Igre slicne fudbalu postojale su jos pre 2000 godina u Kini, Grckoj i Rimu, a takodje slicne igre poznate su od davnina Eskimima i americkim Indijancima. U Engleskoj je bio zabranjivan zakonom od strane njihovih kraljeva 1200-te i 1300-te godine zbog prevelike grubosti i povreda pa je tako tek 1857. godine u Sefildu u Engleskoj osnovan je prvi fudbalski klub dok se 1863. godina se moze smatrati rodjenjem modernog fudbala, kakvog ga danas znamo, kada je u Engleskoj osnovan Londonski fudbalski savez i objavljena pravila igre.

Ova asocijacija 1885. god. po prvi put priznaje profesionalne igrace, a Londonska fudbalska asocijacija 1871. godine organizuje prvo kup takmicenje, a vec sledece godine je odrzana prva medjunarodna fudbalska utakmica izmedju Engleske i Skotske.

Od 1930. godine FIFA organizuje svijetsko fudbalsko prvenstvo nacionalnih reprezentacija i prvo je odrzano u Urugvaju koje je osvojio domacin.

S vremenom su nastajala i druga fudbalska takmicenja kao sto su Evropsko prvenstvo, Africko, Americko, a nesto kasnije i Azijsko prvenstvo. U evropi je osnovana UEFA 1937. godine. Prvo evropsko prvenstvo odrzano je 1942. godine u Francuskoj. Tokom svoje istorije fudbalska pravila su polako usavrsavana. Npr. uvodenje pravila izmjene igraca bilo je uvedeno 1977. godine na prvenstvu u Meksiku, uvodenje pasivnog ofsajda, cetvrtog sudije i mnoga druga pravila koja su bila olaksanje posla sudijama i igracima. Slijedece svijetsko prvenstvo odrzava se u Njemackoj. Ucestvovace 32 zemlje sa 6 kontinenata i svima je cilj da osvoje pehar. Favoriti ovog svijetskog prvenstva su Brazil, Argentina, Francuska, Engleska i domacin Njemacka.

Fudbal na nasim prostorima je poceo 1896. godine sa donosenjem prve fudbalske lopte u Beogradu, a prvi oficijalni fudbalski klub je osnovan 1903. u Beogradu pod imenom Soko. Jednu godinu kasnije osnovana je FIFA-Federation Internationale des Football Associations- Medjunarodna fudbalska federacija, a 1919. godine osnovan Jugoslovenski fudbalski savez koji postaje clanom FIFA 1921. god.


Smatra se da su prvi oblici atletike postojali još u Egiptu pre 4000 godina. Reč atleta potiče od starogrčke reči „athlos“ što znači takmičenje, a „stadion“ označava grčku jedinicu mere za dužinu i iznosi približno oko 180m.

Krajem 17. i početkom 18. veka u Engleskoj je nastala savremena atletika. Atletika je bila zastupljena i na prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. Međunaradna atletska federacija (IAAF) je osnovana 1912. u Stokholmu. Od 1930. godine održava se Evrposko prvenstvo u atletici, takođe je i na programu od prve letnje Univerzijade 1953. Od 1983. se održavaju i Svetska prvenstva u atletici.

Redosled nadmetanja na atletskim takmičenjima se određuje žrebom. Ukoliko sportista zakasni bez određenog razloga, može biti diskvalifikovan. Atletičari su u obavezi da nose šorts, majicu ili triko koji moraju biti čisti i neprozirni. Takođe, moraju nositi i oznaku sa startnim brojem. Mogu biti bosi (osim u takmičenjima koji se održavaju po javnim putevima kao npr. maraton) ili u jednoj ili obe patike. Obuća mora biti lagana i izdržljiva sa najviše 11 eksera na svakoj patici da bi bolje prijanjala na stazu.


Košarka je jedan od sportova sa najkraćom istorijom pošto je nastala tek krajem 19.-og veka u SAD. Dr Džejms Nejsmit izmislio je košarku u decembru 1891. kao dvoransku igru da bi održao studente YMCA-a u formi tokom zimskih meseci u Springfildskom koledžu u Masačusetsu. Igra je 1893. prvi put prikazana u Evropi.

Prvi put se na Olimpijskim igrama pojavila 1936. u Berlinu, a godinu dana pre toga je Međunarodna košarkaška federacija organizovala prvi Evropski šampionat. Širu popularnost košarka je doživela nakon Drugog svetskog rata. Ženska košarka se takođe razvijala u međunarodnim okvirima i na Olimpijskim igrama se pojavila prvi put 1976. Dok je u takmičarskom smislu košarka veoma pažljivo regulisana, za svakodnevnu zabavu su se razvile brojne varijacije.Postoje ograničenja u tome šta se sa loptom može činiti. Lopta se može prenositi po terenu tapkanjem (driblingom) ili dodavanjima između saigrača. Igrač koji prenosi loptu mora je tapkati sa gornje strane, ne sme se kretati obema nogama istovremeno, ili hvatati loptu u trku. Grublji fizički kontakt (faul) nije dozvoljen, i u tom slučaju sudija dodeljuje loptu sa strane ili slobodna bacanja za fauliranog igrača.Utakmica se sastoji od četiri perioda u trajanu od po deset minuta. Po dva minuta traju pauze izmedju prve i druge četvrtine (prvo poluvreme), odnosno treće i četvrte četvrtine (drugo poluvreme), dok pauza između poluvremena traje deset minuta. Koš postignut iz igre donosi 2 poena, odnosno 3 poena ako je postignut van linije od 6,25 metara. Pogodak iz slobodnog bacanja vredi 1 poen.

Zvanične međunarodne utakmice odigravaju se na terenima dimenzija 28×15 metara, sa koševima na oba kraja koji su postavljeni na visinu od 3,05 metara i 1,2 metra udaljeni od osnovne linije terena.Zahvaljujući svojim pravilima, košarka se razvila u vrlo dinamičnu, napadačku igru s loptom. To je timski sport u kome dva tima sastavljena od po pet igrača pokušavaju da postignu što više poena ubacujući loptu u protivnički koš. Tokom vremena košarka je razvila uobičajene tehnike šutiranja, dodavanja i vođenja, kao i pozicije igrača i napadački i obrambeni mehanizam. Dok se uobičajena takmičarska košarka odvija pod strogim i tačno određenim pravilima, razne varijacije košarke učinile su košarku bližu igračima i s manjim brojem pravila. Košarka je jedan od najgledanijih sportova na svetu. Dok je takmičarska košarka isključivo dvoranski sport koji se odvija na terenu za košarku, manje regulisane vrste košarke mogu se igrati i kao sport na otvorenom, na podlogama različitim od parketa, koji je standard za takmičarsku košarku.

Odbojka je nastala 1895. kada je Viliam Morgan spojio elemente košarke, bejzbola, tenisa i rukometa. Morgan je prvo igru nazvao „mintonette“ ali je kasnije promenio ime da bi naglasio trenutak kada se lopta volej udarcem prebaci preko mraže. Kada je dospela u međunarodnu YMCA mrežu, odbojka se brzo širila svetom. Kanada je preuzela odbojku 1900., Kuba 1906., Japan 1908., Kina 1911. Tokom Drugog svetskog rata američke trupe su odbojku odnele u Evropu. Posebno dizajnirana lopta ulazi u upotrebu 1900., a igra sa po šest igrača u polju postaje standardna od 1918. Odbojka na plaži nastala je na plažama Santa Monike i Kalifornije u dvadesetim godinama prošlog veka. Prva odbojkaška federacija osnovana je 1922.u Bugarskoj i Čehoslovačkoj. Sastanak u Parizu doveo je do formiranja Međunarodne odbojkaške federacije (IVF) 1947. Svetsko prvenstvo za muškarce, prvi put je održano 1949, a u ženskoj konkurenciji 1952.godine.
Prostor za igru čine teren i slobodna zona. Pravougaonog je oblika i simetričan, sa terenom dimenzija 18mx9m, koji okružuje slobodna zona minimum 3m široka u svim pravcima. Slobodan prostor za igru je prostor iznad terena u kome nema nikakvih prepreka najmanje 7m iznad podloge na kojoj se igra. Mreža je postavljena vertikalno iznad centralne linije i njen se vrh nalazi na 2,43m za muškarce, odnosno, 2,24m za žene.
Sve ekipe na takmičenjima sačinjene su od najviše 12 igrača, selektora, pomoćnika selektora, jednog trenera i jednog fizioterapeuta. Set osvaja ekipa koja prva osvoji 25 poena. Ako je rezultat nerešen 24-24, igra se nastavlja dok jedna ekipa ne povede sa dva poena razlike, i tako osvoji set. Pobednik mora osvojiti tri seta, a eventualni peti set dobija ekipa koja prva osvoji 15 poena sa najmanje dva poena razlike.



Игре сличне рукомету постојале су још у древној Грчкој и описао их Хомер у својој Одисеји. Обзиром да су трчање, скакање и бацање (лопте) основна кретања код људи вероватно су сличне игре постојале и много пре. Једно је сигурно да је рукомет у форми савременог спорта настао у Данској.

Учитељ Холгер Нилсен је у граду Ордрупу 1898. године увео у школски програм игру са 7 играча која се играла у дворани. Из Данске игра спроширила на Шведску и Немачку. Швеђани су први употребили назив рукомет (handball) 1910. године. Игра се због климатских услова играла у затвореном простору и имала по 7 играча, док је у Немачкој преовладао велики рукомет који се играо на отвореном простору и где је екипу чинило 11 играча. Професор високе школе за физичко васпитање, Карл Сенелц је 1919. године у Немачкој увео велики рукомет.

1928. године је у Амстердаму основана Међународна аматерска рукометна федерација (IAHF), која је престала да делује 1939. године. У том периоду 1936. године велики рукомет је први и једини пут био увршћен у програм Олимпијских игара у Берлину (освајач златне медеље била је репрезентација Немачке), а затим и 1938. године одржано је Светско првенство у великом и малом рукомету.
После II светског рата 1946. године у Копенхагену, у Данској основана је Међународна рукометна федерација – IHF (Internationale Handball Federation).Рукомет се на нашим просторима појављује између два светска рата прво као хазена, која је слична рукомету и играла се у Чехословачкој. 1949. године основан је Рукометни савез Југославије. Од 1953. године играју се првенства Југославије у малом рукомету и у мушкој и у женској конкуренцији, док се Куп такмичење одржава од 1955. године. Велики рукомет код нас је престао да се игра 1958. године.

Од 1972. године на Олимпијским играма у Минхену рукомет је редовно на програму игара.

Развој великог рукомета.Прва правила великог рукомета саставили су и 29.10.1917. године објавили Немци Макс Хајсер, Карл Шеленц и Ерих Кониг, док је прва међународна утакмица у великом рукомету мушких екипа одиграна 13.09.1925. године у Немачкој између репрезентација радничких, гимнастичких и спортских савеза Немачке и Белгије. Утакмица је завршена резултатом 12:2, а прва међународна утамица женских екипа одиграна је 07.09.1930. године у Прагу у којој су се састале репрезентације Аустрије и Немачке, у којој је тријумфовала Аустрија резултатом 5:4.

Прво Светско првенство у великом рукомету одржано је од 07. – 10. јула 1938. године у Немачкој. На првенству су учествовале следеће репрезентације: Немачка, Швајцарска, Мађарска, Шведска, Румунија, Чехословачка, Пољска, Данска, Холандија и Луксембург. Укупно је одржано седам светских првенстава у великом рукомету, а репрезентација Југославије је учествовала само једном, 1955. године у Немачкој и освојила је 5. место.

Олимпијски турнир у великом рукомету одржан је само једном и то на Олимпијским играма 1936. године у Берлину. Победник је била репрезентација Немачке, која је у финалу победила Швајцарску резултатом 10:6.

Развој “малог” рукомета.Кроз историју је постојало много игара које су биле врло сличне данашњем рукомету: haandboll (Данска), hazena (Чехословачка), gandbol (Украјина), torbal (Немачка).

Прво Светско првенство за мушкарце одржано је 5. и 6. фебруара 1938. године у Берлину уз учествовање четири репрезентације: Немачка, Данска, Аустрија и Шведска, а прво Светско првенство за жене одржано је од 13. до 20. јула у Југославији. На првенству је учествовало девет репрезентација: Чехословачка, Мађарска, Немачка, Југославија, Данска, Аустрија, Пољска, Шведска и Румунија.
Олимпијски турнир у рукомету одржан је први пут 1972. године у Минхену за мушкарце, 1976. године у Монтреалу за жене. Према правилима Међународног олимпијског комитета у завршном турниру могло је да учествују само 12 репрезентација у мушкој и 6 у женској конкуренцији.

Krajem 19. i početkom 20. veka, “pozajmljujući” korake različitih plesova i igara, a naročito elemente klasičnog baleta, ritmička gimnastika se počinje razlikovati od ostalih vidova gimnastičkog vežbanja, kao gimnastika posebno gracioznih i izražajnih kretnji. Nova disciplina? Nikako, jer skoriji nalazi svedoče da je ova vrsta igre sa različitim rekvizitima bila poznata još u starom Egiptu. Mnogo kasnije, dvadesetih godina prošlog veka, ritmička gimnastika poprima odlike sportske discipline kakva je danas, zahvaljujući ubrzanom razvoju i naročitom doprinosu Švajcarske Gimnastičke Federacije.

Svetska Gimnastička Federacija zvanično prima ritmičku gimnastiku u svoju gimnastičku porodicu 1961. godine,a već 1963. godine u Budimpešti (Mađarska) organizuje prvo svetsko prvenstvo u “modernoj gimnastici” (prvi zvaničan naziv ovog sporta). Prva prvakinja sveta u ritmičkoj gimnastici, najbolja od 28 takmičarki iz 10 evropskih zemalja bila je Ruskinja Ljudmila Savinkova.

Prvo prvenstvo sveta za grupne sastave u ritmičkoj gimnastici, održano je 1967. u Kopenhagenu (Danska). Zanimljivo je da je takmičenje u grupnim vežbama “malim rekvizitima” prvobitno bilo na programu takmičenja u sportskoj gimnastici na Olimpijskim Igrama u Melburnu 1956. godine, gde su svoje vežbe vijačama izvodili ansambli sastavljeni od šest gimnastičarki. Potom, ovaj vid grupnog vežbanja rekvizitima postaje jedna od dve discipline u ritmičkoj gimnastici.

Domaćin prvog prvenstva Evrope u ritmičkoj gimnastici je 1978. godine bio Madrid (Španija), a od 1984. godine i Olmpijskih Igara u Los Anđelesu, ritmička gimnastika je na programu letnjih Olimpijskih Igara.
Sve do sredine devedesetih, prošlog veka, gimnastičarke Bugarske i Sovjetskog Saveza dominirale su ovim sportom, ali po raspadu Sovjetskog Saveza, ruskim, beloruskim, ukrajinskim i bugarskim šampionkama se približavaju i najbolje takmičarke Španije, Italije, Grčke, Francuske, Izraela, Kine, Japana, Azerbejdžana, Kazahstana, Brazila…

Takmičenja se u ritmičkoj gimnastici odvijaju u dve različite discipline: takmičenje pojedinki i takmičenje grupnih sastava, gde ansabl čini pet takmičarki (do svetskog prvenstva 1999. u Osaki ih je bilo šest).
Rekviziti koji se u ritmičkoj gimnastici koriste su vijača, obruč, lopta, čunjevi i traka, ali se u svakom takmičarskom olimpijskom ciklusu propisuju četiri (od postojećih pet), pa će tako u toku 2009. i 2010. godine, individualne takmičarke nastupati u vežbama vijačom, obručem, loptom i trakom (poluciklus bez vežbe čunjevima).

Grupni sastavi, za razliku od individualnih takmičarki koje vežbaju 4 vežbe, za svaku višebojsku titulu imaju dva nastupa pred sudijama: u prvoj vežbi njih pet koristi pet identičnih rekvizita (u 2009. je to 5 obručeva), a u drugoj vežbi je to kombinacija dva različita rekvizita (u 2009. su to 3 trake i 2 vijače).


