CRTICE O ISTORIJATU MLADIH REPREZENTACIJA SRBIJE: Neočekivane pobede, neostvareni talenti i golovi u 90. minutu

Izvesna euforija koja je zahvatila fudbalsku javnost nakon sjajnih rezultata izabranika Veljka Paunovića odlična je prilika za jedno kratko podsećanje, ali i upozorenje.


U pobedi se ne uznesi, u porazu... kako već ono ide.

Jer, prisetimo se, kadetske, omladinske, mlade... selekcije Srbije (prethodno SCG) su u poslednjih desetak godina zabeležile daleko veće uspehe od svojih seniorskih parnjaka. Polufinala i finala omladinskih selekcija nisu bila retkost, a rezultati koji su nam donosili nadu u budućnost srpskog fudbala bili su tako česti da je neverovatna činjenica da su praktično svi ti igrači nekako tonuli u prosek pri prelasku u seniorsku konkurenciju, a čak i kad bi napravili solidne klupske karijere, to se slabo odražavalo na rezultate seniorske selekcije. Stoga, prisetimo se kratkog istorijata naših mlađih selekcija od ukidanja sankcija SR Jugoslaviji 1994. naovamo.

Pre svega, zanimljivo je napomenuti da uspesi u mlađim kategorijama koincidiraju sa neuspesima starijih i obratno. Naime, dok je naša seniorska reprezentacija bila relativno respektabilni redovni učesnik najvećih takmičenja, mladi su bili u potpunom rasulu. Devedesete su bile crna rupa omladinskih kategorija. Iz tog perioda ostalo je u pamćenju hapšenje naših omladinskih reprezentativaca zbog krađe u tržnom centru u Austriji (uz posledičnu suspenziju omladinske reprezentacije iz sledećeg kvalifikacionog ciklusa), zatim tragična sudbina supertalentovanog Čabe Hanđe, koji je za vreme jednog omladinskog turnira ispao kroz prozor hotelskog WC-a i ostao invalid, dok sa sportskog stanovišta taj period najbolje oličava katastrofalan poraz od 6:2 u Beogradu generacije u kojoj su igrali Ognjenović, Pjanović, Saša Ilić i Pantelić od Hrvatske iz koje, sem Jerka Leka i Pletikose, praktično niko nije postao reprezentativac. Takav rezultat objašnjiv je, međutim, imenom selektora (Milovan Đorić), ali i sveopštom nebrigom koja je (i) devedesetih vladala u FSJ (bilo je to doba kad su se pripreme seniorske reprezentacije za Evropsko prvenstvo obavljale po opskurnim turnirima u Kini). Sveukupno, tad se moglo pretpostaviti da budućnost ne nosi ništa dobro. I tako je i bilo. Seniorska reprezentacija sačinjena od igrača koji u omladinskim kategorijama nisu postigli ništa, propustila je SP 2002 i EP 2004.

Ipak, upravo 2004. došlo je do prvog velikog uspeha mlade reprezentacije. Dogodilo se nešto dotad nezamislivo. Ne samo da su se mladi kvalifikovali na U-21 Evropsko prvenstvo, nego su stigli i do finala i, samim tim, Olimpijskih igara u Atini. Iako su te Olimpijske igre ostale upamćene po prvoj katastrofi od Argentine i po dan-danas viralnom penalu u utakmici protiv Tunisa.

Bio je to ipak početak velikog broja uspeha mladih reprezentacija, koje će uslediti. Hajde da se podsetimo najupečatljivijih trenutaka naših mladih selekcija u poslednjih desetak godina. Napisaću ovo u nabacanim crticama, tekst će namerno biti haotičan, jer su sećanja uvek takva, ali i zato što u ovom slučaju, kad se na taj način saberu na jedno mesto, stvaraju koherentnu priču.

