Dinka ::Poražavajuća istina. Koliko su mas-mediji preuzeli ulogu vaspitanja u negativnom smislu,
nudeći jeftinu zabavu zarad materijalne dobiti. Nažalost, primećuje se to već u osnovnim školama gde devojčice teže na lične na poznate pevačice, sve tekstove njihovih pesama, sumnjive vrednosti, znaju napamet. Sve je više disleksične dece jer se ne čita, gledaju se serije i sanja neki američki, turski, španski san...Ne znam za druge zemlje, i one su doživele tranziciju, ali da li je i njima dovoljno ponuditi samo hleba i igara za,- život.

Gothic ::

Dinka ::Poražavajuća istina. Koliko su mas-mediji preuzeli ulogu vaspitanja u negativnom smislu,
nudeći jeftinu zabavu zarad materijalne dobiti. Nažalost, primećuje se to već u osnovnim školama gde devojčice teže na lične na poznate pevačice, sve tekstove njihovih pesama, sumnjive vrednosti, znaju napamet. Sve je više disleksične dece jer se ne čita, gledaju se serije i sanja neki američki, turski, španski san...Ne znam za druge zemlje, i one su doživele tranziciju, ali da li je i njima dovoljno ponuditi samo hleba i igara za,- život.

Dinka nisu sva deca takva,ima i koja ne gledaju serije i ne zele na nikog da lice,vec izgradjuju sami svoju licnost,idu u biblioteke i citaju knjige,govore strane jezike,bave se sportom,spremni da pomognu svojim drugovima kada zatreba.

Decu treba postovati,jer od njih moze mnogo da se nauci,ja sam uvek spreman da ih nesto pitam ako mislim da to znaju bolje od mene,evo sta se desilo meni pre neki dan na jednoj benzinskoj pumpi,pregorela mi je jedna sijalica na faru auta i nikako nisam mogao da je zamenim a plasio sam se da nesto ne slomim posto auto nije bio moj,onda sam video u blizini dva decaka od nekih dvadesetak godina i pitao njih da li mogu da mi pomognu,jedan od njih je to za 2 minuta uradio,zahvalio sam mu se i produzio dalje.

„Nacionalizam je, pre svega, paranoja". „Kolektivna i
pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i
straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome,
kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden
do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se
„izrazi", ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne
stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje
mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan
identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne
slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj
probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje
tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih,
itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek
akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na
njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa
slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili,
imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To
je onaj Sartrov Zil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da
prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta
njegova „tajna" da. ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo
društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati
engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davače vam znake
rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil
mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje
ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve
nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista
je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan
ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom
činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše
sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju,
asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram
Sartrov stav o antisemitizmu, „potpun i slobodan izbor, globalan stav koji
čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema
istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta".
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg
otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje
vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj
pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga,
pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati.
Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe — nacionaliste. Pozicija, rekosmo
li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda.
Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što
nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko ...) to mi je strano. Nacionalizam je
ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja
ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga
je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše „iz
naroda i za narod", koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim,
nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba
za prevlast oko nacionalnog porekla LICITARSKOG SRCA.
Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne
poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki
jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge
nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije,
na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo
do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah
folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego
nacionalističke. Insistiranje na famoznom couieur locale-u takođe je,
ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke
istine), jedan od vidova nacionalizma,
prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha,
jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni.
Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne,
nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi
jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo (kad se mora), ali oni
još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari;
naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist
samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti,
estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu,
nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili
polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne
tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu,
da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni
ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se
kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se
nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra započeta.
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji
strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste
njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i
nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim
neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja
beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan.
Nacionalista se ne boji nikoga, „nikoga do boga", a njegov bog jeste bog
po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat
rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, „ponos porodice", porodični
entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije — bledi rođak Džim. Rekli
smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. „To je
kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju
naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje
da ubije, osim iz potaje ili iz anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne
usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune" — slika i prilika
citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to
opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologi jama, na
marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim
ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena,
individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a
društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije,
i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde?
Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani
(kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i
antiideologija..." (Poetika, knjiga druga, str. 174—181).