Gimnastika se javlja već u starom Egiptu, ali je tada više nalikovala na akrobaciju. U 2. milenijumu p.n.e. na Kritu u vreme minojske kulture mladi muškarci i žene su razvili umetnost skakanja na bikove. Ova opasna aktivnost se sastojala u hvatanju bika koji juriša za rogove koji bi u naletu odbacio skakača, te bi ovaj u vazduhu izvodio razne akrobacije. U staroj Grčkoj gimnastika se upražnjavala za održavanje dobre telesne kondicije i uvežbavanje sportista, ali i kao deo vojne obuke. U staroj Grčkoj telesna sposobnost je bila visoko cenjena. Sa stvaranjem Međunarodnog gimnastičkog saveza (FIG) 1881. godine, napravljen je presudan korak u osmišljavanju vežbi na spravama. U ovaj savez je učlanjeno preko 150 zemalja sveta, a centar je u Švajcarskoj. Muška gimnastika je bila jedan od devet sportova koji su bili uvršteni u program prvih Olimpijskih igara 1896. u Atini. Prvo Svetsko prvenstvo u gimnastici 1903. održano je u Antverpenu, a Evropsko prvenstvo u gimnastici 1955. u Frankfurtu na Majni. Žene su se uključivale mnogo kasnije. FIG ima svoj pravilnik o ocenjivanju, čija je osnovna namena da se osigura objektivnost vrednovanja vežbi. Ciljevi su takođe i da se osigura prepoznavanje najboljeg sportiste na takmičenju, ali i usmere treneri i gimnastičari u kreiranju vežbi.Dvovisinski razboj -na ovoj spravi vežbaju isključivo žene tako što se na različite načine prebacuju sa jedne na drugu visinu. Visina niže prečke iznosi 150cm, dok je druga visoka 230cm. Obe prečke su duge 350cm, a razmak između njih je 43cm. Vežba ne sme ni u jednom trenutku da se prekine, iako gimnastičarke nekoliko puta promene pravac kretanja.Razboj -na razboju gde su obe prečke iste visine koja iznosi 42cm vežbaju muškarci. Oni tada izvode stoj na rukama, okrete i niz drugih zahvata. Prečke su duge 350cm.Greda -greda je jedina sprava osmišljena samo za žene. Da bi se na njoj vežbalo ispravno, potreban je izuzetan osećaj za ravnotežu jer je široka svega 10cm. Greda je postavljena na visini od 120cm, a duga je 5m.Parter -i muškarci i žene vežbaju u parteru, koji sačinjava kvadrat čije su stranice dužine 12m. Jedina je razlika što žene slobodni sastav izvode uz muziku. Dužina vežbe mora da traje između 70 i 90 sekundi.

Vratilo – ovo je najspektakularnija od svih šest muških vežbi. Na prečki dužine 240cm na visini od 255cm gimnastičari bez prekida izvode vežbe kao što su velekovrtljaji, premeti i promene položaja ruku.Konj sa hvataljkama -ovo je jedna od najtežih sprava za muške gimnastičare koji se rukama drže za hvataljke ili neki drugi deo konja, dok nogama izvode kružne pokrete. Za ovakvu vežbu neophodne su snažne ruke i ramena. Vežba je verovatno nastala kao provera sposobnosti budućih konjanika. Konj je postavljen na visini od 110cm, a dug je 163cm.Krugovi -Krugovi, koje još nazivaju i karikama su postavljeni na visini od 250cm, a vise sa prečke koja je na visini od 550cm. Razmak između krugova je 50cm. Na njima vežbaju muškarci pokazujući snagu i izdržljivost. Dodatna poteškoća je ta što krugovi u toku vežbe ne smeju da se njišu, te je bitan i osećaj za ritam.Preskok -Preskok se radi preko postavljene sprave-konja. Konj je postavljen na visini od 120cm, a dugačak je 163cm, što je važno za muške takmičare koji konja preskaču uzduž, dok ga žene preskaču popreko (iz zaleta sa odskočne daske). Ocenjuje se težina skoka, tačnost i sigurnost pri doskoku.


Vaterpolo se razvijao u Evropi i u SAD kao dva odvojena sporta. U SAD je bio nazvan softbol (vrsta bejsbola) vaterpolo, sa loptom koja je bila neispunjeni mehur. Sport je bio veoma grub, često prerastajući u brojne tuče. 1897., Harold Rider iz Njujorka formulisao je prva američka pravila za disciplinu, koja su imala za cilj da umanje narastajuću grubost u igri. Igra je nazvana vaterpolo zato što su igrači u početku jahali na plutajućim buradima koje su podsećale na male konje, i veslali ka lopti štapovima nalik na maljeve, sličnim onima koji se koriste u jahačkom polu. Konačno, evropski stil vaterpola preovladao je i danas je oblik igre koji se svuda trenira. Prefinjeniji je, brži i manje opasan od originalne američke igre.

U toku igre u bazenu je dozvoljeno da bude po sedam igrača svake ekipe. Igrači u polju gostujuće ekipe nose bele kapice sa brojevima, a domaći igrači u polju nose tamne; oba golmana nose crvene kapice sa brojem „1″. Obe ekipe mogu da menjaju igrače. U toku igre, igrači ulaze i izlaze ispred klupe svoje ekipe; kada je igra zaustavljena, mogu ulaziti ili izlaziti bilo gde. Utakmica se sastoji iz četiri sedmominutna perioda, sa satom koji se zaustavlja svaki put kada je mrtva lopta. Svaki tim ima pravo na dve jednominutne pauze koje mogu da iskoriste kada su u posedu lopte. Ako je potrebno, produžeci se sastoje od dva trominutna perioda, u kojima se svakoj ekipi dodeljuje dodatno pravo na minut odmora. Ako je rezultat i dalje nerešen, pristupa se izvođenju po pet peteraca, koje donosi pobednika. Igrači mogu da prenose loptu napred gurajući je pred sobom ili dodavajući je , dok igrač koji je u posedu lopte ne sme potapati loptu kada je fauliran ili odgurnut. Golmani jedini smeju dodirivati loptu sa obe ruke. Kontakt je dozvoljen samo na igraču koji je u posedu lopte i ne sme se preći mera i ugroziti igrač, na primer, plivanje preko nogu ili leđa.

Razvoj stonog tenisa u svetu je započeo u Engleskoj u periodu od 1899 do 1904. godine. Nekoliko međunarodnih prvenstava održano je od 1904. do 1912. godine, a potom od 1912. do 1925. godine nisu održavana međunarodna takmičenja u stonom tenisu. Prvi stonoteniski savez u svetu osnovan je 1921. godine u Engleskoj. Prvo svetsko prvenstvo u stonom tenisu održano je 1926. godine. u Londonu, kada je i osnovana Međunarodna stonoteniska federacija ITTF. Krajem 2000. Međunarodna Federacija za stoni tenis je uvela nekoliko novih pravila, ne bi li igru učinila prijatnijom za gledaoce. Tradicionalna lopta od 38mm je uvećana do 40 mm, a sistem računanja je promenjen sa sistema od 21 na sistem od 11 poena, sa najboljim u pet ili sedam setova. Izmenama pravila je, osim što je povećana, loptica i otežana – s 2,5 na 2,7 grama. Dimenzije stola su 2,74 x 1,525 m, sto je visok 76 cm. Dve polovine stola deli mreža visoka 15,25 cm koja viri (produžava se) s obe strane stola za 15,25 cm.

Igra počinje tako što jedan igrač servira loptu drugom, osiguravajući da loptica o stranu stola i servera i onog ko prima servis. Ako lopta udari u mrežicu i vrati se nazad na stranu servera, onda drugi takmičar dobija poen. Ako loptica udari mrežu i pređe preko nje, onda se dobija poen. Ako je servis dobar, onda protivnik mora vratiti loptu pre nego što odskoči drugi put. Po starim pravilima igralo se do 21, a svaki igrač je servirao za redom 5 puta. Danas se igra do 11 poena, za redom se servira dva puta, pa je igra postala brža i zanimljivija. Igra se na tri dobijena seta, do 11. Razlika mora da bude dva poena, dakle 11:9 ili 12:10…i tako dok se ne postigne dva poena razlike. Na kraju svake partije, igrači menjaju strane, a u odlučujućoj partiji oni menjaju strane kada prvi igrač dobije pet poena, bez obzira na to čiji je red za serviranje.

Tenis svoje korene vuče iz Engleske s kraja devetnaestog veka i u početku se širio po zemljama engleskog govornog područja, i to uglavnom među pripadnicima više klase. Danas je tenis olimpijski sport kojim se na različitim nivoima bave pripadnici svih slojeva društva i svih uzrasta širom sveta. Milioni zaljubljenika u tenis prate velike svetske turnire otvorenog tipa koji su postali prave poslastice, kako za igrače, tako i za mnogobrojne sponzore. Sa izuzetkom uvođenja taj brejka 1970.godine, glavna pravila ostala su čvrsto nepromenjena još od 1890., mada su poboljšanja u dizajnu reketa značajno ubrzala dinamičnost igre.

Tenis poreklo vodi od igre zvane “jeu de paume” , koja se igrala u dvorištima manastira u Francuskoj u jedanaestom veku, gde su teren formirali zidovi i strmi krovovi, a igrači su loptu udarali svojim dlanovima. Dve vrste tenisa su se pojavile u Engleskoj u Viktorijansko doba. Prva, zvana „pelota“, bila je inspirisana španskom igrom sa loptom. Druga je bila zasnovana na starijem tenisu koji se igrao na zatvorenom ili pravom tenisu (kraljevskom tenisu), za koga se zna da ga je igrao kralj Henri VIII. Tenis se veoma brzo širio Velikom Britanijom i SAD. Prvi Sveengleski šampionat na Vimbldonu odigran je 1877. godine. U Parizu, 1913. 12 nacionalnih asocijacija oformilo je Međunarodnu federaciju za tenis na travi (ILTF) da vodi računa o tenisu na travi širom sveta. Godine 1977. ILTF je iz svog naziva izostavila je reč „travnata“, priznavši na taj način da se tenis više u najvećoj meri ne igra na travi. Međunarodnu tenisku federaciju danas čine 202 nacionalne teniske asocijacije.

Tenis se igra na ravnoj pravougaonoj površini, obično na travi, šljaci ili betonu (tvrda podloga). Teren je 23,77 m dugačak, a njegova dužina varira od 8,23 m za singl mečave, do 10,97 m za mečeve u konkuranciji parova. Igračima je, naravno, potreban dodatni prostor da bi dosegli loptice koje se odbiju van granica terena. Mreža je rastegnuta preko cele širine terena, paralelno osnovnim linijama, deleći ga tako na dva jednaka dela. Mreža je na stativima na visini od 1,07 m, dok je na centru visoka 914 mm.

Igrači izlaze na različite strane mreže. Onaj koji servira stoji na osnovnoj liniji i udara lopticu preko mreže protivniku. Servira se naizmenično sa obe strane terena. Ako prvi servis izađe van terena, ili ne pređe mrežu, igrač koji servira ima drugi pokušaj. Ako ne uspe ni iz drugog pokušaja, protivnik dobija poen. U svakom gejmu, poeni od nula do tri poznati su kao „ništa“ ili „nula“, „15″, „30″ i „40″, redom. Ako oba igrača dođu do 40, nerešen rezultat zove se „đus“ igra se nastavlja dok jedan od igrača ne ostvari prednost od dva poena razlike, i tako osvoji gejm. Nakon svakog gejma do promene igrača koji servira. Mečevi se igraju u dva ili tri dobijena seta. Set dobija igrač koji prvi osvoji šest gejmova, razlikom od najmanje dva gejma u svoju korist. Ukoliko oba igrača osvoje po šest gejmova, pobednika odlučuje „taj brejk“. U taj brejku, u prvom poenu servira igrač na koga je bio red, a zatim igrači naizmenično izmenjuju servis nakon svaka dva poena. Pobednik je onaj igrač koji prvi osvoji sedam poena, sa razlikom od dva poena u svoju korist.

Plivanje je poznato od davnina ali tek na mozaicima ranih istočnih civilizacija nailazimo na njegove prve predstave. Veštinu plivanja poznavali su stari Asirci i Egipćani. Grci su pridavali pažnju plivanju kao delu opšteg obrazovanja, dok su Rimljani plivanje smatrali vojničkom veštinom. Prvo pisano delo o plivanju potiče iz 1538. godine na latinskom jeziku. Od tada pa do kraja 18. veka slede mnoga dela o plivanju i njegovom značaju u telesnom razvoju. Prvo plivačko društvo nastalo je u Upsali (Švedska) 1796. godine. a polovinom 19. veka započinju i prva takmičenja i dolazi do razvoja plivačkih stilova. Kao sport plivanje je u programu Olimpijskih igara od prvih modernih igara 1896. godine u Atini, što govori da je plivanje kao sport već tada bio itekako razvijeno.Nastupalo se u disciplinama na 100m i 1500m slobodnim stilom za muškarce. Ipak, standardnim olimpijskim bazenom se smatra onaj od 8 staza, daljine 50 metara. Često se takmičenja izvode i u manjim bazenima, kojih ima više i dostupniji su širem broju plivača. Tako bazen od 25 metara u žargonu često zovemo malim bazenom.

Danas u takmičarskom plivanju razlikujemo četiri osnovna stila:
- Slobodni stil – iako je reč o disciplini koja u osnovi pokriva bilo koji stil, u praksi je to najčešće kraul. Razlog je taj što je kraul najbrži stil kojim se ostvaruju i najbrža vremena na svim deonicama, iako plivač na takmičenju u ovoj disciplini može, ako želi, plivati i neki od drugih stilova. Zbog brzine se svi takmičari odlučuju za kraul. Kod kraula se izvode naizmenični zamasi levom i desnom rukom, a plivač je u položaju licem prema dole paralelno s površinom vode. U isto vreme, naizmeničnim udarcima nogama sinhronizovanim sa zamasima ruku kretanje se podržava i pospešuje. Plivač pritom najčešće udah izvodi zakretajući glavu udesno ili ulevo između dva zamaha rukom i uzme vazduh, dok izdah obavlja u vodi.

- Leđni stil – ovaj stil je u osnovi obrnuti kraul; plivač i dalje koristi naizmenične zamahe leve i desne ruke te nogu, ali je ovaj put okrenut licem prema gore, dakle u položaju kao da leđima leži na vodi. Ovo je jedini stil kad plivači startuju iz vode.

- Prsni stil – kod ovog stila izvode se pokreti obima rukama prema napred uz ograničenje da laktovi moraju biti ispod vode. Pokreti nogu su sinhronizovani s pokretima ruku, ali za razliku od ostalih stilova noge takođe rade zajedno, u pokretu koji podseća na žablje plivanje. Ovo je najstariji i najsporiji stil plivanja koji zahteva veliku snagu nogu i ramena.

- Leptir ili delfin – vrlo atraktivan stil plivanja kod kojeg je osnovni zahtev da ruke rade sinhronizovano, a laktovi ovaj put ne moraju biti ispod vode tokom zaveslaja. Ovaj stil smatra tehnički najzahtevnijim i najtežim za izvođenje, te zahteva osim snage ramena i veliku snagu leđa i nogu.


Karate je jedna od najprefinjenijih borilačkih vjestina, a odlikuje ga stilizirano, nadzirano i nadasve kreativno izvođenje tehnika, te nenadmašna okretnost i snaga tijela. Mnogi su čitav svoj život posvetili karateu i njegovom izučavanju.Korijeni karatea leže u zapisima i reljefima drevne Indije u kojoj su sveštenici razvijali ovu vještinu kako bi odbranili budističke hramove. Jedan od najzastupljenijih stilova karatea je Shotokan karate. Osnivač Shotokan karatea je GICHIN FUNAKOSHI.Veliki reformator karatea Gicin Funakoshi oko 1930. godine je ovoj vještini dao naziv KARATE. Riječ dolazi iz Japanskog jezika i znači „PRAZNA RUKA“ Dakle, osnovni princip je bio braniti se od neprijatelja praznih ruku, bez ikakvog oružja. U ovom slučaju, ovakvim načinom borbe, um se mora osloboditi zlih misli. Gichin Funakoshi je rođen u Suri, na Okinavi 1868 godine. Još kao dečaka uvježbavala su ga dva slavna majstora tog vremena. Od svakog je učio različitu okinavljansku borilačku veštinu. Od Zatasune Azatoa učio je Shuri-te, od Yatsune Itosua Naha-te od 1879 godine. Spajanjem ova dva stila nastalo je ono što danas nazivamo Karateom a posebno Shotokan karateom.Kao sport i borilačka vještina karate potiče samodisciplinu i razvija usredotočenost i svijest. Iako trening karatea traži puno discipline, njegova interaktivna narav nudi temelj za učenje i vježbanje životnih vještina poput skromnosti, uzajamnog poštovanja, iskrenosti i pozitivnog razmišljanja. Sve to zajedno s poštenjem, pravilima ponašanja koje uključuje samokontrolu, čine načela na kojima je karate utemeljen.Neke vrijednosti neophodne su za život u zajednici. One čine duhovni sklop čovekov, ali se u savremenom društvu često izgube. Prvorazredni zadatak i misija svakoga ko ima crni pojas je da obnavlja te principe i da bude njihov živi primer.


