Srpski inženjeri zaslužni za veliki podvig 





"Solar Impulse" avion na solarni pogon obišao je celi svet, ne potrošivši ni kap goriva.

Marinković, koji je završio Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Nišu, a onda otišao na postdoktorske studije Univerziteta u Korku (Irska), postao je deo “Solar Impulse” tima još 2014. godine. Njegov zadatak bio je da kontroliše elektroniku vezanu za napajanje aviona i praćenje baterije u kokpitu. 

Tamara Turšijan je završila Elektrotehnički fakultet u Beogradu, a kasnije stekla master diplomu Tehnološkog instituta u Cirihu. 

Ona putuje svetom i kontroliše mesta na kojima su instalirani ABB drajvovi. 

“Moj posao je da putujem na različita mesta i radim preventivno održavanje i softversko ažuriranje. Moj život je u vazduhu”, kaže Turšijan. 

Kada je reč o “Solar Impulsu”, bila je zadužena za podržavanje kontrolnog sistema njegovog pokretnog hangara “na naduvavanje”, kako bi avion mogao da se prizemlji u slučaju nepredviđenih okolnosti. 

Zbog nedostatka vremena, Tamara je često morala da improvizuje i koristi materijale koji su joj pri ruci, kako bi se suočavala sa hitnim izazovima. 
“Mislim da tokom leta oko sveta dolazi do stvarnih iskustava kakva je imao Makgajver”, rekla je ona za ABB bilten. 

Turšijan je proučavala solarnu energiju još na Univerzitetu u Beogradu i pomogla je u razvoju sistema za punjenje telefona solarnom energijom, koji je instaliran u nekoliko gradova u Srbiji. 

Ekologiju na umu ima i Marinković: 

“Ako postoji avion koji nosi poruku da svi treba da se posvetimo pojednostavljivanju energije čineći njenu potrošnju razumnijom, štedljivijom i efikasnijom, ja bih mu pomogao da leti, kako god mogu”, rekao je svojevremeno Marinković.





b92.net

Otkrivena bista najvećem srpskom avijatičaru 20. veka Tadiji Sondermajeru

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali otkrio je danas zajedno sa direktorkom Direktorata civilnog vazduhoplovstva Mirjanom Čizmarov i direktorom „Er Srbije” Danetom Kondićem bistu Tadiji Sondermajeru, najvećem srpskom avijatičaru 20. veka.

Bista je otkrivena u parku na uglu Palmotićeve i Ulice Koste Stojanovića u Beogradu, povodom obeležavanja 90 godina od osnivanja prve srpske avio-kompanije „Aeroput”, čiju tradiciju nastavlja danas naša nacionalna kompanija „Er Srbija”.

Događaju su prisustvovali zamenik gradonačelnika Andreja Mladenović, kao i predstavnici drugih državnih institucija, ministarstava i organizacija. ​

– Pripala mi je velika čast da učestvujem u otkrivanju biste pioniru srpske avijacije Tadiji Sondermajeru, najzaslužnijem čoveku za osnivanje i razvoj civilnog i sportskog vazduhoplovstva na jugoslovenskim prostorima. Njegovi podvizi ostaju zapisani u istoriji Srbije i njenog vazduhoplovstva, dok danas njena nacionalna avio-kompanija, „Er Srbija”, zasigurno ispisuje sopstvenu istoriju prateći stope velikana – istakao je Siniša Mali, gradonačelnik Beograda.

On je dodao da je Tadija Sondermajer bio jedan od osnivača i dugogodišnji direktor Društva za vazdušni saobraćaj „Aeroput”, prvog srpskog i jugoslovenskog komercijalnog avio-prevoznika, kojim je utemeljena savremena civilna putnička avijacija na ovim prostorima.

– Sa izuzetnim pijetetom sećamo se njegovih vojnih podviga i svih zasluga koje ima u srpskoj vojnoj i civilnoj avijaciji. Tokom jedne vazdušne bitke u Prvom svetskom ratu preživeo je obaranje aviona i stekao ožiljke za ceo život. Bio je pripadnik najelitnije francuske borbene jedinice „Rode“ čiji je komandant u Tadijinu čast jednom prilikom rekao:„Gospodine poručniče, želim da vam iskažem, u ime mojih potčinjenih drugova, svu sreću što je nama pripala čast da primimo u svoj krug prvog srpskog oficira na našem frontu!“Nakon rata, nastavio je školovanje u Parizu, gde je postao prvi srpski školovani vazduhoplovni inženjer – podsetio je gradonačelnik dodavši da se u istoriju svetske avijacije Tadija upisao 1927. godine, kada je legendarnim letom Pariz – Bombaj – Beograd preleteo 14.800 kilometara, i tako među prvima u istoriji izveo transkontinentalni let. Malo je poznato da je povod za ovaj podvig bila Tadijina želja da prikupi novac za osnivanje vazduhoplovne kompanije. Tako je nastao „Aeroput”.