- Pre svega, ono što je direktno izazvalo ovaj tekst bio je meč osmine finala Svetskog prvenstva protiv Mađarske. Sticaj neverovatnih okolnosti, kombinacija drame i slučajeva kojih bi bilo mnogo i za deset utakmica, dovela nas je do trijumfa nad Mađarskom. Bilo je tu svega – da je u pitanju film, rekli bismo da su preterali – gol toliko prozivanog Šaponjića u poslednjem minutu, crveni karton, autogol (opet u poslednjem minutu) Mađara koji nije ni trebalo da igra ovo prvenstvo, ali mu je Fudbalski savez Mađarske, velikodušno i nadasve glupo, oprostio četvoromesečnu suspenziju koju je dobio u februaru zbog pljuvanja sudije. Scenario za film je tu, ali neka snimanje sačeka kraj ovog prvenstva. Ipak, ova priča nas tera da se vratimo unazad i prisetimo da su nekako utakmice naših mlađih kategorija nekako po pravilu bile uzbudljive i nesvakidašnje. Ali onako, baš uzbudljive i baš nesvakidašnje.

- Imajmo, inače, na umu da je ova reprezentacija već dva puta u ovom ciklusu postizala golove u poslednjim trenucima – Maksimović protiv Turske u kvalifikacijama za EP (taj gol nas je praktično poslao na EP), a potom Mandić protiv Bugarske na samom prvenstvu. Taj gol nas je istovremeno kvalifikovao za Novi Zeland i poslao u polufinale, u kome smo od Portugala otpali na penale. Videćemo, međutim, da ni penala ni golova u poslednjim sekundama nije falilo u novijoj istoriji naših mladih reprezentacija.

- Imajmo na umu i to koliko mladih nada nije ispunilo očekivanja na prelasku u seniorsku karijeru. Uzmimo za primer Borka Veselinovića, najboljeg strelca U-19 Evropskog prvenstva 2005, ili Danijela Aleksića, čija se karijera nikako ne može smatrati propalom, ali se možda više očekivalo od najboljeg igrača U-17 Evropskog prvenstva 2008. Ta njihova priznanja pokazuju da su imali/i dalje imaju talenat, ali da možda samo nisu imali dovoljno sreće da budu u državi gde bi se taj talenat kvalitetno izbrusio.

- Sa druge strane, postojali su i talenti za čije postojanje možda ne bismo ni saznali da nije bilo uspeha mlade reprezentacije. Zoran Tošić je primer igrača koga je mlada reprezentacija stvorila – od anonimnog igrača Banata do A reprezentacije i odlaska u Mančester Junajted prošlo je tek nešto više od godinu dana, a upravo EP 2007. i polufinalni trijumf nad Belgijom (Onom Belgijom sa Miralašom, Felainijem, Vitselom i Vermalenom) ga je stvorilo. Bez tog turnira njegova karijera skoro sigurno ne bi išla u istom pravcu. Slično je bilo i sa anonimnim fudbalerom Košica koji je 2009. pokazao neverovatnu tehniku, brzinu, prodor i dribling protiv Italije sa Balotelijem, Markiziom, Abateom... Tada su mnogi u Srbiji prvi put čuli ime Nemanje Matića. Prvenstva mlađih kategorija mogu nam otkriti bisere za koje nismo ni svesni da ih imamo.

- Da se posvetimo malo onim tako čestim nesvakidašnjim momentima u istoriji nastupa naših mlađih selekcija na prvenstvima Evrope (svetska prvenstva su nas dosad uglavnom zaobilazila). Jedan od najnezaboravnijih, prvi u nizu golova u poslednjim trenucima koji su krojili sudbinu reprezentacije, bio je onaj Miloša Marića na U-21 Evropskom prvenstvu 2004. Prethodno je u grupnoj fazi Ivanović protiv Hrvatske dao prvi od velikog broja pobedonosnih golova po kojima će postati poznat kao bek koji rešava utakmice. Posle uspešnog prolaska grupne faze, usledilo je polufinale protiv Švedske, u kome je ujedno na talonu bio i plasman na Olimpijske igre. Naime, to prvenstvo je bilo kvalifikaciono za OI 2004. i prve tri ekipe su obezbeđivale plasman. Kada je delovalo da je poraz od Šveđana neminovan i da će se morati u meč za treće mesto, Marić je u nadoknadi vremena odapeo fantastičan projektil sa 17-18 metara iskosa s leve strane, što je bacilo protivnika u nokdaun. Nokaut je usledio u penal-seriji. Odlučujući penal je ponovo iskoristio Marić, poslavši SCG na prve OI od 1984. U finalu je Italija bila nepobediva, ali smo bili ubeđeni da u Mariću dobijamo velikog igrača. Njegova karijera, mada solidna, ipak nije opravdala ta očekivanja. Marić je odigrao nekoliko utakmica u seniorskoj reprezentaciji (poslednju 2005), da bi zatim karijeru proveo na liniji Olimpijakos-Župiler liga.

