Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture

............

Divna Ljubojević

Pojac i dirigent Divna Ljubojević o koncertima, horu "Melodi", duhovnoj muzici, 
saradnji sa Bajagom: Plan nam je da pravimo vaskršnje koncerte. Nepoznavanje
 tradicije je jedna od najlošijih osobina u srpskom narodu.






DIVNA je Divna Ljubojević (46). Ne zato što joj je takvo ime, niti zato što je rođena na Blagovesti, pa ni zbog vanserijskog pojanja pravoslavne duhovne muzike, već je njena veličina u skromnosti. Razgovor povodom koncerta, kojim će u beogradskom Sava centru 21. aprila obeležiti 25 godina rada sa svojim horom "Melodi", počeli smo od početka - od njenog detinjstva.

DIVNA je Divna Ljubojević (46). Ne zato što joj je takvo ime, niti zato što je rođena na Blagovesti, pa ni zbog vanserijskog pojanja pravoslavne duhovne muzike, već je njena veličina u skromnosti. Razgovor povodom koncerta, kojim će u beogradskom Sava centru 21. aprila obeležiti 25 godina rada sa svojim horom "Melodi", počeli smo od početka - od njenog detinjstva.

- Kada čovek ima toliko iza sebe, teško mu je da se vraća na početke - kaže Divna. - To mi ne deluje ni zanimljivo, niti mi leži.
Ipak, pristaje da se vrati u prošlost, zatvara krupne kestenjaste oči i počinje da priča:
- Zahvaljajući roditeljima koji su održavali dobre odnose sa braćom i sestrama, detinjstvo mi je bilo predivno. Neprocenjivo je to vreme s njima provedeno. Za Beograd me vezuje vreme devojaštva. Kada sam krenula u srednju školu postao mi je zanimljiv, jer sam tada počela da ga konzumiram. Nisam izlazila tamo gde i moji vršnjaci. U to vreme glavna je bila "Akademija". Mada, pratila sam sve što se dešavalo u muzici, volela sam da slušam "Električni orgazam", "Idole", "EKV", naravno. Ali, odlazila sam na koncerte klasične muzike, jer mi je duša bila tamo.

* Vaše školovanje je odmalena bilo usmereno ka muzici?
- U Beogradu sam išla u nižu muzičku, pa u srednju "Mokranjac", a Akademiju sam upisala u Novom Sadu. Paralelno sa studijama sam imala mesto dirigenta u "Prvom beogradskom pevačkom društvu". Putovala sam svakodnevno prvih šest meseci u Novi Sad. Plus dva puta nedeljno probe u Beogradu, plus liturgija nedeljom. Uporedo s početkom muzičkog školovanja sam pronašla taj zvuk u manastiru Vavedenje, koji je opredelio moj život.

* U to vreme je nastao i vaš hor "Melodi"?
 Bilo je to pred kraj Akademije, 1991. godine, posle dirigentskog staža u "Prvom beogradskom". Tada sam osnovala "Melodi" sa prijateljima, koji su već pevali sa mnom u horu "Mokranjac" i PBPD.

* Rekli ste da s njima "dišete u molitvi".
- Neprijatno mi je da to ponavljam. To je jedan specifični odnos pevača i dirigenta koji mi negujemo i koji nije klasičan. Fantastično funkcionišemo, jer nam je duhovna opredeljenost ista.

* Kako i kada je počelo koncertiranja sa "Melodima"?
- Od nastanka hora 1991. pa do 2001. nastupali smo uglavnom po Srbiji, sa retkim izletima u inostranstvo. Takve su godine bile. A u tom periodu smo se mi bogatili repertoarom, muzički nastajali - stvarali se ovakvima kakvi jesmo. To je bio naš "zalog za budućnost"! A onda počinje i do sada traje naša svetska koncertna delatnost.

* Nastupali ste na nekim od najznačajnijih svetskih scena.
- Jesam, i to je fenomenalno. Petrogradska filharmonija, Parisko pozorište, moskovski Kremlj, samo su neke od scena.Čovek mora da ima neki cilj, a ja nisam čovek projekta, ali u svojoj glavi želim da vratim duhovnoj muzici mesto koje joj je nepravedno oduzeto kod nas. Mesto u klasičnoj muzici. Pravoslavna duhovna muzika bez obzira na to pravoslavno određenje je univerzalna! Čini se da je namerno sklonjena jer je "posledica" slušanja te muzike mir! Ovo što izvodimo "Melodi" i ja slušaju i Turci, Kinezi, Španci, Afrikanci, Francuzi, i svi uživaju u tom smirenju i ispunjenosti duha, što mi govori da je opasna (smeh).

* I Turci i katolici i Japanci su pre Srba organizovali vaše koncerte. Kako to tumačite?
- To i nije toliko neuobičajeno. Mi prosto ne gajimo baš našu lepu tradiciju. A i niko u svom selu nije prorok. Nepoznavanje sopstvenih korena je jedna od najlošijih osobina u srpskom narodu danas. Na tome je sistematski rađeno. A ljudi su se pretvorili u krpe i svejedno im je. Zaboravili su da i oni imaju pravo da postoje i misle svojom glavom. Nikad nije bilo lošije vreme. Pamtim svoje okruženje unazad 35 godina i oduvek je sve tuđe - lepše. Nema veze koliko je budalasto, isprazno, jadno. To prihvataju ljudi bez svesti o svojim korenima. Ne znam kako ne shvataju da bez prošlosti ne bi bilo ni njih. Ne postoji sadašnjost bez prošlosti. Ono što se danas traži biće nečija prošlost, a ovo danas je baš katastrofa.

* Srbiji danas svet predstavlja Divnu Ljubojević?
- U Francuskoj je moja izdavačka kuća "Milan mjuzik", za koju izdajem diskove od 2003, a koja ima 50 odsto prava na svu filmsku muziku, a "Žad" je njena ćerka-firma specijalizovana za umetničku muziku. Ja sam, takoreći, njihova zvezda. Pre dve godine sam izdala disk "U potrazi za božanskom svetlošću" za njujoršku kuću "Valej entertejnment". To je lep i neočekivan događaj za mene. U Belorusiji smo takođe izdali nekoliko ploča. Na početku smo snimali samizdate, prvo su izdavači bili "Melodi" i manastir Vavedenje, a potom samo "Melodi".

* Nedavno vam je i PGP RTS producirala album "Antologija najlepše duhovne muzike pravoslavnog istoka".
- Moj 25. disk za 25 godina rada je konačno izašao u izdanju naše nacionale kuće. Dobro, nikad nije kasno. Trebalo bi nacionalna kuća da služi interesu nacije. Što bi neko drugi bolje razumeno našu duhovnu muziku nego mi? Neprirodno je zatvarati oči. I nema to veze sa mnom, jer ne radim ovo za sebe.

* Drugi put ćete 21. aprila nastupiti na sceni Sava centra pred sugrađanima.
- Prvi put koncert je inicirao i organizovao Sava centar, a sada je "Long plej", agencija koja je shvatila vrednost ovoga što radim. Želja im je da nas vrate u Srbiju. Posle Beograda smo 23. aprila u novosadskoj "Sinagogi", a na leto ćemo nastupati po Srbiji. Plan nam je da svake godine pravimo Vaskršnji koncert.

* Šta ste nam pripremili?
- Očekujte očekivano! Najlepšu duhovnu muziku pravoslavnog istoka. Gost koncerta je "Kvartet intermeco". S njima ću otpevati dve kompozicije ruskih autora, od Česnokova "Sovjet prevječni" i Rahmanjivova "Tebe pojem".

* Vaša interpretacija Bajagine pesme "Od kada tebe volim" odjeknula je internetom. Kako je došlo do saradnje?
- To je fascinantno. Ima ljudi koji prate duhovnu muziku, ima onih koji idu na liturgije, a ima i onih koji o tome ne znaju ništa. Ponudili su mi da najavim koncert u emisiji Ivana Ivanovića, pa sam pomislila, ako ću time približiti ovaj žanr onima koji ga ne poznaju, hoću. Posle te emisije povećao se broj pregleda moje muzike. A, do saradnje s Bajagom je došlo u "Zvezdara teatru", gde je prošle godine organizovan dobrotvorni koncert "Dame pevaju Bajagu". Izabrala sam "Od kada tebe volim", jer mi je zbog fantastičnog teksta i muzike to omiljena njegova pesma. A onda se desilo to gostovanje, a tamo nisam mogla da pevam svoj repertoar, pa sam se setila Bajage. Sve je bilo sponatno.

 10. april 2016.
J.Popovic
novosti.rs

..............

Vodvilj danas?
- Mi ga živimo. Što veća pozitura, a onda... tj. neko je užasno bitan i pametan, a onda se ispostavi da je kupio diplomu. U osnovi vodvilja je užasno vrdanje od istine, zakomplikovanost, zamazivanje očiju. To je zapravo vrlo kompleksan proces. Laganje je vrlo zahtevno, kompleksno - morate stalno da pratite šta ste rekli tamo, šta onamo. Strahovita komplikovanost da se sakrije istina.


U pozorišnom vodvilju je to smešno i simpatično, a u realnosti?
- Publici je smešno, likovima kojima se događa nije. Tako da i naši životi su verovatno nekome smešni, ali nama realno nisu.


A bavimo li se realnim sagledavanjem okolnosti u kojima živimo?
- Mislim da čovek mora da to radi. To je nužno za proces razumnog življenja.


Vaše viđenje?
- Uvideo sam da to što sagledavam šta se dešava, i razumem mehanizme, da mi to uopšte ne pomaže. Samo me sekira i brine ta gomila nepravde, gomila neistina, gomila zabluda koje su servirane. A sve je to dobilo legitimitet?! I taj veliki povratak na politiku Slobodana Miloševića, to me deprimira. Nova vežba u mom životu je - kako da ja to sam sa sobom savladam.


I?
- Mislim da čovek koji hoće iole da se zainteresuje može da nađe prave informacije, može da raskrinka lažne informacije, može da sagleda sliku pravih činjenica... ovo što mi živimo više nije pitanje stavova i sučeljavanja različitih stavova. Mi nažalost živimo u sukobljavanju istine i laži, tačnog i netačnog, činjenica i njihovog dekomponovanja To je vrlo veliki i akutni problem ovog društva. Oko nečega se možemo slagati ili ne slagati, podržavati ili ne, ali moramo utvrditi da je to tako. Primerice, da li smo u poslednjoj deceniji XX veka imali četiri rata? Šta se dogodilo 5. oktobra 2000. godine? Je l’ to bio puč, kao što se sad može čuti, ili revolucija, kako smo to doživljavali? I to su neke teme koje tište jer bodu zdrav razum. Mada, zapravo, sve više me zanima moj mali intimni svet.

blic.rs

Tabašević: Običan čovek stalno pod pritiskom

Pisac Vladimir Tabašević, autor romana “Pa kao”: Književnost danas nema 
ulogu koju je ranije imala, a pisac nije ultimativni pokazatelj vrednosti u 
društvu, niti iznosi istinu u ime svih nas.





