Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture

...............
Šta vas uzbuđuje?
Ovaj put tihanog dostojanstva manastira. Ja sam u njega zaljubljen.
Čega se bojite?
Mentaliteta onih koji razbijaju skulpture po parkovima.
Vaša deviza?
Nalazi se u nekoj od ovih knjiga na mom stolu, ali ne bih želeo da
 vas zadržavam tražeći je.
Omiljena poslovica, uzrečica, aforizam?
Gete je rekao otprilike ovo: – Čovek je utoliko predestiniran 
za stvaralaštvo, koliko demonskog u sebi nosi.
Vaše nade?
Da se vratim u Sopoćane, Raškoj, na izvor.
Šta vas je do danas najviše razočaralo?
Pad Troje. Šta vam je smešno?
Slobodno vreme?
U slobodno vreme sređujem svoj život.
Godišnji odmor?
Uvek odem na pogrešno mesto.
Omiljeni nakit, ukras?
Oreol, lovor ili tako nešto.
Omiljena garderoba?
Pa, sad već dolaze hladni dani, ja preporučujem nešto toplije, a za leto
 nešto hladnije. I tako uvek. Jel’ te prema vremenu već.
Najbolji period vašeg života?
Vreme kad igram predstavu.
Ustajete rano?
Nemojte da se zavitlavate.
Ostajete li noću kasno?
Leti su noći mnogo kraće.
Pasija?
Da gledam kroz prozor u tuđe stanove kad hodam ulicom.

Vaše piće?
Kakva su to sad pitanja?
Vaš savet?
E, sad je bilo dosta.
Najdraži romansijer?
Danilo Kiš.
Knjiga koju često čitate?
Jedna knjiga koja se zove “Urnebesnik”.
Vaši pesnici?

Momčilo Nastasijević, možda neki od vas, dragi čitaoci, niste čuli za 
njega, ali verujte mi na reč.





Vaša pesma (poezija)?
“Sa svetlim pupoljcima na usnama” Rastka Petrovića.
Slikar?
Miljenko Stančić, i još 977 drugih koje možda i više volim.
Slika?
Uspenje Bogorodice u manastiru Sopoćani.
Kompozitor?
Kir Stefan, ako nemate ništa protiv.
Muzičko delo?
Ninja Sili.
.......................

.....................

Instrument?
Špric za injekcije. Uliva strahopoštovanje.
Virtuoz?
Bubnjar iz Džez orkestra Radio Beograda, Lala Kovačev.
Pevači?
Ilija Gligorijević, putovao sam sa njim, dobar neki čovek.
Pevačice?
Milica Miladinović, takođe.
Ploča koju često slušate?
Ništa ne radim često.
Vaši dramski autori?
Pa mogao bi da bude, recimo, Miša Bulatović, uz moju pomoć, naravno.
Pozorišno delo?
Ono koje ću tek igrati.
Film koji vas je oduševio?
Jojo.
Najdraži glumac?
Čuo sam da je onaj….pomozite mi, da – Slobodan Perović, dosta dobar.
Najbolji prijatelji su vam?
Moj školski drug Mika Šćekić, pod uslovom da pazi na svoje ponašanje 
i da mi ukazuje malo više poštovanja.
Verujete li u ljubav na prvi pogled?

Već sam dovoljno mator i racionalan – baš zato i želim da verujem.
Najbolje godine za brak?
Između 19 i 20… Mislim, za prvi brak.
Jeste li ljubomorni?
A to – da!
A vaša bračna partnerka?
Verovatno, biće.
Pored ove umetnosti bavite li se još kojom?
Svih devet muza se neprestano ljubomorno tiskaju oko mene. Ja se 
trudim da sa svakom budem ljubazan, ali mi je, verujte, već pomalo dosadno.
Prema kojoj umetnosti ste ravnodušni?
Prema umetnosti vođenja konverzacije.
Vaš ljubimac, bez obzira na vrstu umetnosti?
Moj ujak Miodrag Bata V.Petković – veterinar, najmaštovitiji izmišljant 
koga sam sreo (živi u Lipljanu).
Koju kritiku smatrate neumesnom?
Pa vi me zaista zasuste pitanjima…. čekajte da odahnem…Sad, hajdemo dalje.
Vaši najveći uspesi?
Položena matematika na velikoj maturi.
A neuspesi?
Ne razumem pitanje…
Najdraža glumica?
Natali Vud, al’ nije važno…
TV emisija koju nerado propuštate?
Nemam tu mašinu, ali mi prijatelji obično prepričaju posle.
Vaša istorijska ličnost?
Konstantin Filozof.
(Razvitak, 1965. godina)

Mladomir Puriša Đorđević: Ja sam država za sebe


07. decembar 2014.

Reditelj Mladomir Puriša Đorđević u intervjuu za ''Novosti'' govori o vremenu u kom je živeo,
kralju i partizanima i premijeri svog novog filma.



PRVA Nagrada za životno delo, koju je Festival autorskog filma ustanovio u znak svog 20. jubilarnog izdanja, dodeljena je Puriši Đorđeviću - najstarijem aktivnom reditelju koji je i danas najmlađi duhom, autoru čija su ostvarenja obeležila srpski i jugoslovenski film i našoj kinematografiji donela svetska priznanja.
- Napunio sam devedeset godina, živeo sam u pet država - Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SRJ, novoj SRJ, Zajednici Srbije i Crne Gore, i sada živim u šestoj, a nisam se pomerio s mesta - kaže Puriša Đorđević. - U svim tim državama uglavnom sam se osećao dobro, iz prostog razloga što sam ja država za sebe. Ali, ono na čemu radim godinu dana je roman o tome kako se živelo u kraljevini, u malom mestu Čačak gde sam rođen, kako sam video sahranu ubijenog kralja Aleksandra... Da bi se čovek odlučio za roman mora da nađe prvu rečenicu koja će mu osigurati naslov. Našao sam je i ona glasi: Ja živim u kraljevini. Kraljevina voli mene. Ja volim Radu Šljivić. Rada Šljivić voli kraljevinu. Rada je, inače, moja ljubav iz prvog razreda osnovne škole.

* Iako ste "država za sebe", da li ste imali neka svoja politička ubeđenja?

- Ne. Ja nisam, recimo, bio za kraljevinu zato što volim kralja, i nisam otišao u partizane zato što sam bio komunista i što sam obožavao Tita. Nikada nisam bio član nijedne partije, a nisam bio ni disident, mada su mi stavljali tu etiketu zbog mojih filmova, i kada se govori o umetnicima i politici uvek se setim Ace Popovića. Živeo je u stanu koji je bio u podrumu, i da bi ušli do njega morali smo da se izujemo, jer je u njegovoj jedinoj sobi voda vrlo često bila do kolena. Za razliku od Ace Popovića, slavni disidenti kao što su bili Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Selenić, Mihiz, Radoš Novaković, živeli su u centru grada u svojim ogromnim stanovima, i zabranjivali tuđe tekstove.
* Šta je vaša politika svih ovih godina?

- Nisam bio šezdesetoosmaš, nisam išao na demonstracije, nisam privatno govorio o politici i držao mitinge. To me ne zanima, politika je vrlo dosadna. Ja sam demonstrirao i govorio o ovoj zemlji, društvu, ljudima, ljubavi... u svojim filmovima, i u dvanaest knjiga koje sam objavio. To je svih ovih godina moja politika. Sarađivao sam šezdesetih godina sa Ljubišom Ristićem, napisao sam tekst za "Tajnu crne ruke", što mnogi ne znaju. Napisao sam još tri dramska teksta koja su se igrala, a bila su grozna. Ali, delovao sam, i to je mnogo bolja politika, delikatnija.

* Pre nekoliko večeri, kada ste primili Nagradu za životno delo, premijerno je prikazan vaš novi film "Čedo, oženi me", koji ste potpisali kao igrani. Na špici piše da igraju Čedomir Jovanović, Slobodan Milošević, Mirjana Marković, Zoran Đinđić, Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Milorad Ulemek Legija, Zvezdan Jovanović, Vojislav Šešelj...

- U svom opusu napravio sam skoro dvanaest biografskih filmova, među kojima su biografije starog ratnika Buda Davidović, i jednog velikog pisca Milorada Pavića. Zašto Čeda? Iz jednostavnog razloga što me je privukla njegova ličnost, pre svega po tome što su ga u jednom trenutku, a to je bilo pre četiri godine, ovde svi mrzeli. Meni se dopadaju ljudi koji su omraženi bez nekog posebnog razloga. Nešto slično sam i ja doživeo, neki ljudi su takve gluposti pričali o meni, da sam nekad pomišljao da su možda u pravu.

* U kom trenutku vas je on zaintrigirao da pravite ovaj film?

- Posle njegove intervencije u hapšenju Miloševića, postao je čovek koji je bio pod paskom svih mogućih mafijaša. Čedu i njegovu decu od tada čuva obezbeđenje, a upoznao sam se s njim na zanimljiv način. U mojoj ulici se parkirao džip, a okolo je stajalo desetak ljudi. Pogledao sam da vidim o čemu se radi i primetio Čedu, koji je bio u sredini. Prošao sam pored obezbeđenja i rekao mu: Čedo, moja familija navija za vas. Bio je zbunjen, i zahvalio se rečima da mu to mnogo znači. Dve godine kasnije sreo sam ga preko puta "Kasine", opet je bio sa obezbeđenjem, i tada sam mu rekao da hoću da napravim film o njemu. Dve godine sam proveo u pretraživanju jedno pedeset hiljada metara trake raznoraznog dokumentarnog materijala, i sve sam sam finansirao. Skupljajući sve to, shvatio sam da mi Čeda kao sagovornik ne treba, jer šta bih ga pitao u filmu - gde ste, kako ste, kako vam je žena?

........................

......................




* U filmu imate distancu, vrlo ste kritični i prema Čedi, i prema ostalim akterima istorijskog perioda od 1996/97, do atentata na Đinđića, njegove sahrane...?

- U tome i jeste posao autora, da bude objektivan, kritičan i istinit. Imao sam distancu, bez obzira na neku "sličnost" sa Čedom - imao sam sedamnaest godina i bio u partizanima, a 1942. sam uhvaćen i izveden pred "preki sud". Iako mi je neprijatno da o tome govorim, još uvek imam dva živa svedoka koja mogu da potvrde da sam bio osuđen na smrt. Ali, kako je moj otac dosta dobro stajao sa parama, uspeo je da me izvuče. I kasnije je moja karijera negde bila slična Čedinoj, jurili su me, četiri godine posle okupacije bio sam u raznim "ćorkama". Ali, Čedu ne gledam kao političara nego kao ličnost, verujem mu, jer imam osećaj da me imitira.

* Vaša najvažnija dela, teatrologija "Devojka", "San", "Jutro", "Podne", bila je provokativna za doba šezdesetih godina, pogotovu film "Pavle Pavlović" koji je bio "bunkerisan". Vaš odgovor je i na cenzuru bio duhovitost?

U mom slučaju, srećno se završio taj pokušaj kontrole mojih snova i sećanja o revoluciji. "Pavle Pavlović" je nastao 1972. godine, Bekim Fehmiu je igrao naslovnu ulogu, lik mladog radnika koji u sredini natopljenoj sitnom korupcijom, zloupotrebom samoupravnih slogana i slomom morala, postaje buntovnik koji će na kraju stradati. Početak ovog filma nije bio srećan - proskribovan je i izbačen iz konkurencije festivala u Puli. Kasnije, Bekimovom zaslugom počeo je da se prikazuje u inostranstvu, a pre nego što je stigao u naše bioskope doživeo je malu cenzuru. Ali, bili su fer, nisu ga mnogo skratili. Desilo se, međutim, nešto što je vrlo zanimljivo - posle naslova filma na špici se pojavljuje rečenica koja glasi: "Mnogi problemi u ovom filmu rešeni su akcijom Saveza komunista".
* Šta je danas ono što smatrate važnim u životu?