- Pitanje je koliko je Marićev gol suštinski doneo sreću našem tadašnjem mladom timu. Naime, iako je plasman na OI doživljen kao ogroman uspeh, većina igrača koji su ga obezbedili nije dobila dozvole klubova da učestvuje na OI. Ekipa skupljena s koca i konopca je na OI, kao što gore rekoh, služila kao kanta za napucavanje i za stvaranje urnebesnih video klipova. Golman Nikola Milojević bio je posebno tragična figura. Nakon sjajnog nastupa na Evropskom prvenstvu, bio je pred potpisivanjem ugovora sa CSKA iz Moskve. Međutim, nakon katastrofe na OI, od ugovora nije bilo ništa. Milojević je ostvario solidnu karijeru u JSL, ali ostaje osećaj da su mu te Olimpijske igre preokrenule karijeru na pogrešnu stranu. Nekada sitne stvari načine krupne posledice. I to treba da imamo na umu.

- Da ne bude da su one mlađe među mlađim kategorijama potpuno van radara (mada je to i očekivano), samo da napomenem da je timsku igru i fudbalski duh moguće pokazati i sa 16-17 godina. Možda najveći uspeh naše U-17 reprezentacije u ovom periodu bio je jedan gol protiv Moldavije. Iako zvuči krajnje nereprezentativno, uopšte nije. Za razliku od svojih starijih kolega koji su postajali viralni po zlu, ta reprezentacija (1996. godište i mlađi, neki od njih sad igraju na Novom Zelandu), izvela je jednu od najzanimljivijih timskih akcija pri izvođenju kornera koje je internet video, a koju je Andrija Živković krunisao golom. Igranje za mlađe kategorije Srbije može vam doneti i planetarnu slavu, ako je sudeći po broju pregleda koje snimak tog gola na youtube-u ima.