Elephantiasis nostras


Sintagma imati muda — koja, izgleda, nije samo slovenska i
jugoslovenska jezička i psihološka tvorevina — jeste svojevrsni opskurantizam,
neka vrsta pohvale ludosti bez erazmovskog konteksta, priznanje da za svet
umetnosti, literature pogotovu, glava jeste nekom vrstom smetnje, misao,
erudicija i duh tom se nesrećnom sintagmom odbacuju kao suvišni ili čak opasni,
jer sve što nije poteklo iz muda poteklo je, dakle, iz glave ili duha, a to ne
valja, to je jasan znak i beleg dekadencije, erudicije „koja neminovno kvari
bogomdani i autentični (mudati) talenat", pa se, uprkos Skokovom
etimologijskom Rječniku, reč muda izvodi iz prideva mudar, te stoga ko ima veća
muda taj je po logici stvari i mudriji, muda se razvijaju duhovnim vežbama na račun
alkoholom oteščale glave kojoj je namenjen krajnji cilj da postane Wasserkopf;
i što takav naš umetnik, a pogotovu pisac, ne biva odnesen vetrom i vazdušnim
strujanjima snagom svog Wasserkopfa, to je samo stoga što mu to ne daju njegova
muda, čija ga privlačna snaga drži vezanog za zemlju poput lengera.. Imati muda
to još u nas znači biti bogomdanim talentom, književnim pastuvom i lirskim
kentaurom koji spava sa Euterpama i Kaliopama kao sa svojim bogomdanim
naložnicama, oplođujući literaturu svojim semenoglavcima i svojim puno-glavcima
koji se kreću ka suštini svojim bičevima i svojim zmiljuljastim pokretima,
vođeni nekim nagonskim, božjim zamahom kroz sluzavu masu stvarnosti, bez
ikakvog kompasa i smisla, bez severa i smera, samo svojim semenoglavim nagonom,
a svako se drugo kretanje u prostoru i u vremenu, u nekom smislenom smeru i po
nekom logičkom konceptu glave i duha, proglašava sumnjivom erudicijom,
zapadnoevropskim uticajem, dekadentnom de-kartovskom školom koja lišava
individuu mudate njene spontanosti; cogito ergo sum postaje coito ergo sum, kao
deviza i pogled na svet, u bukvalnom i metaforičnom (metafizičkom) značenju. A
pri tom se u toj našoj kentaurskoj literaturi rađaju samo sentimentalni
produkti sentimentalnih ljubavnika (muda na stranu), u duhu. i starinskom ruhu
borinskog karasevdaha, četrdesetogodišnjaci pišu ljubavna epistolarna dela (u
stihu i prozi), traže svoju izgubljenu devojčicu i svoju „prohujalu
mladost", a da nisu u stanju da iz svojih već presahlib mošnji iscede ni
taj borinski karasevdah „žala za mladošću", ni danteovski raj i pakao
duhovno-telesnog, ni novalisovski metafizički drhtaj, ni milerovski
(falokratski) mit seksualnosti, ni tragično-ironičnu erotsku zebniu (u
kjerkegorovskom značenju te reci) a la Filip Rot.


Muda su, uz to, nacionalni pečat, rasni žig; ostali narodi
imaju sreću, tradiciju, erudiciju, istoriju, latio, ali muda su samo naša i
jedina. Kod nas se u literaturu ulazi po jednom srednjovekovnom strogom
ritualu, vatikanskom i papskom, gde
srećni kandidat za naziv Vrhovnog Mudonje prolazi pored već oktroisanih
kritičara iz velikog reda Mudonja, i gde se svaki od tih kritičara uverava
svojeručno u muškost budućeg podanika, pa se klimanjem glave i magijskom rečju
habeat prima novis u red pisaca, dokazavši onim šta taj habeat sadrži ne samo
svoj književnički talenat nego i svoju rasnu i književničku pripadnost. Muda
su, dakle, garantni znak da se umetnik neće ogrešiti o zakone zajednice
pomišlju ili delom, da se, dakle, neće služiti svojom glavom, da se neće igrati
svojom glavom.