- Viđam ljude koji su nasmejani i srećni, ponekad sretnem i one bogate. Ali, i jedni i drugi uvek imaju strah koji ne mogu da shvate - prvi se plaše nesrećnih, jer misle da je nesreća "zarazna", a bogati se, po istom principu, plaše siromašnih. Za mene je važno da se nikada ničega nisam plašio i da mi je blisko ono što je govorio Niče - nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli.


* Jubilarni festival organizovao je i retrospektivu vaših filmova pod naslovom "Hipnos drži čas istorije" - od zabranjenog dokumentarca "Pazi, ne tumbaj" iz 1953, do "Biciklista" i "Pavla Pavlovića". Kako vidite sebe u ovom naslovu?

- Moram pre svega da kažem da mi mnogo znači nagrada festivala koju sam dobio, iako mislim da nagrade služe da se pokažu roditeljima, deci ili ljubavnici. Stigla je od grupe mladih ljudi, reditelja Srdana Golubovića, Stefana Arsenijevića, koji u filmu traže nešto što i ja tražim. Posebno mi se dopada Srđan Vučinić, umetnički direktor festivala, čije pisanje jako cenim, iako se privatno vrlo malo poznajemo. On je napravio divan tekst za najavu ove retrospektive. Između ostalog, napisao je da se junaci mojih filmova, jednako kao i moje filmske priče, prostiru kroz nekoliko vremena, i nekoliko života u sebi. Ja zaista mislim da je san na javi ili java u snu prava pozornica života i čitave ljudske istorije, da se smrt ne može pobediti, ali se možda načas može zbuniti, izigrati nekom neponovljivom ludošću.

......................

.................



GLAD, LjUBAV, PATNjA

* Zbog čega srpski film više nema tako velika dela, kakva su, uprkos cenzuri stvarali reditelji neke vaše generacije?

- To je fenomen koji ima karakter svetskog značaja - dogodila se renesansa u ipak rigidnom sistemu, kakav je bio naš. U najgorem sistemu, u Poljskoj, tih godina pojavilo se nekoliko sjajnih filmova. Malo kasnije, uoči dolaska ruskih trupa, i u tadašnjoj Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Kupio sam pre nekoliko godina trideset filmova iz Irana, gde je najužasniji sistem, od kojih su dvadeset savršeni. Danas se u Turskoj pojavljuju izvanredna dela, što znači da svaka zemlja, kao i svaki čovek, ima svoje trenutke nadahnuća. Dobri filmovi se rade bez para - da bi se napravilo neko delo morate da gladujete, da vas ostavi onaj koga volite, da patite i da pijete.

AMERIKANCI I "UDBAŠI"

*Posle oslobođenja i u Trstu ste bili u zatvoru?

- Prvi put sam bio u Trstu 1947. sa Edvardom Šerhaušem, trebalo je da snimamo demonstracije i da dokažemo da je Trst slovenački grad. Napravili smo dokumentarni film "Voljamo vivere", ili "Hoćemo da živimo". Naravno, bila je notorna laž da je Trst naš, i imala je svoje posledice. Godinu dana kasnije ponovo sam bio u Trstu, ovog puta sa hrvatskim snimateljem Hrvojem Šarićem, da bi snimali proslavu Prvog maja. Ali, dok smo ručali u kafani "Stelapolara", šestoro američkih agenata nas je opkolilo i "ćorkiralo". Bili smo pritvoreni u tvrđavi San Đusto, a kad smo se posle trideset dva dana vratili, čim smo ušli u "Avala film" dočekala su nas dvojica "udbaša". Nisam pristao na saslušanje.

SRBIJA I SAN NA JAVI
* Šta danas mislite o Srbiji?
- Što bi rekao Oskar Davičo, Srbija je velika tajna.

TITO I "PRČKANjE" PO 1948.

* Svojevremeno ste tvrdili da sigurno znate kako je Tito "stoprocentno" odavde. Po čemu?
- Jednom sam video Tita, 1967. na Brionima, na prijemu koji je organizovao za oko pedeset
filmskih radnika. Rukovao se sa svakim od nas, pitajući šta će ko da radi. Ja sam mu rekao
da bih radio 1948. i njegov sukob sa Staljinom. Tito je tada izgovorio jednu reč koja me je
uverila da je stopostotno odavde. Rekao je - nemojte da "prčkate" po tome. Bez obzira na
opomenu, sledeće godine sam snimio taj film. I zaista, najbolje smo živeli u vreme tog socijalizma.


novosti.rs

Još ima džinova literature



Verujem da se velika dela talože u nama i da nas oblikuju, više ili manje svesno. Volim ironiju Kundere, mudrost Imrea Kertesa, humor Sola Beloua i, takođe, skromnost Singera, poljsko-američkog Nobelovca, koji smatra da pisci ne mogu promeniti svet, da ga čak ne mogu učiniti ni gorim, kaže za „Politiku” Florans Noavil, autorka romana „Vezanost”, koji je objavljen i kod nas u izdanju „Arhipelaga” u prevodu Gorice Todosijević. Isti izdavač objavio je ranije i njenu knjigu „Singer” (iz 2003) za koju je dobila nagradu za najbolju biografiju na francuskom jeziku.

Ova francuska novinarka i spisateljica počela je inače s knjigama za decu koje i dalje piše (nedavno je objavila knjigu o Božiću „Starac i biser”, na čijoj adaptaciji u mjuzikl se već radi), a autorka je i dela „Završila sam ekonomski fakultet i izvinjavam se zbog toga” (2009) o ekonomskoj krizi, kapitalizmu i njegovim izazovima. Najzanimljivije je to što je Florans Noavil bila finansijski analitičar u Americi i što je u jednom trenutku sve to napustila da bi se posvetila kulturi i književnosti. Od 1994. godine radi kao novinar i književni kritičar „Monda”, a nedugo posle toga objavila je i prvu knjigu.

– Često kažem da su finansije kao bicikl. Kad jednom naučite da ga vozite, to je za ceo život, ali to nas ne obavezuje da budemo profesionalni biciklisti. Ja sam dovoljno uvećala svoj profit, napustila sam veliku američku korporaciju u kojoj sam radila i kompletno promenila život, okrenuvši se onome što me je oduvek duboko i snažno zanimalo, umetnosti i literaturi. U „Mondu” sam zadužena za stranu literaturu. To je leva hemisfera mog mozga. Pisanje mojih romana poziva na akciju drugu hemisferu. Stvari su kompletno odvojene.

Vaša knjiga „Vezanost” ima pomalo neobičnu formu mada je tema večna. Šta je bio izvor inspiracije?

Jednog dana, jedna od mojih kćerki vratila se iz škole i rekla mi da sedamnaestogodišnjakinja iz njenog razreda izlazi sa profesorom filozofije koji će uskoro napuniti 50 godina. Moje druge dve kćerke su smatrale da je to odvratno. Jedna od njih je rekla: „Pitam se šta ta guska ima u glavi kad može da se zaljubi u dinosaurusa.” Zaključila sam da je to dobro pitanje i ponovo pročitala „Lolitu” Nabokova. Ali u „Loliti”, sve je ispričano iz muškog ugla. Tada sam sebi rekla da ću ja napisati priču o današnjoj Loliti, ali iz ženskog ugla.

Ima li u njoj nešto autobiografsko?

Samo je ugao posmatranja autobiografski mada sam proživela sličnu ljubavnu priču. Međutim, ovde posmatram tu misterioznu hemiju kroz lupu, pokušavam da vidim njen odraz u našim mislima i u našem telu.

Da li ste očekivali da će vaše knjige biti prevedene na 13 jezika?

Uvek sam prijatno iznenađena kad mi kažu da mi je knjiga prevedena na još neki jezik, na primer srpski ili indijski. Nedavno sam bila u Indiji gde sam govorila o romanu „Vezanost”. Zaključujem da jedna knjiga o ljubavi, čak i neobična kakva je „Vezanost”, uvek dodiruje ljude. U mom prethodnom romanu, „Poklon”, opisala sam odnose između kćerke i majke koja pati od bipolarnog poremećaja. To je, takođe, ganulo ljude mnogo više nego što sam verovala da će se desiti. Ljubav, odnosi među bićima i način na koji se izgrađujemo, nisu li sve to univerzalne teme?

Jedno vreme bili ste domaćin televizijske emisije „Svet knjiga” gde ste ugostili Pola Ostera, Umberta Eka i druge pisce. Ko je ostavio najsnažniji utisak?

Često se prisećam intervjua koji sam uradila sa Hertom Miler, Rumunkom, dobitnicom Nobelove nagrade. Kada sam joj tokom razgovora rekla: „Vi, koji ste uvek želeli da budete pisac…” Ona me je prekinula: „Zašto to kažete? Kada sam bila mlada, uopšte nisam želela da postanem pisac. Želela sam da budem frizerka. Ali eto, to je bila Rumunija u vreme Čaušeskua i ja sam bila pod nadzorom državne bezbednosti. Nisu mi dozvolili da držim salon, jer je frizerski salon, u diktaturi, mesto gde ljudi pričaju, ćaskaju, ispovedaju se, dakle tačka gde se sve zna. Tako, pošto ništa drugo nisam umela da radim, počela sam da pišem.” Par godina posle toga, ona je dobila Nobelovu nagradu za književnost! Bilo mi je smešno i to što se u njenim knjigama često pominju makaze, brijači i druga sečiva, ali to sam primetila tek kasnije…

Da li je francuska književnost sačuvala svoje eminentno mesto u svetskoj literaturi?

U svakom slučaju, dešavaju se zanimljive stvari. Oni koji misle da je intelektualni i književni život u Francuskoj zamro posle Sartra i Dirasove – greše. To su oni koji ne čine ni najmanji napor da se obaveste šta se sada objavljuje u Francuskoj. Dokaz za to je reakcija na vest da je Nobelovu nagradu dobio Modijano. Mnogo mojih prijatelja Amerikanaca i Britanaca me je pitalo:„Ko je taj Modijano?” Međutim, to što je Modijano dobio ovo priznanje ne tako dugo posle Le Klezija simbolizuje vitalnost francuske književnosti. Pomenula bih i dela Ani Erno koju obožavam, a tu je i Emanuel Karer koji je postigao veliki uspeh.

Možemo li danas, generalno, da govorimo o velikoj literaturi?

Naravno! Kada razgovaram sa Čehom Milanom Kunderom, kada intervjuišem Slovenca Borisa Pahora ili ponovo čitam Mađara Imrea Kertesa, kažem sebi da ima još ne samo velikih pisaca nego džinova literature. I ne govorim samo o Evropi. Treba samo naći vremena i otkriti ih.

politika.rs

Vladimir Kulić, kustos izložbe “Ka betonskoj utopiji” u Muzeju Moma

novosti.rs



U SAMOJ srži izložbe “Ka betonskoj utopiji: Arhitektura u Jugoslaviji, 1948-1980”, koja od jula traje u čuvenom njujorškom Muzeju moderne umetnosti (MoMA), nalaze se pitanja - kome služe arhitekte, zašto postoje i za koga treba da rade. Ovo smatra njen gostujući kustos, arhitekta Vladimir Kulića, beogradski đak i profesor na Florida Atlantik univerzitetu.

Poruka o društvenoj funkciji arhitekture posebno je važna za američku publiku, smatra Kulić, koji je sa Martinom Stirlijem, glavnim kustosom Odeljenja za arhitekturu i dizajn MoMA, ujedno i autor kataloga. Zbog neoliberalizma, kaže, arhitektura je tamo svedena na nešto što služi dekoraciji za najbogatiji sloj društva, dok svi ostali žive u prostorima koji su proizvod najkomercijalnijeg načina proizvodnje.