- Možda najveći preokret u skorijoj istoriji srpskog/srpsko-crnogorskog/jugoslovenskog fudbala dogodio se u jednoj utakmici mladih selekcija. Naime, iako se može govoriti o utakmicama Partizan-QPR ili, skorije, Crvena zvezda-Dinamo Tbilisi, trijumf mlade reprezentacije nad Švedskom 2006. svakako je bio nešto najneverovatnije što je srpski fudbal bio sposoban da priredi. U pitanju je bio dvomeč baraža za plasman na EP. U prvom meču, u Novom Sadu, Švedska je postigla golove u 4. i 9. minutu. Na kraju je bilo 0:3. Odlazak u Švedsku je trebalo da bude običan besmislen i donekle ponižavajući izlet. Međutim, dogodilo se čudo. Ekipa u kojoj su bili Mrđa, Krasić, Milovanović, Basta... u 11. minutu je vodila 0:2 a do poluvremena je anulirala prednost Šveđana. Na kraju je bilo 0:5, a ostala je upečatljiva scena kako dvostruki strelac Babović, nakon izmene, na klupi grli Krasića i viče "Nisu verovali u nas! Nisu verovali!" Na samom prvenstvu, Dejan Milovanović je golom sa 20 metara doneo pobedu nad Italijanima (Milovanoviću, inače, to nije bio jedini put da pobeđuje Italijane, pošto je i u kvalifikacijama 2003. doneo pobedu 1:0 nad istim protivnikom, a da ne pominjemo da je i protiv Kjeva postigao izvanredan gol – golovi protiv Italijana su verovatno kruna Milovanovićeve karijere). Nakon pobede nad Italijom usledio je trijumf nad Češkom, golom Boška Jankovića, ponovo u nadoknadi vremena, kao i toliko puta kad su naše mlade selekcije u pitanju, a zatim i pomenuti trijumf nad budućim belgijskim superstarovima i plasman na OI u Pekingu. Zanimljivo je da, što se tiče Olimpijskih igara, ama baš bukvalno ništa nismo naučili iz iskustva od pre četiri godine, tako da se ponovila priča iz Atine – finalisti U-21 Evropskog prvenstva 2007. su naprasno postali nesposobni da igraju pred OI u Pekingu, tako da su, u komičnom spletu okolnosti, dva od tri igrača starija od 23 godine, koliko je na OI dozvoljeno, bili tada već zaboravljeni Miljan Mrdaković i Aleksandar Živković, koji su u reprezentaciju ušli kao igrači Šandonga, odnosno jedini koji su bili voljni da igraju u Kini – jer su u Kini već živeli. Da sve bude zabavnije, Živković je u tom timu, iako znatno stariji od saigrača, vidno odskakao srčanošću i požrtvovanjem. Rezultat je, ipak, bio skoro isti kao 2008. – poslednje mesto u grupi i opravdanje Tomislavu Karadžiću da otpusti Miroslava Đukića s mesta selektora seniorske reprezentacije. Đukić, paradoksalno, uopšte nije trebalo da bude selektor olimpijske reprezentacije, pošto je u međuvremenu preuzeo A tim, ali nije bio nikog drugog, pa je on ostao da sa ekipom koju je godinu dana ranije odveo do finala završi i taj poslić po imenu Olimpijske igre.

Rezultat je bio razočaravajuć i potpuno lišen smisla – Đukiću je neuspeh sa olimpijskom reprezentacijom dat kao opravdanje za otpuštanje sa mesta selektora seniora, koje nije vodio ni u jednoj zvaničnoj utakmici. FSS 1 - Zdrav razum 0.

- Verovatno najgore, ali, paradoksalno, i jedno od uspešnijih izdanja naše mlade reprezentacije, bilo je ono iz 2006. U "grupi smrti", sa Francuskom, Nemačkom i Portugalom, naši su uspeli da pobede Portugal i, uz poraz od Nemačke, u poslednjem kolu računaju šta im je potrebno za prolaz dalje. Poraz od Francuske u poslednjem kolu bi nas eliminisao u svakoj računici, izuzev u slučaju pobede Portugala nad Nemačkom jednim golom razlike. Jalovom i bezidejnom igrom, kao da su se već predali, naši su, naravno, izgubili od Francuza, dok u meču Portugal-Nemačka, koji se igrao istovremeno, nije bilo golova. Naša ekipa je ovim porazom već bila praktično eliminisana, pa je komentator Aca Stojanović, u činu pravednog revolta, u poslednjim minutima krenuo da poput radio reportera prenosi meč Nemačka-Portugal. Sa poslednjim zviždukom na meču Srbija-Francuska, razočarani Stojanović odjavio se iz prenosa.

Već je počeo propagandni program, kad se, van svakog protokola, u pola reklame začuo njegov unezvereni glas. "MUTINJO!!! MUTINJO!!!!!!" Još jedan trijumf u nadoknadi vremena, ko zna već koji, za našu mladu reprezentaciju i odlazak u finale. Ovog puta ne zahvaljujući nema, nego zahvaljujući jednom Portugalcu. Ipak, ovaj poklon-prolazak nije probudio našu reprezentaciju. Polufinalna utakmica SCG-Ukrajina bila je, bez ikakve sumnje, najdosadnija fudbalska utakmica koju sam u životu gledao. Čak su i penali bili dosadni. I otpali smo na kraju, treba li napominjati.

- I da se na kraju vratimo reprezentaciji koja je u nedelju pobedila SAD.