Đžudo je prvi olimpijski borilacki sport, ima dugu tradiciju i velik broj vernih poklonika sirom sveta. O istoriji ove vestine, koja se razvila iz jedne varijante dziu-dzicua,Tvorac modernog džudoa, Džigoro Kano, rođen je 1860 godine. Od rane mladosti proučavao je i praktikovao različite škole Džu-Džuca u Japanu. Koristeći stečena znanja i dugotrajno izučavanje, iz različitih škola, bira najbolje tehnike, usavršava ih i prilagođava, a neke i sam kreira, rukovodeći se načelom: uz minimum snage, maksimum efikasnosti. Na taj način uobličava sopstveni sistem borenja i naziva ga „džu-do“ (džu – nežan, gibak, do – put, način, princip).

O cilju svog metoda Kano je rekao: „Džudo predstavlja način pomoću koga možemo najefikasnije upotrijebiti fizičku i psihičku snagu. Vježbajući vas u napadu i odbrani, džudo ojačava vaše tijelo i duh i pomaže vam da njegove principe prihvatite kao svoje. Na taj način se usavršavate i postajete vrjedniji član zajednice, a to je konačni cilj džudoa“.
Nekoliko osnovnih principa na kojima se zasniva džudo tehnika su: Princip neopiranja, sažet u devizi „popusti da bi pobijedio“, princip koncentracije energije, princip neravnoteže, princip pravog momenta i princip maksimuma efikasnosti. Džudo se vježba u specijalnoj odjeći koja se zove džudo-gi, obavezno na specijalnim strunjačama (tatami).
U džudou postoji sistem zvanja – razreda i stepena, koji se označavaju određenom bojom pojasa. Ima šest kju ili učeničkih razreda (od 6 do 1), označenih bijelim, žutim, narandžastim, zelenim, plavim i braon pojasom. Iznad braon pojasa postoji deset dan ili majstorskih stepena (od 1 do 10), koji se od 1 do 5 stepena označavaju crnim pojasom, od 6 do 8 stepena purpurno bijelim, a 9 i 10 stepen purpurnim pojasom.

1928 godine, ustanovljena su pravila sportske borbe
1948 godine, osnovana Evropska džudo unija (London)
1966 godine, osnovana Međunarodna džudo federacija (Tokio)
1972 godine, stalni član porodice olimpijskih sportovaDžudo je borilačka veština i olimpijski sport nastao kao skup probranih tehnika iz Džiudžicua. Džiudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa – Jigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova Džiudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.

Džudo, u značenju „nežni put“, je tradicionalna japanska borilačka veština koja je potekla iz Japana krajem devetnaestog veka. Njegova najpoznatija osobina je njegov takmičarski duh, sa ciljem da se suparnik baci na tlo, da se imobiliše ili da se na drugi način rvačkim zahvatom porazi suparnik, ili da se on natera na predaju polugom na ruci ili gušenjem. Udarci nogom, rukom i bacanja se takođe praktikuju, ali samo u unapred dogovorenim oblicima. Oni nisu dozvoljeni u džudo takmičenjima ili u slobodnom stilu. Onima koji ga ne poznaju, džudo može izgledati prosto i bazično. Njegova jednostavnost, pak, leži u njegovoj složenosti, i vladanje čak i najosnovnijom džudo tehnikom zahteva značajno vreme, napor i energiju, i uključuje strog fizički i mentalni trening.
Istorija borilačkih veština u Koreji je vrlo duga. Najstariji dokazi su kipovi i slike pronađeni u grobnici dinastije Muyong Chong (oko 3. veka p.n.e.) koje prikazuju ratnike u borbenim pozama. U to doba, Koreja je bila podeljena na tri kraljevstva koja su imala jake vojske koje su izučavale veštinu nenaoružane borbe.


Tekvondo se prvi put pojavljuje kao demonstrativni sport na olimpijskim igrama u Seulu 1988., te ponovo u Barceloni 1992. Od Sidneja 2000., tekvondo je punopravni deo olimpijskih igara. Olimpijsko takmičenje odnosi se samo na borbu po pravilima WTF-a.

Po mnogima najvažniji deo tekvonda je borba. Ovu kategoriju grubo možemo podeliti na dogovorenu borbu (borba na jedan, dva ili tri koraka, te borbene vežbe sa ili bez štitnika) i slobodnu borbu (sa ili bez štitnika). U borbama tekvonda koriste se ručne i nožne udaračke tehnike, ali ne i hosinsul bacanja, čišćenja ili gušenja. U slučaju olimpijske borbe po WTF pravilima, radi se o borbi po pravilima ful kontakt, sa štitnicima i o međunarodnom sportu koji je predstavljen na olimpijskim igrama.

Osnove tekvonda dele se na

- stavove (npr. jahaći stav – juchun seogi, prednji stav – ap kubi ili zadnji stav – dwit kubi),
- blokade (npr. gornja blokada – olgul makki ili donja blokada – arae makki),
- udarce rukom (npr. udarac šakom – jumok jirugi ili udarac spoljnim bridom dlana – sonnal chigi), i
- udarce nogom (npr. kružni udarac – dollyo chagi ili bočni udarac – yop chagi).
Borba po pravilima WTF-a sastoji se od 3 runde od 2 minute, po pravilima ful kontakta. Borba se završava nokautom, predajom, diskvalifikacijom ili prebrojavanjem bodova na kraju meča. U slučaju nerešenog rezultata, održava se dodatna runda po principu „zlatnog boda“. Ako je rezultat na kraju dodatne runde još uvek izjednačen, sudija određuje pobednika odlukom o superiornosti. Dozvoljene tehnike su udarci šakom u telo, te udarci nogama iznad pojasa. Udarac u telo vredi jedan bod, udarac u glavu dva boda. Za nedozvoljene radnje dobija se opomena, dve opomene predstavljaju negativan bod. U slučaju težih prekršaja, sudija može automatski dodeliti negativan bod. Četiri negativna boda donose diskvalifikaciju.
WTF propisuje sledeću zaštitnu opremu prilikom sportske borbe:
- Štitnik za telo (hogu)
- Štitnik za glavu
- Štitnike za podlaktice i potkolenice
- Štitnik za prepone
- Štitnik za zube
S ciljem povećanja sigurnosti takmičara uvedeni su kao obavezna oprema štitnici za rist i rukavice za šake.Svetska tekvondo organizacija WTF nastaje 1973. Treba napomenuti da se WTF isključivo bavi organizacijom turnira i da se ne bavi izdavanjem pojaseva ili razvojem forma, za što je zadužen Kukkiwon. Za nastup na WTF turnirima i olimpijskim igrama potrebno je imati službenu potvrdu o zvanju, izdatu od Kukkiwona.


Jos u srednjem veku iz stilizacije drustvenog zivota(pozdrav,naklon, davanje ruke,odnos dame i gospodina) se sa novom muzikom formira svojevrstan ples.Sve plesove toga doba je odlikovala elegancija i raznolikost plesnih figura.U doba renesanse(XIV i XV vek)igra dozivjava procvat.U tom periodu pocinje proces stvaranja baleta,umetnicke igre,da bi se 1661. godine osnovala prva plesna akademija.Zatim se javlja MENUET koji je bio vodeci ples sledecih 150 godina. Tehnika je bila,da tako kazemo,umetnicka.Stopala su bila okrenuta vani(uticaj baleta),plesovi su imali mnogo ukrasa(kabriole i sl.).Menuet je igra u paru ali se partneri nisu dodirivali.Plesali su svako za sebe,jedan nasuprot drugog ili jedan oko drugog.U to vreme nacin plesanja ogranicava oblacenje koje je tada bilo raskosno,tesko(zene su izgledale kao trudnice),da bi se zatim poceli oblaciti tako da izgledaju vitko a pokreti postaju graciozniji(uticaj mode na ples).U XIX veku se javljaju nove tehnike plesanja,javljaju se okreti u paru,laki poskoci. Pojavljuju se valcer,polka,tarantela,poloneza,mazurka,kan-kan.Do tog vremena drustveni ples je bio najpopularniji u Evropi.Pocetkom XX veka u svim vecim evropskim gradovima se javljaju plesovi iz Amerike.Valceri i ostale igre su postali previse uniformisani,tako da plesovi iz Amerike predstavljaju pravo osvezenje.Ples dobija pravu drustvenu ulogu u smislu plesanja radi zabave i pocinje se razvijati u sportskom smeru.Javljaju se boston,foxtrot,tango…

Pocinje se plesati na americki nacin,bok na bok,dama sa desne strane.Gubi se baletska tehnika,zagovara se prirodnost.Razvoj je takodje doneo novost u suprotnosti sa ranijim obicajem da u plesu muskarac vodi a zena prati.Valcer dobija novu formu,postaje manje rotacijski itd.Najveci uticaj na te promene su imali Englezi koji su neke plesove do te mere standardizovali i oblikovali da se javljaju prva takmicenja.Liderstvo u oblasti plesa su preuzeli engleski ucitelji plesa koji su 1920. godine osnovali Informal Conference of Teachers.
U tom periodu se poceo razvijati pravi moderni drustveni ples i najveci napredak je bio u Londonu.Procvat plesa je probudila izgradnja velikih plesnih dvorana.Zajedno sa dvoranama razvijali su se orkestri koji imaju posebnu ulogu u napretku drustvenog plesa.Javljaju se foxtrot,tango,quickstep…Novi stil je bio: “jedno telo sa cetiri noge“.U tom periodu se osnivaju plesne skole,skoluju se novi predstavnici ove profesije,nastaju demonstatori i ucitelji.Standardizuje se tehnika i pocinje razvoj tzv. “engleskog stila“.Zatim se po Evropi pocinju siriti plesovi Latinske Amerike, javlja se nov oblik drustvenog plesa koji oponasa igru i strast. Sa razvojem dzeza javljaju se dixylend,blues,swing…ca-ca stize 1953. godine i njegovom pojavom ljudi su,posle drugog svetskog rata i velike nezaposlenosti i pojave filma u boji koji ih je odvukao u bioskope,ponovo krenuli u plesne skole.Na hiljade ljudi se upisivalo u plesne skole.Zatim se javlja rock and roll, pa 1961. twist, zatim bossa nova,calypso,lambada…Sedamdesetih godina proslog veka se otvaraju disko klubovi,preovladava ritam,blues.Nova muzika donosi nove igre tako da smo imali break-dance i hip-hop i electreek boogee.Neki filmovi su probudili interesovanje za latinoamericku scenu pa su oziveli mambo i salsa.
U to vreme je vec uveliko grabio napred sportski ples.Sportski ples je takmicarska aktivnost, koja je istinska sinteza sporta i umetnosti.Nastao je iz oblika drustvenog plesa tako sto su plesne zabave prerasle u takmicenja.Sportski ples je poceo svoj pobedonosni pohod 1920. godine u Engleskoj koja je prva pocela sa organizovanim razvojem i standardizacijom koraka i plesnih pravila i u to vreme je prva osnovala nacionalni sportsko-amaterski savez. Najpre su se takmicili samo u standardnim plesovima a od 1950. godine i u latinoamerickim.

Svetska prvenstva u standardnim plesovima se priredjuju od 1921. godine.Prvo zvanicno svetsko prvenstvo je odrzano 1922. godine u Londonu ( plesovi-engleski valcer,tango,becki valcer i slowfox),1927. ubacuju i quickstep.Jedno od najpoznatijih takmicenja od pocetka razvoja sportskog plesa je otvoreno prvenstvo Velike Britanije, koje se odrzava u Blackpoolu od 1931. godine ili takmicenje International koje se odrzava u londonskom Albert Holu od 1959. godine.Sa organizovanim razvojem i medjunarodnim priznanjem,sportski ples je zlatno doba doziveo posle 1950. godine.
Prva Svetska federacija je osnovana 1935. godine u Pragu pod imenom International Amateur Dance Federation IADF ( ili na francuskom FIDA ). Kuriozitet je da je jedna od osnivaca u to vreme bila i Jugoslavija.Posle rata i svih problema koje je on nosio,ponovo se organizuju pod imenom International Council of Amateur Dancers (ICAD) 1956. godine a 1990. godine menja naziv u International Dance Sport Federation (IDSF).Od 1997. godine IDSF je punopravni clan Medjunarodnog Olimpijskog Komiteta.

Не постоје поуздани подаци о његовом постанку. Највероватније је да се појавио пре више од 2.000 година.Приликом археолошких ископавања у Узбекистану нађене су две фигурице од слоноваче које припадају периоду владавине цара Хувишке (II век). Стручњаци сматрају да су то шаховске фигурице. У V веку настала је у Индији посебна врста војне игре на дрвеној плочи – „чатуранга“, што значи четверодеони. Чатуранга је као далеки предак данашњег шаха била игра која је одражавала састав и поредак тадашње индијске војске ,коју су сачињавала 4 рода: пешадија, коњица, слонови и борна кола,а у средини су се налазили раџа (краљ) и његов саветник мантрин (данашња краљица или дама).Кретање фигура одређивало се бацањем коцке. Игру су у VI веку прихватили Перзијанци (чатранг), а од њих у VII веку Арапи су освајањем Ирана преузели и током наредна два века била је веома популара у арапским земљама. Одржавани су мечеви између најбољих играча, проучена су могућа отварања (табије) и састављени су први проблеми отварања (мансубе). Калиф Харун-ал Рашид је послао крајем VIII века француском владару Карлу Великом на поклон шах од слонове кости. У IX веку Арапи су је под именом „шатранџ“ пренели у Шпанију,Шатранџ петставља виши облик чатуранге.Исход борбе више не одређију сличај (бацанје коцкице) већ логика и сналажљивост играча. Игра постаје велику популарност и шири се по европским земљама све до Исланда. Француски краљ Луј IX је 1254. године издао специјални едикт који је забрањивао играње шаха. У Европи је шах усавршен увођењем рокаде и повећењем дејства краљице и ловца (код Арапа је краљица могла ићи само по једно поље у косом смеру, а ловац је могао да скаче косо на свако треће поље: пошто је тешко било извести мат, постојала су два начина да се победи – усамљивањем противничког краља и патом, који се рачунао као победа за патирану страну). Са реформом су укинута ова два начина победе. Усавршавањем од древне чатуранге игра је попримала данашњи облик.и настала је у XV веку када се 1497 појавило прво штампано дело о шаху које је написао шпански шахист Лусена. Његово дело су наставили у XVI и XVII веку шпанац Ruy Lopez и италијани Polerio и Greco , све док у XVIII веку француски шаховски мајстор Philidor делом Analyse dеs echecs (Анализа шаховске игре) није поставио темеље савременој шаховској теорији.


