Danilo Nikolić rođen je u Splitu 1926. godine, srpski književnik.



Danilo Nikolić je detinjstvo i mladost proveo je na Kosovu i Metohiji, a u Beogradu je završio Pravni fakultet. Prvu knjigu pripovedaka, „Male poruke”, objavio je 1957. godine, a od knjiga pripovedaka zapažene su još: „Povratak u Metohiju”, „Spisak grešaka” i „Provetravanje vladara”.

Prvi roman objavio je 1989. godine - „Vlasnici bivše sreće”, koji je ušao u deset najboljih romana decenije.


Za roman „Kraljica zabave” dobio je Nolitovu nagradu, nagradu „Bora Stanković” i nagradu „Branko Ćopić”. Dobitnik je i Andrićeve nagrade 1998. godine za knjigu pripovedaka „Ulazak u svet”. Dobitnik nagrade „Meša Selimović” za 2001. godinu za knjigu „Jesenja svila”, u izdanju „Narodne knjige” iz Beograda.

Zastupljen je u gotovo svim antologijama srpske priče 20. vijeka.

Dva romana Danila Nikolića - "Kraljica zabave" i "Jesenja svila" - objavljena su u kolekcijama "Biseri svjetske književnosti" i "Romani 20. vijeka", prvi u tiražu od 50.000, a drugi 100.000 primjeraka.

Autor je knjiga pripovjedaka "Male poruke", "Povratak u Metohiju", "Spisak grešaka", "Spisak zasluga", "Provetravanje vladara", "Ulazak u svet" i "Jedna uporna uspomena", romana "Vlasnici bivše sreće", "Kraljica zabave", "Fajront u Grgetegu", "Fotokeramika gospodina Cebalovića", "Jesenja svila", "Melihat iz Glog", "Korektor" i "Spisak budućih pokojnika".

Autor je knjiga memoarske proze "Velika prazna reka", "Prah za pozlatu" i "Crta za sabiranje", te knjiga za djecu "Put za prijatelje", "Neko sat neko budilnik", "Oni su voleli srne", "Divljak u mračnoj šumi" i "Najbolji deda na svetu".


Danilo Nikolić je umro 07.02.2016

..............

aforizni.com

..........

Danilo Nikolić
U onom prošlom vremenu i komunističkom režimu bilo je i nečeg dobrog. Pre svega bila je ograničena moć novca, dejstvo imovine. A svi sukobi, i sva zla, potiču iz te sfere. U svetu i među pojedincima. U onom režimu, kako narod kaže, nije se trpelo čeljade koje ore po kući. Dakle, zapt. Ali, danas, u takozvanoj demokratiji oru svi, grabe svi, mahnitaju svi.
Ovo u razgovoru za "Novosti" ističe pisac Danilo Nikolić (1926), čije raznovrsno i bogato delo pripada vrhovima savremene srpske književnosti. Pre nekoliko dana Srpska književna zadruga mu je objavila roman "Spisak budućih pokojnika", u kojem autor, idući tragom adresa na kojima je živeo, kroz niz živopisnih vinjeta, rekonstruiše događaje i ličnosti, progovarajući na otvoren, ponekad i provokativan način, o ondašnjim i današnjim društvenim (ne)prilikama.

* Čitalac stiče utisak da se ne zna šta je gore: jednoumlje ili mnogoumlje?

- To je kazano u romanu, naravno ne direktno, posebno u poglavlju kada je došlo do malog spora između mene i moje lektorke. Ona je predlagala da se roman zove "Spisak budućih pokajnika", ne pokojnika. Ja bih to prihvatio, ali bih morao da menjam i pravac i sadržaj knjige. Prihvatio bih, jer je mnogo pokajnika među nama. Kajemo se što smo naseli na laži takozvanog slobodnog sveta. A svet sazdan na lažima i obmanama, sili i uslovljavanjima, neće dočekati ništa dobro. Balon, previše naduvan, mora pući.