Generacija rođena 1994. osvojila je U-19 Evropsko prvenstvo 2013. Na tom prvenstvu, u osvajanju titule su učestvovali i neki od igrača rođeni 1995, koji igraju na SP na Novom Zelandu – Gaćinović, Milinković-Savić, Rajković... Jasno je da igrači koji u tri godine učestvuju u osvajanju Evropskog prvenstva, polufinalu sledećeg Evropskog prvenstva i, za sada, četvrtfinalu Svetskog prvenstva, imaju talenat kome je nebo granica. Istovremeno, na drugom kraju sveta, uskoro počinje U-21 Evropsko prvenstvo za igrače rođene 1992. i kasnije, na kome će naša ekipa biti desetkovana otkazima. U pitanju je ponovo kvalifikacioni turnir za Olimpijske igre. Stalno nam generacije u mlađim kategorijama priređuju ogromne radosti i stalno uspevamo da te radosti pretvorimo u gorak ukus i rezigniranost kada uspehe mlađih kategorija treba pretvoriti u nešto konkretno.

Tako da na kraju svih, kako uspeha, tako i neuspeha mlađih kategorija ne možemo da stavimo tačku nego tri tačke ili znak pitanja. Hoće li ova generacija, kao i tolike prethodne, izgubiti bitku sa prelaskom u seniorski fudbal?

Hoćemo li uspeti da se plasiramo na Olimpijske igre, najveću manifestaciju na svetu? Hoćemo li tamo ponovo otići da se brukamo i obezbeđujemo materijal za youtube šaljivdžije? Ima li u FSS ikoga svesnog šta treba činiti sa mladim fudbalerima ili samo na njih gledaju kao na vreću sa znakom dolara? Kada će se svi ti milovani đorići skloniti iz srpskog fudbala? Bojim se da znam odgovore na sva ova pitanja, ali želim da verujem da ima šanse da ćemo nekako iskočiti iz šablona, iz sistema koji izvanredno uspeva da talente pretvori u mediokritete i da učini da za svaku seniorsku reprezentaciju (koju, je li, čine dojučerašnji juniori) ubrzo krenemo da pričamo „penzionišite bre ove babe, treba samo ubaciti ove klince u seniorsku reprezentaciju“.

Dok i njih ne potrošimo za koju godinu i tako opet, i opet, i opet, zauvek u začaranom krugu nada i razočaranja, jer ne umemo da učimo iz sopstvenih grešaka.

- Srećno momci, trebaće vam.




sportske.net

TAKO SE BORI ZA SRBIJU "Orlići" dramatičnim penalima do polufinala SP!


To može samo fudbal, to može samo Srbija! "Orlići" su u polufinalu Svetskog prvenstva za igrače do 20 godina! Posle 120 minuta bez golova i neverovatne drame na penalima, izabranici Veljka Paunovića su sa 6:5 (0:0, 0:0) pobedili selekciju SAD i za finale će igrati protiv senzacije zvane Mali.


"Orlići" su pokazali kako se igra za nacionalni tim, vratili nadu da nismo zaboravili šta je to dobar, borben, atraktivan i kvalitetan fudbal i ujedno su napravili ogroman uspeh. Najveći poslednjih godina - igraće za svetsku medalju na Novom Zelandu!


Zbog njih ljudima u Srbiji nije teško da se bude u cik zore i budu uz televizore, jer su svi od golmana, kapitena Predraga Rajkovića do poslednjeg igrača na klupi to zaslužili. Oni ne igraju fudbal kako to Srbi rade poslednjih 15 godina, koliko na primer nismo igrali na Evropskom prvenstvu za "velike", već nekako drugačije.


Nove nade srpskog fudbala su osim uvodnog poraza od Urugvaja, pobedama nad Malijem i Meksikom kao prve izašle iz grupe "smrti" i u osmini finala napravile pravo čudo protiv Mađarske (2:1).


A, onda su protiv Amerikanaca pokazali znanje, strpljenje i čelične živce - jednostavno, da imaju šampionsku krv! Za finale će igrati protiv čudesnog Malija, koji je takođe na penale eliminisao favorizovanu Nemačku.