Prve velike civilizacije bile su u znatnoj meri pomorske. Reke i mora bile su velike prirodne “magistrale“, koje su povezivale narode i njihove kulture, a često su bile i poprišta sudbonosnih istorijskih događaja. Zato i ne čudi što postoje crteži i modeli čamaca i vesala starih više od pet hiljada godina. To je daleka istorija, koja nam ne govori mnogo o modernom, pre svega sportskom veslanju, ali podaci iz tako davnih vremena jasno svedoče o uticaju veslanja na razvoj čovečanstva.Kada i gde je održana prva takmičarska veslačka regata verovatno neće biti skoro poznato, ali najraniji zapis o regati, i to viđen očima pesnika, datira iz I veka pre nove ere. Rimski pesnik Publije Vergilije Maron (od 70. do 19. godine pre n.e.), opisujući u Petoj knjizi svog epa “Eneida“ takmičenja koja je Eneja, osnivač Rima, upriličio na pogrebu svoga oca Anhisa, zapisao je:Kao kolevka modernog veslanja smatra se Engleska. Trke čamaca datiraju iz vremena kada na rekama nije bilo mnogo mostova, a one uglavnom “prelažene“ skelama i brodicima. Početkom XVIII veka samo u Londonu je bilo više od 10.000 ovlašćenih skeledžija i čamdžija. Ponosni na svoje brze čamce i u želji da se dokažu protiv konkurencije, ti profesionalni lađari prvi su počeli da se takmiče organizovano. Trka “Doggett’s Coat and Badge“, ustanovljena 1716. godine, na kojoj su skeledžije i čamdžije pokazale svoju veštinu i brzinu, temelj je sportskog veslanja kakvog ga mi danas poznajemo. Ova trka traje kroz vekove i još uvek se održava svakog leta. Ipak, najstarija regata u veslačkom kalendaru je “Česterska regata“, koja datira od pre 1814. godine.Negde u to vreme, između 1815. i 1820. godine, osnovan je “Leander Club“, koji važi za najstariji i najproslavljeniji engleski veslački klub. Klub postoji i danas, a jedinstven je u svetu s obzirom da je članstvo u njemu počasno, na poziv, zbog izvanrednih veslačkih zasluga, tako da nije ograničeno samo na takmičare iz Engleske.Ako danas kažete tri reči – veslanje, Oksford i Kembridž – malo je ljudi na svetu koji neće znati o čemu se radi. “Univerzitetska trka osmeraca Oksforda i Kembridža“ (“The University Boat Race“) postala je sinonim za veslanje i praktično je nemoguće naći neki događaj koji tako jasno ukazuje na neki sport. A kako je sve počelo? Kembridž je 1828. godine uputio Oksfordu izazov za trku u osmercima. Godinu dana kasnije, 10. jula 1829, održana je prva trka između ova dva Univerziteta na Temzi, u gradicu Henleju kraj Londona. U istoriji će ostati zabeležno da je Oksford bio prvi pobednik “Univerzitetske trke osmeraca“. Druga trka je održana u Londonu, juna 1836. godine, kada se Kembridž ubedljivo revanširao. Od 1839. i treće trke Oksforda i Kembridža, ovo takmičenje postaje stalno, i kao takvo održava se svake godine i danas.Dakle, izvesno je da je veslanje jedan od najstarijih sportova, o čemu svedoči i činjenica da je na Olimpijskim igrama prisutan od 1896. godine, dakle od prvih igara modernog doba.Sportsko veslanje u naše krajeve stiže 60-ih godina XIX veka, a kada je reč o Republici Srbiji, najstariji klubovi su VK “Begej 1883“ iz Zrenjanina i “Danubius 1885“ iz Novog Sada, koji u imenu nose i godinu osnivanja.


privilageplus.rs

Гимнастика



Гимнастика је спорт, чије име потиче од грчке речи која означава вежбање (грч. γυμναστική). Она укључује извођење вежби које захтевају физичку снагу, спретност и координацију. Модерна гимнастика укључује вежбе на разбоју, греди, партеру, карикама, коњу са хватаљакама и без њих (прескок). Гимнастика се развила из вежби које су практиковале у старом веку, као што узјахивање или силажење са коња или из циркуских наступа.

Историјат
Античко доба

Гимнастика се јавља већ у старом Египту, али је тада више наликовала на акробацију. У 2 миленијуму п. н. е. на Криту у време минојске културе млади мушкарци и жене су развили уметност скакања на бикове. Ова опасна активност се састојала у хватању бика који јуриша за рогове који би у налету одбацио скакача, те би овај у ваздуху изводио разне акробације. У старој Грчкој гимнастика се упражњавала за одржавање добре телесне кондиције и увежбавање спортиста, али и као део војне обуке. У старој Грчкој телесна способност је била високо цењена. Места на којима се вежбало називала су се Gymnazium-и. Римљани су прихватили ове активности од Грка и користили су их за припрему својих легија за рат. Падом римске империје нестао је интерес за гимнастику и постала је више облик забаве.
Почеци модерне гимнастике



Наступ женског британског гимнастичарског тима на Олимпијским играма 1908.

Прус Јохан Бернард Базедов је 1774. године увео телесне вежбе као облик наставе у школи у којој је радио у Саксонији. Од тог момента почиње модернизација гимнастике. Германске земље су прве које су увиделе значај гимнастике и почеле да развијају ту активност. Каснијих година тог века Фридрих Лудвиг Јан из Немачке је развио неке гимнастичке справе и посебне технике (вратило, разбој, греда, скокови) па га сматрају оцем модерне гимнастике. Грациознију форму овог спорта која наглашава ритмичке покрете је развио Швеђанин Гуц Мут. Други Швеђанин, гимнастичар Пер Хенрик Линг, уводи и вежбе са обручима, чуњевима и малим лоптама, где су важни ритам и координација. У Европи почевши од 1881. када је отворен први клуб у Берлину, почињу да се отварају многи клубови. У САД је овај спорт увео у периоду пред грађански рат Дадли Ален Сарџент, иначе учитељ гимнастике на неколико америчких универзитета. Добио је признање јер је изумео више од 30 гимнастичких справа. Може се рећи да су развоју гимнастике у САД допринели управо емигранти из Европе. За разлику од гимнастике у античко доба, која је подразумевала и трчање, пливање, рвање и дизање тегова, модерна гимнастика губи те активности.

Почеци такмичења

Према неким подацима, прво такмичење на справама је одржано 1877. године у Чехословачкој. Са стварањем Међународног гимнастичког савеза (FIG) 1888. године, направљен је пресудан корак у осмишљавању вежби на справама. У овај савез је учлањено преко 150 земаља света, а центар је у Швајцарској. Мушка гимнастика је била један од девет спортова који су били уврштени у програм Првих олимписких игара 1896. у Атини. Прво Светско првенство у гимнастици 1903. одржано је у Антверпену, а Европско првенство у гимнастици 1955. у Франкфурту на Мајни. Жене су се укључивале много касније. На Олимпијске игре 1928. у Амстердаму, на Светско првенство у гимнастици 1934. у Будимпешти, а Европско првенство у гимнастици 1957 у Атини. Овај спорт се коначно уобличио током педесетих година прошлог века као комбинација две врсте гимнастике популарне током XIX века у Немачкој и Шведској. Немачка гимнастика је нагласак стављала на справе које изискују снагу, док је шведска више инсистирала на вежбама без справа. Од данашњих гимнастичара се захтева пре свега усресређеност, осећај за ритам, равнотежа и одважност.

Тренинг

Већина данашњих врхунских гимнастичара почела је да тренира још у детињству, што је у вези са развојем људског тела, посебно кичменог стуба. Дечаци изводе вежбе на шест справа, а девојчице на четири. Међутим, пре него што пређу на справе, морају да стекну телесну снагу, издржљивост и гипкост. За све то су им потребне године напорног вежбања уз помоћ искусних тренера.
Такмичења
Велика такмичења

Најпознатија гимнастичка такмичења су светско првенство, које се одржава сваке друге године и Олимпијске игре које се приређују сваке четврте године. Свака земља чланица FIG-а има право да на светско првенство пошаље екипу од по шест мушкараца и жена. На Олимпијским играма се такмичи само 12 земаља које су на претходном светском првенству оствариле најбољи резултат. Свако такмичење почиње извођењем обавезних и слободних вежби, за које оцене добијају екипе у целини. Након тога, 36 најуспешнијих гимнастичара прелази у финале где свако мора да вежба на свим справама, а тек на крају су завршна такмичења на појединачним справама. Сваку вежбу на свакој справи оцењују судије.
Оцењивање FIG-а
Правилник

FIG има свој правилник о оцењивању, чија је основна намена да се осигура објективност вредновања вежби. Циљеви су такође и да се осигура препознавање најбољег спортисте на такмичењу, али и усмере тренери и гимнастичари у креирању вежби. Судије формирају комисије које се састоје од председника, чланова А комисије коју чине два члана, чланова В комисије коју чини шест чланова, додатних судија и помоћника (две линијске судије на партеру, меритељ времена, администратор, рачунски оператер итд. што зависи од захтева такмичења, а да буде у складу са правилником FIG-а). За све ове судије и комисије постоји процедура како се бирају, али када се оформе, односно именују, морају бити у том саставу до краја такмичења. Величина и састав комисије могу бити другачији за нека међународна такмичења, првенства континента, као и национална и локална такмичења. У таквим случајевима, примењује се правило о дозвољеној разлици између средњих вредности. На такмичењима са четири или мање В судија, разлика између две средње оцене не сме бити већа од:
>0.00 – 0.40 (0.10)
>0.40 – 0.60 (0.20)
>0.60 – 1.00 (0.30)
>1.00 – 1.50 (0.40)
>1.50 – 2.00 (0.50)
>2.00 (0.60)
Задаци судија за справе

Задаци председника:

координира и надгледа рад свих чланова комисије за справе
посредује између комисије за справе и председика комисије за такмичење
брине се о ефикасности такмичења на његовој справи (укључујући и време загревања)
такмичењу даје знак за почетак (мора почети најкасније 30 секунди након знака)
потврђује завршетак извођења вежбе
активно и објективно даје и почетну оцену и оцењује саму вежбу на справи за коју је одговоран и то чини на исти начин као и чланови А и В комисије
надзире све оцене, као и коначну оцену
брине се да такмичар добије објективну оцену (што подразумева да у складу са правилником и уз одобрење председника комисије за такмичење може да преиначи оцену судије, па чак и казни тог судију/судије)
посредује између два члана А комисије, те одређује почетну оцену ако они не могу да се сложе
одређује додатна одузимања и казне (за излазак из простора партера, на пример или дисциплински прекршај) у складу са правилником
примењује правилник у сврху надзора поштовања конкретних правила и конзистентости судија

Од два члана А комисије један је А1, односно технички асистент именован од стране FIG-а. Њгови задаци су да:

помаже председнику комисије за справе и координатор је А комисије
извештава председника о недостатку посебних захтева и о осталим одузимањима од почетне оцене
даје почетну оцену или извештава председника да се чланови А комисије не могу договорити око исте
на крају такмичења подноси извештај председнику у вези са евентуалним проблемима
у року од два месеца након такмичења на једном од службених FIGа језика подноси извештај председнику комисије за справе о садржају свих вежби у којима је судио

Чланови А комисије раде независно, али се могу договарати. Задаци оба члана А комисије:

оцењују садржаје вежби и вреднују све елементе у складу са одредбама (утврђују посебне захтеве и процењују да ли вежба испуњава услове за признавање, да ли постоји минимум тежине вежби, одређују вредност бонус елемената и веза и одређују почетну оцену)
да би правилно завршили своје задатке, морају тачно да записују садржаје вежби

Чланови В комисије свој суд доносе независно од других судија. Своје оцене износе до 10 секунди након завршетка вежбе истовремено тако да не виде оцену других судија. Чланови В комисије оцењују све изведене делове вежбе и одређују број одбитака за техничке и естетске грешке.

Линијске судије морају да сигнализирају председнику комисије за справе ако уоче неки прекршај и о томе подносе и писани извештај.
Оцењивање такмичарских вежби

За сваку справу одређене су две независне комисије судија (D & E). D комисија процењује тежину, посебне захтеве и даје бонус бодове. Она одређује почетну оцену вежбе. Започиње од 0.00 бодова. E комисија процењује само извођење (дакле технику, положај тела и склад). Оцењивање судије започињу од 10.00 бодова и одбијају бодове према начињеним грешкама, при чему одбици могу бити у десетинкама. Најмањи и највећи бодови судија се одбијају, а од осталих оцена (преосталих четири) се рачуна аритметичка средина. Коначна оцена је збир оцена комисија D & E.

Судија вреднује, поред технике и разноликост кретњи у креирању вежбе. Свака справа има пет група елемената означених са I, II, III, IV i V. У своју вежбу, такмичар мора да унесе најмање по један елемент из сваке групе који комисија D награђује са 0,5 бодова. Уколико елемент недостаје, кажњава се одбијањем бодова од стране исте комисије. Ова комисија бонус бодовима награђује такмичара за извођење тежих вежби (без већих грешака) и веза између њих.

Елеменат у вежби не сме да се понавља осим ако је вежба прекинута ван контроле такмичара. Ако такмичар падне са справе, може да изабере да ли ће вежбу поновити или не. Елеменат се не може понављати у циљу признавања тежине вежбе или зарад стицања бонус бодова. Ово правило се примењује и на елементе у везама (осим када су у питању коњ са хватаљкама и карике).

Комисија E процењује техничке и естетске грешке, које могу бити мале, средње и велике, као и пад са справе. Вредност одбијених бодова мора бити једнак без обзира на тежину вежбе.

Опрема

Мушкарци носе дугачки доњи део панталоне, атлетску мајицу, чарапе и патике (могу и без њих) када вежбају на коњу са хватаљкама, круговима, разбоју и вратилу. Када вежбају на партеру или изводе прескоке, онда су у шортсу и могу бити боси. Жене носе трико (обично са дугим рукавима) и патике, али могу бити и босе.

Вежбе и справе

Двовисински разбој

На овој справи вежбају искључиво жене тако што се на различите начине пребацују са једне на другу висину. Висина ниже пречке износи 150 cm, док је друга висока 230 cm. Обе пречке су дуге 350 cm, а размак између њих је 43 cm. Вежба не сме ни у једном тренутку да се прекине, иако гимнастичарке неколико пута промене правац кретања.

Разбој

На мушком разбоју где су обе притке исте висине која износи 180 -{cm} од струњаче. Они тада изводе стој на рукама, окрете и низ других захвата. Притке су дуге 350 cm.

Греда

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Греда (гимнастика)

Греда је једина справа осмишљена само за жене. Да би се на њој вежбало исправно, потребан је изузетан осећај за равнотежу јер је широка свега 10 cm. Греда је постављена на висини од 120 cm, а дуга је 5 m.

Партер

И мушкарци и жене вежбају у партеру, који сачињава квадрат чије су странице дужине 12 m. Једина је разлика што жене слободни састав изводе уз музику. Дужина вежбе мора да траје између 70 и 90 секунди.

Вратило

Извођење вежбе на вратилу



Ово је најспектакуларнија од свих шест мушких вежби. На пречки дужине 240 cm на висини од 255 cm гимнастичари без прекида изводе вежбе као што су велековртљаји, премети и промене положаја руку.

Коњ са хватаљкама

ово је једна од најтежих справа за мушке гимнастичаре који се рукама држе за хватаљке или неки други део коња, док ногама изводе кружне покрете. За овакву вежбу неопходне су снажне руке и рамена. Вежба је вероватно настала као провера способности будућих коњаника. Коњ је постављен на висини од 110 cm, а дуг је 163 cm.

Кругови

Кругови, које још називају и карикама су постављени на висини од 250 cm, а висе са пречке која је на висини од 550 cm. Размак између кругова је 50 cm. На њима вежбају мушкарци показујући снагу и издржљивост. Додатна потешкоћа је та што кругови у току вежбе не смеју да се њишу, те је битан и осећај за ритам.

Прескок

Прескок се ради преко постављене справе-коња. Коњ је постављен на висини од 120 cm, а дугачак је 163 cm, што је важно за мушке такмичаре који коња прескачу уздуж, док га жене прескачу попреко (из залета са одскочне даске). Оцењује се тежина скока, тачност и сигурност при доскоку.

Сродне дисциплине
Трамбулина

Многи гимнастичари вежбају за такмичење на трамбулини. То је еластични материјал разапет унутар металног рама. Постоји и светско првенство у скоковима на трамбулини које се одржава од 1964. године, а од 2008. ова дисциплина се налази и у програму Олимпијских игара у Пекингу.

Ритмичка гимнастика



Ритмичка гимнастика је једна од две нове дисциплине које су се развиле из гимнастике и постале веома популарне. То је искључиво женски спорт у коме гимнастичарке уз помоћ траке, лопте, обруча, чуњева или вијаче на пример, уз музику изводе вежбе у којима се оцењује грациозност и тачност. Ова дисциплина је уврштена у програм олимпијских игара 1984. године.

Спортска акробатика

Спортска акробатика је друга новија дисциплина која се изводи без додатне опреме, а такмиче се мушкарци и жене заједно и то у паровима, у троје или у четворо.