* Kad pisac uzme sebe za glavnog junaka verovatno se suočava sa dilemom u kojoj meri čitaocima može da odškrine vrata svoje duše?

- Nema mnogo ni svesnog, ni naučenog u mom načinu pisanja, jer sam pisac - samouk. Zato sam bio začuđen kad je povodom mog romana "Vlasnici bivše sreće" bilo rečeno "za takvu i toliku smelost srpska književnost ne zna". Smelost je, kao i u novom romanu, bila u tome što sam uveo sebe kao junaka knjige, i tretirao ga kao sve ostale. Uneo sam, dakle, istu količinu samootkrivanja i prikazivanja, postupao kao i pri slikanju drugih, fiktivnih. Otud i zapažanje Radovana Belog Markovića: "Svaka Danilova rečenica je istinita i malo drtava, kao potpis na menici". Najzad, čar knjige i književnosti je, pored ostalog, i u otkrivanju onog što se obično krije i prikriva.

TREZOR USPOMENA
- Dugogodišnja služba u Radio Beogradu, dugogodišnje veze sa ljudima koji pišu, napunili su moj trezor uspomena. Imam nezaboravna sećanja na divnog Radovana Samardžića, Dejana Medakovića, Tasu Mladenovića, Skendera Kulenovića, Eriha Koša, Dragana Jeremića, Lojza Krakara, Branka Miljkovića, Stevana Raičkovića... Godinu dana pre nego što je Stevan otišao da spokojno počiva u naručju večnosti, uzdahnuh i rekoh: "Ti si, bre, Stevane, baš pametan čovek. Nisi, kao ja, učestvovao u demonstracijama.”
- Šta nisam? Jesam. Kad sam bio kod sina Miloša u Njujorku. Dvadeset hiljada Portorikanaca demonstrira, a samo jedan belac među njima. Ja!
* U romanu navodite da ste živeli u devet država, šest gradova, četiri sela i u 13 beogradskih ulica. Gde vam je bilo najprijatnije?

- Uzeo sam u obzir i promene imena iste državne celine, i, kasnije, teritorijalna obeležja. Taj istiniti podatak, uz niz gradova, sela i sijaset ulica i kuća u kojima sam živeo, nagomilao je mnoštvo utisaka, doživljaja, i prizora i postupaka, da sam ovaj kratki roman lako oblikovao. A sve je, u romanu, počelo kada sam dobio upitnik Instituta za očuvanje nacionalnih vrednosti i akt da sam stavljen na spisak budućih pokojnika s pravom na spomen-ploču. Kad za to dođe vreme. Tada su nastale nevolje. I moje, i narečenog instituta. Teško je bilo izdvojiti mesto, kuću, grad, državu, gde će spomen-ploča stajati. Što se mene tiče, ja bih se lako odlučio.

* Ali...

- Ali, više ne postoji kuća u kojoj sam proveo najlepši deo života, detinjstvo i deo mladosti. Ta kuća je spaljena, a ostaci porušeni, čim su nemački tenkovi ušli u Peć, u Metohiju celu. Nešto veća i mnogo bolja od te kuće, srušene 1941, sagrađena je 1945. I trajala je sve do 1999. godine, kada je spaljena i zatrta u vremenu NATO bombardovanja. I nema je više u selu Vitomirica, šest kilometara od Peći.

* A koji period biste želeli da zaboravite?

- Vreme podstanarstva, u vreme promena. Stanodavac je pokušao da me uvuče u opšte poniženje. U ono lupanje u šerpe i korita za vreme režimskog dnevnika. Opisao sam to u romanu detaljno.

* Poznato je da veoma držite do rodoljublja i patriotizma, od čega neki intelektualci kao da zaziru?