Blic.

Zbog ovog snimka Orlići će izginuti na terenu u polufinalu SP !

"Sve što želimo od reprezentacije je da igra za Srbiju", navodi se u ovom zanimljivom video snimku.

ŠAPONJIĆ JUNAK Srbija u finalu Mundijalita protiv Brazila!




Fudbaleri Srbije igraće u finalu Svetskog prvenstva protiv Brazila za igrače do 20 godina! "Orlići" su došli na korak od sna, pošto su u polufinalu posle velike borbe i produžetaka savladali vršnjake iz Malija sa 2:1, golom Ivana Šaponjića iz 101. minuta.


Izabranici Veljka Paunovića su partijama i ponašanjem na šampionatu na Novom Zelandu sve oduševili, pokazali kako se bori za nacionalni tim i vratili veru u fudbal, da znamo da ga igramo posle godina neuspeha.


"Orlići" su već jednom savladali Mali, u grupnoj fazi Mundijalita kada je bilo 2:0, golovima Sergeja Milinković-Savića i Staniše Mandića. Pored uvodnog poraza od Urugvaja, redom su padali Meksiko za kraj grupne faze, a potom Mađarska posle produžetaka i SAD nakon dramatičnih penala.


I treći put zaredom morala je Srbija u produžetke. Odigrali su "orlići" odlično prvih pola sata, poveli preko Živkovića posle sjajne akcije već u četvrtom minutu i onda je došlo do pada koncentracije i snage, što je fizički izuzetno spremni protivnik iskoristio da izjednači.


U dodatnih pola sata u junaka je izrastao Ivan Šaponjić, pogotkom u 101. minutu posle kornera za kraj senzacije zvane Mali i za Srbiju u velikom finalu.


Bajka je nastavljena i kraj, kakav god da bude, biće fenomenalan - u subotu od sedam ujutru protiv Brazila, koji je deklasirao Senegal sa 5:0.


Blic.

JA TE VOLIM SRBIJO Ovako su "orlići" podigli pehar svetskog prvaka


"Ja te volim Srbijo" odjekuje Novim Zelandom, gde je omladinska fudbalska reprezentacija Srbije osvojila titulu prvaka sveta.


Uz ovu pesmu su "orlići" podigli pehar namenjen pobedniku Mundijalita, posle pobede nad Brazilom sa 2:1 u produžecima, zahvaljujući golu Maksimovića u 118. minutu.

Emocije su preplavile sve izabranike Veljka Paunovića, nagrađene za nadljudske napore u četvrtim uzastopnim produžecima, a nisu mogli da ih sakriju ni brojni navijači, niti neutešni igrači petostrukih prvaka sveta.



Blic.

Rajković golman turnira, Milinković-Savić dobio "Bronzanu loptu"


Golman omladinske fudbalske reprezentacije Srbije Predrag Rajković dobio je "Zlatnu rukavicu" na Svetskom prvenstvu, a Sergej Milinković-Savić "Bronzanu loptu", kao treći najbolji pojedinac turnira.

Iako je Srbija pobedila Brazilce u finalu Mundijalita, "Zlatna lopta" nije došla u ruke jednog od "orlića". To priznanje dobio je Adama Traore, reprezentativac Malija i igrač francuskog Lila.


"Srebrna lopta" pripala je Brazilcu Danilu, a "Bronzana" Milinković-Saviću, dok je, očekivano, Rajković najbolji golman turnira.

Blic.

Nezaboravan doček "orlića" na balkonu Skupštine, svetski prvaci pozdravili Srbiju!


Otvoreni autobus sa prvacima sveta pošao je u 18.30 časova iz Kuće fudbala u Staroj Pazovi i autoputem je stigao do Beograda, pa je gradskim ulicama došao do balkona Skupštine grada gde su proslavili čudesan uspeh, a dočekala ih je neverovatna masa sunarodnika koji su sa "orlićima" proslavi zlato i uspeh na Novom Zelandu.


U 18.30 časova autobus je krenuo iz Stare Pazove, a prošao je autoputem sve do isključenja kod Kombank arene i ulice Antifašističke borbe.


