Oprosti sto te volim,
sto ti pisma pisem,
oprosti sto ne mogu
iz srca da te izbrisem.

Oprosti sto te sanjam
sto te u snu dozivam
jer od kad si otisla ja mira nemam.

Oprosti mi jedina moja sto cu ja zauvek da budem nesudjena ljubav tvoja.

Biti danas posten covek, je najtezi zadatk koji retko ko moze da polozi.

Zivot nam daje prilike. a mi ih pretvaramo u neprilike.

Svaki problem moze da se resi razgovorom, a ne svadjom
Ako volite, volite vecno, ne dozovlite da vam tu ljubav neko ukrade.

Ako nekome pomognes nemoj mu to nikad prebaciti, pomogao si mu jer si ti tako hteo

Secanja se ne brisu ona ostaju zauvek sa nama

Jedan drugom budu kamen na srcu
Kamen ko kuća
Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
Da bar prst podignu
Da bar jezikom coknu da bar ušima mrdnu
Ili bar trepnu

Nijedan da se pod kamenom makne

I jedan i drugi se polome
I umore i od umora zaspe
I tek u snu kosa im se digne na glavi

(Ova igra dugo traje)


"Trule kobile", Vasko Popa

Oboje su uvereni,
da ih je ujedinilo iznenadno osećanje.
Lepa je takva sigurnost,
ali je nesigurnost još lepša.

Smatraju da ako se nisu poznavali ranije
da se među njima ništa nije događalo.
A šta na to ulice, stepenice, hodnici,
na kojima su se mogli odavno mimoilaziti?

Htela bih da ih upitam,
zar se ne sećaju –
možda u kružnim vratima
nekad, licem u lice?
Nekakvo "izvinite" u zagrljaju?
"Greska" izgovoreno u slušalici?
- ali znam njihov odgovor.
Ne, ne sećaju se.

Veoma bi ih začudilo,
što se već duže vremena
njima bavio slučaj.

Još uvek sasvim spreman
da se zbog njih pretvori u sudbinu,
zbližavao ih i udaljavao,
preprečivao im put
prigušujući kikot
skakao u stranu.

Postojali su znaci, signali,
šta s tim što su nečitljivi.
Možda pre tri godine
ili prošlog utorka
jedan listić je preleteo
s ramena na rame?
Nešto je bilo izgubljeno i podignuto.
Ko zna, nije li to lopta
u cestaru detinjstva?

Bile su kvake i zvonca,
na kojima je pravovremeno
dodir prianjao uz dodir.
Koferi u garderobi jedni kraj drugih.
Možda je jedne noći postojao ujednačen san,
izbrisan odmah posle buđenja.

Uostalom svaki početak
samo je dalji nastavak,
dok je knjiga zbivanja
uvek na pola otvorena.

"Ljubav na prvi pogled", Vislava Simboroska

Kako da ulovim taj glas što ispliva iz mene
Kao ptica iz neba, i otuđi se sasvim,
Dovoljan sebi i svestan svog postojanja,
Taj glas što se nevino ruga svom zavičaju
Od krvi i mekog nepoznavanja, kada peva
Negde u svojoj čistoj okolini, koju ne mogu
Da napipam ranjavim prstima, da omeđim
Dugo varanim pogledom (da li na vrhu
Stepenica?) Kako da ulovim taj glas
Rođen nekada u mestu mog prvog buđenja
Kao čudni i slepi stranac što brze sazreva,
Glas koji sada peva u zelenom prostoru
Vrtova s one strane sluha, u pticu preobražen.
Bojažljivo, da ne povredim neke zakone
Koje ne poznajem, šunjam se pored zidova,
Rešetkastih zidova jave, s prvim tragovima
Mravkastog umora u pokretima udova.
Kome da priznam uzaludni lov, koga da pitam,
Koga, u ravnici od sunca i plavog katrana,
Koga, na klupi u skamenjenom drvoredu,
Koga da pitam za glas u vrtovima?
Ljudi stavljaju ruke na naviknute stolove,
Umaču hleb u so, smeju se ili odlaze,
Obično kroz vrata, i nestaju u sebi,
Ili bez sebe. A oni mrtvi, koje se bojim
Da pitam jer mozda suviše, suviše znaju,
Oni nas ne primećuju jer su zauzeti
Pažljivim rasklapanjem svojih bivših sudbina
Kao časovničari, svejedno izvan vrtova.
Ostaje ipak možda jedno stablo na vetru,
Jedna ulica, i malo zrelosti trajanja,
Neke slomljene igračke, i ostaje glas,
Glas koji je nekada stanovao ovde,
A sada peva u vrtovima.