VEĆ je prvi njegov roman, “Tiho teče Misisipi”, prvobitno objavljen samostalno, dospeo u žižu zahvaljujući ulasku u uži izbor za prošlogodišnju Ninovu nagradu te brzometno doživeo reizdanje u “Kontrastu” (očekuje ga i treće izdanje, kod “Lagune”). U međuvremenu, Vladimir Tabašević se sa drugim romanom “Pa kao” (“Laguna”) svrstao među tek četvoro pretendenata za ovogodišnje priznanje Ninovog žirija za roman godine. I dokazao da je pisac sa kojim (i na kog se) mora ozbiljno računati.

Poslovično istican kao “novi glas”, (do)nosilac novog, svežeg literarnog stila i pristupa, Tabašević izbegava da se poziva na uzore jer odbija da se svrstava. Ako u njegovoj poetičnoj prozi nekome nešto na nekog i zaliči, to je, veli pisac, promišljen gest. Sam zadržava pravo da mu uzori ostanu najrazličitiji, nespojivi autori - od Momčila Nastasijevića do Oskara Daviča, recimo.

* Prva dva romana su vas “pretplatila” na uže izbore za Ninovu nagradu, kakav je vaš stav o tom priznanju?
- Činjenica je da ta nagrada može da skrene ogromnu pažnju na roman. Ono što bih istakao kao negativno je fama koja se tiče ne toliko nagrade, koliko famozne čaršije koja se nagradom bavi i stvara negativnu sliku o njoj, ali i o književnoj i kulturnoj sceni. Tu se kultura ukazuje u najlošijem mogućem svetlu: ljudi su zaokupljeni tim nekakvim intrigama, što baca u senku samu književnost. U odnosu na ono što neki koji tumače prilike razumevaju kao važno i prioritetno a to je: kome treba da ide nagrada i zbog čega, da li je to priznanje za životno delo ili zaista za roman godine, koliko je žiri korumpiran ili nije..., sama književnost i ono zbog čega bi određeni roman trebalo da bude nagrađen ispostavljaju se kao stvari od trećerazrednog značaja.

* Poigravanje jezikom je uočiva odlika vaše proze, što predstavlja problem u najavi za neke buduće prevodioce - koliko je vaša proza adekvatno “prevodiva”?
 Trenutno se ozbiljno radi na realizaciji prevoda “Misisipija” na nemački, za uglednog nemačkog izdavača, čime se pitanje mogućnosti prevođenja moje proze otvorilo u svom jakom smislu. Učestvovao sam u tom preliminarnom prevodu na nemački, i uvideo koliko je to delikatna procedura - najpre, naći prevodioca koji bi imao tu vrstu sluha. Oni bi trebalo da savršeno poznaju oba jezika ne bi li pronašli adekvatna rešenja, prevode izraza poput “prćija” ili žargonskog “Lošmi”, ili ne bi li ukačili te igre reči... Ne bih im bio u koži, to je posao od milion dolara. Naravno, baš zato što izgleda nemoguće, to je istovremeno i prevodilački izazov.

JEZIK KAO HORIZONT KNjIŽEVNOSTIČini se da je u savremenom trenutku film preuzeo na sebe ulogu da nam ispriča priču, svojim vizuelnim sadržajima radi na nivou naše percepcije i emocija na mnogo intenzivniji način nego što je to književnost sposobna. Izgleda da je onda horizont koji preostaje i za koji možemo pretpostaviti da je horizont književnosti - upravo jezik i eksperimentisanje, odnosno inoviranje u stilu. Čini se kao da zapravo tek sad književnost ima priliku da ispriča priču o sebi, u ovim uslovima u kojima je ona naizgled skrajnuta, i dovodi se u pitanje mogućnost njenog opstanka uopšte.

* Sa kojom idejom ste osnovali internet-časopis (trenutno stranicu na “Fejsbuku”) “Prezupč”?
- Najnačelnije, bavimo se pitanjem društvene margine, onoga što se kolokvijalno određuje kao nekakvi “gubitnici tranzicije”, ljudima koji su bili deprivilegovani, defavorizovani, nisu imali životne prilike i šanse. Pokušavamo da se suprotstavimo svim uvreženim stereotipima o tim ljudima kao neradnicima, lenštinama, parazitima koji se nisu dovoljno pomučili u životu da pronađu neki svoj potencijal, te su neostvareni zbog toga. “Fejsbuk” otvara mogućnost stvaranja interaktivne platforme gde su ti ljudi pozvani da komuniciraju, da izraze svoje stavove, mišljenja, reagovanja, što su neretko prilično dragoceni uvidi. Hteo sam da napravimo mesto u internet prostoru koje će biti otvoreno za debatovanje, iznošenje stavova o nekim društveno-političkim temama, ne u dnevnopolitičkim i politikantskim okvirima, već u odnosu na iskustva svakodnevnog života.

* Vaš angažman u književnosti jasno je odvojen od tog vašeg društvenog angažmana?
- Jeste odvojen, u smislu da su moji pristupi, zahtevi i očekivanja različiti - ali ono gde se to negde spaja, je mesto gde ja kroz rad na platformi zapravo učim, tu nalazim najelegantniji mogući način da napravim jednog književnog junaka. Svakako da ne mogu da budem prisutan na svim mestima gde se društvenost manifestuje, ali mogu da preko internet-platforme steknem uvid u tendencije u društvu i određenim slojevima i klasama, saznam njihove kulturne preferencije, njihov horizont interesovanja. Na taj način stičem bolji uvid, a samim tim i veće manevarske sposobnosti da u književnost uvedem takve junake.

* Jasno naglašavate da težite literaturi lišenoj pouka?
- Rukovodim se tezom da je svaki odnos u kom postoji relacija: neko za koga se pretpostavlja da je znalac, nasuprot nekog za koga se pretpostavlja da je neuk te ga je potrebno nečemu poučiti - uvek odnos moći. Kao takav, on protivreči nečemu što je najnačelnija ideja dobra, za koju pretpostavljamo da važi u odnosu u kom se neko nečemu uči.
Verujem da bih sam, ako bih se prilikom susreta sa ljudima rukovodio nekim stereotipima s obzirom na zanimanje ili na jezički kod, i ako bih unapred imao nekakav stav o njima, zapravo sebi uskratio mogućnost da saznam. A ako sebe otvorim za iskustvo susreta sa tim ljudima, lišeno predubeđenja i stereotipnih predstava, otvaram sebe za mogućnost jednakosti - što je za mene dragoceno.

* Ima li književnost moć da nešto menja, koja je njena funkcija danas?
 Postoji pritisak koji se konstantno vrši na ono što se zove “običan čovek”, kroz tvrdnju da on nedovoljno čita - što nije istina, ljudi čitaju i pored nedostatka slobodnog vremena. Šta njih interesuje da čitaju, to je već drugo pitanje.
Književnost danas nema ulogu koju je imala u nekoj ranijoj društveno-političkoj postavci - a to je da ona, odnosno pisac, bude ultimativni pokazatelj vrednosti u društvu, da iznosi nekakvu istinu u ime svih nas. To je možda i dobro jer mi koji se bavimo književnošću imamo priliku da se lišimo svih tih lažnih preokupacija i da naprosto postanemo društveni akteri, što svako od nas i jeste. Pisac je, ako ništa drugo, prosto faktograf jedne društvene situacije i ne bi trebalo da sebe optereti bilo kakvom potrebom da bude ne znam kako više, bolje, drugačije predisponiran da razume svet i stvarnost. Tu promenu bi dakle, trebalo da dožive najpre pisci sami, u vlastitom samorazumevanju, a tad će i književnost izaći iz svoje prilično opskurne uloge. Ukoliko bi se pisci lišili tih preokupacija sobom, situacija bi imala potencijala da se iskoristi tako da književnost iznova krene u potragu za svojom ulogom u društvu, nekom vrstom vlastitog smisla.

novosti.rs

............

Толеров „Хинкеман” спада у тешка штива, неке раније поставке овог комада су, чак и забрањиване. Плакат за вашу представу „Хинкеман” изазвао је уочи премијере у Загребу негодовања појединаца. О чему је заправо реч?
Плакат „Хинкемана” који сам радио у сарадњи са студијом „Омазић”, представља голо тело мушкарца којем су гениталије прекривене накнадно нанесеним фотографијама ратних разарања. Поједине верске организације и одређене особе дигле су глас против овог решења јер узнемирује вернике, а пре свега децу која се суочавају са нагим телом мушкарца. Да ли је то било питање тога што је мушко тело, за разлику од женског, још увек сувише велик табу за наша друштва? Не бих рекао, мислим да је проблем лежао у томе што је решење и само имало у себи једно питање које у најмању руку редефинише стандардизовано и прихватљиво поимање и приказивање ратног ветерана и његовог тела уништеног ратом. За појединце су дакле фотографије страдања биле неприхватљиво постављене у такав однос са телом. ЗКМ на челу са управницом Сњежаном Абрамовић одмах је оштро одговорило на ове апеле и захтеве за скидањем решења и одбранило право на слободу изражавања.


Позориште има задатак да младе људе подстакне да мисле. На какво их размишљање може подстаћи ваша представа „Хинкеман”?
Управо на оно о чему сам говорио на вашим првим питањима. Да стану и да размисле, да се питају коју и какву стварност живе. Да ли им говори нешто чињеница да очи политичких елита још увек засузе од узбуђења када говоре о шест руских МИГ-ова које би како кажу „... могли цели дан остати да гледају”, а да им се исто око затвара, на пример, по питању и слика и самог статуса Народног музеја којег вероватно нису никад раније посетили, а ни сад им није стало да га виде отвореног и остану цели дан да посматрају дела. То је атрофирано и разорено биће једног народа. Млади људи, како кажете, могу одбити да буду или да постану дегенерисано потомство својих дегенерисаних предака.


У свом позоришном изразу као да желите да зауставите време. Колико је деликатно бити доследан у свом позоришном изразу у овом друштву спектакла како знате да га квалификујете?
Ги Дебор је наше друштво назвао том синтагмом, а ја се трудим да се у што већој мери повучем и изолујем од тог и таквог друштва. То дакако не значи да га у потпуности игноришем као ни да је то сасвим могуће, али то је оно што настојим. Већ сам о томе много говорио, али и овде ћу рећи да још увек учим и откривам театар и сваки рад за мене је прилика за нова сазнања. Не трудим се да будем у том погледу доследан, нисам сигуран да још увек имам израз али настојим да учим и на грешкама и на успесима. Драго ми је што ћу после две године одсуства опет имати прилику да радим у Београду, са пажљиво бираном екипом у Народном позоришту у Београду где се окупљамо око дела „Царство мрака” Лава Толстоја и где ћу, надам се, наставити да радим оно о чему сам говорио током разговора.


Заинтригирао нас и један симболичан новински наслов „Не плашите се Игора Вука Торбице”…. ? Како се борите са вуком у себи?
Тај наслов је, мислим, стар неколико година и појавио се од прилике кад и поменута представа „Покојник”. Можда тада још није био уочен али неко га је скоро поставио на друштвене мреже и мислим да га је већи број људи видео. А оно што претпостављам да је изазвало такав наслов јесте моја суздржаност и решеност да не говорим управницима позоришта на сваки предлог „ДА” и да не пристајем на било које услове који нас априори спречавају да стварамо представу какву би требало и какву бисмо хтели. Наравно да због ових принципа многе позоришне куће нису хтеле да сарађују са мном, али ја сам са својим изборима на миру, тако да мирно спавам са вуком у себи.