- Pokušali smo da gledamo arhitekturu dublje od čiste forme i materijalnog projekta - objašnjava Kulić, za “Novosti”. - Bavili smo se smislom te arhitekture. Država je u socijalističkoj Jugoslaviji gradila desetine hiljada stanova godišnje namenjenih širokoj populaciji. Proizvodila je institucije koje su činile društveni standard - škole, obdaništa, radničke univerzitete, bolnice... To zvuči gotovo neverovatno iz današnje perspektive, pogotovo američke, gde je sve privatizovano, a socijalno stanovanje gotovo da ne postoji kao kategorija, gde je obrazovanje sve nepristupačnije, dok je zdravstveno osiguranje pod stalnim udarom.

* Kako se posle skoro 30 godina od raspada Jugoslavije kroz arhitekturu čita sudbina tog društva i države?

- Kao istoričara, najviše me fascinira šta se sa arhitekturom dešava u društvenim lomovima. Raznovrsne su bile sudbine građevina - od velikog broja srušenih spomenika, koji su predstavljali simbole Jugoslavije i socijalizma, do zgrada koje su potpuno promenile funkciju ili su prepuštene propadanju. Možda je, ipak, najznačajnije to štom uprkos negativnom, politički generisanom stavu, i danas na čitavom prostoru bivše Jugoslavije živimo u prostorima koji su tada izgrađeni. Društvena infrastruktura i stambeni fond još opstaju. I dalje su sa nama rezultati posleratne modernizacije. U mnogim segmentima to ostaje najkvalitetniji deo graditeljskog nasleđa. Ironično, čak i tržište sada to odlično valorizuje, pa su stambene zgrade na Novom Beogradu vrlo poželjna mesta za stanovanje.

* Kako ova izložba uključuje ono što je uništeno tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, poput zgrade Generalštaba?

- Nismo želeli da to ostane sakriveno. Prikazan je i Generalštab, sa fotografijom sadašnjeg, uništenog stanja, ali i Avalski toranj i zgrada Elektroprivrede u Sarajevu. Ima još primera, o čemu se govori i u katalogu izložbe. To, ipak, ne dominira, već se suptilno provlači kroz postavku. U jednom video-radu, koji na neki način završava samu izložbu, eksplicitno se govori o Jasenovcu, o ciklusima uništavanja i istrebljivanja.

* Kako američka publika razume deo postavke posvećen spomenicima iz NOB-a?

- Trudili smo se da uz svaki spomenik postavimo opis koji govori čemu je posvećen i zašto je umetnički i istorijski značajan. Nadam se da ćemo uspeti da fascinaciju formom spomenika proširimo i na poštovanje žrtava na koje sećaju. Poslenjih desetak godina, zahvaljujući internetu, spomenici iz vremena socijalizma sve su popularniji, ali se često dekontekstualizuju, svode samo na formu. Uoči samog otvaranja izbio je skandal u vezi sa australijskom firmom za naočare za sunce koja je u Jasenovcu snimala reklamu. Zahvaljujući orkestriranom protestu kolega aktivista, ne samo sa ovih prostora, već praktično iz celog sveta, koji su razumeli kontekst, to je sklonjeno. Zamislite šta bi bilo da neko ode u Aušvic i proba da napravi reklamu?!

* Autor spomenika u Jasenovcu Bogdan Bogdanović jedan je od izabranih arhitekata čiji je opus šire predstavljen...

- Veći broj arhitekata je zastupljen sa više od jednog projekta, poput Zlatka Ugljena, Borisa Magaša, Svetlane Radević... Međutim, odabrali smo četvoricu pojedinaca u čijem se opusu sustiže mnogo zanimljivih, kreativnih dostignuća. Uz Bogdanovića iz Srbije, to su Edvard Ravnikar iz Slovenije, Juraj Neidhardt iz Bosne i Vjecislav Rihter iz Hrvatske. Svi su bili i umetnici i istaknuti intelektualci. Pisali su, predavali, imali veliki broj sledbenika, čitave škole. Kroz te celovite ličnosti kultura može da se čita mnogo dublje nego samo kroz konkretne objekte. Bili su na neki način ugrađeni u same temelje te države, ili kroz spomenike, kao Bogdanović, ili predstavljanjem zemlje u inostranstvu, kao Rihter kroz paviljone Jugoslavije u kojima je davao interpretaciju samoupravljanja za publiku u inostranstvu. Sva četvorica se potpuno različiti, a ilustruju svoju konkretnu sredinu, iz koje su pravili iskorake. Namera je bila da pokažemo da socijalistički sistem nije brisao individualnu krativnost. Dominantan stereotip na Zapadu je bio da je arhitektura tog perioda čitana kao potuno monotona, identična, diktirana sa vrha...

......................

.................



NEPREVODIVA IGRA REČI

SAM naslov izložbe Toward a Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980) u sebi ima i na naš jezik neprevodivu igru reči, jer može da označi i betonsku i konkretnu utopiju:

- Konkretna utopija je termin filozofa Ernsta Bloha i, za razliku od pojma utopije iz 16. veka, označava nešto što se stalno razvija, menja, traži u svakodnevnom životu. Socijalistička Jugoslavija nikada nije imala jedno lice, stalno se menjala. Taj proces traženja je materijalizacija Blohove konkretne utopije. Primenjivo je i drugo značenje - betonska utopija, jer beton je materijal posleratne rekonstrukcije, ne samo Jugoslavije, nego cele Evrope.

novosti.rs


Deo postavke u MOMI :

Srdjan  Karanović:
Ja neću još dugo ovde biti, ali ne zavidim onima koji ostaju



Prestao sam da radim jer se nisam osećao sposobnim da se snalazim u džungli traženja sredstava, džungli smicalica
i siromaštva, džungli budževina... Sve je budževina, da upotrebim taj žargonski izraz, kaže za "POP & Kulturu" jedan
od najvećiuh srpskih reditelja.

Prijatno veče 15. novembra. U zdanju Jugoslovenske kinoteke ljubitelji sedme umetnosti, predstavnici medija,
filmski znalci... Očekuje se početak beogradske premijere digitalno restaurirane kopije kultnog filma Srđana - Điđe
Karanovića “Petrijin venac” („Centar film“) koji je radio po romanu Dragoslava Mihailovića...
U foajeu ispred sale, prilazeći reditelju čujem kako nekome kaže: „Ma, u redu je, nisam ja toliko namćor... „Niste,
naravno, ne znam kako je to ikome uopšte moglo pasti na pamet“, kažem i slatko se nasmejasmo. Tu oko nas Branko
Cvejić sa svojom divnom suprugom Vesnom, Zoran Simjanović koji je posle nadahnuto govorio o tome kako je radio
muziku za film „Petrijin venac“, uskoro beše došla i Mira Karanović, zatim Goran Marković...



S kojim osećanjem idete u susret premijeri restaurirane kopije, odnosno ponovnom gledanju svog filma koji ste
radili pre toliko vremena?

- Ceo dan razmišljam o tome. Prošlo je 38 godina. Taj film ne pamtim po zlu. Većinu pamtim. Kad kažem po zlu mislim
na finansijske i razne organizacione muke. Film “Petrijin venac” rađen je mirno, profesionalno, nije bilo trke sa
vremenom i parama. Radio sam ga onako kako sam hteo, kako sam smatrao da treba. U ekipi je bila divna atmosfera.

Koji je bio vaš motiv da ga radite?

- Iskren motiv, pre svega. Na jednom letovanju sam čitao knjigu “Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića koju sam
kupio u knjižari. I, čitajući je, nekoliko puta briznuo u plač, što bi se reklo, ko malo dete. Budući da mi je u to vreme
televizija nudila da radim šta hoću - a bilo je to neposredno posle uspeha serije “Grlom u jagode” - meni je palo na
pamet da od tog dela Dragoslava Mihailovića može da se napravi dobra ekranizacija, serija i film. I to sam predložio.



I?

- Začudili su se, otkud ja kao urbani infantilac da to hoću da radim, pitali kako... Objasnio sam zašto, objasnio kako...
Rekao - kako bi pravio film o Mariji Antoaneti, tako ću i ovo. Znači, postoji istraživanje, razne pripremne radnje...
U tim pripremama puno nam je pomogao Dragoslav Mihailović, zatim etnolog Ranko iz Etnografskog muzeja i drugi.
Iščitavali smo raznu građu, skupljali razne podatke o kostimu pokućstvu, svemu...

...........

..............

Čuvena je priča da ste Miru Karanović kao još studentkinju odabrali po preporuci Gorana Markovića?

- To je tačno. Dugo sam tražio Petriju i probao razne naše glumice, i one najpoznatije. Sve su pristajale, ali i same su
bile sumnjičave. Nikako nisam bio zadovoljan. Onda mi je Goran Marković koji je već radio na FDU preporučio neku
devojku, studentkinju glume. “Zapamtio sam je, a i preziva se kao ti, probaj”, rekao mi je. Mi je pozovemo prvi pa
drugi i treći put... Uradimo probna snimanja. I, eto. A posle smo divno radili. Ona je tad vrlo mlada, a kako izvanredno
igra ženu u poodmaklim godinama na kraju, pri čemu smo film radili sa minimumom šminke.



Kakav je to izazov bio raditi film koji se bavi pitanjem žene, ženskog sveta, ženskog pogleda na život...?

- Veliki izazov koji sam hteo i odabrao. Kao što sam pravio film o seoskom životu, tako mi je bio izazov i da pravim film
o ženi. Kod nas u to vreme nisu uopšte postojali filmovi o ženama. Većina velikih ženskih uloga bivale su u senci muških,
neretko su žene igrale manje uloge. Želeo sam da napravim “one women show”. Dramaturški je scenario komponovan,
tako da je ona zapravo u svakoj sceni filma. Šta ona vidi, to vidimo i mi. Gledamo svet kroz njene oči, iz njene perspektive.
Čak smo jednom u obilasku terena, u pripremama se spustili u rudarsku jamu. Tomislav Pinter, direktor fotografije, Ivo
Laurenčić i ja. Tamo je trebalo uraditi scenu ranjavanja njenog drugog muža. I onda smo odustali, zaključili da u toj rudarskoj
jami ne treba ništa da snimamo. Zato što žene dole ne silaze. Nikad. Izbacili smo to, jer iz njene perspektive taj deo u radnji
filma je značio čuti lošu vest, a ne videti nesrećan događaj. Sve u filmu je, dakle, iz njene perspektive i to mi je zaista bio izazov.


Goran Marković, Agnješka Holand i Srđan - Điđa Karanović ovog leta u Kinoteci

Poredite li to vreme sa današnjim?

- Može se porediti utoliko što je tada bilo grozno, a sada je mnogo gore. I što se filma tiče i inače. Film “Petrijin venac” je,
kažem, napravljen vrlo profesionalno, i zanatski i produkciono. I sve što u njemu ne valja za to sam ja kriv. Međutim,
to ne mogu reći za ostale svoje filmove gde je falilo ili para ili ovo ili ono, a ne mojih ideja i znanja.

Poznati ste po tome što vam filmovi nimalo ne liče jedan na drugi...

- To mi je bila i želja i namera.

U sklopu vašeg opusa, gde biste mogli svrstati “Petrijin venac”?

- U sferi mojih filmskih interesovanja imam filmove igre, filmove sa naturščicima kojih ima tri, četiri. Imam filmove o mojoj
urbanoj generaciji. Tu se ubraja i serija “Grlom u jagde”. A imam i filmove koje zovem - pričam ti priču. E, tu su, recimo,
“Virdžina” ili “Besa”, moj poslednji film. I, naravno, “Petrijin venac”. Mislim da je film, pre svega, pričanje priče filmskim
sredstvima. Zahteva znanja i umeća onih koji pričaju i želje i sposobnosti onih koji to gledaju. I onda i danas kad smo
u svemu u čemu smo.

.....................

................



Bogdan Diklić, Branko Cvejić i Srđan - Điđa Karanović

U čemu mi to danas živimo?

- Teško pitanje - i mučno.