Zlatne "orliće" su građani imali priliku da pozdrave u Bulevaru Zorana Đinđića, pa ulicom Milentija Popovića do Ušća i onda preko Brankovog mosta odakle stižu pred Skupštinu grada Beograda.


Ljudi su počeli da se okupljaju još oko 18 časova, a kod Skupštine grada Beograda već je bila velika gužva, kao i po ulicama prestonice. Negde oko 19 časova, unuk i deda su imali jednu poruku za "orliće":


Morate priznati da je prelep prizor! Sa druge strane, omladinska selekcija Srbije prošla je pored "zapadne kapije" gde su se ljudi skupili na nadvožnjaku odakle su imali prelep pogled na otvoreni autobus koji je naišao sa zlatnim "orlićima".


Potom, desio se i incident u kojem su se dve grupe mladića potukli u prvim redovima, ali strasti su se ubrzo smirile. Do 19.30 časova plato je bio skroz popunjen do republičke Skupštine, tako da su "orlići" svakako na pravi način dočekani u glavni grad Srbije.

Nakon uvodnih reči, pred građane Srbije izašao je stručni štab, a onda i selektor "orlića" Veljko Paunović koji je dobio neverovatne ovacije. Nakon toga, igrači su redom izlazili i otpozdravljali sugrađane koji su bili u transu. Nakon toga, dečiji hor "Čarolija" je, uz podršku svih prisutnih, otpjevao himnu Srbije "Bože pravde".


Prisutnima se obratio Paunović koji se zahvalio na podršci, nakon toga je Andrija Živković pozvao masu da zapeva sa šampionima, dok je kapiten Predrag Rajković poveo navijačenje: "Sad si uz'o trofej Paune!".

Ponovo je mikrofon preuzeo Paunović koji je otkrio neke tajne iz svlačionice i kako smo došli do uspeha, a posle pesme repera Beletija, "orlići" su sa balkona bacali lopte i nastavili sa skandiranjem imena svog selektora.


Pri kraju nezaboravnog dočeka ispred Skupštine grada Beograda, igrači su nastavili da pevaju zajedno sa sunarodnicima "Igraj i pobedi, ponosno se vrati", dok su zaključne reči bile zahvalnosti i otpozdrav Srbiji.


Blic.

Porodica Srđana Babića iz Banjaluke uz suze radosnice primila je najljepšu vijest.
Otac Milanko, koji je bivši i fudbaler, ne krije ponos što je njegov sin Srđan dio generacije koja je svoje ime zlatnim slovima urezala u istoriju srpskog fudbala.
“Osjećaj je fenomenalan. Kao roditelj sam srećan i presrećan”, kaže otac novog svjetskog šampiona Srđana Babića, Milenko.
„Ovo je nešto za šta vrijedi živjeti. Jednom u životu se ovakve stvari dešavaju“, kaže ponosno Srđanova majka Vesna.

I Trebinje je grad u Republici Srpskoj koji je danas bio ponosan što je jedan njegov stanovnik dio pobjedničkog tima. Mijat Gaćinović jedan od najboljih igrača Super lige Srbije.
“Biti majka svetskog prvaka je zaista nešto što smo svi sanjali. Kada je Mijat počinjao da trenira, sa 5 godina, ovo mu je bio san. Danas u njegovi snovi ispunjeni, a samim tim i naši”, prepuna je utisaka Zagorka, majka veznog igrača Vojvodine i buduće zvijezde Mijata Gaćinovića.

I Bijeljina ima još jedan razlog više za slavlje, jer je na Novom Zelandu, imala svog predstavnika mlađanog Miladina Stevanovića iz Donjih Zagona. Posebnu radost i emocije koje se ne mogu opisati riječima osjeća majka.
„Vrlo sam ponosna zbog njega, jer znam koliko mu to znači, koliko to voli. Svi smo ponosni na njega“, poručila je za BN TV majka svjetskog prvaka iz Semberije Miladina Stevanovića, Snježana.

BN TV