Аутор: Борка Голубовић-Требјешанин
politika.rs

Puriša: Od svih žena najviše volim Milenu Dravić

novosti.rs

Režiser i scenarista Puriša Đorđević: Za život nisu važne pobede, sreću čovek
 mora da doživi uz neke poraze. Nije suština u tome da smo bili živi, nego kako
 smo zaista živeli. Uvek sam bio država za sebe







KINOTEKA Slovenije priređuje omaž ovog proleća našem velikom autoru, reditelju i scenaristi Puriši Đorđeviću, u čast njegovog filmskog opusa koji je jedan od najznačajnijih i najpoetičnijih u istoriji jugoslovenske kinematografije.

- Dobio sam poziv iz Ljubljane da budem gost njihove Kinoteke, a za moje poimanje filma i onoga šta bi trebalo da prikažem od svog sedamdesetogodišnjeg rada bitno je sledeće - veliki broj mojih filmova apsolutno se ne pominje, ne zbog kvaliteta, nego zato što su oni pali u senku mojih najboljih dela - “Devojka”, “San”, “Jutro” i “Podne”. Zato bi meni bilo zanimljivo da u Ljubljani prikažem filmove koje oni nikada nisu videli, a nije video ni Beograd - kaže Puriša Đorđević.
Opus njegovih nikada neprikazanih filmova, kako ističe, čine zanimljiva ostvarenja.
- Napravio sam za RTS pet filmova po Čehovljevim pričama sa sjajnim snimateljem Nikolom Majdakom, od kojih su dva odlična. To su “Od svakog koga sam volela” i “Starac Jakov”, u kojem glavnu ulogu igra veliki Mihajlo Miki Popović, reditelj i snimatelj iz Kraljevine Jugoslavije, koji je 1932. napravio jedan od najboljih igranih srpskih filmova, “Sa verom u Boga”. Učio sam zanat kod njega, sve što je bila neka odlika mog rada je Popovićeva zasluga. Pomenuću još neke filmove koje gotovo niko ne zna - “Dvoboj”, “Sanjarenje”, “Ispovedaonica”, “Osam kila sreće”, “Srpski rulet”, “Grob u žitu”, “Skerco” koji je nastao po priči Bore Ćosića “Kako su popravljani naši klaviri”, jednom prikazan na Paliću i nikada više.
Kratki igrani film “Deca sa granice” takođe nikada nije prikazan, iako je 1968. imao premijeru u Kanu, a snimio ga je sa čuvenim Slavkom Vorkapićem, montažerom, rediteljem i dugogodišnjim profesorom na Univerzitetu Južne Kalifornije.



O tome šta je njegovo poimanje filmske umetnosti, posle oko 25 dugometražnih filmova koje je snimio, 50 kratkih i oko 20 biografija, učešća i priznanja na svetskim festivalima, Puriša kaže:
- Kad sam 1953. napravio loš film “Opštinsko dete”, pa “Dva zrna grožđa” koji je isto grozan, kao i “Leto je krivo za sve”, odjednom sam video da to što radim ne valja ništa, i da moram da pravim filmove kao što sam pravio priče koje sam pisao - da snimam ono što mislim, i da mi pritom priča nije najvažnija, nego da je važno raspoloženje koje želim da pokažem. Hteo sam da donesem neke nove elemente koji bi na neki način obogatili, ako ne svetski, ono srpski film. Uspeo sam u tome tako što sam snimao svoje intimne priče, ali ih nisam montirao po redosledu montaže, nego po muzici. Tako se desilo da, recimo, u “Devojci” imam Dvoržakov E-mol “Slovenske igre”, i kako je u to vreme malo ko poznavao ovo delo, taj film je jako odjeknuo.
Ali, Puriša se seća i da je premijera “Devojke” u Puli prošla katastrofalno.
.................

................

Deset hiljada ljudi je zviždalo, jedini koji je smeo da se pojavi pred publikom bio sam ja. Milena Dravić, Ljubiša Samardžić i Rade Marković su pobegli. Ali, bio sam siguran da je to dobar film, što se kasnije i pokazalo.
Puriša, koji je živeo u pet država - Kraljevini Jugoslaviji, FNRJ, SRJ, novoj SRJ, zajednici Srbija i Crna Gora, i sada živi u šestoj, a nije se pomerio s mesta, danas ima 93 godine, i u svim tim državama uglavnom se osećao dobro, iz prostog razloga što je, kako kaže, država za sebe.
- Najvažnije u životu je da se ne plašiš. Ja se nikada ničega nisam plašio, blisko mi je ono što je govorio Niče - nije suština u tome da smo bili živi, nego kako smo živeli. Viđam ljude koji su nasmejani i srećni, ponekad sretnem i one bogate. Ali, i jedni i drugi uvek imaju strah koji ne mogu da shvate - prvi se plaše nesrećnih, jer misle da je nesreća “zarazna”, a bogati se, po istom principu, plaše siromašnih. Čovek ne sme da se plaši ni kad ostane bez kinte, ni kad ima milione, ni kad ostane bez ljubavi, ni kad ima ljubav. Ljubav je vrlo važna, naročito onda kad nas ta ljubav ostavi. Dan-danas u prolazu često viđam ženu koja me je ostavila 1980. Da li verujete da se od tada još nisam opametio? Ali, od svih žena koje sam poznavao i koje sam voleo, još uvek jedino i najviše volim Milenu Dravić.

RAJ ILI PAKAO“U 93. godini, u sobi dok pišem, kao da me neko gleda. Ponekad je to moj pas Paloma, pogleda me i brzo nestane. Naravno, u ovim godinama šetam u rano jutro. Imam komšiju od devedeset pet godina, i pitam ga: Slušaj, imam osećaj da me neko prati. A on odgovara: U pravu si, prate te deca smrti, skupljaju podatke o tebi, i onda trče do oca smrti koji će pregledati ove informacije i odlučiti s kakvom porukom će te pokriti nebu. Molim, odredite mu raj ili pakao.”

Za život su, kako danas ističe, važniji porazi nego pobede.

 Da bi došao do sreće, svako mora da doživi nekoliko poraza u životu. Posle moja tri grozna filma ostao sam bez kinte, i pošto sam se u kafani družio s čuvenim kelnerom Dragim Glavonjom, rekao sam mu da nemam gde da spavam. Dragi me je pozvao da dođem kod njega, živeo je u Hilandarskoj ulici broj 23. U tom dvorištu je bilo deset stanova, samo sa po jednom sobom, a u dnu su bile još dve manje sobe, gde je on živeo sa ženom Jovankom, i meni su dali jednu. Ali, Dragi me je hranio i izdržavao, tu sam jedne noći napisao “Devojku”, i mojih pet najsrećnijih godina bile su u tom dvorištu.
Biti “država za sebe” znači i ne baviti se politikom.
- Nisam, recimo, otišao u partizane zato što sam bio komunista, nikada nisam bio član nijedne partije, nisam bio ni šezdesetosmaš, ni disident, mada su mi stavljali tu etiketu zbog mojih filmova. Politika me nikada nije zanimala, i nikada privatno nisam govorio o politici, jer je to vrlo dosadno. Ja sam demonstrirao, držao mitinge i govorio o ovoj zemlji u svojim filmovima i knjigama, a posao autora je da bude objektivan, kritičan, istinit i pošten.
Jedan od velikana naše filmske umetnosti koji sebe svih ovih decenija nikada nije osporio ni profesionalno, ni privatno, i čije ime predstavlja instituciju, uprkos godinama i dalje kroz život ide sa šarmom, duhovitošću, kozerstvom i gospodstvom.
 Za mene je sreća danas to što nemam grip, i što u 93. godini imam pritisak 120 sa 80, što ništa ne znači, mogu da se okliznem. Ali, ono što me drži je to što sam uvek mnogo radio. Pored filmova koje sam snimio, napisao sam i dvanaest knjiga, mada ni sam ne znam kako sam stigao. Svakog jutra nešto pišem. Sada imam nekoliko tekstova, neke ću poslati na konkurs Filmskog centra Srbije, neke ću ponuditi televiziji i pozorištu. Najviše mi znači scenario koji sam napisao za Milenu Dravić, i voleo bih da taj film nekako snimim, mada znam da ima i onih koji bi hteli da ja “rezimiram” i da se povučem iz profesije.


MOMO KAPOR
Uz gradski imidž Puriše Đorđevića godinama je išlo i to da je “veliki ljubavnik”.

- Moji omiljeni prijatelji tražili su od mene da šetam njihove ljubavnice, jer su bili oženjeni, i ceo Beograd je mislio da sam stalno u nekoj novoj vezi. Među tim prijateljima bio je i Momo Kapor, koji je kroz život tako lako šetao. Ali ja sam takav duh, uvek sam spreman na sve, samo da mi ne bude dosadno. A među nama rečeno, mene su sve žene koje sam voleo ostavljale, smatrajući da više volim film nego njih. I bile su u pravu, film je bio i ostao moja najveća ljubav.
"ĆORKIRANjE" U TRSTU
Purišu za Sloveniju i danas vežu zanimivljivi događaji.
- Prvi put sam bio u Trstu 1947. sa Edvardom Šelhauzom, snimali smo demonstracije da dokažemo da je Trst slovenački grad, i napravili smo dokumentarac “Voljamo vivere”, što je imalo posledice. Godinu dana posle tog filma ponovo sam bio u Trstu, ovog puta sa snimateljem Hrvojem Šarićem, da bismo snimali proslavu Prvog maja. Ali, dok smo ručali u kafani, šestoro američkih agenata nas je opkolilo i “ćorkiralo”. Bili smo u tvrđavi San Đusto trideset dva dana, a kad smo se vratili, čim smo ušli u “Avala film” dočekala su nas dvojica “udbaša”. Nisam pristao na saslušanje, toliko sam bio drzak da se Šarić uplašio da će mi se nešto desiti. Nije se desilo ništa.
novosti.rs

Aleksandar Hemon - Intervju - "Pescanik "


Razgovor vodio Relja Dusek


Aleksandar Hemon veliko je ime na svjetskoj književnoj sceni i trenutno najpoznatiji pisac s područja bivše Jugoslavije. Rat u Bosni slučajno ga je zatekao u SAD-u, gdje je odlučio ostati i početi pisati na engleskom jeziku. Njegove priče objavljene su u uglednom američkom časopisu The New Yorker, a roman „Projekt Lazarus“ izbacio ga je u vrh svjetske književne scene. The New York Times uvrstio je ovaj roman na listu 100 najboljih knjiga milenija, a Hemon je dobio i tzv. „stipendiju za umjetnike genijalce“ fondacije MacArthur u iznosu od pola milijuna dolara.
Aleksandar Hemon došao je u Zagrebu predstaviti „Knjigu mojih života“ (izdanje V.B.Z.), zbirku autobiografskih eseja, što je bila prilika da popričamo o samoj knjizi, životu u Americi, Sarajevu, nostalgiji, kapitalizmu, muzici i nogometu.