- Da nije toliko tužno i mučno, bila bi vesela tragikomedija. Ali je tužno i mučno. I postaje sve tužnije i sve mučnije. Možda
ja to govorim i s obzirom na moje godine i činjenicu da već deset godina ne radim. A prestao sam da radim jer se nisam osećao
sposobnim da se snalazim u džungli traženja sredstava, džungli smicalica i siromaštva, džungli budževina... Sve je budževina,
da upotrebim taj žargonski izraz. Plašim se da sve više bespovratno tonemo u jedan opšti primitivizam, a i u istoriji, i u iskustvu
i u teoriji je opšte poznato koliko je to opasno. Politika je i uzrok i posledica toga. Taj primitivizam izabere neku vlast. A onda ta
vlast na raznim mestima u društvu postavlja svoje ljude ne po znanju i kvalifikacijama nego po podobnosti, onda svi ti ljudi u raznim
porama društva se šire, zovu slične sebi da im budu saradnici i radnici... Suštinski, na delu je kriterijum gluposti, koji se umnožava
i širi po sistemu spojenih sudova. Od kulture do poljoprivrede, ili od čega god do čega god... postane kuriozitet ako iko išta zna
i još veći ako opstane tu gde je u trenutku kad se otkrije da nešto zna. Pošast zvana vladavina gluposti zahvata sve, sve se odražava
jedno u drugom, i tako u raznim oblastima. I mi tonemo... Pokušavamo da izmajmuniišemo nešto, da nešto uradimo, da izronimo
i uzmemo vazduha. Ali bez znanja, kriterijuma, vrednosnog sistema ne znam gde ćemo dospeti. Po prirodi stvari, ja neću još dugo
ovde biti. Biću opravdano odsutan. Ne zavidim onima koji ostaju.



Srđan - Điđa Karanović i Radoslav Zelenović

Kada bi vam neko ponudio potrebna sredstva, kakav film biste želeli da radite?

- Odavno svoje ideje guram pod tepih. Da me ne žuljaju. Vrlo sam tvrdoglav i kad nešto kažem to i mislim. Tako da kad sam rešio
da više neću raditi filmove - to je to. Posle te odluke još izvesno vreme su mi se neke ideje motale po glavi, ali ništa nisam stavljao
na papir. Terao sam ih od sebe. Poznajući sebe, možda bi se i danas vrlo lako zapalio kada bi neko zvao. Zato o tome ne razmišljam.

"Petrijin venac“

Digitalno restaurisani film “Petrijin venac“ reditelja Srđana Karanovića, sa Mirjanom Karanović u naslovnoj ulozi, premijerno je prikazan
8. novembra u Domu kulture u Čačku, kao osmi naslov u okviru projekta “Vip Kinoteka”, a novu kopiju tog čuvenog filma, nastalog
prema istoimenoj knjizi Dragoslava Mihailovića, publika u Beogradu je takođe na besplatnoj projekciji mogla da gleda 15 novembra
Jugoslovenskoj kinoteci. Film se potom prikazuje u preko deset gradova u Srbiji.



Dragan Maksimović Maksa u filmu "Petrijin venac"

Ovaj klasik domaće kinematografije, snimljen u produkciji “Centar filma” iz Beograda, osvojio je “Zlatnu arenu” kao najbolji film na
jugoslovenskom festivalu u Puli 1980. godine.” Zlatnu arenu” dobila je i Mirjana Karanović, koja je ulogom Petrije maestralno debitovala
na velikom ekranu i u ovdašnjem glumištu.

Scenario za priču iz posleratnog perioda u malom rudarskom mestu u Srbiji, o teškom životu, ali i nesalomivom duhu glavne junakinje
Petrije, zajedno potpisuju Srđan Karanović i proslavljeni hrvatski sineasta Rajko Grlić.



U glumačkoj ekipi su Dragan Maksimović, Pavle Vuisić, Marko Nikolić, Olivera Marković, Branko Cvejić, Radmila Živković,
Miloš Žutić, Ljiljana Krstić, Veljko Mandić i drugi, a muziku je komponovao Zoran Simjanović.

blic.rs

Srđan  Karanović je plakao kada je procitao knjigu, a ja sam plakala kada sam gledala film,
placem kada cujem muziku iz filma. Placem kada se samo setim kako je nastradao glumac iz ovog filma,
Dragan Maksimovic, tuzna je ovo zemlja...

Konstantin Melihan,
ruski humorista i satiričar

PIŠEM OZBILJAN HUMOR

Gledam televiziju, volim stare sovjetske komedije.
Uopšte, smatram da svako ima svoj humor.

aforizam.org



Konstantin Melihan (1952, Lenjingrad), ruski je pisac, autor humorističkih knjiga, estradni izvođač sopstvenih tekstova i karikaturista, koji živi i stvara u Sankt Peterburgu. Postao je poznat zahvaljujući humorističkim knjigama za odrasle i decu, kao i scenarijima za crtane filmove.

Bio je autor TV emisija "Put oko smeha" (1985–1991), "Smehopanorama", "Klasici humora", "Šala na šalu", "Jurmala" i drugih.

Stvorio je aforistički model ruskog džentlmena i donžuana sedamdesetih godina prošlog veka. Uvršten je u antologije, hrestomatije i enciklopedije aforizama i priča u Rusiji i inostranstvu.

U satiričnom časopisu "Krokodil" počeo je sarađuje 1975. godine. Godine 1989. objavio je zbornik priča, parodija i minijatura "Karusel" (zajedno sa Semjonom Aljtovim), a sledeće godine i knjigu "Džentlmen i donžuan". Godine 1994. pojavila se njegova knjiga "Džentlmen, donžuan, diplomata", a 1995. knjiga "Reč džentlmena". Knjigu "Jumuari", objavio je 1999. godine, a "Dnevnik donžuana" (2000), "Ohmurizme" (2003), "Hamplimente" (2004), knjigu za decu "Moj prijatelj Vaska Rogov" (2007), "Vitamin Ju" i "Zabeleške na salvetama" (2009).

ETNA: Vi ste jedan od najpoznatijih i najpopularnijih ruskih humorista. Da li svoj dar za humor dugujete roditeljima i vaspitanju?

Melihan: Još nisam bio pošao u školu, a tata mi je već govorio o Vasioni, o beskonačnosti... Vaspitavan sam na aforizmima: «Gledaj kuda ideš, stići ćeš tamo kuda gledaš»! To zato da bih gledao ispred sebe, a ne u nebo. Govorili su mi i da je nemački filozof napisao: «Izvini što ti pišem dugačko pismo, jer nemam vremena da napišem kratko». Ovakvi paradoksi su me čudili i oduševljavali. Nisam imao igračke, samo plastelin. Ali on tako razvija fantaziju! Ti si bog - oblikuješ sve što želiš: ljude, životinje, armiju, dve armije... Veoma sam voleo sovjetski časopis za satiru «Krokodil». Naslagani brojevi u uglu stana rasli su iz godine u godinu. U početku sam samo gledao slike. Zatim sam naučio da pročitam potpise ispod njih. Kasnije sam počeo da shvatam smisao. U tim karikaturama je ceo život naše zemlje. Na njima sam sam se vaspitavao i odrastao.

ETNA: Kada ste zapisali svoju prvu šalu?

Melihan: U početku sam zapisivao tuđe aforizme u beležnicu. Zatim sam počeo da unosim svoje misli. Čuvam hiljade beležnica, nijednu nisam bacio. Mogu reći - to je moja duša. Nikad ne koristim diktafon, samo beležnicu i olovku. Od srednjih razreda škole već sam počeo da pišem epigrame i da crtam karikature učitelja. Sećam se, jednom su napisali smešnu zabelešku u dnevnik: Brbljao je na francuskom. Mama mi je čitala knjige još dok je bila u šestom mesecu trudnoće. U to vreme se formira filološka komponenta deteta. Mama mi je pričala da kad je čitala "Crvenkapu", i kad se u bajci pojavi vuk, ja se umirim. Kad vuk napadne devojčicu, ja bijem nogama u stomaku i uznemirim se. Sa šest godina već sam čitao knjige: ruske, arapske, indijske, ukrajinske bajke, "Robinzona Krusoa"... I mama je otišla da me upiše u prvi razred. Jedva je nagovorila direktora da me primi u školu sa šest i po godina. Ali učio sam loše, bilo mi je dosadno da pišem crtice i kukice, tako da sam imao dvojke.

ETNA: Zato ste, verovatno, iz književnosti imali petice?

Melihan: Čitao sam ogromnom brzinom, sigurno i jasno. Kada su učitelji pozivali pred tablu, deca su molila: "Neka Kostja pročita!"

ETNA: Šta ste želeli da postanete kad ste bili dete?

Melihan: U školi su nam s vremena na vreme zadavali pismene zadatake na temu "Šta želim da postanem". Jednom sam napisao: "Hoću da postanem Čarli Čaplin". Moj tata je dobro crtao. Hteo sam da budem slikar. Na likovnu akademiju me nisu primili, ali sam svejedno počeo da crtam. I na dramsku akademiju me nisu primili, ali sam počeo da nastupam na estradi. A pride smo se Putin i ja rodili u istom gradu, iste godine, u istoj ulici, u istom porodilištu, sa razlikom od nekoliko dana.

ETNA: Kad poredite humor u sovjetsko vreme i sada, šta donosi poređenje? Da li je danas manje smisla za humor?

Melihan: Suprotno, ali narod je već zasićen. Poslednjih dvadeset pet godina pojavile su se stotine humorističkih emisija. U SSSR-u je bila jedna - "Oko smeha", koja je emitovana četiri puta godišnje. Ako sada pogledate te stare emisije možda vam i ne budu smešne. Iznenađen sam kad neko kaže: "Ne gledam televiziju"! A istovremeno je non-stop prisutan na društvenim mrežama i prezire čoveka koji gleda TV serije. To je kao da se narkoman podsmeva alkoholičaru. Gledam televiziju, volim stare sovjetske komedije. Uopšte, smatram da svako ima svoj humor. Ono što u Peterburgu i Moskvi nije popularno u pozorištima, već sto kilometara dalje puni sale.

Etna: Uvršteni ste u mnoge antologije ruskog humora, aforizama i priča u Rusiji i inostranstvu. A šta je ruski humor?

Melihan: Može se s jedne strane reći da i nema ruskog humora. Polovina ruskih viceva su međunarodni. Mi pričamo viceve u kojima su glavni junaci Čukči, narod sa Čukotske, a u SAD su to aforizmi o Komančima. A u Kanadi o Eskimima. S druge strane ruskim ili nacionalnim humorom možemo nazvati neprevodivu igru reči. Ako se ruski kalambur ne prevodi na drugi jezik, a kalambur je praktično neprevodiv, znači to je nacionalni humor. Postoje još i nacionalne realnosti života. Zato nama komedije Vudija Alena nisu smešne. A Amerikancima nisu smešne neke naše šale. Strancima, pa i mladim Rusima više nisu jasni sovjetski vicevi, jer više ne postoji sovjetsko doba i ono što ga je karakterisalo.


.................

..............


Etna: Danas je, čini se, više banalnog humora, kako vi u Rusiji kažete "ispod pojasa"?

Melihan: A zbog čega se ne bismo šalili ispod pojasa? Čovek postoji "ispod pojasa". Ako čitate oca komedije Aristofana, Rablea, ili Bokača - kod njih je sve ispod pojasa. Još je Bokačo govorio da se može pisati o svemu, ali je važno - kako je to napisano. Skoro svi moji aforizmi su o međusobnom odnosu polova. A kada pišeš o ženama i muškarcima, tema seksa je neizbežna. Ne samo ono što je ispod pojasa, nego i ono ispod pogleda - već je seks. Istina je da postoje ljudi kojima se takav humor ne sviđa. Kad bi mogli, zabranili bi viceve i šale koji su u skoro devedeset procenata erotske. Ali, primećujem da danas i erotika devalvira.

