Uslovi koji danas vladaju na Veneri mogu nam pružiti uvid u to šta bi se desilo sa Zemljom da joj je orbita samo malo bliža našoj zvezdi, i u to šta će se dešavati sa Zemljom u dalekoj budućnosti kada Sunce bude postajalo crveni džin.


Malo je nebeskih tela koja imaju naziva koliko i ova planeta. U davnoj prošlosti stari Grci su je zvali Fosfor (donosilac svetla) i Heosfor (donosilac zore). Mi je znamo kao Danicu, Zornjaču i Večernjaču, ali poznatija je kao imenjakinja rimske boginje ljubavi i ženske lepote.

Sva ova imena duguje blistavilu i lepoti kojima se ističe u jutarnjim i večernjim satima, pre nego što se na nebeskom svodu pojave kosmički konkurenti, odnosno pošto ga napuste. Osim što nosi ime boginje ljubavi, Venera važi, ili je važila, i za Zemljinu sestrinsku planetu, takoreći bliznakinju. Koji je razlog za uspostavljanje tako bliskih rodbinskih veza?

Danas štošta znamo o Veneri pa je teže upoređivati je sa Zemljom, ali u prošlosti nije bilo druge nego da se zaključuje na osnovu jedinih dostupnih i prilično oskudnih podataka, kakvi su veličina i masa. Počnimo od njenog položaja u Sunčevom sistemu. Nalazi se u takozvanom unutrašnjem delu Sunčevog sistema, zajedno s ostalim stenovitim planetama Merkurom, Zemljom i Marsom, od gasovitih džinova odvojenih Asteroidnim pojasom.

Druga je planeta od Sunca i najbliži Zemljin sused i prilazi nam na samo 38,2 miliona kilometara, dok nam prvi sledeći komšija, Mars, prilazi na 56 miliona kilometara. I masa i zapremina Venere vrlo su slične Zemljinim. Razlikuju se za tek dvadesetak, odnosno petnaestak odsto, što je ujedno glavni razlog zašto je Venera u prošlosti viđena kao Zemljina dvojnica. Ipak, tu sličnosti prestaju. Venera ima vrlo malo vode. Površinske vode nema, ali u atmosferi se zadržala izvesna količina vodene pare, koja formira kišne oblake.


(Venera ispod oblaka)


To, međutim, nisu oblaci na kakve smo ovde navikli – u njima se rastvaraju sumpordioksid, hlorovodonik i fluorovodonik, stvarajući tako oblake krajnje korozivne sumporne, hlorovodonične i fluorovodonične kiseline. Mada na Veneri takva kiša stalno počinje da pada, ipak nikada ne stigne do površine jer zbog visoke temperature ispari pre toga, da bi potom opet formirala oblake. Pretpostavlja se da je u dalekoj prošlosti bilo drugačije te da su Zemlja i Venera zaista bile bliznakinje, ali da je veći deo vode koju je Venera imala s vremenom isparila usled blizine Sunca.

Zapravo, voda je usled ekstremnog efekta staklene bašte isparila u atmosferu, gde ju je snažno zračenje sunca razbilo na vodonik, koji je „iscureo“ iz atmosfere, i kiseonik, koji bez vodonika više nije mogao da formira vodu već se udružio s drugim elementima u nova jedinjenja i ugradio u planetarnu koru. Uslovi koji danas vladaju na Veneri mogu nam pružiti uvid u to šta bi se desilo sa Zemljom da joj je orbita samo malo bliža našoj zvezdi, i u to šta će se dešavati sa Zemljom u dalekoj budućnosti kada Sunce bude postajalo crveni džin.




Nedostatak velike količine vode glavni je razlog zašto Venera ima izuzetno gustu atmosferu sačinjenu prevashodno od ugljendioksida. Naime, iako je Zemlja iz svoje unutrašnjosti u atmosferu tokom svog postojanja ispustila približno istu količinu ugljendioksida kao Venera, okeani na Zemlji su velike količine ovog gasa upili i tako ga uklonili iz atmosfere, stvarajući povoljnije uslove za nastanak i razvoj života. Kako Venera nema okeane niti bilo kakvu vodu vrednu pomena, ugljendioksid se nesmetano gomilao. Kao gas sa izraženim efektom staklene bašte, ugljendioksid je Sunčevoj energiji dozvoljavao da uđe u Venerinu atmosferu ali ne i da iz nje izađe. Ta kumulacija pre svega toplotne energije s vremenom je dostigla dramatične razmere, pa danas srednja temperatura na površini ove planete iznosi preko 450 stepeni Celzijusa, više nego dovoljno da se istopi olovo ili cink.

Nama Zemljanima teško je i da zamislimo koliko je zapravo gusta atmosfera na Veneri. Primera radi, trenutno bismo implodirali ako bismo se kojim slučajem tamo našli – na površini vlada pritisak kao na dubini od jednog kilometra u Zemljinim okeanima, što su uslovi sa kojima čak i moderne podmornice teško izlaze na kraj; tako bi za ljudsku ekspediciju na Veneru bila potrebna svojevrsna svemirska podmornica umesto uobičajenog svemirskog broda.