Živite u Americi već dvadesetak godina i postigli ste fantastičan književni uspjeh. Možemo li reći da ste ostvarili „američki san“? Vjerujete li uopće u tu sintagmu?
Ne vjerujem u američki san, jer u taj mit čak niti Amerikanci više ne vjeruju. Američki san je nekada značio da ljudi mogu započeti skromno i ostvariti se u društvu koje svima daje jednake šanse. Kad govorimo o imigraciji i useljenicima, taj američki san je bio još neistinitiji. U konceptu, to bi značilo da se ljudi dosele kao polusvjesna bića i onda postanu puna ljudska bića. Ja sam uvijek mislio da ljudi dolaze kao puna ljudska bića, da se nekako promjene u Americi i isto tako promjene Ameriku. Kvaliteta života se ne određuje profesionalnim uspjehom. To je samo jedan od faktora. Ja sam dovoljno uspješan. Daleko od toga da sam nezadovoljan time, ali život je mnogo kompliciraniji.

Možete li opisati vaše književne početke u SAD-u? Koliko je bilo teško probiti se i jeste li uopće sanjali da bi jednog dana mogli živjeti samo od pisanja?
Sanjao sam. Ja sam još u Sarajevu radio kao novinar i plaću sam zarađivao pisanjem. Namjera je bila da živim od pisanja. Kad sam se našao u Americi, našao sam se de facto kao izbjeglica mada nisam bio izbjeglica jer sam odlučio da ostanem. Izbjeglice izbace iz njihovog konteksta nasiljem ili napadima, a ja sam imao izbora. Teoretski, ja sam se mogao vratiti u Bosnu. Pošto sam odlučio da ostanem shvatio sam da ću morati pisati na engleskom jer će moj život od tada pa nadalje, vjerojatno do kraja, biti u Americi. Nakon toga moj cilj je bio da napišem nešto, jednu po jednu stvar. Nisam zamišljao daleku budućnost, samo sam se bavio stvarima ispred sebe. Kad se stvorila kritična masa tih stvari, kad sam počeo objavljivati u manjim časopisima, onda sam imao sreće jer me agentica slučajno našla. Ja nisam nju tražio, ona je našla mene jer joj se dopala priča koja je izašla u manjem časopisu. To mi se posrećilo.


Relativno kasno počeli ste pisati na engleskom jeziku. Je li vam, barem na početku, bilo čudno pisati na stranom jeziku? Kako ste tako dobro uspjeli naučiti engleski?
Bilo mi je tada jako čudno, pa malo manje a danas mi uopće nije čudno što pišem na engleskom jeziku. Način na koji se jezik za pisanje usvaja je čitanje. Čitao sam, iščitavao, bilježio sam riječi, tražio ih u rječniku. Nekad mi je trebalo deset puta da pogledam istu riječ da bi se sjetio što znači.


Razmišljate li danas na bosanskom ili engleskom jeziku?
Pa najčešće uopće ne razmišljam (smijeh). Zavisno o čemu razmišljam i pišem. Najčešće ne primjećujem na kojem jeziku razmišljam, jer mislim da postoji struktura misli koja se ostvaruje u jeziku, ali nije nužno u jeziku.


„Knjiga mojih života“ vaše je prvo publicističko djelo. Volite li više pisati istinite priče ili one izmišljene?
Što se mene tiče, to je dio istog procesa. Ja sam oduvijek pisao istinite i izmišljene priče, a mnoge od njih se nadopunjuju. U Sarajevu sam radio kao novinar i pisao filmske kritike, eseje i kolumne o Sarajevu koje su bile istinite. Pišem još uvijek kolumne na bosanskom koje nisu fikcija.


Pričate li djeci prije spavanja izmišljene priče ili neke stvarne događaje?
Mnoge od tih priča su kombinacija iskustva položenog u jezik i onog što se doda, ukrasi. Moja djeca najviše vole priče o psu od moje bake i djeda, koji se zvao Njuško i kojeg sam ja volio kad sam bio dijete. To je bio prvi pas kojeg sam imao. Stalno im pričam o Njušku, a on u tim pričama razgovara s drugim životinjama, ima svakakve avanture, a glavni neprijatelji su mu jazavci. Imam čitav ciklus priča u kojima je glavni lik stvaran, a sve ostalo je izmišljeno. Taj prijelaz između izmišljenog i stvarnog je vrlo nejasan. Ako ću jednom napisati priču o ovom razgovoru i u nju potpuno uključiti sami razgovor, ali i dodati treću osobu, pitanje je da li ta treća osoba razgovor čini fikcijom. Mene jako zanima upravo ta siva zona.


Jeste li nostalgični za životom u Sarajevu?
Nisam. Mislim, ne patim kad razmišljam o starom Sarajevu više nego što bi patio neki sredovječni čovjek koji se sjeća mladosti. No, ja ne patim ni za tom mladosti. Bilo je lijepo i ludo, ali ja volim svoj um sada mnogo više nego moj tadašnji um. Da imam ovaj um i ono tijelo, e to bi bila dobra kombinacija. Ali ne možeš imati sve.


Rat vas je slučajno zatekao u Chicagu u kojem ste onda odlučili i ostati. Koliko vam je teška bila ta odluka da ostanete i je li vas grizla savjest zbog toga?
Odluka je bila teška jer ja nisam došao u Ameriku da ostanem. To je bila mogućnost na horizontu, mislio sam možda ostati ako mi netko ponudi posao ili ako nađem stipendiju za studiranje. Ali nisam ja htio da perem suđe. Naravno, prvi posao koji sam tamo radio bilo je pranje suđa. Odluka je bila teška i bilo je grižnje savjesti što sam na sigurnom, što nitko na mene ne puca i imam izbore koje moji prijatelji i rodbina nemaju. Sjećam se da sam jednom, kad sam dobio prvi legalan posao u Greenpeacu, izašao s ljudima na pivu i pio sam Guinness. Osjećao sam grižnju savjest. Mislio sam kako moja rodbina i prijatelji ne mogu da piju vodu, a ja pijem Guineess. Ali, shvatio sam da ako ja ne bih pio Guinness njima ne bi nimalo pomoglo, a da će mi pijenje Guinnesa omogućiti da zadržim neko mentalno zdravlje, koje će možda pomoći ljudima nakon što sve to prođe.


Danas je Chicago vaš dom. Sjećate li se trenutka kada ste shvatili da je Amerika stvarno vaš dom?
To sam shvatio kad sam otišao u Sarajevo prvi put nakon rata pa se vratio u Chicago. Sarajevo još uvijek smatram svojom kućom, ali kad se vratim u Chicago vraćam se kući. Ljudi me znaju, ja znam njih, pozdravljam ih, imam istog bricu već 20 godina, moja žena i kćerke su Amerikanke, imam prijatelje.


Jeste li se na početku novog života u Americi osjećali kao manjina?
Imigrant je pozicija u društvu, više nego što je etnički ili neamerički identitet. Amerika je zemlja koja apsorbira ljude različitog etničkog podrijetla. Svatko tko se rodio u Americi je Amerikanac. Ja sam Amerikanac i nitko u Chicagu ne smatra da nisam Amerikanac. Samo sam malo drugačiji od drugih. U dijelu grada gdje ja živim priča se više od 100 jezika. Ljudi s kojima igram nogomet par puta tjedno, uvijek nas je iz više od deset zemalja. Mi jedni drugima nismo neobični. Svi smatramo da imamo pravo tamo biti kao i svi drugi.




...............

...........

Možete li usporediti socijalizam u kojem ste odrasli i američki kapitalizam u kojem danas živite?
To su knjige usporedbi. I jedan i drugi sistem imaju svoje prednosti i loše strane. Prednost socijalizma je opšte obrazovanje i zdravstvena usluga. Čitave generacije su obrazovane u tom sistemu i mase ljudi su izašle iz sirotinjskog seljaštva, što je velika stvar. Infrastruktura je izgrađena, ceste, elektrane i slično. Ovi koji su u Bosni sada na vlasti, oni ništa ne grade osim vlastite palače. U Americi postoji javno obrazovanje ali je inferiorno u odnosu na privatno. Meni je nepojmljivo da ljudi u Americi umiru jer si ne mogu priuštiti zdravstveno osiguranje. Socijalizam je imao mnogo mana, uključujući i kult ličnosti, jednopartijski sistem i mnoge stvari koje mi nisu bile udobne i o kojima sam već u pubertetu počeo razmišljati. U Americi to obilje nije nimalo ravnomjerno raspoređeno i to dovodi do velikih sukoba. Drugačiji je odnos prema društvu, prema zajedničkom projektu. Ja nisam bio ljubitelj socijalizma, ali sam naučio cijeniti koncept zajedničkog projekta. Kapitalizam nije zajednički projekt. To je projekt nekih ljudi u koji su uključeni neki drugi ljudi. Taj socijalistički projekt je dijelom bio prevara, ali kapitalizam je isto tako jednim dijelom prevara.


Je li vas Barack Obama razočarao ili ispunio očekivanja?
Imao sam očekivanja i razočarao me. Mislim da je on u osnovi pošten čovjek ali je sistem nepromjenljiv. Dizajniran je tako da spriječi bilo kakvu ozbiljniju promjenu i redistribuciju odnosa moći i ekonomskih odnosa.


U knjizi pišete o Nikoli Koljeviću, profesoru književnosti koji je imao veliki utjecaj na vaš razvoj, a koji je u ratu pokazao svoje fašističko lice. Muči li vas to što zapravo jako slabo poznajemo ljude oko sebe i mnogi nas mogu iznenaditi u nekim ekstremnim situacijama?
Nisam siguran da je Nikola Koljević bio fašista dok se nisu stvorili uvjeti koji su aktivirali njegove fašističke sklonosti. Na ekstremima su oni koji su zločinci u svakoj situaciji i oni koji su dobri ljudi u svakoj situaciji. To su ekstremne krajnosti. Između su ljudi koji su dobri u dobrim uvjetima, a zlo se aktivira u njima u lošim uvjetima. Zato treba sprečavati uvjete koji aktiviraju zlo u ljudima. Isto tako nema nepromjenjive povijesne kolektivne krivice.


U finalu knjige napisali ste tekst o umiranju vaše kćerke. Zbog čega ste odlučili podijeliti tako bolnu i potresnu osobnu tragediju?
Zato što je bilo nemoguće da ne napišem. To bi onda značilo da u mom životnom projektu pisanja ima granica koje ne mogu da pređem. To bi značilo da se ne usuđujem baviti nekim stvarima, to bi značilo da je moja posvećenost čitavom projektu zavisna od toga koliko je teško ili lako o tome pisati, a to je onda potpuno drugačiji projekt. Ako je pisanje način odnosa sa svijetom, proces uz pomoć kojeg ja razumijevam stvari, onda bi morao pristati na mogućnost da nekim stvarima neću da se bavim, a to je onda poraz. To me ne bi zaštitilo ni od čega, ne bi mi smanjilo bol koju osjećam jer mi je kćerka umrla, ali bi me isključilo iz svijeta. Bio bih u ćeliji, izbjegavajući suočavanje.