On je istakao da se u prvoj operativnoj godini „Aeroputa” 1928. godine, 1.300 putnika vinulo se u nebo. Taj broj od tada stalno raste.

– Samo u toku prošle godine „Er Srbijom” je letelo 2, 6 miliona putnika. Danas „Er Srbija” ima 21 avion u svojoj floti, leti ka 45 destinacija, ponosni je vlasnik nagrade „Lider na tržištu avio-kompanija za 2017. godinu“. Kao osma najstarija svetska avio-kompanija koja je i dalje aktivna, „Er Srbija” nastavlja veličanstvenu tradiciju „Aeroputa” sa tendencijom razvoja i osvajanja novih svetskih destinacija. Zbog svih njegovih podviga, nemerljivog doprinosa i uticaja na srpsko civilno i vojno vazduhoplovstvo, Tadija Sondermajer, začetnik srpske avijacije, ne sme da se zaboravi. Želim da zahvalim članovima porodice Sondermajer i svima koji su inicirali sećanje na ovog velikog čoveka – rekao je Mali, koji je naglasio da je naša dužnost da njegovo veliko delo nastavimo i vrednujemo na način na koji on to zaslužuje, dok na budućim generacijama ostaje da nas u tome slede.

Dane Kondić, generalni direktor „Er Srbije” rekao je da je Tadija Sondermajer, ne samo ove naše prostore na velika vrata uveo u istoriju svetske avijacije, već je takođe bio i veoma uspešan poslovni čovek.

– Sondermajer je na današnji dan, pre tačno devedeset godina, osnovao prvu srpsku avio-kompaniju – „Aeroput”. Svetlu tradiciju „Aeroputa” nastavlja „Er Srbija”, koja je tako danas osma najstarija svetska avio-kompanija koja je i dalje aktivna – rekao je Kondić.

Velimir Isaković, predsednik ULPS-a naglasio je da je ovo udruženje zahvalno učesnicima projekta, nacionalnoj avio-kompaniji „Er Srbija” i Direktoratu civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije što su odmah prepoznali duh zaveštanja pokolenjima, istorijsku podlogu i aktivnom pomoći omogućili brzu realizaciju projekta.

– Skupština grada je pomogla uređenjem parka za postavljanje biste. Ovim potezom osnažena je kulturno-istorijska mapa Beograda a i turistička ponuda. Naša krilatica je „Odužimo se precima, ostavimo potomcima – rekao je Isaković.

Udruženje linijskih pilota Srbije u saradnji sa Direktoratom civilnog vazduhoplovstva, „Er Srbijom” i Skupštinom grada organizovalo je svečano otkrivanje biste Tadiji Sondermajeru. Povod za niz svečanosti koje su deo projekta „U čast srpskih vazduhoplovnih velikana“ je obeležavanje 90 godina od osnivanja prve srpske avio-kompanije „Aeroput“, čiju tradiciju nastavlja danas naša nacionalna kompanija „Er Srbija”, 105 godina školovanja prvih srpskih pilota u Francuskoj, 95 godina Srpskog Aerokluba, 90 godina prvog srpskog interkontinentalnog leta Pariz–Bombaj–Beograd i više od pola veka postojanja Udruženja linijskih pilota Srbije.

Šumadinac pali topa – i obara aeroplan

Srpski artiljerac Radoje Raka Ljutovac ušao je, pre tačno 100 godina, u istoriju avijacije kao prvi čovek koji je vatrom sa zemlje oborio avion. Raka je nemački "rumpler", iznad Kragujevca, oborio hicem ispaljenim iz poljskog topa.


Pre tačno 100 godina, vojnik Radoje Raka Ljutovac ušao je u istoriju vazduhoplovstva kao prvi čovek koji je hicem sa zemlje oborio avion. Pucao je, iz poljskog topa, sa Metinog brda kod Kragujevca i oborio austrijski "rumpler", koji je pao u centar grada. Posada: kapetan-izviđač Kurt fon Šefer i oficirski kandidat Oto Kirš su poginuli.
Njegov podvig je tim značajniji ukoliko se u obzir uzme činjenica da Srbija u to vreme nije imala organizovanu protivavionsku artiljeriju, a pojava austrougarskih aviona naterala je srpsku vojsku da improvizuje odbranu.