Sa tako gustom atmosferom i sporom rotacijom (jedan dan na Veneri traje 117 zemaljskih dana, pri čemu Sunce izlazi na zapadu a zalazi na istoku), očekivalo se da Venera ima tek neznatne atmosferske turbulencije. Ispostavilo se da se oblaci iznad ekvatora na visini od 50–60 kilometara kreću brzinama i do 350 kilometara na čas, kao i da na visini od samo 30 kilometara vladaju snažne oluje. Nasuprot tome, na samoj površini gustina je prevelika da bi znatnija pomeranja bila moguća pa se gas kreće brzinom manjom od četiri kilometra na sat.

Spora rotacija planete rezultirala je i odsustvom magnetnog polja. Iako je sastav Venere veoma sličan Zemljinom, usled spore rotacije nema kretanja rastopljenog gvožđa u spoljnom delu jezgra, koje oko Zemlje proizvodi magnetno polje. Atmosfera na Veneri je glavni razlog zašto se dugo o toj planeti malo znalo. Neprozirni oblaci ometali su proučavanje optičkim teleskopima, tako da su naučnici prvi uvid u izgled površine stekli tek u dvadesetom veku. Početkom veka se spektroskopskim posmatranjem došlo do zaključka da Venera ima obrnutu, to jest retrogradnu rotaciju. Dvadesetih godina napravljeni su prvi snimci u ultraljubičastom delu spektra, koji su najzad uspeli da prodru dublje u atmosferu.

Tek šezdesetih godina dvadesetog veka, kada su otpočela snimanja radarskim teleskopima sa Zemlje, doprlo se do površine planete. Detaljnije i globalno mapiranje počelo je decembra 1962, kada je u blizinu Venere doletela američka sonda „Mariner 2“, koja je ujedno i prva letelica koja je stigla do neke druge planete. Sa visine od 34.833 kilometra mikrotalasnim i infracrvenim senzorima ustanovila je da su gornji slojevi hladni, dok je površina planete vruća.

Usledila je sovjetska sonda „Venera 3“, koja je marta 1966. dosegnula Veneru, probila se kroz atmosferu i sletela. Iako nije uspela da pošalje podatke zbog kvara, bio je to prvi predmet napravljen ljudskom rukom koji se spustio na tlo planete koja nije bila Zemlja. Narednih godina nastavile su da doleću i američke i sovjetske sonde, neke su snimale iz orbite, druge su samo proletale a treće su uspevale da slete. Istraživanje se nastavilo do današnjih dana, kada su se američkim i ruskim naporima pridružili i evropski i japanski. Iz svih tih nastojanja sada je već sakupljeno mnoštvo podataka o površini Venere.

Najveći deo površine čine blago zatalasane ravnice i nekolicina širokih ulegnuća: Atalanta Planicija, Gvinevra Planicija, Lavinija Planicija; postoje dva velika planinska masiva – na severnoj hemisferi, u polarnoj oblasti, nalazi se Ištar Tera, veličine Australije, a na ekvatoru Afrodita Tera, veličine Južne Amerike. U središtu Ištara nalazi se visoravan Lakšmi Planum, opasana najvišim planinama na Veneri, uključujući i ogromni Maksvel Montes, otprilike veličine Mont Everesta. Veliki deo Venere prekrivaju veliki tokovi magme, koji ističu iz po 20 kilometara širokih ali niskih vulkana, nalik onima na Havajima.


(snimci sa Magelana)


Na Veneri nije pronađena oblast starija od 800 miliona godina, kada je, po svemu sudeći, intenzivna vulkanska aktivnost prekrila celokupnu dotadašnju površinu zajedno s bilo kakvim kraterima. Jedna od nekoliko sličnosti sa Zemljom koje opstaju je činjenica da Venera nema malih kratera – nije pronađen nijedan čiji je prečnik manji od 1,5 kilometara. Doduše, razlozi za to nisu isti. Zemlja je geološki aktivna, ali postoje i erozije vetra i vode, kao i uticaj organizama. Na Veneri nema vodene erozije, a erozija vetra je slaba, s obzirom na male brzine vetrova pri površini.

Ostaje geološka aktivnost, međutim, glavni razlog za odsustvo malih kratera je gusta atmosfera, u kojoj svi manji meteori izgore pre nego što stignu do površine. Isto tako, veći krateri se javljaju u grupama, što nagoveštava da se i veliki meteori rasprsnu u atmosferi, pa da zatim fragmenti zasipaju deo površine. Unutrašnjost Venere je najverovatnije veoma slična Zemljinoj: oko gvozdenog jezgra nalazi se sloj rastopljene stene. Iako se ta masa ispod kore kreće, kretanje je mnogo sporije i slabije nego na Zemlji, pa nema intenzivne tektonske i vulkanske aktivnosti koncentrisane u vatrenim pojasevima, rasedima i pukotinama između velikih tektonskih ploča, već se energija oslobađa uniformnije.




Uprkos obilju podataka o Veneri koji je čovečanstvo uspelo da prikupi u više od dve hiljade godina, ne smanjuje se opčinjenost ovom blistavom plavičastom tačkom na jutarnjem i večernjem nebu. Još uvek postoje planovi da misija s ljudskom posadom obleti oko te planete, još uvek želimo uzorke tla i atmosfere, želimo da znamo ima li naznaka života na njoj. I, na kraju krajeva, želimo da je gledamo.

Ova planeta, u zavisnosti od doba godine, može se videti nekoliko sati pre izlaska i posle zalaska sunca, a retkim prilikama i kao tamna tačka koja prelazi preko sunčevog kruga. Upravo je 2012. godina u kojoj će se to videti. Ko propusti, moraće da se strpi do 2117.


b92