Znači da je pisanje svojevrsna terapija?
Nije smisao pisanja terapija, ali posljedica nepisanja bila bi traumatična.


U Americi je ovaj tjedan objavljena vaša nova knjiga „Kako su nastali ratovi zombija“. Pišete li zaista o zombijima?
Glavni junak je nespretni i nesretni scenarist koji ima razne ideje za scenarije, a jedan je o ratovima zombija i pokušava to pisati. U isto vrijem uleti u nevolje nakon što se zapetlja sa udanom studenticom iz Bosne i onda dođe, što se kaže, do belaja.


Koliko je muzika utjecala na vaš razvoj? Pratite li novu glazbu?
Stalno otkivam novu glazbu, ali i mislim da zaostajem za trendovima. Slušam klasičnu i jazz glazbu, ma zapravo sve osim par žanrova koje ne podnosim, poput lakog jazza ili patriotskog countryja. Stalno tragam za novom muzikom. Kad sam bio mlađi to je bio način da se bude u trenutku s ostalim ljudima iz generacije, to je bilo dijeljenje zajedničkog iskustva i vjerojatno zato ljudi kako stare prestaju pratiti novu glazbu jer nema više tog zajedničkog iskustva slušanja muzike. No, ja još uvijek slušam. U zadnje vrijem intenzivno slušam D’Angela i njegov Black Messiah, Daft Punk, elektroniku, Balkan beat box, Lanu del Ray, Cat Power, St. Vincent, stari Haustor, Idole…


Obožavate nogomet. Čude li se Amerikanci vašoj opsesiji?
Ne, promijenio se odnos prema nogometu u Americi. Pogotovo u velikim gradovima. Ljudi s kojima tamo pričam o nogometu znaju primjerice jednako dobro englesku ligu kao i ljudi koji ovdje žive.


Je li Messi najbolji svih vremena?
Ja mislim da je jedan od najboljih. No, treba osvojiti Svjetsko prvenstvo. Za reprezentaciju nije ni blizu tako dobar kao što je u Barceloni. Maradona je nosio reprezentaciju, ali i klub. No, Messi je stvarno nevjerojatan.


Peščanik.net, 14.05.2015.

.............

Možda je na početku bilo lepo da budem drugačija. Ako sam videla da toliko mnogo ljudi ide istim putem i odjednom većina njih, skrene levo, htela sam skrenuti desno, da vidim kako je tamo, jer tamo nema nikoga. Neki darovi su nam dati – hrabrost, odvažnost. Neko izuzetno igra na sigurno, boji se promena, boji se rizikovanja. A zamislite, život je rizik! Meni je to sve jako jednostavno - objasnila je umetnica.
Na podsećanje novinara da se Josipa pojavila pred festivalskom publikom u Splitu, davne 1970. godine, u crnoj togi sa kapuljačom, a ne u nekoj haljinici, ni u dugoj svilenoj toaleti, kao i da se od tada se pojavljuje i okovana u metal, i sa najfantastičnijom garderobom, sa umetničkim instalacijama na glavi i pitanje da li je u suštini buntovnica, ona kaže da verovatno jeste.
- To, što ne želim da idem tamo gde i svi, verovatno je to bunt. Pitam se – zašto idu svi tamo? Imam svoj život, imam svoj odabir, trebalo bih da budem vlasnica sebe. Želim izabrati, želim napraviti tako, po svome. Nisam opterećena drugima. Razmišljala sam isto tako o sebi. Možda je to taj famozni odgovor – razmišljati o sebi. Što hoću? Tu je puno misli. Puno radim, puno mislim, pritom realiziram, razmišljam, sanjarim, trudim se. Neko na mom mestu bi možda uradio drugačije. Postoje ljudi koji slično misle, kao i ja. To je divno. Ne da sam predvodnik, nego sam naprosto u takvoj poziciji. Bavim se muzikom, javna sam osoba, mogu nešto novo, drugačije doneti. Moram smisliti, moram razmisliti, moram se potruditi da donesem nešto drugo. Mislim da je i to rad. Ne mogu urušiti svoje ideale.

Jednom prilikom su me komunikolozi objasnili da pobuđujem i pozitivna i negativna razmišljanja, isto tako i dojam. Rekla sam da mene ljudi vole, pa me i mrze. Pitala sam ih zašto onda niste pozvali neku drugu osobu koju svi vole. Vrlo brzo su odgovorili da su takvi prosečni - kaže Josipa.

"Nisam prosečna"

Usledilo je pitanje "Da li su prosečne ove klonirane lepotice – duga, po mogućnosti plava kosa, napumpane usne i grudi, što dublji šlicevi, dekoltei?".
- Prosečnost znači da zadovoljavaš masovnost, upravo to što ste vi sada nabrojali. To se mene ne tiče. To je, možda, nekakav nepisani recept, ali se ponavlja. To je prosečnost. Dakle, nisam prosečna.
Josipa Lisac jedinstvena je i po tome što je ostala verna svojoj jedinoj ljubavi, Karlu Metikošu.
- Mi smo imali svoj svet. Nas dvoje smo krojili naš svet i ja ga sada naprosto sama pronosim i kroz to prolazim. Borim se, život je borba i traži borce. Lepo je kada neko nosi povjerenje, odanost i lojalnost. Za mene su to sve vrline - kaže ona.

Na beogradski koncert 14. februara dolazi, kako kaže, sa erupcijom emocija. Priznaje da nema goste ni prateće vokale, kao ni velike produkcije. Kaže i da će biti mnogo evergrin pesama, a na pitanje kojom numerom će otvoriti beogradski koncert odgovara: "Prepustimo se malo iznenađenju.

blic.rs

..........

Izgleda da ste danas već pili?
Bukovski: Jesam, jesam. Danas je nedelja. Bila je to kobna osma trka na hipodromu. Zaradio sam 103 dolara na samo 7 uloženih, ali sam pola od toga spiskao na kvotu 60:1, gde je moj konj izgubio za nos. Sve u svemu, dan slabog profita ili loše procene vodi u pijanu noć. Ovaj intervju me malo otreznio. Mada ću ozbiljno da se napijem tek kada odete.


Mislite li da ćemo svi uskoro biti dignuti u vazduh?
Bukovski: Da, mislim da hoćemo. To je prosta računica. Uzmite u obzir potencijal i dodajte tome ljudski um. Kad se povuče linija, na kraju liste biće neka budaletina ili ludak koji ima moć da nas direktno pošalje u pakao. To je sve.


Koja je uloga pesnika u ovom haosu?
Bukovski: Ne sviđa mi se kako je to pitanje formulisano. Uloga pesnika je skoro ništavna…tužno ništavna. A kad pokuša da izađe van svog terena i bude odlučan kao što je to naš dragi Ezra Paund uradio, pesnik će dobiti nogu u svoje ružičasto dupe. Pesnik je po pravilu polučovek – slabić, a ne stvarna osoba – i on nije u stanju da predvodi stvarne ljude u značajnim stvarima kao što su krv ili hrabrost. Znam da je to suprotno vašem stavu, ali morao sam da kažem šta stvarno mislim. Kada postavljate pitanja dobijate odgovore.


Imate li odgovore?
Bukovski: Ne znam baš…


Da li da napuštamo brod ili da se svi zajedno nadamo?
Bukovski: Čemu ti klišei, te otrcane fraze…Rekao bih ne. Ne napuštamo brod. Rekao bih, koliko god to otrcano zvučalo, da snagom i duhom i vatrom i hrabrošću nekolicine ljudi, na neki način ipak možemo spasiti čovečji leš od davljenja. Kraj je tek kada nas pokopaju. Borimo se kao ljudi, a ne kao pacovi. To je sve.


 Literary Times br. 4, 1963.


fenomeni.me

Muharem Bazdulj: 

U književnosti nema mesta za politiku

Pisac i novinar o romanu "Lutka od marcipana", junakinji Lidi Barovoj, 
ključnim aspektima 20. veka, fikciji i istoriji, čitaocima i angažovanim 
intelektualcima






PIŠE od rane mladosti, te se, na pragu četrdesetih, Muharem Bazdulj "zatekao" s popriličnim literarnim opusom u kome ima svega - i romana, i priča, i eseja, uz bezbroj novinskih tekstova, komentara i kolumni. Obožava krimi-žanr, te je nedavno u Hrvatskoj objavio i jedan krimić - "Mali prozor". Istovremeno je stvarao, a pre nešto manje od četiri meseca za našu "Geopoetiku" i objavio roman "Lutka od marcipana" koji se, kroz priču o stvarnoj, relativno nepoznatoj (ili nedovoljno poznatoj) osobi, bavi 20. vekom. Junakinja Lida Barova, češka glumica koja je osvajala s velikog platna publiku u rodnoj zemlji, a još više u nacističkoj Nemačkoj, osvojila je i jednog od najznačajnijih ljudi te epohe, Jozefa Gebelsa.

Bazdulj kaže da razlog za stvaranje romana "oko" istorijske ličnosti nije to što se umorio od "ovde i sada":
- Već imam u svom opusu roman o Bajronu i jedan koji se delimično bavi životom Ruđera Boškovića. Međutim, ova istorijska ličnost je u određenom smislu naš savremenik, živela je u 20. veku, stoleću u kom su se iznedrili paradoksi koji nas prate i danas. Pisanje o konkretnoj ženi pružilo mi je izmeštenu perspektivu, omogućilo mi da izbegnem da me kao naratora izjednačavaju sa mnom kao stvarnom ličnošću. Dodatna draž bilo je to što je za dosta muških pisaca zavodljivo pisati iz ženske perspektive. Takođe, činilo mi se da mogu da uhvatim nekoliko ključnih aspekata 20. veka, tu istoriju totalitarizama, nacističkog i staljinističkog, ali i da priču o industriji zabave i onom štodanas nazivamo selebriti kulturom uhvatim u njenim začecima.

* Kako ste se pripremali za pisanje romana o stvarnoj ličnosti, ali i epohi?
- Pripreme su trajale dugo, iščitavao sam Gebelsove biografije, istoriju filma nacističke Nemačke... Kiš u "Savetima mladom piscu" kaže: "Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci!", a meni je trebalo da taj istorijski kontekst usvojim tako da kad krenem da pišem o njemu, da ga ne prepisujem, već da pišem kao, recimo, o Beogradu danas, o nečemu što znam iz prve ruke. U knjizi u nekom trenutku pokušavam da analiziram privlačnost tema koje se tiču nacističke Nemačke, fascinaciju tim vremenom, epohom i sredinom, koja postoji, iako danas odbacujemo čitavo ideološko nasleđe tog režima.

* Čime vas je privukla Lida Barova?
- Nisam čitao nijednu Lidinu biografiju, na jezicima kojima ja vladam o njenom životu postoje samo vrlo oskudne enciklopedijske odrednice. To mi je odgovaralo, jer mi je ostavilo više prostora da domaštavam. To je, ipak, roman, a Lida u njemu ključni lik. Ne bih se usudio da pišem roman o Marlen Ditrih ili Greti Garbo o kojima se "previše" zna. Obrazovani, načitani ljudi iz mog okruženja nisu znali ko je Lida Barova, što mi je bilo dragoceno - našao sam osobu koja postoji, na nivou istorije filma 20. veka nije nevažna, ali ipak nije apsolutno prepoznatljiva.