Корективна гимнастика

Корективна гимнастика је посебан вид вежби који се практикује у терапеутске сврхе или превентивно против настајања деформитета скелетног и мишићног система, као што су сколиоза, лордоза, кифоза и равно стопало.

Istorija sporta

Gledate, navijate, kladite se, gubite živce, uživate u vrhunskim potezima, proklinjete, svađate se s prijateljima, grlite neznance, zovete nebo u pomoć... Takva količina emocija jasno dokazuje da je sport i definitivno integralni deo vašeg života, plus jedan od načina na koji posmatrate sebe u odnosu na ostale ljude. A da li ste se nekada upitali kome je, kada i kako palo na pamet da, na primer, klis pretvori u bejzbol, a pelivane preimenuje u rvače, ili kako je teranje lopte postalo najvažnija sporedna stvar na svetu? Umesto kratkog odgovora, sledi čitava istorija sportova

Postoje razne stručne definicije pojma „sport“, kojima se mi nikako nećemo baviti. Naš cilj je da u prvom delu feljtona „Istorija sportova“ proniknemo na koji način su lov i magijski rituali prerasli u igre ograničene pravilima, čije tragove možemo videti i danas na stadionima i borilištima širom sveta.



Jednostavno rečeno, istorija sporta je istorija ljudske vrste. Još od praskozorja čovečanstva naši preci takmičili su se pred svojim saplemenicima. Bile su to uglavnom igre koje su služile kao dobar trening za stvarne situacije – lov i bitke s drugim klanovima. Takođe, uglavnom su se održavale tokom tradicionalnih svetkovina, kao što su žetva, promena godišnjih doba… Svesni da te igre služe kao dobar način da pripadnici njihovog plemena istroše negativnu energiju, a usput se pripreme za velike napore, poglavari i njihovi šamani preuzeli su ulogu organizatora i ktitora tadašnjih sportova. Tako je, recimo, kod južnoameričkih naroda ratnik koji pobedi na turniru, tačnije jedini preživi, direktno ulazio u gardu vladara.



Iako su se igre, tačnije sportovi, razvijali na sve četiri strane zemaljske kugle, svakako najveći istorijski uticaj imale su antičke Olimpijske igre. Smatra se da su prve Igre održane 776. godine pre naše ere u Olimpiji, na severozapadu Peloponeza. Ubrzo je ustanovljeno pravilo da za vreme trajanja Igara sva neprijateljstva moraju obavezno da prestanu, a sve do povratka takmičara kućama morao je da vlada Sveti mir (ekeherija). Igre su se održavale svake četvrte godine, a učesnici su bili samo slobodni Grci koji prethodno nisu kažnjavani. Na antičkim Igrama organizovane su sledeće discipline: trka oko stadiona (192,27 m), trka oko dva stadiona, trka oko 24 stadiona (dollihos), trka naoružanih ratnika u dužini od dva stadiona (trka hoplita), pentatlon (petoboj - trka oko stadiona, bacanje diska, bacanje koplja, skok u dalj i rvanje), pesničenje, pankration (kombinacija boksa i rvanja) i razne trke zaprega. Pobednici su dobijali venac od maslinovih grančica i ukazivane su im najveće počasti – slavljeni su kao veliki junaci i polubogovi, naročito u gradovima iz kojih su poticali.

Slabljenjem antičke Grčke na horizontu se pojavila nova, daleko moćnija i bezdušnija imperija - Rimsko carstvo. Dok su Grci smatrali sport, tačnije Olimpijske igre miroljubivim načinom da se kroz javno takmičenje vidi u kom gradu-državi stasavaju najbolje atlete, potomci Romula i Rema imali su nešto sasvim drugačije na umu. Došlo je vreme apsolutne dehumanizacije i komercijalizacije zarad najnižeg oblika zabave: hleba i igara - panem et circenses. Na red su stigle gladijatorske igre.

Dakle, od starog Rima počelo je naglo propadanje sporta, koje se nastavilo tokom skoro dva milenijuma. Viteške igre u srednjem veku, koje nisu zaobišle ni državu Nemanjića, nikada nisu dostigle nivo Olimpijskih igara. One su bile možda i jedine svetle tačke u srednjovekovnoj Evropi. Obično su se sastojale od više disciplina, kao što su gađanje iz luka, jahanje, plivanje, lov, društvene igre i recitovanje.

Dugo je sportu trebalo vremena da stane na noge, da se vrati tamo odakle je počeo - od duše čovekove. Do toga je došlo tek u 18, a posebno u 19. veku u Evropi.

Mnoge sportske grane dobile su konačan oblik u Engleskoj, pre svih boks, tenis, stoni tenis, fudbal i ragbi. Zimski sportovi su se razvijali u Norveškoj i srednjoj Evropi, a oni vezani za vodu gde drugde nego u „pupku sveta“ - Mediteranu. Rvanje se razvijalo na Bliskom istoku, košarka, odbojka, hokej na ledu u Severnoj Americi, a gimnastika u srednjoj Evropi i Švedskoj. Pokretanjem modernih Olimpijskih igara, pre svega zahvaljujući pregalaštvu francuskog barona Pjera de Kubertena, sport je stekao širu afirmaciju u svetu u kome su se distance, zahvaljujući tehnološkom napretku, sve lakše prelazile. Otprilike u isto vreme, dakle u drugoj polovini 19. veka, moderan sport počinje da se razvija i na ovdašnjim prostorima.

Između dva svetska rata smatralo se da su takmičari dostigli optimum normalnih čovekovih fizičkih sposobnosti. Ipak, uvođenjem nauke u sport, koja je došla s novom komercijalizacijom, u drugoj polovini minulog veka kreće pravi bum, što u rezultatima, što u gledanosti.

Nemojte misliti da savremeni sport ne može da doživi sudbinu antičkih Igara. Štaviše, izgleda da će se pretopiti u klasično gladijatorstvo, čega smo svi mi svedoci.

Većina sportova došla je do tačke degenerizacije, zbog čega vam predstavljamo pojedinačnu istoriju sportova ne bi li se vratili osnovama onoga zbog čega toliko volimo igru, onakvu kakva zaista jeste.

Srbija

Atletika

Kraljica sportova bez sumnje zaslužuje da se nađe na samom početku naše liste. Atletika je rođena bukvalno kada i moderan čovek, u samom praskozorju ljudskog uzdizanja. Trke na početku naše istorije služile su kao dobra vežba i pokazatelj brzine i izdržljivosti, što je bilo od presudne važnosti u lovu i ratnim sukobima.



Najraniji podaci sugerišu da se organizovano takmičenje u atletici dogodilo još 3.000 godine pre nove ere, i to u Irskoj! Bile su to tzv. Tailtinske igre: pored trčanja, Gali su se takmičili i u lovu, rvanju, bacanju koplja i mačevanju. Nešto kasnije, slične igre su se razvile u starom Egiptu i Mesopotamiji, i to uglavnom u okviru velikih verskih svečanosti. Ipak, atletika u starom svetu doživljava kulminaciju u Grčkoj, na izvornim Olimpijskim igrama. Upravo su zbog toga atletika i olimpijski pokret neraskidivo povezani.

Prva disciplina prvih OI bila je upravo trkačka - sprint na 192,27 metara. Imena pobednika tog takmičenja počela su da se zapisuju 776. godine pre nove ere, koja se smatra i za prvu godinu olimpizma. Dva veka kasnije, počeli su da se pojavljuju i prvi profesionalni takmičari koji su, kao i današnji, imali lične trenere. Kao i moderne Igre, i antičke su sadržavale više atletskih disciplina, poput „trke na jedan stadion“ (192.27 m), „trke na dva stadiona“, „trke na 24 stadiona“ (dolihos), trke naoružanih ratnika u dužini od dva stadiona (trka hoplita), pentatlon (petoboj - „trka na jedan stadion”, bacanje diska, bacanje koplja, skok u dalj i rvanje).

Nakon propasti antičke Grčke, na istorijsku scenu stupio je stari Rim. Omladina „večnog grada“ jedno vreme se takmičila na tzv. Marsovim igrama, koje su zapravo bile prilagođene i modernizovane Olimpijske igre. Međutim, kako je vreme prolazilo i Rim se bogatio, tako su njegovi stanovnici sve više uživali u bahanalijama i krvavim obračunima gladijatora, a sve manje u fizičkoj aktivnosti. Samim tim i atletika je morala da sačeka bolja vremena.

U Srednjem veku u Evropi gotovo da je potpuno iščezla, što zbog loših klimatskih uslova (nedavno je otkriveno da je gotovo ceo Srednji vek protekao u tzv. malom ledenom dobu), što zbog pritisaka crkve. Tvrdoglavi Irci i pored toga nastavili su višemilenijumsku tradiciju trkanja, a Germani su se povremeno takmičili u tri ustanovljene discipline (bacanje koplja, skok u dalj i dizanje tereta). Da li je potrebno reći da se poraz plaćao glavom?

U Otomanskom carstvu, kome je Srbija dugo pripadala, povremeno su se održavale neke vrste sportskih takmičenja koja su očigledno vukla korene iz antičke Grčke. Tako je zapisano da je sultan Ahmed treći u 18. veku držao rekord u bacanju diska.

Povratak atletike na velika vrata počinje u 19. veku, i to pre svega zahvaljujući univerzitetima, posebno vojnim, gde se brzina izuzetno cenila. Kraljica sportova uključena je od početka u sastav modernih Olimpijskih igara, dakle od Atine 1896. Na petim OI, 1912. godine u Stokholmu, prvi put takmičili su se i sportisti iz Srbije. U trci na 100 metara nastupio je Dušan Milošević, dok je Dragutin Tomašević trčao maraton. Međunarodna atletska federacija (IAAF) osnovana je iste godine.



Svakako najpopularnija, zapravo najrasprostranjenija atletska disciplina sadašnjice je maraton. To je uglavnom masovna trka čija je zvanična dužina tačno 42,195 km, mada su moguće manje varijacije. Takmičenje u maratonu je sastavni deo modernih OI od njihovog početka 1896. godine. Naziv je dobilo po Maratonskom polju, gde su se Grci 490. godine pre nove ere prvi put suprotstavili najezdi moćnih Persijanaca. Iako brojčano slabiji, Grci su trijumfovali, a glasnik Filipides pretrčao je oko 40 km do centra Atine da javi srećnu vest, nakon čega je od iscrpljenosti izdahnuo.

Zanimljivo je da se svake godine širom planete održi oko 800 maratona, među kojima je i beogradski.

Discipline

U modernoj atletici postoji veliki broj diciplina, a navešćemo samo one koje se održavaju na Olimpijskim igrama. Dele se u četiri grupacije: trkačke, bacačke, skakačke i višeboj.

TRKAČKE: kratkoprugaške - 60 m (dvorana), 100 m, 200 m, 400 m; srednjeprugaške - 800 m, 1.500m, 3.000 m; dugoprugaške - 5.000m, 10.0000 m, maraton; štafete - 4x100 m, 4x400 m; preponske - 60 m (dvorana), 100 m (žene), 110 m (muškarci), 400 m, 3.000 m stipl; brzo hodanje - 10 km, 20 km, 50 km. BACAČKE: koplje, disk, kugla, kladivo. SKAKAČKE: udalj, uvis, s motkom, troskok. VIŠEBOJ: sedmoboj (žene), desetoboj (muškarci)

Boks

Boks, ubedljivo najpopularnija borilačka veština današnjice, kao i većina sportova potiče još iz pradavnih vremena. Naravno, kroz istoriju čovečanstva i pesničenja pravila su se menjala - ranije su bila svakako drugačija i mnogo surovija.



Do pre dva veka, pobednik u šaketanju bio bi srećnik koji bi izvukao živu glavu. Puritanci bi rekli da to zapravo nije ni bio sport, već obično pesničenje do smrti, ali fakti govore da je „plemenita veština“ upravo potekla odatle, hteli mi to da priznamo ili ne.

Boks je, nema sumnje, kontrolisana tuča rukama dvojice fizički približno jednakih protivnika koji se bore po određenim pravilima. U modernom boksu, za razliku od antičkog, gleda se da takmičari dožive što manje povreda na putu do konačne odluke. Međutim, put do humanizacije ovog sporta bio je dug, trnovit i naravno - krvav.

Prvi dokazi o pesničenju nađeni su u Egiptu, a datiraju čak od 3.000 godine pre nove ere. Borci su bili potpuno goli, a takmičenje se odvijalo pod pokroviteljstvom samog faraona. Tokom vekova pesničenje se lagano razvijalo, a na veliku istorijsku scenu stupilo je na antičkim Olimpijskim igrama pod nazivom pigme ili pigmahija. Bile su to 23. Igre, održane 688. p.n.e., a prvi šampion je bio Onomastos od Smirne. Olimpijski borci nosili su zbog zaštite kožne kaiševe oko šaka i zglobova ruku, ponekad i preko grudi.



U vreme rimske imperije, došlo je do brutalizacije kod bukvalno svih antičkih sportova. Pigmahija je takođe prošla kroz iste probleme, ali su stari Rimljani ipak sačuvali i „čisti“ vid te veštine. Borbe su postale toliko popularne da su neretko u njima učestvovali i sami imperatori. S druge strane razuma, po arenama širom carstva, gladijatori su se tukli na život i smrt sa cestusima na rukama - rukavicama s gvozdenim šiljcima.

Godine 393. posle Hrista, vizantijski car Teodosije, inače hrišćanin, zabranio je Olimpijske igre, a samim tim i svaku vrstu sličnih paganskih svetkovina. Međutim, van zidina velikih gradova istočnog carstva ljudi su nastavili da se bave sportom, naravno i pesničenjem. U zapadnoj Evropi, koja se dotad već oslobodila jarma Rima, borbe su bile veoma popularne. Međutim, do institucionalizacije boksa čekalo se sve do 19. veka.

Boks je počeo da postaje popularan na početku 18. stoleća, mada je tadašnji vid bio bliži rvanju ili čak klasičnoj uličnoj tuči nego sportu koji danas poznajemo. Tada se na istorijskoj sceni pojavio Džek Brouton, poznat i kao „otac boksa“. Čuveni fajter koji je ime izgradio u arenama širom britanskog ostrva, potrešen još jednom borbom u kojoj je ubio protivnika, napisao je i izdao 1743. godine prvi set pravila. Svakako najinteresantnije je ono da, ako borac padne i ne ustane pošto sudija izbroji 30 sekundi, automatski gubi meč. U međuvremenu, pesničenje je postalo veoma popularno među engleskom elitom, zbog čega i danas nosi pomalo kontroverzan naziv - plemenita veština.

Najrevolucionarnije promene u ovaj sport uneo je 1865. Škot Džon Šolto Daglas, osmi markiz od Kvinsberija. Među 12 Daglasovih pravila izdvajaju se 12 trominutnih rundi, kao i standardi za rukavice. Sve u svemu, nova pravila vodila su daljoj humanizaciji.

Na početku 20. veka bokseri su se borili ne samo u ringu, već i za priznavanje pesničenja kao vida sporta. U toj borbi boks se pocepao na dve struje: amatersku i profesionalnu. I danas taj raskol vlada svetom plemenite veštine. Za amatere je zadužena AIBA (Association Internationale de Boxe Amateur), dok profesionalci mogu da biraju asocijaciju. Ipak, najpoštovanije pojaseve drže WBC, IBF i WBA, a borac koji u isto vreme drži sve tri titule u jednoj kategoriji smatra se neprikosnovenim šampionom.



Boks nije uvršten u program modernih Olimpijskih igara od početka, tačnije od 1896. godine. Prvi put bokseri na OI viđeni su 1904. u Sent Luisu. Pošto je disciplina bila nova, borci su bili samo iz SAD-a i takmičili su se u sedam kategorija. Zanimljivo je da je tada u program uvršten i ženski boks, ali samo jedan meč koji je služio za demonstraciju. Slabiji pol se od tada više od veka borio za svoj deo olimpijskog kolača, koji će konačno moći da okuse 2012. u Londonu.

Kategorije
AMATERI - Muškarci: + 91 kg superteška, - 87 kg teška, - 81 kg poluteška, - 75 kg srednja, - 69 kg velter, - 64 kg poluvelter, - 60 kg laka, - 57 kg perolaka, - 54 kg bantam, - 51 kg muva, - 48 kg papir.