- Moje osećanje pripadnosti i ljubavi prema svom narodu ne potiče iz školskog udžbenika. Neki su iz onih dugih zimskih noći u Vitomirici, kada su u našu kuću, gazeći sneg do pojasa, dolazili rođaci, komšije, prijatelji. Priče o svemu i svačemu. Pa, povremeno, meni "Gorski vijenac" u ruke: "Nađi, Dale, ono: Bog se dragi na Srbe ražljuti". Ja sam tako naučio napamet ceo spev i neke pesme iz Njegoševe knjige "Ogledalo srpsko"... Izvesna demokratska žica splela se u meni prateći ono što je moj otac govorio i radio kao jedan od viđenijih članova stranke Ljube Davidovića. Davno. Otud potiču neka moja poređenja, nedoumice i ogorčenja. Uzgred, što dublje toneš u godine, to više poprimaš odlike konzervativca, i tvrdokornog rodoljuba. To jest, čoveka koji voli svoju zemlju i svoj narod, poštujući prava drugih u istoj meri, i u istom smeru.


KNJIGE I NAGRADE
Za proteklih decenija Danilo Nikolić je objavio nekoliko knjiga priča: "Male poruke", "Povratak u Metohiju", "Spisak grešaka", "Spisak zasluga", "Provetravanje vladara", "Ulazak u svet" (Andrićeva nagrada).
Autor je romana "Vlasnici bivše sreće" (svrstan među deset najboljih romana decenije 1982-1992), "Kraljica zabave" (Nolitova nagrada, "Bora Stanković", "Branko Ćopić"), "Jesenja svila" ("Meša Selimović").
Za prozu i pripovedačko delo dobio je i nagrade "Žak Konfino", "Stevan Pešić", "Veljko Petrović", a za životno delo "Zlatni krst kneza Lazara". Napisao je i nekoliko veoma zapaženih knjiga za decu, "Put za prijatelje", "Oni su voleli srne", "Neko sat, a neko budilnik", "Divljak u mračnoj šumi", kao i nekoliko dramskih tekstova za radio i televiziju.

* Mnoga vaša dela vezana su za Kosovo i Metohiju. Kako vidite razrešenje kosovskog čvora?

- Svakom se, bar jednom, dogodilo da mora razvezati neki čvor, ako, kao ja, u nervozi, zategne oba kraja, čvor je još tvrđi. Mora se, dakle, olabaviti. Uprkos mnogima, odmah sam se, dakle davno, priklonio predlogu o podeli koji je izneo Dobrica Ćosić. Bolje će se razumeti ako podsetim na ono što sam napisao u zbirci pripovedaka "Spisak grešaka". Tamo moj junak kaže svojima: "Ovo da uzmete kao amanet: sahranite me u Belom Polju kod Peći gde se sahranjuju pravoslavni makar i za mene mrtvog morali vaditi pasoš". Tada su mi urednik i recenzent knjige rekli: da li si normalan? Jer, to je napisano 1976. Rekao sam: videćete. I šta sad? Dogodilo se, govoreći figurativno, da je vlasnik kuće primio podstanare. Kad su se namnožili, potisnuli su ga, pa, uz pomoć drugih, izbacili na ulicu. Čak proterali. Inače, sve su moje knjige manje više o Metohiji, o mom zavičaju, ali tamo nema ni prekora, kamoli mržnje prema narodu sa kojim smo u sporu.

* Šta očekujete od nastavka pregovora srpske i albanske strane?

- Ako sam dobro razumeo, pregovori koji predstoje sadržaće i pitanje imovine Republike Srbije na tom prostoru. To je ono što je, takođe davno, zapazio Brana Petrović. Ne govorite o istoriji, velikim umetničkim spomenicima, oni to ne razumeju. Ti, potomci kolonizatora, koji nose pune torbe soli za našu pamet, razumeju samo jezik tapija.

Iskusni romanopisac i pripovedač, nosilac brojnih književnih nagrada,
Nikolić u ovoj zbirci pokazuje veštinu lakog i nepretencioznog
pripovedanja, s poetskom sugestivnošću. On prosto zavodi čitaoca,
od stranice do stranice. Spoj moderne književne tehnike i duhovnosti
nacionalne kulturne tradicije – jedna je od najjačih crta Nikolićeve
proze. Nikolić piše staru, dobru priču, za kojom, još uvek, čitalac čezne.