PIŠEM NA SRPSKOM- PIŠEM na srpskom jeziku, naravno, iako se u školi u moje vreme zvao srpskohrvatski, mislim da je to isti jezik i nemam problem sa tim da ga zovem onako kako ga zove većina njegovih govornika. Važno mi je samo da imam sigurnost i sposobnost da vladam i ijekavskom i ekavskom varijantom srpskog jezika. U poslednje vreme, ako hoćete, i pišem mahom na toj "istočnoj" varijanti srpskog jezika, ekavici.


* Kako se stvara ravnoteža između tog domaštavanja i verodostojnosti, između fikcije i istorijskih činjenica?
- Kada je preminula, kad sam video nekrolog, imao sam daleku ideju da pišem o Lidi, koju tad ne bih uspeo da ostvarim na pravi način. U međuvremenu je to sazrelo u meni - mogao sam da se odmaknem od te biografske, banalne note i zaista to pokušam da pomerim ka nekom fikcijskom polu koji ne beži od činjenica. To u današnjoj svetskoj književnosti inače postoji kao tendencija (recimo roman o Ravelu koji je napisao Žan Ešnoz), korišćenje biografija slavnih ljudi kao romaneskna potka, ali da to nije publicistika. Privlačilo me je to, iako sam znao da je dvosekli mač, te da će nužno biti nekih ljudi koji neće prepoznati tu distinkciju između fikcije i nefikcije.

* I kakve su reakcije čitalaca?
- Neki ljudi koje cenim kao čitaoce imali su problem s tim što pravim glavnog junaka od istorijske ličnosti, smatrali su da to nije karakteristično za roman kao žanr. Uopšte, savremeni čitalac je najsumnjičaviji prema nečemu što niti je stvarno niti fantastično - očigledna fantastika ima prođu, isto tako i publicistika, ali problem je sa onim između. Ljudi ne znaju gde to da svrstaju. Kiš kaže da možemo porediti poeziju sa voćem ili cvećem, ali proza je više kao povrće, kao krompir, ona mora biti u zemlji, povezana sa stvarnošću. Kad sam počeo da razmišljam o tome da biografija Lide Barove može biti dobar materijal za romanesknu obradu, pomalo mi je ta priča kao opsesija ušla u glavu i razrađivao sam je na razne načine.



* Kao "anagažovani" intelektualac, koji se ne libi da iznosi stavove o najrazličitijim i najdelikatnijim pitanjima - ipak svoju literaturu "čuvate" od politike?
- Drago mi je kad vidim da moje knjige čitaju ljudi sasvim različitih ideoloških predznaka, i zaista se trudim da u književnosti ne iznosim te svoje stavove primerene za kolumnu ili komentar, jer ne želim da na taj način sužavam svoju publiku, prvenstveno književnih tekstova. Atmosfera u društvu je ipak do te mere nezdrava i naelektrisana da ima ljudi koji svoje umetničke, filmske ili literarne preferencije unapred prilagođavaju. Tu možda nisam najradikalniji primer, kao što je to Vladimir Kecmanović - odličan pisac koga neki uopšte neće da čitaju jer ga kao pisca unapred identifikuju sa njegovim stavovima. Iako, i to sad govorim kao Bosanac, ni "Osama" ni "Top je bio vreo" nisu ideološki jednolični romani.

* Slažu li se književnost i politika?
- Definitivno, književnost nije disciplina u kojoj bi trebalo da isteruješ svoju političku i ideološku poziciju. Dobri pisci su oni koje ti u tom smislu ne vidiš - naročito prozni, jer proza podrazumeva višestruku vizuru, a ideološki i politički stav izbegava višestruku vizuru. Ako pokušaš da pišeš roman ili priču koja se slaže sa tvojim političkim stavom, po definiciji pišeš pamflet, a pamflet nije umetnička forma.

* U kakvom je stanju srpska izdavačka scena?
- Ona je daleko vitalnija u odnosu na "parnjake" u okruženju. Jedino ovde je prisutna tendencija da knjigu izdajete misleći na krajnje korisnike a ne računajući na neku vrstu institucionalne podrške. Filološki fakultet u Beogradu ima vitalne odseke za relativno male jezike - Murakami se prevodi sa originalnog japanskog, Knausgor i Nesbe sa norveškog, a ne izdaje se prevod prevoda, što je veoma bitno.

JEZIK I IDENTITET

NAJJAČA koheziona sila među južnoslovenskim narodima, dok je postojala Jugoslavija, bila je sila koja je postojala unutar srpskog naroda. Nije bio problem da srpska književnost inkorporira i Mešu, i Andrića, i Desnicu, zato što nije postojala ideja da se pripadnost srpskoj književnosti bazira na mestu rođenja ili na etničkom poreklu, već se bazirala na jeziku i jednoj vrsti identiteta autora. A veoma često, manje, nesigurnije i nezrelije kulture otežavaju piscu da se izbori za pripadnost njima - kaže Bazdulj.

novosti.rs

Miodrag Krivokapić: Trpimo posledice istorije

ZAKAŽETE intervju jednim povodom - početak emitovanja serije "Kud puklo da puklo", od ovog ponedeljka na Prvoj TV (svakog dana oko osam uveče). Skupljajući pitanja za razgovor naletite na još jači razlog - ravno 40 godina od prvog pojavljivanja pred (TV) kamerama. A onda, i pre no što sednete naspram sagovornika, shvatite da je on sam dovoljan povod: Miodrag Krivokapić Brik (65).

Kako su nam oba "zvanična" povoda sa malog ekrana, Krivokapića najpre pitamo da li glumci na prvo mesto ipak stavljaju pozorište. Da li je teatar - sin prvenac, film - muško dete, a televizija - ćerka, da ne kažemo "virdžina":
- Danas znam da nije tako. Onda, pre 40 godina, nisam - priznaje Brik. - Još od amaterskih dana u (rodnoj) Peći, pa dalje na akademiji, "odgajani" smo da je pozorište baza. Spremani smo za scenu, teatar je kuća, a sve ostalo usput. I kasnije sam na prva dva mesta "držao" porodicu i pozorište. Ali, da mi je onda bila današnja pamet, pažljiviji bih bio i prema filmu i prema televiziji. Uostalom, toliko je toga što samo kamera može da ulovi.

* Možda, kao esnaf, niste ni "fer" prema filmu i TV, jer oni su ti koji glumce izbacuju u prvi plan, čak ih nekako čuvaju od zaborava?
- Da prvo ne budemo nefer prema pozorišnoj publici, jer verovatno svako pozorište u Beogradu ima više gledalaca tokom sezone od većine fudbalskih klubova. Meni je divno ovo što se dogodilo kada je JDP ponudio ulaznice za 100 i 200 dinara. Nisu ti ljudi stajali u redu samo zato što je popust, već je to srednji sloj koji jeste osiromašio, a ne želi da se zadovolji "sapunicama". Objektivno, nisu ni inače karte skupe, ali... Ovo za zaborav jeste tačno. Pretpostaviš život pozorištu, odbiješ neke važne uloge van teatra, spremaš toliko sjajnih i (tebi) toliko bitnih predstava, a danas od mnogih nije ostala ni fotografija. S druge strane, ono što je kamera zabeležila je tu, čak i najveće gluposti.

* Kad vidite, recimo, tu prvu TV dramu, "Zec" (1975), sećanja su vam "crno-bela ili u koloru"? I inače, pamtimo li češće crno i belo, a ne u bojama i nijansama?
- Uh, za "Zeca" više i ne znam. Sećam se da smo imali punih 20 dana proba, kao u pozorištu, da smo svi bili relaksirani. A inače, verovatno pamtimo ekstreme. Više se sećamo pobeda ili poraza, odnosno onoga što smo mislili da su pobede i porazi, jer ta dva pojma su vrlo relativna. Meni je sećanje na glumačke početke bolno. Imao sam problem da upišem Akademiju u Beogradu. Triput sam odbijen, čak nisam prošao ni na Pravnom fakultetu. Nisam tada, izgleda, imao sreće sa Beogradom, pa sam otišao u Zagreb da umirim sujetu. Šalim se, ali kad danas pomislim otkud to da sam uspeo, shvatim da je to verovatno zato što sam bio uporan i verovao u sebe.

* Vaša karijera, pa i život, umnogome su se i odvijali "duž auto-puta E 70", na relaciji Beograd - Zagreb. Na tom potezu je zaživela i serija "Kud puklo da puklo", u produkciji hrvatske Nove TV, sa glumcima iz Hrvatske, Srbije, Crne Gore...?
- Mene to raduje. U onoj zemlji sam paralelno živeo u dva grada, ne znam gde nisam radio. To je u jednom trenutku nasilno prekinuto. Nisam neki jugonostalgičar, ali jesam se svuda osećao kao kod kuće. Ako ništa drugo, ne moramo da se prevodimo, a i senzibilitet publike je isti.

* S tim što ne možemo, nažalost, a da ne izgovorimo i reč mržnja, možda i zloupotrebljavajući činjenicu da ste rođeni na Kosovu i da ste se školovali i karijeru počinjali u Hrvatskoj?
- U takve priče se ne bih upuštao. Imam, naravno, mišljenje o svemu što se dogodilo, ali, iz iskustva, ne bih o tome. Ipak, ja sam prošao kroz to bezbolno i o tome bi trebalo da pričaju ljudi koji su doživeli golgotu. Mi trpimo posledice istorije, carevina koje su prolazile i ostavile tragove, a ljudi su zaista isti. Kao dete vojnog lica tako sam i odgajan. Koliko god zvučalo kao floskula, u onoj državi bilo je truda da se prihvati i drugi.

* A sad, "Kud puklo da puklo"?
- Premda mislim da nije imala takvih ambicija, serija je donekle metafora tog društva. Ona jeste smeštena u konkretnu sredinu, prosto zato što lokalizmi daju dodatni šarm. Ali, humor koji dolazi iz odnosa zavisti, pakosti, dobrote, borbe za neku sitnu vlast, to jeste priča svih nas. Pitao sam se kako će se iz tako male sredine izvući toliko puno tema za toliko epizoda, ali scenaristi su odlični. Serija je u Hrvatskoj možda i najgledanija, a ubeđen sam da će i u Srbiji odlično proći.

* Tu glumite policajca u penziji. Glumili ste na desetine drugih. Jeste li probali da odglumite i samog sebe?
- Nemam iluziju da mogu da budem neko drugi. Nisam od onih koji se fizički preobrazi. Išao sam iz sebe, više verujući u unutrašnju transformaciju. Ali, ponekad se u tom procesu dogodi da u sebi otkrijete prostore kojih niste bile svesni. To je veliko zadovoljstvo. S druge strane, mi i ne treba da glumimo, već da dokučimo istinu. Uostalom, koliko mi je s jedne strane najveća uvreda kad kažu: "Ma, nemoj da glumiš", toliko mi je najveći kompliment bio kada su neki italijanski producenti, povodom filma "U ime naroda", Živka Nikolića pitali: - Ko vam je onaj naturščik?

novosti.rs

Vlasta Velisavljević: U 91. upoznajem Srbiju!

