Габријела Мистрал


Рођена је у Викуњи у Чилеу 7. април 1889. године где је завршила основну и средњу школу. Већ у четрнаестој почиње да издржава и себе и мајку радећи као учитељева помоћница.
Године 1904. објављује прве песме у локалним новинама користећи разне псеудониме.
Док је радила као учитељица 1906. године упознаје Ромеа Урету, радника на железници. Он се убија 1909. године. Иако су елементи смрти већ прожимали њена дела, ово самоубиство још јаче утиче на њен будући рад. Страствене везе које је водила са неколицином мушкараца и жена оставиле су дубок траг у њеном стваралаштву.
Прво званично признање добила је 1914. године када јој је уручена прва награда националног књижевног конкурса у Сантијагу, за дело „Сонети о смрти“.
Министар образовања Мексика је позива у посету 1922. у оквиру реформе школа и библиотека, са задатком да започне стварање националног система образовања.
Међународна слава коју стиче омогућава јој бројна путовања по Европи и Америци. Током 1925. обилази Бразил, Уругвај и Аргентину. Између 1925. и 1934. живела је у Француској и Италији. Тих година је радила при Лиги Народа и предавала на неколико универзитета у свету.
Од 1932. до своје смрти, као што је чест случај са чилеанским уметницима и интелектуалцима, служила је и као конзул у Напуљу, Мадриду, Петрополису, Ници, Лисабону, Лос Анђелесу, Санта Барбари, Веракрузу, Мексику и Њујорку. На месту конзула у Мадриду често је имала професионалних контаката са једним другим чилеанским нобеловцем и конзулом у Мадриду, Паблом Нерудом.
Била је прва Латиноамериканка којој је додељена Нобелова награда и то 1945. године.
Пред смрт се настанила у Њујорку, где је и умрла од рака 10. јануара 1957. године.

Šutljiva ljubav

Kad bih te mrzila mržnju bih ti dala
Riječima zvučnim, sigurnim i jasnim,
No ja te ljubim, ljubav ne bi stala
U ljudski govor, sjenovit i glasni.

A ti bi htio čuti jecaj boli;
Iz tako mračnog bezdana on se digne
Da njegov vreli mlaz svu snagu proli
Još prije nego do mog grla stigne.

Ja ribnjak sam do vrha napunjeni,
A čini ti se vodoskok sam spori,
I sve je samo šutnja i bol meni
Svirepiji, od same smrti gori!

Tri stabla

Tri stabla oborena
ostadoše na rubu staze.
Drvosjeca ih zaboravio, i razgovaraju,
pritiješnjena ljubavlju, kao tri slijepca.

Sunce sa zapada lije
svoju živu krv u ispucana debla,
a vjetrovi odnose miris
iz njihova otvorena boka.

Jedno, presavito, pruža
svoju beskrajnu ruku s drhtavim lišcem
prema drugome, a njegove rane,
kao dva oka, pune su prošnje.

Drvosjeca ih zaboravio. Doci ce
noc. Ostat cu s njima.
Primit cu u svoje srce njihovu
blagu smolu. Ona ce za me biti kao vatra.
Nijeme i stisnute
dan ce nas zateci kao hrpu bola.

Videti ga ponovo

Zar se stvarno nece ponoviti , nikada? Ni u nocima
ispunjenim trepetajima zvijezda, ili u cistom svjetlu
djevicanskih jutara, ili u žrtvovanim popodnevima?

Nikad, na kraju ogradjenih staza
koje granice sa poljem, ili pored bilo koje
fontane obasjane mjesecinom?


Nikad, ispod zamršenog granja šume gdje,
zazivajuci njegovo ime,docekivah noci?
Niti u pecini koja uzvraca jecaje moje?


O, ne! Samo da mi ga je vidjeti ponovo,bilo gdje -
u malom djelicu neba ili u uzavrelom viru,
ispod spokojnog mjeseca ili u pobješnjelom užasu!


I, zajedno sa njim, biti sva proljaca
i sve zime, isprepleteni u jednom bolnom cvoru
oko njegovog krvlju umrljanog vrata!

Vrhunac

Cas je vecernji, cas koji ostavlja
krv svoju na planinama.

Netko pati u ovom casu;
neka žena, ojadjena, gubi
u ovaj suton jedine grudi
na koje je nekoga privijala.

Postoji neko srce u koje vecer
umace ovaj vrhunac okrvavljeni.

Dolina je vec u tami
i tišinom se puni.
Ali gledaj odozdo kako se planina
pali rumenilom.

Uvijek u ovaj cas ja zapjevam
svoju tužnu, nepromjenljivu pjesmu.
Možda sam ja ona koja vrhove
grimizom kupa?

Prinosim ruku na srce i osjecam:
bok mi krvari.

Smirene reči

U jeku mog zivota meni hita
istina ova ko cvet, sveza, sjajna:
zivot je zlato i zlatkoca zita,
mrznja je kratka, a ljubav beskrajna.
Menjajmo zato u stih nasmejani
linije ove od krvi i zuci.
Siri se cvece bozansko i rani
vetar dah meda u dolini luci.
Sad dobro shvatam onoga ko moli,
jos bolje onog ko gromko zapeva.
Zed je duga, brdo milosti ne voli,
a pred ljiljanom pogled ne okleva.
Oci su nase teske od plakanja,
al' nas potocic na osmeh podseti.
Zbog jedne seve i njenog pevanja,
zaboravljamo da je mucno mreti.
Nikakva muka ne hara mi telom,.
S' ljubavlju zarkom zgasnuse i strasti.
Hrani me oko pod majcinim celom.
Slutim: u blag cu san sa Bogom pasti!