AMATERI - žene: + 86 kg teška, - 80 kg poluteška, - 75 kg srednja, - 70 kg polusrednja, - 66 kg velter, - 63 kg poluvelter, - 60 kg laka, - 57 kg perolaka, - 54 kg bantam, - 52 kg polubantam, - 50 kg muva, - 48 kg papir, - 46 kg igla.

PROFESIONALCI: - bez ograničenja teška, - 90,7 kg kruzer, - 79,4 kg poluteška, - 76,2 kg supersrednja, - 72,6 kg srednja, - 69,9 kg supervelter, - 66,7 kg velter, - 63,5 kg superlaka, - 61,2 kg laka, - 59 kg juniorlaka, - 57,2 kg pero, - 55,3 kg superbantam, - 53,5 kg bantam, - 52,2 kg polubantam, - 50,8 kg muva, - 49 kg papir, - 47,6 kg slamka.

Rvanje

Rvanje je, izuzimajući atletiku, verovatno najstariji takmičarski sport. Kao i kod svih prastarih sportova, i rvanje je u početku bilo čista priprema za ratne sukobe.



Pošto se razvijalo gde god je bilo ljudi, rađale su se i različite tehnike. Tako su narodi sa severa, pre svega Skandinavci, koristili hvatove za noge. Razlog za to je bila odeća koja je ometala dobro hvatanje za ruke, vrat ili torzo. Za razliku od njih, nomadski narodi, koji su većinu vremena provodili na konjima, kao što su Mongoli i Huni, upotrebljavali su hvatove za odeću. Pored odeće, način rvanja u u dalekoj istoriji određivale su i fizičke predispozicije. Tako su Kinezi, Japanci i Korejanci insistirali na brzini i tehnici, dok su se daleko krupniji i snažniji Sloveni, Germani i Kelti najviše oslanjali na sirovu snagu.

Dostupni istorijski podaci govore da je rvanje najmanje pet milenijuma neraskidivo vezano za ljudski rod. Najstariji i najvredniji dokaz dolazi iz Egipta, gde je nađen kameni nož s koricama iz 3100. godine pre nove ere na kojima su bili izrezbareni motivi rvača (na slici). U grobnicama u dolini Nila nađeno je pregršt fresaka, među kojima se izdvaja ona iz mesta Beni Hasan, na kojoj je prikazano 400 slika s raznim tehnikama rvanja.

Rvanje se iznad svega cenilo u antičkoj Grčkoj, a koliko je bilo popularno govore i podaci po kojima su se njime bavili i veliki umovi toga doba - Pitagora, Heraklit i Hipokrat. Na tadašnjim Olimpijskim igrama rvanje je bilo, bez ikakve sumnje, glavna sportska disciplina. Naime, postojalo je i kao izdvojena disciplina, tačnije pale, ali i kao deo pentatlona (petoboja) i tehnika u pankrationu (slobodna borba). Pobednici u rvanju su, osim počasti i slave, dobijali i poseban naziv - „prvi do Herkulesa“. Najslavniji rvač antičkih OI bio je jedan od Pitagorinih učenika, izvesni Milon iz Krotona, nepobeđen tokom tri decenije i šestostruki nosilac lovorovog venca. Naravno, Milon je našao svoj put i do mitova i legendi.



Dolaskom Rimskog carstva na istorijsku scenu rvanje postaje obavezan deo vojne obuke, kao i obuke gladijatora. Samim tim, rvanje u grčkom stilu, iako je imalo veliki uticaj pre svega preko trenera koji su dolazili s Balkana, ali i preko takmičara, polako nestaje sa svetske scene. Konačni udarac zadao je 394. godine imperator Teodosije I, koji je dekretom ukinuo taj sport i svaku vrstu takmičenja.

Mračni srednji vek ipak nije bio toliko mračan za rvanje. Spas je nađen u aristokratiji, koja je u svojim dvorcima i palatama često volela da se „uhvati u koštac“, ali ni sirotinja nije bila imuna na stari način odmeravanja snage. Prva knjiga iz novog doba o tom sportu napisana je 1443. u Nemačkoj, a autor je Fabijan fon Ojersvald. U 18. veku filozofi, predvođeni Žan Žakom Rusoom, velikim uticajem uspevaju da se rvanje, koje su smatrali najboljim načinom fizičkom vaspitanja, nađe i u školskom programu.



Na prvim modernim Olimpijskim igrama, 1896. godine u Atini, među disciplinama se očekivano našlo i rvanje grčko-rimskim stilom, koje je lično baron Pjer de Kuberten smatrao posebno značajnim, pre svega istorijski. Učestvovalo je samo pet takmičara, a pobedio je Nemac Karl Šuman. Iako Kraljevina Srbija nije poslala takmičare u grčku prestonicu, jedan predstavnik našeg naroda ipak se borio. To je Momčilo Tapavica (na slici) iz Srbobrana, reprezentativac Mađarske koji je u teškoj kategoriji eliminisan već u prvom kolu. Ipak, taj atleta vratio se Vojvodinu, tada deo Austrougarske, s bronzanim odličjem u tenisu.

Generalije
Olimpijsko rvanje deli se u dva stila: grčko-rimski, u kojem su zabranjeni hvatovi ispod pojasa, i slobodni, u kojem su hvatovi ispod pojasa dopušteni. Takmičari su podeljeni po težinskim kategorijama - muškarci: 53-57 kg, 60 kg, 66 kg, 74 kg, 84, 96 i do 120 kg i žene: do 48 kg, 51 kg, 55 kg, 59 kg, 63 kg, 67 kg, do 72 kg. Međunarodna rvačka federacija, ili skraćeno FILA (Fédération Internationale des Luttes Associées), osnovana je 1905. godine.

Narodni rvači
Koliko je rvanje zaista vezano za sam postanak ljudskog roda najbolje govori podatak da skoro svaki narod ima neku svoju vrstu rvanja. Tako su na ovim prostorima odvajkada poznati pelivani, borci koji odmeravaju snage namazani uljem i obučeni u posebne kožne pantalone - „kaspete“.

Naravno, to nije jedini primer. Narodno rvanje u Engleskoj zove se catch-as-catch-can (uhvati ako možeš), u Nemačkoj bahold, u Uzbekistanu kuraš, u Tadžikistanu guštindžiri, u Sibiru kureš, lota kampidaneze u Italiji, pahlavani u Iranu, pehlavani u Indiji, penđang gulat u Indoneziji, švingen u Švajcarskoj, šuai đijao u Kini, sireum u Koreji, boh u Mongoliji, sumo u Japanu...

Fudbal

Poznat kao „najvažnija sporedna stvar na svetu“, fudbal je bez konkurencije najpopularniji sport današnjice. Njega igraju milioni ljudi širom planete u raznoraznim uslovima – na ulici, prašnjavom polju, kamenitom brdu ili čak večnom snegu i ledu Antarktika. To je igra koja kao nijedna druga briše starosne, etničke i ideološke granice - svet je opijen njome. Fudbal je, bez sumnje, fenomen savremenog društva, jer se njegova popularnost i masovnost ne može meriti ni s jednim sportom koje je čovečanstvo dosad iznedrilo.



Iako je fudbal fenomen modernog društva, njegovi koreni sežu daleko u prošlost. Na putu ka sadašnjosti ta čudesna igra menjala se i prilagođavala sve dok nije postala onakva kakvu je danas poznajemo. Kao i većina drevnih sportova, i fudbal je služio kao dobra priprema za ratne napore. Ipak, on se izdvajao ne samo fizičkim aspektom, već i taktičkim. Naime, sve timske igre s loptom zahtevaju određenu organizaciju i za napad i za odbranu, pa tako i fudbal.

Vratimo se na sam početak: kao i u gotovo svim oblastima istorije i života, prvi tragovi su i u ovom slučaju nađeni u Egiptu. U tamošnjim grobnicama iskopani su artefakti koji ukazuju na to da je igra slična fudbalu praktikovana tamo pre nekih 4.500 godina, u vreme verskih svečanosti! Lopte su pravili od napumpanog mačijeg stomaka obmotanog kožom jelena. Sličan dizajn održan je do današnjih dana.

Sledeća stanica na našem putovanju je, naravno, antička Grčka. Heleni su razvili igru sa šutiranjem i bacanjem lopte koja se zvala episkiros ili faininda, zavisno od oblasti. Prvenstveno su je igrali muškarci, ali nije bila strana ni lepšem polu. Bez obzira na pol, učesnici su bili potpuno goli, a lopta, koja se zvala folis, u početku je pravljena od platna i kose, a zašivana tetivama. Kasniji modeli bili su od napumpane svinjske bešike obmotane u jelensku ili svinjsku kožu.

U poslednjim vekovima pre Hristovog rođenja, na istorijsku scenu stupili su Rimljani. U suštini, oni su igrali svoju verziju grčkog episkirosa koji su nazvali harpastum (u prevodu: igra s malom loptom). Harpastum je, zapravo, ono što se bez dvoumljena može nazvati praocem današnjeg fudbala. Igrao se na pravougaonom terenu, na kojem se borilo od pet do 12 tamičara podeljenih u dva tima. Teren je bio podeljen linijom po sredini, a cilj je bio da ekipa što duže zadrži loptu na svojoj polovini, dok protivnici pokušavaju da je preotmu i prebace na svoju polovinu. Primera radi, Julije Cezar izuzetno je cenio harpastum, a tokom ratnih pohoda koristio ga je za fizičku pripremu vojnika.



Upravo zahvaljujući Cezarovom osvajanju, harpastum je stigao na tek pokoreno britansko ostrvo, gde je već postojala neka vrsta igre sa šutiranjem, mada daleko primitivnija. Samim tim, harpastum je tamo našao dobro tle za razvoj. Propašću Rima, propao je i njihov fudbal. Međutim, Britanci su nastavili da ga igraju, postepeno menjajući pravila.

U 13. veku, u selima i gradovima Engleske razvio se takozvani fudbal rulje (na slici). Gomile ljudi šutirale su loptu od ulice do ulice, pokušavajući da je probace kroz protivnički gol. Pravila gotovo da nisu postojala, pa su se u takvo loptanje ubrzo uključile i lokalne bitange, što je rezultiralo nasiljem i pijanstvom, a konačno i zabranom koju je uveo kralj Edvard Drugi 1314. godine.

Serije kraljevskih zabrana te nasilne igre nisu imale veliki uticaj, pa je do kraja 15. veka uvedeno niz standardnih pravila. Ipak, dodavanje rukama ostalo je sve do početka 19. veka, kada se igra razdvaja na dve frakcije: fudbal i ragbi.

Studenti Kembridža su 1848. uveli prva pravila, a 1857. nastao je i prvi fudbalski klub na svetu - Šefild FK. Šest godina kasnije, pod pokroviteljstvom masona, u Londonu je osnovano i prvo fudbalsko udruženje - The Football Association (FA), koje ubrzo zabranjuje bilo kakav kontakt ruke s loptom.

„Teranje lopte“ ubrzo je došlo i u naše krajeve. Zabeleženo je da je loptanje u Beograd doneo nemački Jevrejin Hugo Buli 1896. Iste godine, 12. maja osnovao je „loptačku sekciju“ Beogradskog gimnastičkog društva Soko i nedelju dana docnije organizovao demonstraciju kod Nebojšine kule podno Kalemegdana. Prvi zvanični fudbalski klub, ne samo na teritoriji današnje Srbije nego i na teritoriji prethodne Jugoslavije, osnovan je u Subotici 1901. godine pod imenom Bačka. Ovaj klub i dalje postoji, takmiči se pod nazivom Bačka 1901.

Već 1900. godine fudbal je, kao prvi timski sport, inkorporiran u Olimpijske igre, ali u zvaničnom programu našao se u Londonu 1908.

Izveštaj sa utakmice harpastuma
Čuveni atinski pesnik Antifan ostavio je najstariji izveštaj s jedne fudbalske utakmice. Tačnije, utakmice faininde, koji datira još iz četvrtog veka p.n.e. Inače, Antifan je poznat kao veliki komediograf, pa je i ovaj izveštaj napisan u šaljivom stilu.

“Harpastum, koji se zvaše faininda, igra je koju volim najviše. Velika su naprezanja i umor posle takmičenja u loptanju i bolno je okretanje i izvrtanje vrata. Prokletstvo, kakav bol u vratu imam! Uhvati on loptu i doda je do saigrača, dok izbegavaše drugog smejući mu se. Gurnu ga na putu do drugoga, koga podiže na noge. A za sve to vreme gomila je uzvikivala: „Van granica, predaleko, odmah pored njega, preko njegove glave, na polje, u vazduh, prekratko, dodaj nazad u gomilu!“

Biju eskimi, al’ biju i indijanci
Otprilike u isto vreme kada i antički Grci, loptanjem su se bavili i istočni narodi Kinezi (između 250. pne i 220. ne dinastija Han) i Japanci. Kod njih je cilj bio da se kožna lopta probaci šutiranjem između dve stative od bambusa.

I na američkom kontinentu razvijalo se „teranje lopte“. Možda najekstremiju verziju fudbala izmislili su Inuiti, nama poznatiji kao Eskimi. Lokalno ime arktičkog loptanja je akskaktuk, a ledeni teren dugačak je čak oko 15 km! Severnoamerički domoroci na obalama Masačusetsa igrali su igru pod nazivom pasukvakohvog, što otprilike znači - skupljanje lopte nogama. Njihovi golovi bili su udaljeni „samo“ kilometar i po, a na polju se borilo i do 1.000 takmičara. Ta nadasve nasilna igra trajala je i po nekoliko dana, a završavala se kao što i dolikuje - gozbom.

Streljaštvo



Ratni luk je tip oružja koji izbacuje strele pomoću njegove elastičnosti. Koristi se za lov, sport a kroz istoriju i za ratovanje.

Veština upotrebe luka se naziva streličarstvo. Pored praćke luk je jedno od prvih oružja namenjenih za upotrebu na daljinu.

Veoma različiti dizajni lukova se mogu sresti u različitim kulturama i kroz razne periode. Uobičajni oblici su napravljeni od čvrstog drveta ( engleski dugi luk ), od pločastog drveta ( Japanski i Sijamski) i kompozitni lukovi ( srednji istok, Indija i Mongolija ).

Smatra se da je luk nastao u kasnom Paleolitskom i ranom kamenom dobu. U Evropi se pojavio na prostoru današnje Nemačke i datira od kasnog paleolitskog perioda hamburške kulture ( 9000-8000 godina pne ). Strele su pravljene od Borovine, bile su duge 15-20 cm i imale su kameni vrh.

Ratni luk je postao glavno naoružanje armija Egipta i Sirije, koji su izbacivali strele sa ratnih kočija, što je bilo jako efikasno. Dok Rimljani i Grci nisu našli za shodno da koriste ovo oružje, već su razvili drugačiju taktiku borbe i ojačali oklope koji su umanjili efikasnost strela. Ta dominantnost je trajala sve do dolaska na scenu naroda istočne azije (koji su imali strelce na konjima i mnogo bolje kompozitne lukove) i tada su oni postali dominante nacije tog vremena.
Prve prave civilizacije koje su koristile luk i strelu su Egipcani i Sumeri.
Cuvene su price tog vremena o Persijskim strelcima kojih ima toliko mnogo da strelama zaklanjaju sunce.
Narodi sa istoka su posebni bili vesti u Jahanju konja i istovremeno gadjanje strelama(Mongoli,Huni koji su srusili Rimsko carstvo)
Oni su koristili kompozitne,lukove.

Hunski luk.



U srednjem veku u Evropi najbolji strelci su bili Engleski strelci koji su koristili Engleski dugi luk.



Engleski strelci su sa svojim lukom imali najveci domet a njihove strele su mogle da probiju skoro svaki oklop(cuvene su bitke kod Azinkura i stogodisnji rat sa Francuskom).



Za efikasno koriscenje ovakvog luka su bile potrebne godine treninga,tako da su ti strelci bili na neki nacin profesionalni vojnici koji su nonstop baratali sa lukom i strelom.



Na istoku u srednjem veku u strelicarstvu su prednjacili Turci.

Turski zakrivljeni luk.