Poznati glumac o nagradama, ulogama, putovanjima, vožnji, "Novostima", sećanjima..






U ZGRADU "Večernjih novosti" ušetao je lako, kao da ulazi u svoj dom. Naime, Vlasta Velisavljević je bio čest posetilac naše kuće, pa bi neprirodno bilo da se sada ponaša kao gost. Umesto "putovanja" liftom, glumac bira pešačenje "uzbrdo". Do četvrtog sprata penje se kao da ovog leta neće napuniti 91 godinu. Usput se raspituje o novinarima koji su nekada radili za pisaćim mašinama naše redakcije, bifeu u koji je rado svraćao, čarobnom pogledu sa šestog sprata zgrade u centru Beograda. Prepričava nam glumačko-novinarske anegdote, priseća se trenutaka kada je posle svake premijere žurio u "Novosti" da bi pročitao kritiku tek skinutu sa vruće rotacije, koja će čitaoce sutradan razgaliti.

- Nekada je kritika bila veoma važna za nas glumce - ne krije Vlasta. - Bili smo radoznali da istog trenutka saznamo kako su nas ugledna imena, poput Milutina Mišića, ocenila. Odnosi između novinara štampanih medija i glumaca su inače bili posebni, jer smo mi želeli da dosegnemo visine i postanemo popularni, a ko je u tome mogao bolje da nam pomogne nego majstori od pera. Ali nije samo to bio razlog naših susreta. Imali smo o čemu da razgovaramo, da se našalimo, a bogami su se rađale i ljubavi. Mnogi novinari su se oženili glumicama i ti brakovi su lepo trajali.
Danas su druženja sve ređa, kritike je sve manje, ali zato priznanja ne zaostaju i isto veliko vrede. A, Vlastu ove godine baš ne zaobilaze. Posle odlikovanja predsednika Republike, obradovala ga je godišnja nagrada Jugoslovenskog narodnog pozorišta i "Zlatni ćuran" za životno delo, koji se tradicionalno dodeljuje na jagodinskim Danima komedije. Dok govori o tome, glumcu sve vreme lebdi osmeh u uglu usana. I glasno razmišlja:
- Zanimljivo je da sam mnogo nagrada "pokupio" u poslednje vreme. Kao da je moja karijera tek sada počela da se bogati priznanjima. Zbog čega je tako, nisam siguran. Ali sviđa mi se teorija po kojoj sam tek u starosti dobio pravo glumačko lice. Pa hajde neka bude da je to.
Nikada nije prebrojao priznanja, kao što nije napravio proračun koliko je tačno odigrao uloga od 1938. godine, kada je debitovao u Rodinom pozorištu, kojim je rukovodila ćerka Branislava Nušića Gita Predić Nušić.
- Neko mi je rekao da sam igrao oko 400 rola, ali ne znam. Zato pamtim kada sam prvi put izašao na pozornicu teatra u kojem je sve bilo podređeno deci. Komadi su pisani za najmlađe ili su se adaptirale predstave za odrasle, pa je tako urađen i čuveni Nušićev "Put oko sveta za 80 dana", ali je Jovanče u ovom slučaju bio šegrt kojeg je gazda tukao, zbog čega je otišao u svet. Bilo je i zvezdica u našem pozorištu, kao što je Milica Maršićanin, koju su prozvali srpskom Širli Templ - priseća se glumac.

.................

Od tada pa do "titule" počasnog člana JDP prohujale su decenije i decenije. To što su ga ovim priznanjem nagradile kolege, najviše ga je obradovalo, jer su mu time indirektno priznale da im je još potreban, što je velika stvar i motivacija za dalji rad.
- A uloga uvek ima za nas starije, jer su mnogi otišli na onaj svet. Pomalo zazirem da me ne zovu da igram samo zato što sam još ja ostao - šali se Vlasta.
Na pitanje da li je najstariji glumac na našoj sceni odgovara kroz osmeh da nije obraćao pažnju, mada ga drugi često u to uveravaju. On opet gleda napred, pa tu već vidi gostovanje u Beču i Rijeci, sa predstavom "Hamlet". I već razmišlja gde bi mogao da otputuje kada bude imao prva četiri slobodna dana. Vlasta je poznat kao veliki putnik. Sa pozorištem je obišao dobar deo sveta, u sopstvenoj režiji celu Evropu, a sada se okrenuo Srbiji. I otkrio je toliko lepota da želi još da ih upije.

UVEK U TRENDUGLUMAC od 91 leta odlično "barata" savremenom tehnikom i prati trendove. Među prvima je kupio android telefon, koristi sve aplikacije u ponudi, brzo kuca poruke, razgovara preko "Skajpa" i "Vajbera". Često je na vezi sa Amerikom, jer mu tamo žive ćerka, zet i unuka. Amerikanci su nedavno boravili u gostima kod Vlaste, njegove supruge Nade i njihove mace.

- Moram da priznam da sam zapustio našu zemlju, ali sada je istražujem u bojama za koje nisam ni znao da postoje. Nedavno sam otkrio da u Sijarinskoj banji postoji jedinstveni gejzir u Evropi, spazio sam u tom kraju predivne predele i ljude, primetio da se u Sijarinju zajedno igraju srpska i albanska deca. Očarala me je zapadna Srbija, dolina Uvca, jedna od najvećih zemljanih brana, pa i pecanje u Zlatarskom jezeru, iako nisam upecao nijednu ribu - priča glumac, poznat kao strasni ribolovac.
Kada govori o ribolovu, voli da se našali da mu je to jedini povod za šetnju, jer svuda ide autom. Retko ko ne zna da Vlasta vozi "kalinu" koju je Putin vozio za jednu reklamu, a mnogi mu "spočitavaju" i da ga prepoznaju u saobraćaju, jer stalno trubi.
- Sviram samo kada hoću nekog da pozdravim ili da ga pustim. Ne ljutim se kada me zaobilaze i seku mi put, jer uvek pomislim - ko zna šta je tom čoveku, možda ima neku muku kod kuće, pa žuri, možda je to moj lekar, a ja ga nisam primetio, možda je to muž koji juri ženu koja ga vara - završava sa osmehom ovu priču velikan srpske glumačke scene.
I nasmejan odlazi dalje. Ne želi da čeka lift, već peške silazi do prizemlja zgrade u koju je ko zna koliko puta ušao.

novosti.rs

Igor Đorđević: Zavodljivo zlo Ričarda Trećeg

Glumac o novoj ulozi, Šekspiru, razbijanju “četvrtog zida” u teatru, 
nekadašnjim i sadašnjim moćnicima. To je jedini lik koga “jurim” 
tokom predstave, on je sve - vojskovođa, ljubavnik, manipulator, 
volimo ga i mrzimo






ŠEKSPIROV komad “Ričard Treći”, koji se smatra njegovim “najpolitičkijim” delom, naći će se ponovo na repertoaru Narodnog pozorišta posle gotovo četvrt veka: poznati naslov premijerno postavlja na scenu 24. aprila rediteljka Snežana Trišić. U glavnoj ulozi, krvožednog tiranina i grbavog čudovišta, gledaćemo mladog prvaka kuće Igora Đorđevića.

Delo je nastalo krajem 16. veka i opisuje kratkotrajnu vladavinu Ričarda Trećeg, poslednjeg engleskog kralja koji je život izgubio na bojnom polju (u bici kod Bosvorta 1485) i čija je smrt označila kraj “Ratova ruža”, dinastija Jork i Lankaster, posle kojih je usledila vladavina Tjudorovih. U samo dve godine Ričardove vladavine, stalo je sve što je obeležavalo to surovo doba: bespoštedna borba za vlast, mračne poluge moći, ciljevi koji opravdavaju sva sredstva, pa i večna zavodljivost zla...

* Kažete da je Ričard Treći vaša želja još od studija, zašto?
- Za mene je najveći izazov zbog filozofije koja je, pre svega, veoma bliska ovom vremenu. On je neko ko stalno dela, ne postavljajući pitanje “biti il` ne biti”. I zato je sve u jednom: vojskovođa, ljubavnik, manipulator, tragičan lik, pa i onaj koga volimo i mrzimo u isto vreme - objašnjava Igor Đorđević.

* U čemu je tajna njegove zavodljivosti?
- Pre svega, u blistavom umu. “Oslobođen” je svih moralnih obrazaca i normi. Moral je nešto što obavezuje, sputava, usporava, usložnjava stvari. Za razliku od drugih junaka, on već na početku kaže da je odlučio da bude zlikovac. To je jedina Šekspirova drama u kojoj se na samom startu razbija “četvrti zid”. Ričard Treći direktno se obraća publici, najavljuje joj šta će da uradi. Tako ona postaje još jedan lik. Veoma je bitan njegov odnos sa publikom, kako za samog junaka, tako i za predstavu. Jer, ona postaje saučesnik u zločinu.

* Bez obzira na njegove otvorene, amoralne stavove i fizičke nedostatke, moć je ta koja erotizira?
- Moć je najveći afrodizijak na svetu! Zanimljivo je da je Ričard Treći valjda jedini lik kojeg moram da jurim tokom predstave - kad uđem u monolog, on je već ispred mene. Toliko je brz i maštovit. Kroz ovu, par ekselans, političku dramu, pratimo Ričardov uspon, dolazak, boravak, pa i pad sa vlasti. Ono što delo čini svevremenim je činjenica da se od njegovog nastanka do danas, kad je reč o vlasti, ništa nije promenilo. Kroz istoriju se ponavljaju slični primeri, pojavljuju se neki novi ekstremni pojedinci, sa sasvim otvorenim delanjem. Kao što su danas, primera radi, Donald Tramp i Erdogan...

* Šta Ričarda Trećeg čini tako izazovnim glumačkim zadatkom?
- Jedan je od najkompleksnijih koje sam radio, a za mene je transformacija najveći izazov. Zapravo, ona me najviše u glumi interesuje. Kao i Stavrogin kojeg igram u “Zlim dusima”, reč je o junaku koji iza sebe ima veliku literaturu i ozbiljnu filozofiju. Ako uspete da uđete u takav lik, morate da uvidite način na koji način dela i razmišlja. A onda shvatite da se takve replike mogu čuti i danas, samo ne na dvoru nego u predsedničkim palatama... Istina, ne tako otvoreno i javno, već zamaskirano nekim medijskim igrama i bojama.