ODSUTNOST

Od tebe moje tijelo kap po kap odlazi,
moje lice odlazi u gluhome ulju;
moje ruke u rastopljenoj živi,
moje noge u dva prašnjava vremena.

Sve odlazi od tebe, sve od nas odlazi.

Odlazi moj glas koji se pretvarao
u zvono, gluho za svakog, osim za nas.
Odlaze moji pokreti što su se upredali
pred tvojim ocima kao tkalacki cunak.
Odlazi moj pogled, koji je nemocan
kada te gleda,brijest i smreka.

Odlazim od tebe sa samim tvojim dahom,
kao vlaga isparavam se iz svoga tijela.
Odlazim od tebe s budnošcu i sa snom.
U tvom vjernom sjecanju vec se brišem
i u tvojoj uspomeni vec sam kao oni
što se ne rodiše u poljima i dubravama.

Da sam krv, kolala bih u dlanovima
tvog rada, u tvojim ustima od mošta.
Da sam tvoja utroba, izgorjela bih
u tvojim koracima, koje više ne cujem,
u tvojoj strasti, koja prolama noc
kao mahnitost osamljenog mora.

Sve od nas odlazi ,sve od nas odlazi

SMIRENE RECI

U jeku mog zivota meni hita
istina ova ko cvet, sveza, sjajna:
zivot je zlato i zlatkoca zita,
mrznja je kratka, a ljubav beskrajna.
Menjajmo zato u stih nasmejani
linije ove od krvi i zuci.
Siri se cvece bozansko i rani
vetar dah meda u dolini luci.
Sad dobro shvatam onoga ko moli,
jos bolje onog ko gromko zapeva.
Zed je duga, brdo milosti ne voli,
a pred ljiljanom pogled ne okleva.
Oci su nase teske od plakanja,
al' nas potocic na osmeh podseti.
Zbog jedne seve i njenog pevanja,
zaboravljamo da je mucno mreti.
Nikakva muka ne hara mi telom,.
S' ljubavlju zarkom zgasnuse i strasti.
Hrani me oko pod majcinim celom.
Slutim: u blag cu san sa Bogom pasti!

KAPI ŽUČI

Ne pevaj, uvek ostaje
u tvom odanom jeziku
pesma koju je trebalo reći.

Ne ljubi, jer ostane uvek,
zbog čudne kletve,
poljubac kome se ne čudiš.

Moli, moli, kako je slatko;
ali, da se neuspelo oglašava
tvoj škrti govor,
to zna sam Otac Naš koji spasava.

I ne prizivaj smrt iz milosrđa
jer će u telu bezmerne beline
ostati jedan živi deo koji će osećati
kamen što te davi
i nezasitnog crva koji te rastače.

PESMA O SINU (odlomak)
U tridesetoj mi slepoočje šara sada

prerano sazreli pepeo smrti. S mojim danom

ko večna polarna kiša kapljući pada

gorčina sa suzom, laganom, hladnom i slanom.

Dok prži plamen bora, smirena, evo, stojim

motreći svoju nutrinu i mislim šta bi bio

moj sin, dete sa umornim ustima mojim,

gorko srce moje i pobede moj glas mio.

—

Blažene mi grudi gde skrivam svoj svet sreće,

blagoslovena utroba u kojoj mi pleme mre!

Lice moje majke svetom hoditi neće

niti njen glas nad vetrom prometnut u mizerere!

Obnavljaće se šuma iz pepela sto puta

i padaće sto puta, pod sekirama, zrela.

Padaće ne da me podigne u mesecu žetvenog plena,

jer sa mnom ulaze moji u noć što traje cela.

I kao da sad plaćam kakav dug il` greh rase,

ko košnicu mi dube bolovi grudi snene.

U svakom trenu što prođe ja živim večne čase;

ko reka k moru, otiču moje gorke vene.

(prevod B. Prelević)

Кад бих те мрзела мржњу бих ти дала
Речима звучним, сигурним и јасним,
Али ја те љубим - љубав не би стала
У говору људи сеновито гласним.

А ти би да слушаш јецај моје боли;
Да из мрачног бездана се дигне
И његов врели млаз сву снагу проли
Још пре него што до мог грла стигне.

Рибњак ја сам до врха напуњени,
А чини ти се водоскок сам спори,
И све је само ћутање и бол мени
Свирепији и од саме смрти гори!

Бакрорез превучен златом,
и у златном реду, два тела
као клупка златаста.

Победничко једно тело које чује
и једно тело победничко које прича
у ливади у којој ништа не говори.

Дисање које у дисање претаче се
и једно лице које подрхтава од њега
у ливади у којој не дрхти ништа.

Сетити се тужног времена
у коме њих двоје уживаху Време
и живљаху њиме ожалошћени.

У сату златних трнова
у коме је Време застало пред прагом
као пси луталице.