Etna: Vaši poznati aforizmi nisu samo konstatovanje i generalizovanje. Ne može svako da piše tako skladno i precizno?

Melihan: Moj humor je oštrouman. To nije pohvala, već određenje značenja reči - "oštro" i istovremeno "umno". To su smeh i razum u jednoj bočici. Ne volim da morališem, osmišljavam šale, samo zato da bih nasmejao. Obično govorim ozbiljno, ali logično. I ljudi se smeju zato što je to tačno rečeno.

Etna: I razumeju takav "ozbiljan humor"?

Melihan: I te kako. Znate, kad ljudi aplaudiraju satiričaru, izgleda da je aplauz upućen njemu. Ne, publika aplaudira samoj sebi: "Kako smo mi pametni, razumemo čak i suptilni nagoveštaj".

Etna: Kako Vi formulišete svoje aforizme - odjednom ili dugo razmišljate?

Melihan: Različito. Neki aforizmi nastaju tranutno. Na primer, ovaj sam osmislio prilično brzo: "Žena hoće mnogo, ali od jednog. A muškarac hoće jedno, ali od mnogih". Ali to se događa retko. S nekim idejama, kako se kaže, mora se prespavati. I ne samo jednu noć. Najčešće u glavi nastaju tek obrisi, kojima treba dati puni smisao. Ponekad neku ideju nosim u sebi godinama. Engleski filozof Frensis Bekon rekao je na latinskom: "Znanje je moć". Osmislio sam aforizam: "Znanje je moć koja ubija osećanja". Ali posle dvadeset godina sam ga poboljšao: "Znanje je moć koja slabi osećanja". Montanj je govorio da ne voli "tvrde" reči, tipa: "uvek" ili "nikada". Mislio sam da je reč "slabljenje" mekša, preciznija od "ubijanja". Pored toga, postoji kontrast: snaga - slabost. Uopšteno gledano, pisanje aforizama je težak posao. I nezahvalan.

Etna: Nezahvalan? Zašto?

Melihan: Malu stvar je lako ukrasti. Jedan stariji kolega mi je još pre trideset godina govorio: "Kostja, ne piši aforizme. Troše čoveka".

Etna: Koliko ste Vi napisali aforizama?

Melihan: Nisam brojao, ali verovatno nekoliko hiljada. Postoje ljudi koje je u celom svetu proslavio samo jedan aforizam.

Etna: Šta je teže: napisati knjigu, objaviti je ili prodati?

Melihan: Podjednako je teško sve. Za sve ovo je potreban talenat. I ne samo jedan. Talenat da se napiše knjiga. Talenat da bude objavljena. I talenat za prodaju knjige. Naravno, najviše romantizma je u pisanju. Pisac je po svojoj prirodi romantičar: i satiričar, i istoričar. Naravno, ima i pragmatičnih pisaca. Ali ja ništa ne radim po narudžbini i zbog novca. Umetnost ne donosi korist. Nemoguće je živeti u kući bez vrata i prozora, ali je moguće živeti u domu bez klavira i slika.

Razgovarao:
Aleksandar Čotrić

Uskoro izlazi iz stampe knjiga aforizama Konstantina Melihana,
u prevodu Aleksandara Čotrića.

INTERVJU
Justejn Gorder: Svet srlja u propast

Pisac, autor romana "Baš kako treba":
Mi danas živimo kao da imamo još nekoliko planeta na raspolaganju



OSIM toga što mu je od poslednjeg dolaska u Beograd, pre devet godina, broj prodatih primeraka "Sofijinog sveta" širom planete premašio cifru od 40 miliona, Justejn Gorder se nije promenio. I dalje je znatiželjan kao dete, opušten u razgovoru i opsednut misterijom života.

Slavni norveški pisac stigao je iz Osla kao gost "Geopoetike", kako bi uveličao proslavu 25. rođendana svog srpskog izdavača, a u sredu veče je u Dvorani Kulturnog centra Beograda predstavio novi roman "Baš kako treba", koji je preveo Radoš Kosović.

Autor "Misterije pasijansa", "Vite brevis", "Zamke u Pirinejima", otkriva da protekle nedelje nije ništa pisao.

Bio sam samo porodični čovek, vreme mahom provodio sa suprugom, decom, a imam i pet unučića. Moj sin danas puni 35 godina, moram da se setim da mu posle pošaljem poruku - kaže Gorder, za "Novosti", na početku razgovora.

* Da li se Beograd promenio?

- Dobro se sećam prošle posete. Bilo je drugo godišnje doba, pa smo sedeli napolju... Najjača slika koja mi je ostala u pamćenju je pogled na ušće dveju reka sa tvrđave. To mi se urezalo kao ikona ovog grada - kaže, za "Novosti", Gorder. - Sećam se i da sam tada sa mnogima razgovarao o konfliktima na Balkanu, o svim sukobima Srba, Hrvata i Bošnjaka, tako da je to obeležilo proteklo gostovanje. Takođe, iznenadilo me je kada je "Sofijin svet" izašao i na srpskom i na hrvatskom, a ja sam razumeo da je to isti jezik.

* U novoj knjizi donosite priču o životu, smrti, ljubavi i pitate se postoji li viši smisao egzistencije...

- Takva pitanja, zapravo, i dalje svi postavljaju, mada se često čini da smo kao mravi koji puze po svojim urbanim okruženjima i retko kad odstupaju makar za korak da bi razmislili o tome šta znači biti čovek.

* To i jeste glavna tema romana?

- Glavni junak Albert, kroz koga govorim i razmišljam, apsolutno veruje u prirodne nauke. Ali, jesmo li više od fizike, hemije i biologije? U izvesnom smislu, mi smo apsolutno jedinstveni na ovoj planeti, jer smo jedina živa bića sa svešću. Oni koji mogu da razmišljaju o planeti, svemiru i Velikom prasku.

To ne mogu lav ili mačka, možda to ne može niko drugi u celom univerzumu. Napisao sam esej pod naslovom "Da li je svest kosmička slučajnost?". Čovek jeste vrsta životinje, ali naša svest je toliko jedinstvena da verujem da nije slučajnost.

Pozdrav čitaocima "Novosti"



....................

..............

* Pišete da jedino naš mozak nije "baš kako treba", jer vidimo "predaleko i preduboko"...

- Možda je naš um sposoban da spozna previše, jer je za tu veliku spoznaju vezan i bol. Živimo sa svešću o smrti i ta svest je cena koju plaćamo. Ne možemo spoznati neverovatno čudo življenja i sveta, a bez saznanja da će se ono završiti. U tome počiva jedinstvenost ljudske svesti, a to je spoznajni bol.

* Da li je danas svet "baš kako treba"?

- Ne. Živimo kao da imamo još nekoliko planeta na raspolaganju. Pročitao sam "Sofijin svet" povodom 20. godišnjice od objavljivanja, i šokirao se! Shvatio sam da u tom tekstu nema najvažnijeg filozofskog pitanja današnjice: kako očuvati životni osnov na ovoj planeti? To je moralno-filozofski problem, jer možda postoji samo jedna planeta ovog tipa u čitavom univerzumu, a ako je tako onda to nije samo globalno nego kosmičko pitanje.



POPULIZAM GUŠI EVROPU

* KAKO vidite budućnost Evrope?

- Primećujem rast populizma u Mađarskoj, Poljskoj, Švedskoj, Francuskoj... "Bregzit" je možda isto posledica toga, kao i Donald Tramp. Sav taj populizam je simptom nedostatka resursa, jer su Evropa i Amerika imale svoje periode velikog ekonomskog rasta, a sada stagniraju. Svedoci smo i snažnog nacionalizma u velikom delu Evrope, sličnog onom zbog kog je, između ostalog, Jugoslavija razbijena na manje države.

novosti.rs

Kada vam Branka Veselinović nasmejana otvori vrata i kaže da će se za petnaest minuta spremiti i našminkati za intervju, definitivno shvatite da nije nikakva „gnjavaža u životu doživeti stotu”. Šta je jedan vek? Veliki kofer pun uspomena ili manja putna torba koja je uvek spremna da proživi još jedan dan onako kako samo vi hoćete. Na zidovima Brančinog stana dovoljno je uspomena za kofer, ali osmeh govori da je tu negde i putna torba.

Dobro jutro, jeste li Vi zaboravili da mi dolazimo?

– Ma kakvi, samo uđite i nemojte da me pitate kako sam. Odlično sam. Pišem, dišem, slikam, evo sad ću se malo spremiti. Sinoć sam se kasno vratila, ali nisam umorna zato što ne volim da budem umorna. Čim otvorim oči, radim gimnastiku i posle toga sam spremna za nove poslove. Obožavam kad mi dođu novinari. Ne stidim se ni svojih godina ni svog izgleda.

Od Vaše prve predstave „Karlova tetka” prošlo je skoro 80 godina.

– Ja ne verujem da je prošlo toliko godina. Moja dobra drugarica Desanka Maksimović je jednom rekla: „Daj vam bože moje godine, ja vaše više neću moći”. Znate, lepo se živi i sa sto godina. Imala sam ispunjen život, mnogo ljubavi, pažnje, smeha… Obožavala sam svog muža, pozorište i decu. Imala sam 700 lutaka u vitrinama. Meni lutkarstvo nije samo lutkarstvo, meni je to bio neki hram ljubavi prema pozorištu. Čak sam u Jugoslovenskom dramskom u jednom času igrala stogodišnju staricu i, nažalost, pala. Ali nisu krive godine, nego jedan stoličica. Kad su me iznosili, svi su me bodrili sa „Branka, ne daj se!”. Pa i ne dam se. Uživam u svakom danu, obožavam kad imam goste, drago mi je kad me se ljudi sete, evo kao vi sada. Znate, moj osmeh je s vremenom postao moj znak. Ljudi jednostavno nisu želeli da me vide drugačiju. Samo nasmejanu. Ja sam širila tu vedrinu i kad nije bilo razloga da budem vedra. Zbog toga me je često i Tito pozivao kada su mu dolazili glumci. Ja sigurno nisam bila najveća glumica na ovim prostorima, ali ljudi su me voleli, i meni je to bilo dovoljno.
Da li je nekad bilo lakše baviti se glumom, da li se bolje živelo od glumačke plate?

– Pa ne znam, meni se ponekad čini da je sve bilo lakše. Možda zato što smo bili mlađi. U svakom slučaju, nisu ni ta vremena bila za rasipanje, ali se moglo nešto uštedeti. Nisam nezadovoljna svojom penzijom, ali mi nije uvek lako da sastavim dva kraja. Čim iskrsnu neki neplanirani troškovi, odmah brinem kako ću platiti struju.

Šta mislite o današnjim predstavama i glumcima?

– Pitanje je kako ljudi režiraju, ima temperamentnih reditelja i zanimljivih predstava. Mada imam utisak da zbog televizije ljudi danas manje idu u bioskop i pozorište. Ja sam već sa 16 i po godina bila na Akademiji, koja se zvala Škola pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Već u osamnaestoj sam bila glumica. Na drugoj godini već sam dobila ulogu u Novom Sadu. Međutim, tada su mladi ljudi morali mnogo da se dokazuju da bi dobili ulogu. Danas je to, čini mi se, lakše jer tu je i televizija, ima mnogo više predstava. Imala sam prilike da vidim mnogo talentovanih mladih ljudi i nadam se da će oni dobiti šansu koju zaslužuju.