* Koliko okolnosti uslovljavaju ovakve istorijske pojave i ličnosti?
- One ih, u neku ruku, i proizvode. Ne mogu se pojaviti u nekom srećnom i sređenom društvu. Ričarda Trećeg odredile su političke okolnosti, ali i psihološki sklop, kao i fizički deformitet. Nije nikada bilo lako, pa ni danas, s takvim karakteristikama uključiti se u društvo, a pogotovo postati kralj. Njegov uspeh i uspon govori o snazi volje i uma. Spoznao je sebe, pokazao da je vešt u pretvaranju, veliki glumac u svim odnosima. Uspeo je da svaki lik u komadu, bez obzira na njegova moralna svojstva, učini gorim od sebe. U takvim veštinama otkriva se njegova i inteligencija i manipulacija. Onog trenutka kad mu proradi savest i nasluti blizinu smrti, zamuti mu se um (njegovo najveće oružje) i pojavi se strah - on gubi. Zato dela bez kajanja, uostalom i kaže: “Kad umrem niko me neće žaliti, a i što bi, kad za sebe nemam sažaljenja.” Sažaljenje je za njega dokaz slabosti, prezire ga kao i svi veliki pojedinci.

* Ričard Treći bio je i poslednji engleski kralj koji je skončao na bojnom polju?
 Umro je junačkom smrću, izgovarajući ono čuveno “kraljevstvo za konja”. Uostalom, on je kralj rata a ne mira. Odlazi kao heroj, pa kod Šekspira ovog puta zlo nije kažnjeno.

- I tu je Šekspir ispao mudar: oslikao ga je kao zlikovca, ali svaki glumac želi da ga igra. Samim tim on živi i dalje. Kada je 2012. godine, ispod jednog parkinga u Lesteru otkriveno njegovo telo, na skeletu je uočena devijacija kičme, ali i jedanaest ubodnih rana koje svedoče o njegovom herojskom kraju. Šekspir mu je dao, pored individualnih osobenosti i večni život. Dok je pozorišta i ove civilizacije, svaki glumac će ga igrati sa strašću. A sam pisac nije bio istoričar već umetnik: pisao je za ondašnju publiku, potrebe ljudi svog vremena, pa i za pobednike. Koliko je izazovan za igranje, potvrđuje i podatak da je piščev savremenik Ričard Barbeč (koji je igrao i Hamleta) najveću popularnost stekao upravo sa Ričardom Trećim.

* Postoji li još neki lik koji biste, sa istom strašću, poželeli da oživite na sceni?
- Osim ove, nisam nikada imao nekih konkretnih želja. Uvek razmišljam o tome tek kad mi ponude ulogu. A ponude su tako stizale da nisam ni imao vremena da o nekoj određenoj posebno mislim.

novosti.rs

Milena Dravić: Smeh je pobeda života

Glumica povodom nagrade "Branislav Nušić" za životno delo: Njegove komedije
 su i dijagnoza naših teških i opakih rana





U SMEDEREVU se večeras, svečanom dodelom nagrada, završava 34. festival "Nušićevi dani". Dobitnica nagrade "Branislav Nušić" za životno delo glumcu - komičaru za 2017. godinu je poznata glumica Milena Dravić.

Budući da diva naše scene iz zdravstvenih razloga nije u prilici da prisustvuje svečanosti uručenja nagrade, javnosti se obratila pismom:

- Vest da sam laureat Nušićeve nagrade za životno delo mi je, uz radost i čast, izmamila i osmeh. Jer, moj se životni put s Nušićevim delom ukrstio više puta. I uvek je to bivalo za mene važno. Što bi narod rekao - sudbonosno. Na Akademiji sam polagala prijemni sa monologom iz "Gospođe ministarke". Bilo je to dosta neobično. Jer mladi, daroviti ljudi koji su nastojali da zakorače u svet glumačke umetnosti su za taj prvi ispit - koji se najčešće doživljavao kao pitanje života i smrti - birali tekstove, odnosno monologe drugačijeg tipa. Šekspira, Ibzena, Čehova... A ja eto - Nušića.
Velika glumica ističe da bi teško bilo to racionalno razložiti i objasniti, i dodaje:

- A i zašto bih? Jednostavno, vuklo me je. Ukrstili su nam se putevi i kad sam snimala TV dramu "Gospođa ministarka" u režiji Zdravka Šotre. Divna ekipa, svojski se radilo. I, u jednom trenutku, ja - kako to kažu ova današnja deca koja barataju novim informatičkim tehnologijama - zabagujem. I to žestoko. Do odustajanja! Kad, šta je bilo? Ministarka me, odnosno Nušić, vratila na jedan problem, jedno nerešeno pitanje iz mog inače lepog i radosnog detinjstva. Nehotičan, ali nemio događaj zbio se - gle čuda - u Nušićevoj ulici i urezao u moju dečju podsvest. I ostao bi tamo da nije bilo uloge Ministarke i moje prijateljice, odličnog psihologa, uz čiju pomoć sam sve skupa razrešila. Vratio me, dakle, Nušić da sama u sebi, i sama sa sobom, razrešim šta treba. Jer, drugačije, odakle ti pravo da se obraćaš drugima. Pomogao mi je Nušić onomad na prijemnom, da postanem bliža sebi samoj.

Kao zajednički imenitelj, u priči o Nušiću, Milena Dravić izdvaja komediju.

 - Ozbiljan je to žanr. Žestok i dubok. Uzvišen. Danas se sve i svašta naziva komedijom, ali nije ni mesto ni vreme da se time bavimo. Najlepše u pravoj komediji je pobeda života! Smeh i duhovitost - uvek uzvišena ako jeste duhovitost - koji su u sebe saželi i svu težinu i gorčinu. Blistave i svevremene Nušićeve komedije su i dijagnoza teških, opakih rana naših života. I nekad i sad. Neka mi bude dozvoljeno da kažem da je ovom nagradom, uz mene, priznanje dobio i istinski smeh - sva njegova pamet, lepota i snaga - poručuje Milena Dravić. 

SVESTRANA I MAŠTOVITA

ŽIRI (Ljiljana Stjepanović, Radmila Živković, Miljana Kravić i Zoran Maksimović) je u obrazloženju naveo: "Milena ima dugoveku i bogatu glumačku karijeru koju karakteriše svestranost u izrazu, osoben scenski jezik, rečita preciznost u pokretu, duboka sugestivnost, maštovito poigravanje", a "uz velike dramske i istorijske role i publici i kritici posebno su upečatljive one iz komedija".

novosti.rs

Ponovo igram Ignjata Glembaja

Predrag Ejdus o nagradama za "Ivanova", premijeri Krležinog komada u Dubrovniku
 i Pirandelu na sceni JDP. Posle petnaest godina bard naše scene na istom zadatku,
 sada u režiji Zlatka Svibena







ULOGA Šabeljskog u predstavi "Ivanov" Narodnog pozorišta donela je Predragu Ejdusu u poslednja dva meseca dve nagrade: na "Pozorišnom proleću" u Šapcu i nedavno završenom Festivalu malih scena u Rijeci. Ali, popularni glumac gotovo da nema vremena da raspakuje kofere - dok uveliko teku probe nove predstave u Jugoslovenskom dramskom ("Tako je, ako vam se tako čini" Luiđija Pirandela), nakratko će "skoknuti" i do Australije sa "Hipertenzijom", a u gustom rasporedu tekućeg repertoara nalazi vreme i za zagrebačke pripreme "Gospode Glembajevih" na 68. Dubrovačkim letnjim igrama!

Premijera je početkom avgusta (u režiji Zlatka Svibena) i u velikoj glumačkoj ekipi čuvene Krležine drame je sam "krem" hrvatskog glumišta, uz jednog gosta iz Beograda. Ejdusu je pripala uloga Ignjata Glembaja, lika koji je već maestralno tumačio u SNP, u režiji Egona Savina pre petnaest godina...
- Sa Svibenom se odavno znam, on je beogradski đak, svojevremeno smo zajedno radili i u pozorištu "Pod razno". Ostali smo u kontaktu, kasnije smo se viđali po festivalima i gostovanjima - kaže za naš list poznati glumac i otkriva da se reditelj u početku dvoumio da li da mu poveri ulogu Fabricija ili Ignjata. - Rekao sam mu da sam Ignjata već igrao. Inače, veoma sam voleo tu ulogu, pogotovo drugi čin. Tako se Sviben defintivno odlučio za ovu ulogu. Komplikovano je samo bilo da usaglasim termine, ali se na kraju sve uklopilo.
Ejdus dodaje da su počele probe u Zagrebu i da je u ansamblu odlična glumačka ekipa, uglavnom iz Gavele. Kako saznajemo, u podeli su uz našeg barda i Živko Anočić (Leon Glembaj), Anja Šovagović, Bojana Gregorić, Mladen Vujčić, Amar Bukvić.
- Ono što je neobično je da je reditelj smislio da uvede i neke songove (kompozitor Zlatko Tanodi) kao "ples mrtvih" kroz koje će se likovi, takođe, obraćati publici. Jer, u ovoj drami pominju se mnogi mrtvi junaci. Premijera je 5. avgusta. Ovo je moje prvo učešće u produkciji Dubrovačkih letnjih igara, ali sam često gostovao u vreme održavanja festivala. Sećam se mnogih kultnih predstava, doduše u poslednje vreme nisam pratio tamošnja dešavanja. Bilo kako bilo, jedva čekam da odem dole i zaigram u tom ambijentu. Pozorište na otvorenom prostoru je i uzbudljivo i opasno, jer uvek postoji mogućnost da gradska buka ugrozi izvođenje. Ipak, prostor za "Glembajeve" je malo skrajnut (u blizini Hotela "Ekscelzior"), pa se nadam da se to neće dogoditi.



O samom glumačkom zadatku, kome će se posvetiti posle decenije i po od Savinove premijere u Novom Sadu, kaže:
- To sigurno neće biti isti Ignjat Glembaj, ali je isti lik. Krleža nije odavno igran u Dubrovniku, čak je relativno malo izvođen i u celoj Hrvatskoj. Mislim da smo u Srbiji imali više prilika da vidimo njegove komade na sceni. Raduje me susret s ovim piscem, kolegama, ambijentom. A gluma je svuda ista... Biće to i prilika da upoznam jednu novu, mlađu generaciju hrvatskih glumaca.
Pre nego što se pojavi pred dubrovačkom publikom, Ejdus će imati premijerni poklon u Beogradu - 4. juna će Pirandelov komad (u režiji Jagoša Markovića) biti izveden u Jugoslovenskom dramskom:
- Reč je o veoma lepom tekstu. Imao sam, u međuvremenu, još jednu ponudu. Prednost sam dao Jagošu Markoviću, s kojim sarađujem posle duže vremena. Odlična je ekipa, a ja imam veoma interesantnu ulogu: potpuna je "kontra" u odnosu na sve druge likove, kroz njega progovara ideja samog pisca. Iako je pisan veoma davno, komad ima asocijacija na današnje vreme i pojave raznih vrsta ekstremizama...

OVACIJE I NAGRADE
- SA "Ivanovim" smo posle Rijeke gostovali i u Zagrebačkom kazalištu mladih. Publika nas je ispratila ovacijama. Sticajem okolnosti, samo dan ranije u Hrvatskom narodnom kazalištu premijerno je izveden "Ivanov", u režiji Eimuntasa Nokrešijusa. Juš su bili sveži utisci, poređenja neminovna, a mi smo "pokupili" mnogo komplimenata... Drago mi je i zbog nagrada koje mi je doneo Šabeljski, tim pre što je oba puta o dobitnicima odlučivao internacionalni žiri - kaže Ejdus.

novosti.rs
Foto: Igor Marinković