"Glas koji peva u vrtovima", Ivan V. Lalić

KLJUČ

Postojao ključ i odjednom ga nema.
Kako ćemo u kuću?
Možda će neko naći izgubljeni ključ,
razgledaće ga – ali šta s njim?
Ide i bacaka ga u ruci
kao polomljeni komadić gvožđa.
S ljubavlju, koju gajim prema tebi,
kada bi se isto dogodilo,
ne samo nama: već celom svetu
ta ljubav bi propala.
Tuđom podignutom rukom
nikakvu kuću otvoriti neće,
biće forma i ništa više,
i neka se rđa na nju ljuti.


Vislava Šimborska

Pogledom, dodirom, ćutanjem. Bla,bla,bla.
Razumeš?
Meni više ništa nije jasno. Buljim u to, širom razapetih očiju, ali ne razumem. A do malopre, mogla sam pisati eseje. Sada, lomim prste i ćutim u nas. Progutao nas je vanvremenski talas ponavljanja. Idemo u krug, mili moj. Zar ne vidiš, svaki dan ti počinje sa mojim -dobro jutro- a da nisam kraj tebe, i završava se sa -laku noć- iz mog kreveta upućenog u tvoj. Vidi koliko smo sami time što smo zajedno. A koliko bi usamljeniji bili da ni to nemamo. Koliko je samo čudan osećaj kada se osvrneš oko sebe i vidiš samo mutninu. Nemam nikoga, osim tebe i Boga.
Razumeš?
Meni tek sada postaje malo jasnije. Tvoja sam, obnažena skroz. Nisam čak ni list zadržala. Sve sam karte otvorila, a zatim sela na mokru zemlju, što odiše tvojim odsustvom. Upletena u vrpce ljubavi, koje pojedoše me iznutra, osuđena na nas. Grlim okove sa obe ruke, kao od njih mi život zavisi, jer volim! Iznad svega. Nema mesta za suze, nema mesta za nova nadahnuća, jer u našem se vrtlogu i vreme plaši siline ljubavi, zato idemo u krug, mili moj.
Razumeš?
Meni je sve jasno. To je razumevanje..? !

Rekao si kraj. Rekla sam ne. Rekao si da mora tako. Rekla sam ne.
Tri hiljade puta rekla sam ne i onda.. Bum!
Puklo je nesto. U mojoj glavi.
Tri hiljade puta mozes reci da sam bila u pravu.. Jednostavno nece biti dovoljno.
Ne zelim da te oteram dodjavola, ja sam tamo, ne zelim da te vidim.

POHVALA DALJINI

U izvoru tvojih očiju
žive vrše ribara poludelog mora.
U izvoru tvojih očiju
more drži svoju reč.

Ja onde bacam
srce koje je boravilo kod ljudi,
ojeću koju nosio sam i sjaj jedne zakletve:

Najtamnije na dnu tamnog, ja sam ogoleniji.
Ja nisam, no samo jednom otpadnik, pouzdan.
Ja sam ti, kad sam ja.

U izvoru tvojih očiju
ja odeljujem san od otimačine.

Jedna vrša u svoje petlje ulovila je jednu vršu:
mi se razdvajamo spetljani.

U izvoru tvojih očiju
jedan obešeni davi svoj konopac.

Paul Celan