Rođeni ste u Bečeju, u porodici koja je volela pozorište, jedini ste poliglota među glumcima, slikate, pišete pesme…

– Znate, nije dovoljno samo da budete talentovani za nešto, morate mnogo da radite na sebi, i tu ne postoji radni vek. Ja sam imala sreće da celog života radim ono što volim, i zato mi nikada nije bilo teško. Nikad se nisam umorila, zasitila. I dana radim. Putovala sam po celoj Jugoslaviji, igrala i za decu, govorim nekoliko jezika, prevodila sam, dve godine sam bila u ruskom zavodu u Beogradu. Ako učiš jezike i imaš i oca i majku koji su talentovani za jezike, a u kući se još svira klavir, imaš sve preduslove da bude srećan. U mojoj roditeljskoj kući je bilo sedmoro dece. Svi smo se školovali, svi smo pevali u horovima. Odrastali smo u ljubavi i pažnji. Preci po majci Jovanki bili su sveštenici i vladike u Vojvodini, a otac Aleksandar bio je poreklom Hercegovac. Možda su ti geni presudni za ovih mojih sto godina. Moja majka je imala člansku kartu Crvenog krsta, i mi smo od malih nogu naučili da pomažemo. Ja sam na Sajmu imala Humani štand Branke i Mlađe Veselinovića, gde su se sakupljale pare za škole, bolesne i stvari za Crveni krst.

Da li postoji neka uloga koju ste želeli da igrate, ali je nikada niste odigrali?

– Toliko sam se naigrala da nikada nisam bila željna uloga. Igrala sam i Majku Hrabrost, i Nušića, i ruske komade, toliko mnogo sam igrala i tolike nagrade podobijala. Nikada nisam odbila nagradu i nije mi jasno zašto to neki umetnici rade.

Bili ste deo ekipe glumaca koji su radili „Veselo veče”, jednu od najslušanijih radio-emisija.

– To je bila fantastična emisija. Ne možete da zamislite koliko smo bili popularni. Nije bilo televizije, i ulice su bile prazne kad je počinjalo „Veselo veče”. Tu su bili Čkalja, Mija Aleksić, popularni pevači… Obilazili smo gradove i gostovali na stadionima, koji su bili dupke puni. Kada se toga setim, shvatim da sam ja u stvari imala do besvesti ispunjen život. Nećete verovati, ali ja bih opet mogla da zaigram pred publikom. Hoću da kažem, moj život u ovim godinama je čudo.

A u kojim ulogama ste se najbolje pronalazili, s obzirom na to da ste samo u JDP-u odigrali 40 predstava?

– Imam utisak kao da sam celog života bila komičarka, da sam zasmejavala ljude. A nisam. Igrala sam i u dramama, ali obrni-okreni opet bih završila u komedijama. I nije mi krivo. Pamtim kao izuzetno lep period vreme kada sam u Americi provela šest meseci u jednom univerzitetskom pozorištu i sa suprugom glumila u Brehtovoj drami „Majka Hrabrost”. Lepo je videti ljude kad izlaze nasmejani iz pozorišta. Uvek sam mislila da je božji blagoslov razveseliti ljude, a pogotovo decu. Nema ničeg lepšeg od dečjeg osmeha. Verujem da je ostavština mog detinjstva i mladosti ta potreba da ljudima donosim radost, da ih nasmejem. Život doživljavam kao scene dubokih istina, radosti, tuge, a gluma je kao lanac u kojem je svaka karika sazdana od davanja. Možemo davati samo ako volimo. Jedno od priznanja koje sam dobila je ključ grada Novog Sada, a ljudi u Vojvodini kažu da onaj ko ima ključ Novog Sada, taj može da otključa svako srce.
Vaša lutka i Vi obišli ste ceo svet. Pomagali ste mnogim mališanima da se iškoluju, na hiljade njih ste obradovali i nasmejali. Jesu li deca možda bila važnija i od pozorišta?

– Deca su uvek najvažnija, ona pokreću svet. Mlađa i ja nismo imali svoju decu i zato smo se posvetili tuđoj deci. Mnogi od njih nisu imali nikoga, neki su imali sve, a ipak su bili usamljeni. Znate, s godinama shvatite da je nemoć u stvari najveći hendikep. S godinama sam shvatila da su stari ljudi podjednako nemoćni kao i deca ako nisu okruženi ljubavlju i pažnjom. E sad, možda je nekome čudno da ja sa sto godina želim da pomognem starim osobama, ali ja ću to činiti dokle god imam snage da se krećem. Jednostavno, ja imam dovoljno energije i optimizma da im izmamim osmeh, i to je dovoljno. Ima dana kada je dovoljan samo osmeh da se opet osetite živim. Uostalom, to je zadatak svakog glumca, da vas prodrma, nasmeje, pa i rastuži ako treba. Sve je bolje od apatije i bezvoljnosti.

Kad Vas čovek sluša, pomislio bi da je za stoti rođendan dovoljan samo osmeh. Mora da ima još nešto, zar ne?

– Ima, naravno. Nemojte mnogo pušiti, piti, radite obavezno gimnastiku, štedite pare, volite i uvek nađite nešto što možete nekome pokloniti. I nikada ne govorite teške reči jer one su tako depresivne.

A kada biste ušli za trenutak u vremeplov i našli se ponovo na početku, da li biste ipak nešto promenili ili preskočili?

– Taman posla! Želela bih da mi se ceo život identično ponovi. Pozorište, moje uloge, smeh publike, život sa Mlađom… Baš svaki trenutak, evo i ovaj dan koji ste mi ulepšali razgovorom.





Mlađa je dobio zadatak da bude glumac

Vaš suprug Mlađa je u stvari bio oficir?

– Neko je napravio program raznih profesija i, naravno, vojna lica i mi s njima bili smo u pozorištu kad su kandidati došli da se takmiče u recitovanju. Mlađa je dobio toliko pohvala da ga je Bojan Stupica pitao kako se zove. „Ti nećeš više biti oficir, ti ćeš biti glumac.” Prošlo je nekoliko meseci dok su uspeli da ga skinu, čak smo u jednom trenutku imali i prijem kod Tita jer je on voleo glumce. A ja govorim ruski jer je moja sestra bila udata za ruskog grofa. Tata je predavao nemački i francuski i bio u Matici srpskoj. Kod nas u kući se govorio mađarski.

Često plačem zbog Mire Stupice

Vaša kuma je bila Mira Stupica, ona Vas je upoznala s Mlađom.

– Pripremali smo predstavu u kojoj smo Mlađa i ja igrali ljubavni par. Mlađa je igrao Bepu Pulentu, a ja Ursulu. Probali smo u dramskoj sali na mestu gade je nekada bila crkva. Danas je tu Bajlonijeva pijaca. Na probama je Mira Stupica primetila kako se Mlađa i ja uverljivo grlimo. Pitala ga je da li ima devojku, i on je rekao da nema. Rekla je da bi bilo lepo da budemo par i privatno, a ne samo na sceni. Nama je to tada bilo smešno, ali nakon nekoliko meseci smo počeli da se zabavljamo i venčali smo se 1948. Mira i ja smo bile veoma bliske i ne mogu da je prežalim. U jednom času mi je rekla da nema za čim da žali jer je imala lepu pozorišnu karijeru, tri braka, obišla je ceo svet. Ali na kraju se potpuno zatvorila u sebe, nije čak ni televiziju gledala, malo je čitala. Ja ne želim da se tako osamim. Svakog dana nađem sebi neki zadatak.

Uliks Fehmiu
Da li nekome dođe do svesti šta znači govoriti istim jezikom

Da li nekome dođe do svesti šta znači govoriti istim jezikom, pita se Uliks Fehmiu,
jedan od glavnih glumaca u prvoj regionalnoj HBO seriji "Uspeh", uz opasku da je
nemoguće ne sarađivati u regionu koji ima toliko zajedničkog, bez obzira na to što
svaki kulturni prostor ima svoj karakter.



"Stalno se insistira na različitostima, a toliko toga imamo zajedničkog. Kad shvatite da neko iz Sarajeva, Zagreba, Tuzle, Skoplja...muči istu muku i svaka sredina ima svoje moćnike, lakše je shvatiti koliko su naše različitosti male, a sličnosti problema sa kojima se suočavamo velike", kaže Fehmiu u razgovoru za Tanjug u Zagrebu, nakon pretpremijere "Uspeha".

On ističe da apsolutno ima prostora za regionalne projekte poput serije "Uspeh", snimljene po scenariju Marjana Alčevskog, a u režiji oskarovca Danisa Tanovića. "Uspeh" je drama o običnim ljudima iz naše svakodnevice, koji pokušavaju da uspostave kontrolu nad svojim životima, a Fehmiu kaže da suština priče leži u provaliji koja se sve više širi, između "malog" i sve bespomoćnijeg čoveka i "velikog", koji je užasno moćan i koji sebe, zato što ima novac, moć ili vlast, doživljava samim bogom.

"Serija govori o nama. O ljudima, koji se sebi čine bespomoćnima, iako u stvari imaju moć da kažu ne, ako to zele, ako se usude. Svako od nas bi trebalo da shvati i da veruje da naše pristajanje ili nepristajanje na neke stvari u društvu takođe imaju svoj učinak i dejstvo", ističe Fehmiu.

Tako i likovi iz serije, "mali ljudi" čiji se obični životi sticajem nesrećnih okolnosti prepliću, odluče da je dosta, a Fehmiu smatra da je individualna stvar kada će se neko probuditi i usuditi.

"Lik koji tumačim, arhitekta u pedesetim godinama, konačno je odlučio da neće više da učestvuje u sumnjivim građevinskim projektima. Do tog trenutka je uživao u plodovima sopstvene nedoslednosti, ali se jednog jutra probudio i odlučio da to ne želi više da radi, ma kakve posledice bile. Ja sam bio dosta mlađi kad sam rekao - ja sad ovo ne mogu, ne osećam se dobro na sceni, ići ću negde da pečem hleb dok se ne budu stvorili uslovi da se osećam dobro dok budem radio svoj posao", navodi Fehmiu.

Govoreći o radu na seriji, u kojoj igraju i Iva Mihalić, Tara Taler, Toni Gojanović i Marija Škaričić, kaže da se nekada ovde tako radilo - pristojno, dostojanstveno, pod "normalnim" uslovima, u divnoj atmosferi.

Dodaje da je s Danisom Tanovićem odavno želeo da radi, kao i da je dobio priliku da igra s kolegama koje nije poznavao, a čiji rad veoma ceni.

Fehmiu je početkom devedesetih godina otišao u Ameriku, gde i danas živi, a osvrćući se na taj period kaže da su narodi propatili zbog onoga što su nacionalisti na vlasti u regionu tih godina napravili.

"Na žalost je i dalje sve slično i ponovo uzima maha. Recept da je uvek neko drugi kriv, ovima Srbi, ovima Albanci, ovima Hrvati. Dokle više?", pita se i konstatuje da je nacionalizam najjači adut svake vlade za sopstveni opstanak.

A koliko je važan jezik kojim govore ljudi na vlasti i način na koji se šalju poruke javnosti kroz medije vidi se na primeru američkog predsednika Donalda Trampa, posle čijeg je dolaska u Belu kuću, kaže, drastično porastao broj zločina i krivičnih dela baziranih na mržnji.

Duboko veruje da, kad se govori: pomogni drugom, dobro je lepo, učini dobro... da to funkcioniše.

"Ali, isto tako reagujemo i kada nam se govori ovaj je kriv, zbog njega ti je dete gladno. Strah i mržnja su virusi koji se šire brže od ebole. A ovde kod nas u regionu je uvek neko drugi kriv", kaže Fehmiu.

Smatra i da mediji snose veliki deo odgovornosti, jer, navodi, ono što oni prezentuju dolazi do baze koja odlučuje da li će moći da menja sopstvenu sudbinu time kako i za koga će glasati.

"Svrha novinarstva bi trebalo da bude edukacija biračkog tela. Prenošenja faktualnih vesti, bez komentarisanja istih, kako bi onaj koji glasa mogao da donese edukovanu odluku. Ali, sve dok je informacija koja do pojedinca i glasača dolazi politički obojena, netačna, nebitna, lažna...mi ćemo glasati po interesnoj ili nacionalnoj liniji. I tada je oporavak gotovo nemoguć", kaže on.

