Када ме гледаш постајем лепотица
као трава по којој росе теку,
неће познати црте мог знаног лица
високе трске када сиђем на реку.

Стидим се уста која ми туга ломи,
крхкога гласа и колена с грубом снагом.
Сада кад си ме видео, пришао ми,
осетих се јадном и сасвим нагом.

Ниси срео на путу ниједан камен
окупан тако јутарњом светлошћу сненом,
као жену ову ка којој си подигао пламен
погледа свога, опијен песмом њеном.

Ућутаћу да људи у ходу смелом,
пољем корачајући, не препознају
по блеску срећу што ми се зари челом
или по рукама што ми подрхтавају.

Ноћ је, и капи росе травама теку,
гледај ме дуго и нежно збори потом
јер већ сутра, силазећи на реку,
она коју си љубио, оде с лепотом.

Превео: Б. Прелевић

Зар се стварно неће поновити, никада? Ни у ноћима
испуњеним трепетајима звезда, или у чистом светлу
девичанских јутара, или у жртвованим поподневима?

Никад, на крају ограђених стаза
које се граниче са пољем, или поред било које
фонтане обасјане месечином?

Никад, испод замршеног грања шуме где,
зазивајући његово име, дочекивах ноћи?
Нити у пећини која узвраћа јецаје моје?

О, не! Само да ми га је видети поново, било где -
у малом делићу неба или у узаврелом виру,
испод спокојног месеца или у побеснелом ужасу!

И, заједно са њим, бити сва пролећа
и све зиме, испреплетени у једном болном чвору
око његовог крвљу умрљаног врата!