Razmotrimo sledeću rečenicu: "Inteligencija grupe ljudi manja je od inteligencije najglupljeg člana te grupe". Zvuči provokativno i površno, ali ilustracija tačnosti ove tvrdnje postoji u jednom od zanimljivih koncepata teorije igara, koji se zove "Zatvorenikova dilema". Ukratko, dva čoveka su pokušala pljačku banke, ali nisu uspeli i kasnije su uhvaćeni I osumnjičeni. Policija ne može da dokaže da sukrivi, ali su svakome od njih (bez znanja onog drugog) ponudili nagodbu: onaj ko prizna, biće mu oproštena kazna, a ko ne prizna, dobiće 20 godina robije. Ako obojica priznaju, zbog saradnje s policijom će dobiti samo po 5 godina,a ako ni jedan ne prizna, krivica nije dokazana pa će dobiti samo po 6 meseci zbog nelegalnog posedovanja oružja.  Pojedinačno, svakome od njih se isplati da prizna jer će mu kazna tako biti manja, bez obzira da li će onaj drugi priznati ili ne, ali će tako u zbiru proći lošije; nastupiće kao neinteligentna grupa, bez obzira što je svaki od njih možda dovoljno inteligentan za dobru odluku.  Ovde neće biti reči o odnosu između inteligencije grupe i pojedinca, mada je i ta tema zanimljiva za analizu religije, pa je prepuštam svakome od vas da je sam analizira. Ovaj uvod bio je samo zbog ovakvih kvadrantnih tabela (ili dijagrama), koji su uobičajeni alat za donošenje odluka u teoriji igara

Počinjemo s prvom tezom. Ako postoji zagrobni život, bar onako kako to propovedaju skoro sve religije na svetu, onda će pravednik ići u raj, a grešnik u pakao.

Postoji i drugo tumačenje: vernik ide u raj, a nevernik u pakao. Koje od ova dva tumačenja je tačno? U analizi ovog pitanja, pomoći će nam kvadrantna tabela. Za sada smo samo sigurni da vernik-pravednik ide u raj, a ateista-grešnik u pakao. Ali, na veliku žalost crkve, postoje i vernici-grešnici I ateisti-pravednici. Ko od njih pravi veću grešku? Kome se može oprostiti, a kome ne može? Kuda oni idu posle smrti? Vernici, a naročito sveštenici, ne vole da im se postavlja ovo pitanje. Ipak, ako insistirate, nevoljno će vam odgovoriti da ako neko napusti Hrista, i Hrist će njega napustiti; to može da znači samo jedno

Crkva tvrdi da će svaki vernik ići u raj, a svaki nevernik u pakao. Tako je religijsko tumačenje nebeske pravde odnelo pobedu. Ovde, ipak, postoji mali amandman: vernik-grešnik najpre mora da prođe kroz čistilište, da bi bio spreman za raj. Ako je nestrpliv, on od greha može da se očisti i za života, ako se ispovedi i ako izdrži sve kazne koje mu se propišu. Pošto u ljudskom društvu za sve može da se nađe najamna radna snaga, bogati ljudi su plaćali siromašnima da podnesu kazne u njihovo ime. I svi su bili zadovoljni...dok se papa Leon X nije dosetio da je šteta da taj novac ide siromašnima umesto Crkvi, pa je 1517. godine uveo takozvanu indulgenciju : otkupljivanje grehova za novac.Ubijaš, siluješ, pljačkaš, pa se lepo pokaješ platiš, i čist si pred Bogom. Svi zadovoljni.

 Posao je lepo krenuo, ali šteta bi bilo da se i ostalima ne ponudi ista usluga, jer bi se time izgubio deo unosnog tržišta prodaje magle. Tako je svako ko ima novca mogao da kupi svoje mesto u raju.Cena je bila viša za one koji su to mesto manje zasluživali, što je sasvim logično u uslovima savremenog tržišnog privređivanja...

...ali ako uklonimo sve što je nevažno iz ove konstrukcije, ostaje samo ono što je od početka bilo važno: novac. Ovo ne važi samo za hrišansku crkvu, nego i za sve druge na svetu. Pravoslavna crkva ima mnogo načina da novac vernika (pa i nevernika) premesti na svoj račun: porezi,doplatne marke, dotacije i sponzorstva firmi u društvenom vlasništvu, zahvatanja iz već opljačkane državne kase, reketiranje ljudi na sahranama i ostalim ritualima (kol'ko daš, al'da znaš da Bog sve vidi...) I sve je po zakonu, koji je propisao neko ko misli da je time za sebe otkupio mesto u nepostojećem raju.

Sledeća kvadrantna tabela poslužiće za analizu jednog zanimljivog argumenta koji vernici vole da upotrebe u ubeđivanju nevernika da se priklone Crkvi: ako nema Boga (pa time ni zagrobnog života), onda su i vernik i ateista u jednakom položaju, a ako ima, onda je prednost na strain vernika, jer ga posle smrti kao nagrada čeka raj. Dakle, isplati se biti vernik. Ovo je ipak podvala, jer se ta razlika odnosi samo na period posle smrti. A tokom života?

Vernici svoj život provode kao ovce u stadu. Oni ovo ne shvataju kao uvredu, jer često i sami zasebe koriste to poređenje. Sveštenike su proglasili za svoje pastire, koji će svaku "zabludelu ovcu"vratiti nazad u stado.S druge strane, čovek koji nije opterećen religijom, svoj život će provesti u društvu, bez straha iograničenja koje mu nameće vera. Njemu ne treba religija da bi voleo, radio i uživao u životu. Ostaje samo još jedno pitanje: da li je vernik posle smrti zaista nagrađen ili je možda kažnjen boravkom u raju? Da li bi pakao, ako bi postojao, za njega bio kazna ili nagrada? Kakvo društvo biste imali u raju, a kakvo u paklu? Možda bi nekome prijalo druženje s poltronima iulizicama (jer su time zaslužili mesto u Raju, ako ga nisu kupili), ali ima i takvih koji bi se radije družili s kreativnim ljudima koji imaju svoju ličnost i dostojanstvo, koji radije razmišljaju svojom nego tuđom glavom.

Rafael je na gornjoj slici prikazao dva anđela koji se smrtno dosađuju, i to u večnosti, što je veoma mnogo vremena. Na donjoj slici je umetnička vizija pakla pakla, s nečim što liči na vatru, ali nju tamo sasvim sigurno niko ne može da oseti, jer su čulne ćelije za toplotu i bol ostavili negde deleko na Zemlji...

Ko je na ovim slikama kažnjen, a ko nagrađen? Kakva je poruka? Isak Asimov: "Nema ničega strašnog u spavanju bez snova. To je svakako bolje od večnih muka u paklu i večnog dosađivanja u raju."