. Operacija je privedena kraju bez teškoća i, srećom, u potpunosti uspela.

Za vreme operacije, dok je bila bez svesti, ali pre nego što joj je zaustavljeno srce, Rejnoldsova je čula zvuk koji je bio sličan kao kad se izgovori „d“. Taj zvuk pojavio se u trenutku kad je osetila da je nešto izvlači iz sopstvenog tela. Posle je objašavala kako je lebdela u operacionoj sali gledajući dole doktore i svoje telo kako ga operišu. U tom stanju imala je nekoliko neobičnih zapažanja:

Videla je da doktor Špecler koristi bušilicu da bi joj otvorio kost na lobanji. Bila je iznenađena što ta bušilica izgleda kao električna četkica za zube, a ne kao testera - što je ona očekivala. Kasnije se ispostavilo da je bušilica zaista bila posebnog izgleda i da je podsećala na električnu četkicu za zube.

Čula je ženski glas kako kaže: „Imamo problem. Njene arterije su suviše uske“. Kasnije je potvrđeno da su doktori prvo pokušali sa povezivanjem mašine za srce i pluća za njenu desnu nogu, a kako su joj arterije bile suviše uske, prebacili su je na suprotnu stranu i vezali za levu nogu.

Ovi primeri pokazuju njenu sposobnost opažanja i slušanja za vreme operacije dok je bila bez svesti.

U toku operacije kad je zaustavljeno srce, u nekim trenucima zapazila je oko sebe prisustvo nekih osoba. Osećala je da je nešto vuče prema nekom jakom svetlu. Kad je dospela u tu svetlost u njoj je raspoznala oblike među kojima su bili - njena baka, ujak i neki bolesni rođaci.

Što je to duže trajalo to je više uživala. Ali u jednom trenutku nešto ju je opomenulo da se mora vratiti u svoje telo i onda ju je ujak odveo blizu operacionog stola kako bi ponovo ušla u telo prekriveno sterilnim čaršavima.

Ukoliko se pregleda medicinska literatura o ovoj temi u poslednjih dvadesetak godina, dve najčešće teorije koje objašnjavaju pojavu osećanja nečijeg izlaska iz sopstvenog tela i očuvanu svest, iako mozak ne daje znake života, zasnivaju se uglavnom na halucinacijama zbog fizioloških promena u toku procesa umiranja i na psihološkom stresu koji nastaje zbog osećanja bliskosti smrti ili zbog pretnje da će nastati smrt. Ove dve teorije mnogo godina služe kao naučna objašnjenja, iako imaju mnogo slabosti. Pominju se i izvesni medijatori u mozgu za koje se smatra da su odgovorni za fenomen opstanka svesti koja „posmatra“ šta se događa s telom. U njih spada efekat sinteze endorfina u mozgu, koji su u suštini supstance vrlo slične po strukturi morfijumu. Zatim se govori o nedostatku kiseonika u mozgu i povišenoj koncentraciji ugljen-dioksida kao i o ketaminu koji se koristi u anesteziji, a koji i inače ima halucinogene efekte.

Međutim, suprotno od onoga što bismo očekivali oslanjajući se samo na nauku, pokazalo se da se sećanje bliske smrti zaista javlja među mnogim pacijentima. Zbog toga se postavlja pitanje kako je moguće da se dobro strukturisani misaoni procesi i prilično živahna memorija uopšte mogu javiti u osoba kod kojih mozak ne funkcioniše? Drugim rečima, izgleda da misao i dalje postoji i traje, čak i pod kliničkim okolnostima u kojima je jasno da nema nikakve moždane funkcije.

Poznato je da u opštoj anesteziji mnogo puta svest nije u potpunosti izgubljena, a praćenje EEG-a nije apsolutno pouzdano. U nekim slučajevima aktivnost mozga se ne registruje iako postoji.
Bilo kako bilo, do sada je dokumentovano i potvrđeno da su 344 oživljavana pacijenta imala osećaj lebdenja iznad sopstvenog tela.

Da bi se proverilo da li „sećanja na privremenu smrt odgovaraju stvarnosti, u AWARE studiji biće primenjeno projektovanje slike posebnog sadržaja po zidovima soba u kojima se oživljavaju pacijenti sa dijagnozom kliničke smrti. Preživeli pacijenti, uključeni u studiju, koji izjavljuju da su posmatrali odozgo svoje beživotno telo, moraće dati odgovore na pitanja o pojedinostima projektovanih slika po zidovima prostorije u kojoj su oživljavani. Ukoliko takvi pacijenti prepoznaju ono što se od njih traži, onda bi mnogi postulati o telu i svesti morali biti dovedeni u pitanje.

Direktor studije AWARE, doktor Sem Pernija koji je trenutno među kolegama na Veil Kornelovom medicinskom centru, u Americi, nedavno je (novembar 2009) izjavio nedeljniku Newsweek da su istraživači u 20 velikih bolnica u Evropi i Americi identifikovali 600 osoba sa iskustvom bliske smrti i da će svi oni biti intervjuisani. Pernija misli da će rezultati ovog istraživanja biti publikovani 2010.

Život duše posle smrti tela nije izazovna tema za nekoga ko je proveo život tamo gde se leče komatozni bolesnici. Lekarima anesteziolozima, neurolozima i neurohirurzima jasno je da svesti nema bez živih neurona i da je klinička smrt po definiciji reverzibilna, za razliku od smrtnog ishoda (exitus laetalis) koji je definitivno i nepovratno stanje.