Jugoslaviju je napustio 1993. godine, kao već ostvareni glumac. Igrao je u filmovima "Crni bombarder", "Vizantijsko plavo", "Bulevar revolucije" i predstavi "Zapali me", koja ga je proslavila.

Zajedno sa suprugom, glumicom Snežanom Bogdanović i prijateljima iz Beograda u Americi je osnovao pekaru Pain d'Avignon, čiji proizvodi su ubrzo stekli reputaciju visokog kvaliteta i svakodnevno se isporučuju luksuznim hotelima, restoranima i slavnim kuhinjama.

I dok priznaje da možda ponekad napravi vrhunski hleb, kaže da se nada da će tek "ispeći" neku vrhunsku ulogu.
"Hajde da se svi bavimo svojim poslom, pošteno, najbolje što možemo. Radi svoj posao, to bi toliko toga učinilo boljim", poručuje.

Iako ne živi u Srbiji, Fehmiu godinama snima filmove i serije u zemlji i regionu. Za ulogu u filmu Ustanička ulica 2012. godine dobio je nagradu "Car Konstantin" na filmskim susretima u Nišu, kao i nagradu za najbolju mušku ulogu na Sarajevo film festivalu.

Trenutno kao producent privodi kraju film "Šavovi", čija je tema krađa beba i koji bi trebalo na proleće da bude u našim bioskopima.

b92

Nikita Milivojević:
Predstava za 12.000 ljudi na svetom mestu

blic, Tatjana Nježić




Novac je kao vrhovni bog današnjice obezvredio život, kaže naš pozorišni reditelj koji u julu ima premijeru predstave „Pluto“ u Atini u Epidaurusu, mestu koje je za ljude iz sveta teatra možda najsvetije i najuzbudljivije.

Uskoro imate premijeru u Grčkoj, radili ste Aristofanovu komediju „Pluto“?

- Premijera je 13. jula u „Epidaurusu“. Za ljude iz sveta teatra to je možda najsvetije pozorišno mesto. Nema uzbudljivijeg. Predstava na otvorenom za 12.000 ljudi. Nama ovde je taj Aristofanov komad gotovo nepoznat, ako se ne varam preveden je tek prošle godine, i to je odlično uradio Dejan Acović. Interesantno, i Pluto kao jedan od bogova je nama nepoznat, a Pluto je bog obilja, bog novca.

A priča kaže?

- Dvojica Atinjana, ogorčeni i zbog činjenice da se loši ljudi lako i brzo bogate dok vredni i pošteni ostaju siromašni, idu u proročište Delfe da nešto pitaju, zatraže savet. Dobiju poruku da prvog čoveka kog sretnu u povratku treba da povedu sa sobom. I sretnu slepca. Začude se, zbune, međutim kroz razgovor otkriju da je to u stvari Pluto, bog novca. Tu budu preneraženi jer otkud je bog novca slep, dronjav, nikakav. A on im kaže da ga je to Zevs oslepeo, kaznio ga nakon što su se posvađali oko toga kako da se dele pare. Te oni zaključe da stvari stoje rđavo i naopako jer je bog novca slep.

I?

- I reše da ga izleče, da mu vrate vid, smatrajući da će tada sve biti bolje. Međutim, kad su mu vratili vid, sve je bilo još gore. Zanimljiva komedija, divna. I vrlo aktuelna.

Aktuelna jer?

- Jer živimo u svetu gde su definitivno ekonomski interesi neprikosnoveni, jedini čak. Pluto je najmoćniji bog ove planete. Ekonomski interesi određuju sve, a mi smo tu, kao i Grci, neki sitniš. Sitniš koji trpi i te kako bogat pritisak, posledice... Novac kao najveći i jedini bog koji je u vidu banaka i korporacija dobio i velelepne hramove, između ostalog, banalizovao je sve ostalo.

Što će reći?

- Obezvredio je život. Mi živimo vrednosno poniženi život. Jer je Pluto uspostavio nova pravila, ne nove vrednosti jer je pitanje koliko su to vrednosti, nego nova pravila, nove kriterijume. Recimo, više se ne zna šta je etično, šta nije, šta se sme, šta se ne sme... 21. vek je počeo sa novim civilizacijskim kodeksima koji su zapravo stvorili jednu vrlo surovu i krvožednu atmosferu i situaciju. Kada sam se odlučivao da radim „Plutoa“, između ostalog, intrigirala me činjenica kako je moguće da sto ljudi na planeti ima veće bogatstvo od svih ostalih na istoj toj planeti.

....................

................



Čelnik ste i osnivač „Šekspir festivala“ u Čortanovcima, koji u okviru glavnog programa od 28. juna do 3. jula nudi veoma zanimljive predstave iz raznih zemalja...

- Već petu godinu zaredom Vila „Stanković“ krajem juna postaje Glob teatar, a Dunav se pretvara u Temzu. Gosti iz Indije, Kine, Nemačke, SAD, Irana, Finske, Belgije, Velike Britanije, Belorusije, Turske, Španije, Grčke… sa svih strana sveta, dolaze nam i igraju Šekspira. Sve smo bliži ideji da svih 37 njegovih sačuvanih komada bude izvedeno na našoj maloj pozornici. Ove godine naš festival je bogatiji za jedan program više „Šekspir za veliku decu“. A Šekspir je pravo štivo i za decu kako god se to kome činilo.

Radili ste Šekspirovu „Buru“ u dečjem pozorištu „Duško Radović“, kažete da je taj slavni pisac primeren za decu…?

- Publika, deca divno reaguju na „Buru“, prepoznaju u Šekspiru maštovitost, fantaziju, neodoljivost možda i više i bolje nego odrasli.

Da li biste u ovoj prilici izdvojili neku Šekspirovu misao, rečenicu?

- Recimo, iz „Hamleta“ kad Ofelija kaže: „Bože, mi znamo ko smo i šta smo, al‘ ne znamo šta možemo biti.“

blic

Goran Paskaljević: Pohlepa će, bojim se, uništiti ovaj naš svet

blic



Bojim se da će pohlepa jednog dana, možda i koliko sutra, urušiti ovaj svet, a onda nikakve pare, pa ni one ogromne, ne mogu da pomognu da se ne dogodi opšta apokalipsa, kaže Goran Paskaljević, koji je pred novogodišnje praznike u Italiji završio snimanje filma "Uprkos magli" po svom scenariju.

Ne dešava se često da naši filmski reditelji rade u inostranstvu, no iako to Paskaljeviću nije prvi put, kaže da je ovo bilo posebno iskustvo koje ga je vratilo i u dane odrastanja.

- Odlučio sam da se bavim filmom kada sam imao sedamnaest godina i odgledao ciklus filmova italijanskog neorealizma u dvorani Jugoslovenske kinoteke. Tada nisam mogao ni u snovima da predvidim da ću jednoga dana snimati film u Italiji, na italijanskom jeziku, sa njihovim glumcima. Eto, trebalo je da prođe puno vremena da bih ovaj svoj, osamnaesti igrani film "Uprkos magli" snimio u okviru kinematografije koja me je oduvek inspirisala. Velika je to čast za mene da su italijanska pokrajina Roma Lacio, javni servis "Rai sinema" i njihovo Ministarstvo kulture odobrili značajna finansijska sredstva za moj projekat u oštroj konkurenciji sa stotinak drugih italijanskih projekata koje su potpisali i takva imena kao Abel Ferara i Brajan de Palma, koji, na moje veliko iznenađenje, nisu dobili podršku. Kasnije su se mom projektu priključili i makedonski i naš Filmski centar, kao i kompanija "Zepter international", tako da je ovo postala italijansko-srpsko-makedonska koprodukcija - kaže Paskaljević.

Scenario koji govori o aktuelnoj temi – migracijama napisali ste inspirisani jednom ranom pripovetkom Filipa Davida?

- Da, a Filip David je, uz italijanske pisce Marka Alesija i Đuzepa Eusebija, bio i saradnik na scenariju. Tema filma je danas jedan od najvećih problema savremenog sveta - izbeglice. Odlučio sam da se tom temom bavim na način okrenut intimi i emocijama koje su, po mom mišljenju, u svetskom filmu u značajnoj meri ustupile mesto površnim atrakcijama svake vrste.

Da li je postojao i konkretan povod da radite film o izbeglici, dečaku Muhamedu?

- Prema podacima Interpola, danas Evropom luta preko deset hiljada izbeglica maloletnika bez roditeljskog staranja, od toga polovina drumovima Italije. "Uprkos magli" je filmska priča o jednom od njih. Ukratko: osmogodišnjeg Muhameda (Alì Musa Sarhan), izbeglicu čiji su se roditelji utopili prilikom putovanja gumenim čamcem prema italijanskoj obali u potrazi za boljim životom, prihvata porodica, muž i žena koji su izgubili dete. Oni pokušavaju da u malom Arapinu nađu utehu i neku vrstu zamene za svog rano preminulog sina Marka. Valerija (Donatela Finokjaro) i Paolo (Đorđo Tirabasi) sve više nailaze na otpor sredine i sopstvene porodice koja ne prihvata njihovu odluku da zadrže Muhameda... To je i priča o svetu koji sve više tone u ksenofobičnu maglu.

...............

...............



Kakve igre, ako je reč "igra" adekvatna, stoje iza situacija koje te ljude teraju na migraciju?

- Ratovi, iza kojih po pravilu stoje tokovi novca, stradanja ili jednostavno potreba da se živi bolje. Niko ne bi napuštao svoj dom u svojoj zemlji pod uslovom da ima obezbeđen minimum uslova da živi dostojanstveno. Kada bi bogat svet koji postaje sve beskrupulozniji i nemilosrdniji shvatio da uspostavljanje kakve-takve ravnoteže obezbeđuje i njihov opstanak u budućnosti, stvari bi se možda promenile. Nažalost, nezajažljiva pohlepa je obeležje skoro svih onih koji imaju i mnogo više nego što im je potrebno. Bojim se da će pohlepa jednog dana, možda i koliko sutra, urušiti ovaj svet, a onda nikakve pare, pa ni one ogromne, ne mogu da pomognu da se ne dogodi opšta apokalipsa.

Kako je tekla saradnja sa italijanskim glumcima?

- Veoma pažljivo sam birao glumce za ovaj film pošto ne poznajem dovoljno italijansko glumište. Bio sam iznenađen činjenicom da italijanski glumci dosta dobro poznaju moj rad. "Bure baruta", "Kako je Hari postao drvo", "Tuđa Amerika", "Medeni mesec"... moji su filmovi koji su imali dosta uspeha u Italiji u poslednje dve decenije. Italijanski glumci nisu postavljali posebne uslove, prihvatali su da rade za relativno skromne honorare i, što je najvažnije, kada su dolazili na snimanje bili su izuzetno spremni. Uveren sam da će njihova posvećenost ovom filmu biti i jedna od najvećih njegovih vrednosti.

Čuvena italijanska glumica Ana Galijena, koja snima dosta i u Francuskoj, posle saradnje sa vama izjavila je da je spremna da se odazove vašem pozivu bilo gde da snimate i bilo kada, makar morala da nauči i srpski jezik za potrebe snimanja. Da li je to tačno?

- Moram priznati da mi je to laskalo. Reditelj sam koji zbilja voli glumce, otvaram im prostor, svestan da su oni ti koji prenose snagu emocija na gledaoce. Nikada ne guram protagoniste mojih filmova u kalup koji sam unapred pripremio. Otuda se moji filmovi u formalnom pogledu razlikuju jedni od drugih, ali imaju ipak nešto zajedničko. Naravno, nikada ne ispuštam iz vida Drajerovu misao: "Stil filma je duša filma". Rizikujem da zvučim patetično - stil mojih filmova rađa se iz moje duše.

Kako ste sarađivali sa italijanskom ekipom?

