Rok Hadson

(Rock Hudson)


 




Бавити се животом и филмографијом Рока Хадсона није само трчање кроз жанрове, већ стално балансирање над дуализмима тела и душе холивудског шампиона, личних и професионалних потрага за идентитетом, помпезне животне славе и снажног постхумног шока у којем су остављени обожаваоци широм света сазнањем да је Хадсон прва светска звезда оболела од сиде. Неправедно, крај Хадсоновог живота и тајна о хомосексуалности коју никада јавно није признао, тридесет година од његове смрти, а деведесет година од рођења, посипају пепелом сав филмски шарм и снагу којом је највиши глумац свог доба пленио. Све би било другачије да је Хадсонова болест, прикривана карциномом, трајала краће и да је у миру умро у париској болници, а не у свом дому на Беверли Хилсу 2. октобра 1985.
Један од највећих светских заводника којем су се обожаватељке бацале у загрљај, крај живота дочекао је тако што су га, због болести, избацили из авиона на линији ка Паризу. Тај нехумани гест покренуо је лавину протеста, па и први највећи марш оболелих од сиде у Сан Франциску. Све то насупрот холивудским студијима који признавање хомосексуалности филмских звезда сматрају главним разлогом за губитак публике и ударом на буџет. Управо та индустрија креирала је дух шармера и заводника Хадсона. Тело Рока Хадсона отимало се тим налозима, тражећи у неколико наврата улоге грубијана, али студији тој жељи нису удовољавали. Дух заводника доносио је милионе.
Рођен је 17. новембра 1925. у Винетки, у држави Илиној, као Рој Шредер млађи. Када му се мајка, телефонисткиња, преудала јер је муж ауто-механичар напустио породицу, Роја је очух усвојио па је одрастао под именом Рој Фицџералд. После рата, са жељом да постане глумац, стиже у Калифорнију, али најпре ради као возач камиона. Запажа га 1947. агент Хенри Вилсон који му додељује уметничко име, комбинујући реч Рок – стена као алузија на Гибралтар, и Хадсон – по истоименој реци. Ипак, као Рој Фицџералд почиње каријеру дебитујући у филму „Одред за борбу”, (1948).  Остало је запамћено да је само једну реченицу снимио након 38 покушаја.
Прве филмове снимио је са Фредериком де Кордовом, „Пеги”и „Пустињски соко”, оба из (1950). Сматра се да је улога богатог, доконог момка, који случајно изазива слепило једне девојке и затим се потајно брине о њој у „Величанственој опсесији” (1954) Дагласа Сирка, прекретница у његовој каријери.
Круна свега био је „Див” Џорџа Стивенса, који му 1957. доноси номинацију за Оскара. Баш код овог филма барци сјајног филмског тројца Хадсон, Елизабет Тејлор, Џејмс Дин отвара се питање „тела звезде“ које је чак било тема есеја излаганог на конференцији Центра за геј и лезбијске студије на Јејлу 1989.





С висином од 193 сантиметра и тежином од 91 кг, Хадсон је био физички несумњиво најкрупнија мушка звезда свога времена, а његови филмови и фотографије обилато су наглашавали, па и преувеличавали његову природно мишићаву грађу. Према чланку часописа „Макалс”, насловљеном „Зашто жене воле Рока Хадсона?”, руководиоци Универзал студија донели су одлуку да у свим Хадсоновим филмовима „буде барем једна сцена у којој Рок преплављује довратак нормалне величине”, чиме треба да покаже да је обим свакодневице одвећ сићушан спрам његовог тела.
Међутим, крупноћа на којој се инсистирало није донела мачизам Марлона Бранда или Роберта Стека. Хадсоновој ублаженој мушкости улази се у траг преко улога у тзв. филмовима за жене, пре свега мелодрамама Дагласа Сирка. Латентна неспретност, споре кретње и честа збуњеност чине га потпуно различитим од осталих америчких глумаца и неподесним за улоге негативаца, а пожељним романтиком. То су и показале улоге које су га довеле до врхунца популарности, и то уз партнерку Дорис Деј.
До 1984. снимио је више од 70 филмова и општи је утисак да је Рок Хадсон увек нудио мање претећи, мање сексуалан модел мушкости. Чињеница да његово стамено мушко тело у себи мора имати ту врсту десексуализоване сигурности промовисана је као темељни разлог „Зашто жене воле Рока Хадсона”. У време када се појавио публика је била сита бунтовника и опијених неотесанаца. Деловао је здраво, неговано и чисто. Интересантна су запажања да је Хадсонову хигијену, брижљиво неговану филмском фотографијом, красило беспрекорно здравље карактера које је глумио, нарочито педесетих година.
Када су дељене улоге за „Записано у ветру”, Хадсон је на све начине пробао да дође до улоге раздражљивог, насилног алкохоличара Кајла. Улога, а на крају и номинација за награду, отишла је Роберту Стеку, док је Хадсон морао да се задовољи улогом геолога Мича. Једва прикривајући озлојеђеност, Хадсон ће о свом извођењу у филму исправно запазити: „Као и обично, толико сам неокаљан, да сам немогућ”. У одбрану одлуке о прерасподели улога, један Дејв Липтон, тада глава Универзала, јавно је изјавио да Рокови фанови неће прихватити да он учини ишта што би га довело на рђав глас... „Он им се свиђа зато што би волеле да такав буде њихов отац, мушкарац за кога ће се удати њихове кћери, или љубав из детињства!“
Дакле, када је, као у овом случају, Хадсон покушао да прекорачи границу сопствене мушкости, холивудска реторика о томе „шта жене желе” изнова ју је уписала у њега. И заувек изгледа уписивала као сметњу или мистификацију. Она није била награда за диван труд младића који је тридесетак пута на почетку каријере изговарао једну филмску реченицу, већ идентитетски баласт који стављање потписа на сарадњу са Холивудом једначи са продајом душе ђаволу. „Емпајер” магазин га је 1995. сврстао у 100 најсексепилнијих звезда историје филма. Зар не би са истом оном чистотом играо и у филму посвећеном себи.
Сигурно би.

Маријана Терзин Стојчић

politika.rs