Takodje u srednjem veku se u evropi pojavljuje novo oruzje-samostrel,dok se u Kini on pojavio mnogo ranije.

Prema nekim izvorima samostrel se prvi put koristio u Bici kod Ma-Linga u Kini 341. pne. Do 200. godine pne. samostrel se dosta razvio i bio je dosta rasprostranjen u kineskoj vojsci. Samostrel je našao svoje temelje u vojsci Terakotove armije u grobnici cara Ćin Š’ huangaa (260. - 210. pne.). Prvi samostreli na zapadu pojavili su se oko 400. pne. Rimljani su samostrel nazivali arkubalista i nisu ga koristili kao rasprostranjeno vojno oružje. Kod Rimljana su samostrel koristili samo izviđači, a korišćen je i za lov. Imao je svoju ulogu i u Zapadnoj Africi, a porobljeni Afrikanci su ovu tehnologiju odneli u Ameriku.
U Evropi u vojne svrhe samostrel se koristi otprilike od 800. do 1500. godine nove ere. Oni su skoro u potpunosti zamenili lukove u mnogim evropskim armijama. Ima više razloga za to, iako je dugi luk imao veći domet, jednaku preciznost i mogao da ispali više strela u minutu od prosečnog samostrela. Samostrel je mogao koristiti vojnik posle samo nekoliko nedelja vežbe dok je za dugi luk trebalo nekoliko godina obuke, upotreba samostrela je bila moguća i sa konja dok dugi luk to nije mogao.

Samostrel je oružje koje se sastoji od luka koji je montiran na deblo. Poseban mehanizam na deblu drži luk nategnutim dok ne dođe vreme za ispaljivanje strele. Samostrel je imao značajnu ulogu u srednjevekovnom ratovanju u Evropi, kao i u Kini kroz veći deo istorije. Danas se samostrel koristi u sportu, kao i u sportskom lovu.
Luk (zvan “Šilo“ na samostrelu) je na ranim samostrelima pravljen od običnog parčeta drveta obično od tisovine. Za vreme Krstaških ratova, Evropljani su bili nezaštićeni od saracenskih kompozitnih lukova. Ovi kompozitni lukovi su bili dosta moćniji od evropskih drvenih lukova, pa su Evropljani usvojili kompozitne lukove kao podesne za pravljenje samostrela. Kako je čelik postao široko rasprostranjen u 14. veku počeli su se praviti i čelični samostreli. Čelični lukovi na samostrelu bili su dosta kraći od originalnih drvenih. Rezultat ovoga je bila kraća tetiva koju je trebalo manje vući. Ovo je samostrelu smanjilo snagu, i da bi se to nadoknadilo korišćene su se mnogo jače tetive. Tako dok su stari samostreli bili natezani pomoću snage ruke, čelični su morali imati neki mehanizam koji je zatezao luk. Ovi mehanizmi su bili veoma različitih oblika, koristili su poluge, zupčaste točkove i dizalice na različite načine. Upotreba ovih mehanizama omogućavala su vojniku da koristi čelični samostrel bez prevelikog umaranja, za razliku od drvenih samostrela koji su koristili ljudsku snagu za naprezanje. Kasnijih godina samostrel je imao toliku kinetičku energiji da je mogao da probije svaki lančani oklop kao i većinu punih oklopa.
Strele koje su koristili samostreli nazivane su i klin.Bile su kraće ali dosta teže od običnih strela, što je davalo veću kinetičku energiju i veću probojnu moć od lukova.



Razliciti mehanizmi kod samostrela.
1.Poluga koja se vuče
2.Poluga koja se gura
3.Mehanizam sa zupčastim točkom
4.Mehanizam sa dizalicom



Danas se luk i strela koriste za sport..



Moderni lukovi i samostreli su skupi te cene idu i do 5000 evra.
Ali sve vise je onih koji danasnje moderne lukove i samostrele koriste za lov,taj nacin lova je sve popularniji na zapadu,tako da ima mnogo onih koji zamenjaju puske za samostrele.

Samostrel u modernoj vojsci.







Korisceni neki podaci sa Wikipedie Luk i strela

Pogledajte kako su se kroz istoriju menjali bolidi Formule 1

"Savršen trkački automobil je onaj koji prvi prođe kroz cilj i onda se raspadne na sastavne delove", rekao je Ferdinand Porše




Tekuća sezona Formule 1 je 63. izdanje najbržeg cirkusa na svetu. Tokom svih tih godina promenilo se mnogo toga – od pravila takmičenja, preko sistema bodovanja do izgleda bolida, gde je i bilo najviše promena.

“Savršen trkački automobil je onaj koji prvi prođe kroz cilj i onda se raspadne na sastavne delove”, rekao je jednom prilikom Ferdinand Porše.

Ove reči genijalnog nemačkog konstruktora postale su lajtmotiv konstruktora Formule 1 koji su od samih početaka sporta nastojali da naprave vozilo iz koga će tokom trke izvući sve što se iz njega može izvući. Tokom 63 godine dolazilo se do genijalnih rešenja, ali i onih manje uspešnih, propalih eksperimenata.  Telegraf vam predstavlja najznačajnije promene u konstrukciji bolida Formule 1 kroz istoriju.

1950-te

Prva trka Formule 1 u istoriji vožena je na uličnoj stazi u gradiću Po, u francuskom delu Baskije, koji je danas poznatiji po košarkaškom klubu. Prvo mesto osvojio je legendarni Argentinac Huan Manuel Fanđo. Automobili koji su učestvovali u trci morali su da imaju prednju vuču s motorom od 1.500 kubika superčardžer ili 4.500 kubika sa normalnim usisavanjem.

Tipični predstavnik prvih je Alfa Romeo 158 (poznatiji kao Alfeta)



a drugih, koji je kasnije imao i 2.5-litarsku verziju, Maserati 250F.



Prvih godina, preciznije u celoj prvoj deceniji Formule 1, nisu postojala jedinstvena bezbednosna pravila. Neka vozila imala su pojaseve, neka ne. Kacige vozača razlikovale su se drastično i po obliku i po kvalitetu, gume takođe…

Jedina promena do kraja 50-ih bila je kod jačine motora, koji su 1958, kad je startovao šampionat konstruktora, imali ograničenje od 750 kubika za superčardžer i dvoipolitarskog normalnog motora.

Džek Brebam je 1959. godine osvojio prvu od tri titule šampiona sveta u Kuperu T51. Značajno u vezi s ovim je to što je Kuper T51 prvi auto u Formuli 1 kod koga je motor sa prednje strane prebačen pozadi. Osim toga, rezervoar za gorivo premešten je sa zadnje strane vozila na bok, s obe strane vozača.



Ceo taj sistem pokazao se kao stabilniji i konzistentniji, a Kuper je bio i mnogo manji i lakši od konkurencije. Sve to pomoglo je Brebamu da odbrani titulu naredne sezone, ali već do kraja 1960. i ostali timovi su razvili ovakva auta pa je Džek do treće titule morao da čeka šest godina.

1960-te

Šezdesete su donele veliki napredak u Formuli 1. Motori su postajali jači, auta brža a to je zahtevalo i neke promene u bezbednosnim pravilima. Gume su postale šire i pružale su bolje prianjanje, kokpit je morao da bude širi kako bi omogućio lakši izlazak u slučaju nezgode, automatski prekidači su postali obavezni, kao i “prave” zaštitne kacige i odela otporna na plamen. Ipak, ni te mere nisu bile dovoljne da se spase životi 26 vozača koji su stradali tokom ove dekade.

Prava revolucija nastupila je krajem 60-tih. Najpre je 1967. legendarni Kolin Čepmen dizajnirao još legendarniji Lotus 49, prvi F1 automobil sa DFV (dabl four valvs) motorom, osmocilindričnim Ford Kosvortovim agregatom sa četiri ventila po cilindru, s kojim je Tim Lotus osvojio po dve titule u konkurenciji konstruktora i  vozača.



Osim toga, ovaj automobil doneo je standard koji se u Formuli koristi do danas – motor je zavrtnjima bio pričvršćen na zadnjem delu šasije i tako praktično služio kao osnova zadnje suspenzije.

Godinu dana kasnije desila se još jedna promena koja je i danas krasi bolide Formule 1 – uvedena su aerodinamična krila, a opet je revolucionar bio Lotus.



Zadnje krilo bilo je direktno prikačeno na suspenziju i postavljeno veoma visoko kako bi iskoristilo čisti vazduh koji je strujao iznad vozila. Ovakav dizajn dao je Lotusu aerodinamični potisak i još bolje prianjanje uz stazu, ali je klimavo učvršćen spojler često otpadao i u nekoliko navrata umalo izazvao fatalne posledice.

Možda i zbog toga FIA je početkom 1969. zabranila ovo rešenje , ali je već sredinom iste godine većina konstruktora pronašla novo, bezbednije i funkcionalnije rešenje za zadnje krilo, pre svega spustili su ga znatno niže, pa je ono ubrzo postalo standard – već na VN Meksika u novembru gotovo svi timovi imali su krila.

1970-te

Lotus je i sedamdesetih nastavio da dominira na stazi, ali i u inovacijama na bolidima. Ovo je dekada tehnološkog napretka, a jedan automobil posebno je obeležio ovu eru. Lotus 72 smatra se pretečom današnjih modernih bolida, jer je prvi koji je dobio konture kakve krase današnja vozila.



Usisnik za vazduh, koji je postavljen iznad glave pilota, i hladnjaci na spoljnim stranama isti su kao na modernim bolidima, a i prednje i zadnje krilo postavljeni su otprilike u položaj kakav imaju danas.

Eksperimenti

Početkom sedamdesetih Kolin Čepmen je u Lotusu eksperimentisao s gasnom turbinom. Motor se pokazao zahvalnim u vlažnim uslovima, ali je bio veoma problematičan za vožnju na suvim stazama i zahtevao je posebne vozačke veštine. Jedini rezultat vredan pomena ostvaren je s ovim agregatom na VN Holandije u kišnim uslovima.



Jedan on najčudnijih auta koji se ikad pojavio u najbržem cirkusu je Tirelov P34, koncept sa šest točkova – po dva mala prednja s obe strane i tradicionalna zadnja osovina. Osnovna ideja konstruktorabila je da se smanji prečnik prednjih točkova, čime bi se povećao protok vazduha u usisnike. Manji točkovi značili su i lošije prianjanje što je trebalo da bude rešeno drugim parom prednjih pneumatika.



Ovaj šestotočkaš doneo je slabe rezultate – samo jednu dvostruku pobedu Džodija Šektera i Patrika Depalijea na VN Švedske 1976. pa je Tirel već na kraju sledeće sezone odustao od koncepta.



Eksperimente sa šest točkova nastavili su Marš, Ferari i Vilijams koju godinu kasnije ali njihov koncept podrazumevao je četiri točka pozadi, dva napred, s tim što su kod Ferarija dva točka bila jedan pored drugog a ne jedan ispred drugog. Vilijams je imao zavidan uspeh – čak su se na testiranjima u Doningtonu pred početak sezone 1982. pokazali toliko brzi da ih je FIA zabranila i uslovila učešće u takmičenju korišćenjem vozila sa četiri točka, čime je definitivno “šestotočkaš” otišao u istoriju.



1980 - te







1990 - te









(O. Mrkić)

Dosta ljudi smatra da je boks agresivan, opasan i u suštini sport koji je skoln povredama..medjutim Američki lekari su nekoliko godina unazad istraživali temu koji su to najopasniji sportovi i koji su to sportovi gde dolazi do raznih povreda i došli su do ove liste od 10 najopasnojih sportva..pogledajte..

1. Prvi na listi je verovali ili ne BOĆANJE-

Kad čujete za boćanje verovatno prva pomisao jeste " penzionerski sport", međutim u ovom sportu prilikom bacanja kugle dolazi do raznoraznih povreda a da ne spominjem da svake godine na terenu život izgubi oko 1000 osoba.

2. SKAKANJE PADOBRANOM-

Ovo je već sa razlog opasan sport, svi znamo šta se dešava kad se ne otvori padobran..od kako je postao masovan sport u proteklih 30 godina zabeleženo je 175 smrtnih slučajeva.

3. JAHANJE-

Na 100.000  jahača koji zvanično nastupe na raznim takmičenjima u proseku strada njih 128 dok je povreda konja znatno veća.

4. GOLF-

Prema nekim statistikama golf je opasniji od većine borilačkih sportova. Na golf igralištima godišnje u proseku život igubi oko 1000 ljudi a od ovog broja 5% je prouzrokovano udarom groma.

5. ALPINIZAM-

Penjanje po stenama je vrlo opasno a ukoliko dođe do povrede, alpinisti dosta dugu čekaju da im se ukaže pomoć jer zbog nezgodnog terena  ne može da stigne ili se ni ne pojavi.

6. PECANJE-

Kod ovog sporta veoma često se dešava da neka riba jako povuče, pecaroš upadne u vodu i utopi se.

7. VOŽNJA MOTORA-

Na moto trkama dogode se mnoge tragedije. Zbog velike brzine motociklisti imaju veliku šansu da izgube život, a ukoliko prežive pad, povrede znaju biti vrlo teške i praćene trajnim invaliditetom i smrtnim ishodom.

8. NASTUPI ČIRLIDERSICA -

Ove atraktivne devojke imaju zadatak da animiraju publiku, ali malo je poznato da je ovo vrlo opasna sportska disciplina.  U Americi je 2008. zabeleženo više od 20.000 povreda prilikom navijanja. Tako da je statistički gledano, veća verovatnoća da se na ragbi utakmici povrede navijačice, nego sami ragbisti! Najčešće su u pitanju slomljeni udovi, ali često se dese i teške povrede kičme.


9. RONJENJE -

Ovo je prilično opasna rekreacija i sport, jer usled nepridržavanja pravila može da dođe do dekompresije koja uzrokuje trajno oštećenje mozga i pluća. Najopasnije je ronjenje u pećinama, jer se na dubini od 30 metara u potpunom mraku lako gubi orijentacija i dolazi do panike.

10. RAGBI -

Deluje kao prilično ekstreman sport, mada nije tako klasifikovan. Svaki igrač na ragbi meču pretrpi više povreda nego u drugim timskim sportovima, a radi se uglavnom o iščašenju ili pucanju mišića i slomljenim kostima.

Zanimljivo je da se među 10 najopasnijih sportova na svetu, nije našao nijedan borilački sport ili sport na snegu i ledu, mada su i tamo povrede isto tako vrlo česte.

Ukoliko niste primetili BOKSA nema na ovoj listi...a što se tiče smrtnih slučajeva u Boksu, od drugog svetskog rata pa do 2007 godine registrovano je 923 smrtnih slučajeva u profesionalnom boksu.

5 Brutalnih drevnih sportova (za koje možda nikada niste ni čuli)



Jedan od najpoznatijih drevnih sportova (za koji ste sigurno čuli) su bile gladijatorske borbe – naoružani muškarci, obično robovi ili kriminalci, u areni jedni protiv drugih, ili protiv tigrova, lavova, krokodila…

Iako ozljede i smrtni slučajevi nisu bili rijetka pojava, gladijatori su ipak mogli steći veliko bogatstvo, slavu pa čak i slobodu kroz pobjede. Ali ovo nije bio jedini krvavi sport u istoriji, a u nastavku pišemo o 5 manje poznatih a jednako (ili više) nasilnih drevnih sportova.


5. Bughazi



Danas je polo omiljena zabava engleskih plemića i uglavnom gornje klase, a igra se s malom loptom veličine biljarske kugle, i nikad s ljudskom glavom ili glavom mrtve koze. No, to su ‘lopte’ s kojima je sve započelo… samo pod drugim imenom: bughazi.

Kada se polo prvi put počeo igrati početkom 5. stoljeća, bio je sve samo ne sport koji su igrali plemići, već konjanici perzijske vojske koji su našli zabavan način da poboljšaju svoje vještine. Izvorni polo se razlikovao od današnjeg u dvije stvari – lopta je bila glava mrtve koze, a timovi su se sastojali od po nekoliko stotina ili hiljada igrača na obje strane (za razliku od današnjih četiri vs četiri).

Vjeruje se da su prvi turnir osvojili turski konjanici koji su pobijedili Perzijance (igrali su sa glavom mrtve koze), a mongolski osvajač Genghis Khan je kasnije uveo popularnu promjenu: prije početka meča se odrubi glava protivničkog vojnika, i umjesto glave mrtve koze ona bude ‘lopta’.