- U Italiju sam poveo i direktora fotografije Milana Spasića, snimatelje Zorana Čulića, Branislava Stojanovića i montažera Uroša Timotijevića. Na licu mesta su nam se priključili i skripterka Vela Todorović i drugi asistent režije Miloje Popović, koji već dugo žive u Rimu, a podršku smo imali od Jelice Rosandić, izvršnog producenta iz Beograda, dok muziku piše Vlatko Stefanovski. Veoma brzo smo našli zajednički jezik sa italijanskim delom ekipe. Na kraju snimanja je čak bilo i suza na rastanku. Italijanski producenti bili su prezadovoljni kvalitetom snimljenog materijala, pa su mi ponudili da odmah počnem da razmišljam o novoj italijansko-srpskoj koprodukciji koja bi se snimala na Siciliji, inspirisana prelepom pričom italijanskog pisca Đovanija Verge.

................

............



Goran Paskaljivic sa unukom


Sledeći projekat je potresni "Mačji krik"

Uskoro treba da radite i film u Srbiji "Mačji krik", za koji ste napisali scenario sa Đorđem Sibinovićem, prema istinitoj priči?

- Tom filmu se neobično radujem. Njega sam odložio za septembar i snimaće se u okolini Beograda i većim delom u Vojvodini. Glumce još nisam odabrao pošto će to zavisiti od njihovih termina. Insistiram na tome da su slobodni i posvećeni, a ne da rade istovremeno dva-tri filma i nekoliko TV serija. Znam da je to luksuz danas kod nas, pogotovu kada se radi o popularnim glumcima, ali kako je u šali govorio Muharem Pervić: "Ja sam starinski čovek", i nisam sklon kompromisima. "Mačji krik" je nastao na osnovu ispovesti Zorana Živanovića iz Kragujevca. To je priča o čoveku koji se usprotivio apsurdu da ne može da dobije na čuvanje svoju tek rođenu unuku koju su roditelji odbacili pošto su odmah posle njenog rođenja shvatili da boluje od teške i neizlečive bolesti. Upornost Zoranova da dobije staranje nad unukom Mijom, uz pomoć svoje supruge Slavice, veličanstvena je pobeda ljudskosti nad surovim svetom punim predrasuda.

Otišli su mnogi prijatelji

Šta je po vama obeležilo godinu za nama, a šta očekujete u 2019?

- Na ličnom planu ovo je za mene bila velika godina. Rodila mi se prva unuka, snimio sam film u Italiji, na korak sam od snimanja novog filma u Srbiji, dosta sam putovao, upoznao Vijetnam, bio u Indiji, na Himalajima, na Krimu, u Torontu, Parizu, Pragu, Rimu... zdravlje me dobro služi, sa mojom suprugom Kristinom imamo mnoge lepe trenutke, sinovi Vlada i Petar idu svojim putem... Nažalost, ono što je takođe obeležilo ovu godinu je nestanak mnogih mojih prijatelja... nema više Milene, Pece Ejdusa, Nebojše Glogovca... Na društvenom planu očekujem da će biti sluha za nezadovoljstvo, prikriveno i javno, i mudrosti da se čuju i oni koji s pravom traže da se čuju njihovi zahtevi kako bismo svi živeli u boljem društvu sa jakim institucijama koje moraju biti iznad samovolje pojedinaca. Pročitao sam kod vas u "Blicu" da je Ljuba Simović ličnost godine, a čoveka obraduje kad su, uprkos svemu, najbolji prepoznati. Na mene je snažan utisak ostavio stih iz "Balade o ekserima" koji ste naveli: "Spolja ti zakivaju vrata, a ti im iznutra dodaješ eksere".

blic

U Jugoslaviji smo bili slobodniji nego sada

slobodnaevropa




Narodi na ovim prostorima uživali su najveće slobode krajem 1980-ih, rekao je u serijalu Radija Slobodna Evropa "100 godina Jugoslavije" zagrebački književnik Miljenko Jergović.

"To je bio najslobodniji period kojeg moja generacija pamti i to je bio najslobodniji period koji će ove zemlje uopće upamtiti. Još jedna vrlo važna stvar. To je bio period kada smo zaista bili najbliže Zapadu. To se najbolje moglo vidjeti preko rok muzike, a danas smo zaostali za istočnom Evropom, a kamoli za zapadnom. Umjesto toga smo dobili neki turobni istočnoevropski novokomponirani kapitalizam, sa nekom polurazbojničkom prvobitnom akumulacijom kapitala."

Jergović smatra da nije problem u tome što se Jugoslavija raspala, već ono što je iza tog nastalo: rat i društva, koja se hrane mržnjom, stvorena u oružanim sukobima. Stoga, kako ističe, na Balkanu nijedan rat još nije završen - onaj 1990-ih, pa ni Drugi, a čak i Prvi svetski rat.

"Mi smo vrlo vješti u započinjanju ratova, uskakanju u tuđe ratove i u tuđe vojničke čizme. Ali, izlazak iz rata je nešto do čega se ove zajednice, političke i kulturne elite još uvijek nisu uzdigle. Mi nismo na toj civilizacijskoj razini da izađemo iz rata. Naime, naši ratovi se nikada nisu vodili zato što se mi previše razlikujemo, već što se nedovoljno razlikujemo. Ratovi su se vodili za uspostavu, za stvaranje većih razlika."

VIDEO: "Jergović: Jugoslaviju najviše mrze oni koji su od nje najviše dobili​" možete preuzeti preko opcije "Embed".



Sto godina Jugoslavije bi slavili oni koji je najviše mrze

RSE: Kazali ste da će stotu godišnjicu Jugoslavije obeležiti tek retki jugonostalgičari, predmet je analize makar dela istoričara i drugih eksperata. No, da je opstala, svakako bi bilo masovnih proslava kao u vreme Kraljevine ili za 29. novembar kada je obeležavan Dan republike. Takođe, da bi njen rođendan proslavili oni koji su je i razbili - nacionalističke vođe. To podseća na priču o komunistima, koji su proganjali vernike, a potom postali najveći vernici. Da li je reč samo o klasičnom kameleonstvu, dvostrukom moralu ili i patologiji?

Jergović: Možda je krivo to nazvati dvoličnim moralom. Čini mi se da je to više stvar nekog okamenjenog mentaliteta, koji postoji u ovim našim zemljama i svjetovima. Recimo, meni često pada na pamet jedna stvar: zbog čega nikad niko nije pokrenuo inicijativu da se objave knjige članstva u Savezu komunista Jugoslavije (SKJ)? Tko su sedamdesetih ili osamdesetih godina bili partijski sekretari - od onih najnižih, do onih članova centralnih komiteta i tako dalje? Tko su bili obični članovi? Zašto se jednom nije, u bilo kojoj od ovih naših smiješnih etno-nacionalističkih zemalja, pokrenula inicijativa da se objave liste članova SKJ?

Mislim da bi to bilo jako važna stvar. Naprosto da se zna ko je bio član te partije. Ne zbog neke represije ili divljenja, nego jednostavno da bi se znalo tko je kad gdje bio i u šta se neko u sljedećoj epizodi premetnuo. Naš problem je to što su se ljudi premetnuli, napravili samo jedan salto i nastavili dalje svojim putem: dojučerašnji komunisti, kao današnji veliki nacionalisti i, naravno, veliki vjernici. U tom smislu, da, naravno, stogodišnjicu Jugoslavije bi personalno ove godine slavili ovi ljudi koji se danas Jugoslavije najviše groze.

................

....................



Obeležavanje Dana republike bivše SFRJ zabeleženo je i proteklih godina (Subotica, 29. novembar 2016)

Jergović: Da, da. I ne samo da bi je baš oni slavili, nego bi istovremeno slavili i onu godišnjicu koja pada dva dana ranije, jer 1. decembra će bit 100 godina Jugoslavije, a 29. novembra će bit 75 godina nove Jugoslavije. Taj datum iz perspektive naših zemalja, identiteta i kultura, čini mi se i važniji od ove stogodišnjice.

Naime, od 1. decembra 1918. godine ne postoji neka baš sasvim jasna razvojna linija do nas današnjih, ali od tog Drugog zasjedanja AVNOJ-a, pa do nas današnjih, postoji vrlo jasna razvojna linija. Postoje države u kojima živimo, a koje su bile nacrtane na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Postoje provizorne granice tih država i jasno razgraničeni nacionalni identiteti. Mi, dakle, danas, koliko god bili antikomunisti i antijugosloveni, zapravo živimo tekovine Drugog
zasjedanja ANVOJ-a.

Partibrejksersi se ne menjaju

RSE: Ko bi bili partibrejkersi da je Jugoslavija opstala?

Jergović: Mislim da bi partibrejkersi također bili ovi današnji partibrejkersi. Mislim da bi, recimo, Oliver Frljić opet bio skandal majstor i proizvođač nečega što bi strašno vrijeđalo osjećaje tih velikih Jugoslovena i slavljenika. Neki pisci, novinari, neki Teofil Pančić, to bi bili ljudi za koje bi se govorilo da kvare zabavu, a koji bi, zapravo, radili isti posao koji rade i danas.

RSE: Dakle, kritičari postojećeg stanja, oni koji su smatrali da je demokratsko pravo omogućiti ispovedanje vere za vreme socijalizma, ali su se potom zgražavali nad klerikalizacijom balkanskih društava.

​Jergović: Da, naravno. Ovi veliki današnji vjernici, kao u ono doba veliki partijski sekretari, bili su aktivni borci protiv slobode vjeroispovijesti. Među današnjim nacionalistima i klero-nacionalistima nemate liberale iz osamdesetih, nemate pripadnike onih takozvanih mekih ili reformatorskih struja iz SKJ. Ti "reformatori" iz onog doba su, u međuvremenu, ili nestali sa lica zemlje, ili su se pretvorili u velike neprijatelje ovoga današnjeg vremena i "savršenih društava" u kojima živimo.

RSE: Ima nekoliko epizoda sa disidentima u Srbiji koji su kasnije postali nacionalisti.

Jergović: Pitanje je koji disidenti? Većina njih koji su postali veliki nacionalisti devedesetih i dvijehiljaditih zapravo su bili nacionalisti i sedamdesetih i osamdesetih. Nije Dobrica Ćosić bio neki uzorni evropski liberal, niti je u krajnjoj liniji bio srpski liberal iz 1972. godine, pa da bi se tu nekakva promjena dogodila. Niti se dogodilo to da Latinka Perović postane nacionalista.

'Pijana' novembarska noć 1917.

RSE: U jednom od radova pominjete interesantnu epizodu koja je prethodila stvaranju Jugoslavije, takozvanu "pijanu novembarsku noć", kada je tada nepoznati Miroslav Krleža narušio idiličnu čajanku, na kojoj su austrougarski oficiri, koji su bili Hrvati i Slovenci, među njima i Slavko Kvaternik, dočekali srpske oficire.

To podseća na scenu iz "Marije Antonete" Štefana Cvajga, kada zaručena Marija Antoaneta putuje iz Beča u Pariz. Tom prilikom je na granici dve imperije, na jednom od malih nenaseljenih ostrvaca na Rajni, dakle na ničijoj zemlji, između austrijske imperije i Francuske - sagrađen jedan drveni paviljon za ceremoniju. Dakle, dva predsoblja na desnoj strani Rajne, kuda će Marija Antoaneta ući još kao nadvojvodkinja, te dva predsoblja na levoj strani Rajne, odakle će ona posle ceremonije izaći kao dofina Francuske.

Među znatiželjnim mladićima, koji su razgledali pripremu ceremonije, bio je i Gete, koji je opazio šta okačeni gobleni prikazuju: u stvari, za svadbenu svečanost najnepodesniju legendu koja se uopšte da zamisliti, priču o Jasonu, Medeji i Kreusi, neuporedivi primer kobne udaje. "Šta", uzivkuje genijalni mladić. "Zar je dopušteno da se jednoj mladoj kraljici, na prvom koraku njenog ulaska, tako nepromišljeno iznosi pred oči primer najgroznije svadbe koja se možda ikada desila?"

.................