Ullamalitzli



Ullamalitzli je bio ceremonijalni sport koji su Asteci igrali nekoliko stotina godina prije evropskog otkrića Amerike. Igrao se tako što se dvije ekipe takmiče ko će prvi provući malenu gumenu lopticu kroz kameni obruč, a prilikom toga su za manevrisanje loptom mogli koristit samo svoje kukove, koljena i kose kamene zidove. Kada jedna od ekipa postigne prvi gol, igra bi odmah završavala.

Igra je bila popularna među narodima Meksika i Središnje Amerike i prije Asteka, a poznato je da su je igrali i Maye. Sam sport nije bilo toliko krvav… sve do samog kraja, kada se kapiten gubitničkog tima žrtvovao bogovima…

Knattleikr



Mnogi aspekti vikinških običaja i kulture i danas ostaju nepoznati, pa tako i o njihovom popularnom sportu knattleikru znamo poprilično malo. No, jedno je sigurno – bio je brutalan i nasilan, jer im je sport služio kao dodatni trening za borbu.

Iz nejasnih opisa u islandskoj “sagi”- istoriji Vikinga koja se prenosila usmeno stotinama godina prije nego što je konačno zapisana u 13. stoljeću, njihov sport najbliže možemo opisati kao nasilan kriket. Glavna razlika između današnjeg i vikinškog kriketa je u tome što danas igrači mogu očekivati ​​da će preživjeti do kraja utakmice. Vikinzi, s druge strane, nisu uvijek bili te sreće. Nekoliko zapisa govori o tome kako su u toku mečeva igrači ubijali jedni druge bez nekog posebnog razloga (vjerovatno su bili loši gubitnici…).

Pankration



Drevnim Grcima možemo zahvaliti za Olimpijadu, najpopularniji sportski događaj na svijetu, ali im također možemo zahvaliti i što jedan od njihovih popularnih sportova nije preživio do danas. Pankration je bio jednostavan sport. Pravila su bila jasna – sve je dozvoljeno osim ubijanja protivnika, jer se to smatralo faulom, i mrtvi protivnik bi bio proglašen pobjednikom.

Dakle, ideja cijelog sporta je bila da toliko izudarate protivnika (nogama, rukama, glavom… čim god stignete) da ga što više približite smrti, a da ga pri tome ne ubijete. Najbolja opcija je bila da protivnički igrač od silnih udaraca izgubi svijest.

I da… takmičari su bili goli.

Kotrljanje sira



Jedan od najčudnijih (i opasnih) sportova u istoriji (koji se igra i dan danas) je sasvim sigurno godišnje takmičenje u kotrljanju sira koje se održava na Cooper Hill-u u Gloucestershireu, Engleska.

Pravila sporta su jednostavna: do 20 natjecatelja trči niz strmu, neravnu padinu za 3 kilograma teškim kolutom sira, pokušavajući ga uhvatiti prije nego što dođe do dna, 300 metara ispod. Tokom dana se odigraju četiri utrke, tri za muškarce i jedna za žene, a brojni istorijiski zapisi, kao i moderni video zapisi svjedoče o opasnostima koje ovaj sport nosi sa sobom: desetine slomljneih kostiju i razbijenih glava – i to ne samo među natjecateljima, već i među publikom u koju se natjecatelji ‘zabiju’.

Niko nije siguran kako je započelo kortljanje sira, a vjeruje se da vuče korijene iz drevnih paganskih rituala plodnosti ili žetve.



pixelizam

Za vreme Prvog svetskog rata mnoga strelišta u Srbiji su porušena i popaljena a zgradu Beogradske strljačke družine je rekviriralo Minstarstvo socijalne politike, pa su strelci ponovo počeli od nule. Na poljani kod Careve Ćuprije, koju im je Ministarstvo poljoprivrede ustupilo još 1911. napravljeno je strelište na 300 metara i sklepana baraka koja je bila upravna zgrada. Ostalo je zapisano u “Streljačkom glasniku“ da je na toj poljani 1925. obeležena 60 - godišnjica Beogradske streljačke družine. Od 24. do 28. oktobra održano je i takmičenje povodom jubileja pod visokim pokroviteljstvom kralja Aleksandra. Govor na otvaranju je održao Ljuba Jovanović nekadašnji predsednik Narodne skupštine i predsedndik Streljačkog saveza. Prvo posleratno zemaljsko gađanje održano je 1924. u Beogradu koji je bio domaćin i 1927, 1928. i 1931.

Pred Drugi svetski rat Srbija je imala oko 1.500 družina, od toga velik broj po selima. Streljački savez Beograda obnovio je rad posle Drugog svetskog rata 19. maja 1948.
Strelci Beograda su od prvog "gađanja u nišan“ bili veoma zapaženi. Od 11 olimpijskih medalja, strelci iz beogradskih klubova osvojili su pet – Goran Maksimović kao član Partizana 1988. osvojio je zlato u Seulu, Jasna Šekarić kao članica Crvene zvezde tri srebra 1992. u Barseloni, 2000. u Sidneju i 2004. u Atini i Ivana Maksimović kao članica Novog Beograda Ušća srebro 2012. u Londonu. Strelci Beograda su osvojili preko 500 ekipnih i pojedinačnih titula na na državnim šampionatima i prvenstvima Srbije.

U poslednjoj deceniji na Evropskim šampionatima strelci iz beogradskih klubova su osvojili tri pojedinačne zlatne medalje (dve seniorske i jednu juniorsku), dve seniorske srebrne i četiri bronzane (od toga jednu juniorsku). Bili su članovi reprezentacija koje su osvojile osam ekipnih zlatnih, četiri srebrne i devet bronzanih odličja.

Sa poslednja tri Šampionata sveta beogradski strelci su doneli dva pojedinačna zlata (seniorsko i juniorsko) kao jedno srebro, dok su kao članovi ekipa učestvovali u osvajanju po jednog ekipnog zlata i srebra i šest bronzi. Jedan strelac iz Beograda je na listi svetskih rekordera: Marija Mladenović vazdušnim pištoljem za juniorke sa 391 krug.

Dve takmičarke iz Beograda bile su, posle uvođenja novih pravila, svetske rekorderke. Prvi svetski rekord osnovnog dela vazdušnom puškom postigla je u februaru 2013. Ivana Maksimović olimpijska vicešampionka iz Londona 2012. na Šampionatu Evrope u Odenzeu u Danskoj sa 418 krugova. Potom je iste godine taj rekord popravila sa 419,7 krugova na Svetskom kupu u Čangvonu Andrea Arsović, koja je na istom takmičenju sa 455,4 krugova postavila i svetski rekord finala u trostavu.

Streljački savez Beograda okuplja 21 klub sa nekoliko stotina članova. U saradnji sa Sekretarijtom za sport i omladinu Beograda sprovodi programe razvoja streljaštva među mladima organizacijom Lige i Kupa SS Beograda za mlađe kategorije. Uspešan je organizator „Internacionalnog prvenstva Beograda“ vazdušnim oružjem koje je jedno od najjačih u regionu.

Beograd je bio domaćin Svetskog prvenstva u gađanju glinenih golubova 2011. i Šampionata Evrope u klasičnom streljaštvu 1957. i 1972. a 2005. i 2011. u svim disciplinama, kao i finala Svetskog kupa u gađanju glinenih golubova 2007. U Beogradu su održani i Svetski kupovi u gađanju glinenih golubova 2005. i 2008.

Autor: Branimir Vasić

Umetničko plivanje od nastanka do danas

Vodeni balet, kako još neki nazivaju sinhrono plivanje nastao je u kasnom XIX veku. Iako danas graciozne pokrete u kojima su objedinjeni plivanje, gimnastika, balet, akrobatika i ronjenje pretežno izvode žene, na samom početku takmičari su bili muškarci. Kao jedna od najtežih disciplina, umetničko plivanje je 1984. godine ušlo u redovan program Olimpijskih igara i u sebi objedinjuje 3 takmičarske discipline, figure koje najčešće izvode mlađe kategrije, te tehničke sastave koji su dosta teži i stoga su namenjeni seniorkama i slobodne sastave. Za figure je karakteristično da se izvode samostalno, a kada govorimo o sastavima, njega može da izvede jedna takmičarka ili da to bude duet, tim od osam takmičarki i kombinacija koja broji četiri do deset takmičarki.

Sa psihološke tačke posmatrano ovaj sport je pravi izazov. Neophodna je velika mišićna snaga i izdržljivost da bi se pokreti najčešće sa licem u vodi izveli pravilno. A da bi pokret imao punoću kojoj se teži bez stila i elegancije ovaj sport je nezamisliv. Primamljivo oku sinhrono plivanje zahteva da plivačke tehnike budu dovedene do perfekcije. Takmičarke koje plene u ovom vodenom sportu moraju da dostignu kontrolu disanja, vremensku preciznost, snagu mišića i da imaju savršenu koordinaciju pokreta. A da bi figure i elementi kako sa tehničke, tako i sa umetničke strane bili prezentovani na očekivan način, mora se savladati još jedan izazov, a to su sile potiska i gravitacije. One su posebna prepreka prilikom izvođenja asimetričnih pokreta, od čije lepote se zaista očekuje mnogo.

Od figura i slobodnih sastava, napredak u sportu je doneo i podelu sastava na dva dela, te tako imamo tehničke i slobodne. Svetska međunarodna plivačka federacija je odredila elemente tehničkih sastava, a slobodni sastavi su plod kreativnosti svakog tima pojedinačno.

U zavisnosti od vrste sastava Svetska međunarodna plivačka federacija je odredila i trajanje. Prilikom određivanja trajanja sastava u obzir se uzima i godište takmičarke, te tako se trajanje sastava kreće u rasponu od 2 minuta do 4 minuta i 30 sekundi. Zdravlje takmičarki je na prvom mestu, te je s tim u skladu uvedeno i ograničenje trajanja ronjenja u toku sastava na 30 sekundi. Ako su u takmičenje uvrštene i figure, uglavnom se izvode četiri i od toga dve koje su obavezne, a dve se izvlače pred samo takmičenje, naravno njih određuje FINA, a grupe figura se smenjuju na svake četiri godine.

Kada je reč o našoj zemlji prva sekcija sinhronog plivanja pod vođstvom Vukašina Vuletića otvorena je 1968. godine na Tašmajdanu, a prvu školu predvodio je Franc Senica i to na bazenu "25 maj", bilo je to 1973. godine. I Kruševac je 1984. godine dobio svoju školu sinhronog plivanja koja se zvala "Sirena". Klub "Banjica" formiran je 1986. godine, a klub Tašmajdan 1989. Nakon prvog državnog prvenstva koje je održano u Beogradu 1993. godine, ovaj vodeni sport je dobio na popularnosti te svoje klubove dobijaju i Niš i Šabac i Obrenovac.

Za istoriju ovog sporta svakako je značajno napomenuti da je prvo Svetsko prvenstvo u sinhronom plivanju održano baš u Beogradu 1973. godine.

Autor: Sanela Kesegi

Pedestrijanizam


Sport je nadživeo praznike, vašare i crkvene slave koje su ga, prema nekim autorima i iznedrile. Jedan od fenomena koji je nastao, nakon toga je "Pedestrijanizam" koji se može definisati kao takmičenje (najčešće u trčanju ili hodanju) zarad opklade. Pedestrijanizam, to jest "profesionalno trčanje" kako su ga još nazivali u to vreme, izum je plemstva, premda se (bar u početku) sami plemići nisu takmičili, već njihove sluge.

Pedestrijanizam je mnogo pre nastanka popularnih (savremenih) sportskih manifestacija/ sportova, izazivao veliko interesovanje i donosio dobru zaradu, organizatorima i promoterima, a ponekad i samim takmičarima. Jedan od najpoznatijih "sportista" koji se bavio pedestrijanizmom, svakako je američki indijanac Hagasanodija (čije ime u pevodu znači "Jelenovo Kopito"), poznatiji po imenu Luj Benet. Kao takav pedestrijanizam nije imao neku organizaciju, i u početku je u potpunitosti bio u rukama sitnih industrijalaca koji nimalo nisu zazirali od mogućnosti da brzo zarade, ne vodeći pri tom računa kako će se to odraziti na fer i otvoreno nadmetanje.

Kako se pedestrijanizmom sve više upravljalo iz pivnica i pabova, tako je sve više talentovanih, siromašnih mladića, ili onih koji su živeli na ivici siromaštva, počelo da se takmiči/ nadmeće ne bi li štogod zaradili za život. Pedestrijanizam je, kao takav, bio u jeku popularnosti krajem osamnaestog i početkom devetnaestog veka: Mejson (Mason, 1988) navodi da je najpopularniji bio između 1790. i 1810. godine, kada je popriličan broj ljudi dolazio da posmatra organizovana nadmetanja. Na primer početkom devetnastog veka mladi škotski zemljoposednik Robert Barkli Alardajs, kasnije zbog vojničkog čina, poznat kao kapetan Barkli, privlačio je veliku pažnju publike zbog čitavog niza uspeha na trkama u hodanju i trčanju na dužini od 400 metara do 3 kilometara.

U prvoj godišnjoj "Hronologiji pedestrijanizma" koju je 1838. godine objavio časopis "Bell s Life", nabrojan je veliki broj zatvorenih zdanja koja su služila prvenstveno kao dvorane za održavanje takmičenja u pedestrijanizmu, među kojima su bila: Barou Gardens u Salfordu, Hajd Park Graund u Šefildu, Hokni Vik i Old Brompton u Londonu i drugi.

Međutim u kasnijem periodu, iako je nastao kao izum plemstva, uprkos sve češćem učešću gospode u samim takmičenjima, aristrokratija je izgubila kontrolu nad pedestrijanizmom. Zbog kockanja, nameštenih trka i sveopšteg nepoštenja, pedestrijanizam je postao sinonim za kriminal, nepravilnosti su bile uobičajena pojava, s obzirom da je bilo ometanja takmičara kako bi izgubili trku, i nameštanja "hendikepa" sklapanjem dogovora sa promoterima takmičenja, a preživljavao je uglavnom samo zbog toga što drugi sportovi gotovo da nisu ni postojali (Brailsford, 1991).
U to vreme, džentlmeni (gospoda) koji su se takmičili iz opklade sebe su nazivali "amaterima" da ne bi slučajno bili svrstani u isti koš sa "pedesima". Jedan od tih džentlmena u svojim memoarima je napisao sledeće: "U to vreme... amater je bila druga reč za džentlmena, bez obzira na to da li se on takmičio zbog novca ili časti, ili jednog i drugog, što je kod mene bio slučaj" (Lovsey, 1979).

U međuvremenu, pedestrijanizam je odigrao važnu ulogu u zadovoljavanju potrebe za sportom koju je imao veliki broj populacije, s obzirom da je kao takav, sve više postajao sport radničke klase. Do vremena kada je kraljica Viktorija došla na presto, zahvaljujući pedestrijanizmu, takmičarski sportovi su našli svoj put do svih većih gradova i još uvek su imali dosta pristalica.

Bez obzira na to što je s vremenom nesumnjivo pao na niske grane, predestrijanizam je, prema mnogim autorima, utabao put današnjoj atletici, budući da su atletske disicpline trčanja, skokova i bacanja, koje su inače bile veoma zastupljene u samom pedestrijanizmu kasnije postale deo viktorijanskog sportskog panteona, doduše prethodno su morale biti "odenute" odorom amaterizma, koji je bio društveno prihvaljiviji (G. Skembler, 2007).

Pored toga, zaslugom pedestrijanizma, do 1850. godine, ne samo da je izgrađeno najmanje desetak staza, uglavnom posutih šljunkom, namenjenih isključivo sportskim manifestacijama, već su i pozdanije metode, omogućile preciznija merenja postignutih rezultata, kao i objavljivanje pouzdanih amanaha.


Literatura:
British sport - Richard William Cox
Sport i društvo - Grejam Skembler
Deconstructing sport history - Murray George Phillips
Sport and spectacle in the ancient world - Donald G. Kyle
Sport history - Douglas A. Noverr, Lawrence Edward Ziewacz
The Sports process - Eric Dunning, Joseph A. Maguire, Robert E. Pearto

Autor: Marko Skorić