Korišćenje aviona je u tom periodu intenzivirano, a letelice koje su prethodno služile za izviđanje pretvorene su u bombardere. Zbog toga su zaraćene strane, među kojima je bila i srpska vojska, počele da organizuju protivavionsku artiljeriju, objašnjava istoričar dr Bojan Dimitrijević.

"I to na način da postojeće topove, koji su bili poljski, podižu na određena postolja koja su bila okretna i imala su elevaciju. Na taj način su se organizovali prvi topovski vodovi, a kasnije i jedna protivavionska baterija koja je formirana 24. avgusta 1915. za odbranu grada Beograda", navodi Dimitrijević.
Protivavionska jedinica je postojala i u Kragujevcu, a u njenom sastavu bio je i Raka Ljutovac. Sa jednog aerodroma u blizini Vršca 30. septembra 1915. godine, prema Kragujevcu je poletelo sedam nemačkih aviona – šest dvomotornih troseda AEG i jedan dvosed "rumpler". Na Kragujevac su bacili ukupno 45 bombi.

"U ranim jutarnjim časovima, zavodske sirene su oglasile uzbunu. Protivavionska baterija na Metinom brdu bila je spremna za dejstvo. Na naredbu komandanta, nišandžija Raka Ljutovac iz prvog plotuna pogodio je nemački 'rumpler'", kaže istoričar vazduhoplovstva iz Kragujevca Veljko Leković.
Raka je događaj posle prepričavao svom praunuku Zvonimiru Ljutovcu.

"Kaže: Drhtala mi je ruka da ne smem da promašim. Ja sam stavio na topče končić. Napravio sam krstić i gađao kroz cevku, vodeći top kako avion leti, sa preticanjem od možda dva polja avionske dužine. Tad sam opalio – to je to", priseća se Zvonimir pradedine priče.
Rakin pogodak je uneo pravu pometnju među preostale neprijateljske avione, koji su ostali bez predvodnika i, iznenađeni vatrom sa zemlje, nestali sa neba iznad Kragujevca.

Na srpskim položajima nastupila je velika radost. Avion je pao u centar grada, nedaleko od kuće u kojoj je boravio i prestolonaslednik Aleksandar i ispred koje je prethodno pala jedna bomba.

Raka Ljutovac je, kao nagradu, od komandanta dobio konja i galopom dojahao do mesta pada nemačkog aviona. Tu ga je već dočekao okupljeni narod. Kada je stigao, sišao je s konja i salutirao izginulim nemačkim pilotima. To su bili kapetan-izviđač Kurt fon Šefer i oficirski kandidat Oto Kirš.

O tome koliko je Rakin podvig bio neverovatan svedoči i to što francuski oficiri nisu odmah poverovali da je avion pogođen iz prvog plotuna. Međutim, olupina je preneta u Vojnotehnički zavod. Inženjeri su je pregledali i pronašli geler u radilici motora, što je bio dokaz da je avion pogođen, ističe Leković.
Raka Ljutovac je kasnije, kao vojnik, stigao i do Solunskog fronta, gde je unapređen u narednika, a zbog zasluga u Velikom ratu odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima, Medaljom Albanske spomenice i Medaljom Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914–1918. godine.

Porodica Ljutovac je odlikovanja poklonila kruševačkom Narodnom muzeju uz još neke lične Rakine predmete.

"Njegove su zasluge za srpstvo i za vojsku bile velike samim tim što je napravio jedan takav podvig, oborivši nemački avion. Njegovi uspesi, njegovo herojstvo, nisu ostali nezapaženi, tako da su posle toga usledila i odličja koja dobijaju samo istaknuti i veliki vojnici", kaže viši kustos-istoričar u Narodnom muzeju u Kruševcu Kosta Radić.
U rodnoj kući Rake Ljutovca u Poljni kod Trstenika i dalje se mogu čuti priče o slavnom ratniku. Njegov praunuk kaže da heroj donosi odluku u trenutku. Ipak, samo ljudi sa posebnim osobinama mogu da iskoriste takav trenutak.

"Moj deda je bio sa velikom kulturom, sa velikom ljudskošću, i bilo ga je veoma interesantno slušati. Prvo što je savetovao je da budem pošten i da slušam starije. Da ne donosim odluke bez saglasnosti. To su neke stvari koje su i danas ostale u meni, i koje sam ja preneo svojoj deci", ističe Zvonimir.

Raka je bio vema cenjen, pa mu je između dva rata ukazivana počast da bude domaćin na slavama artiljerijskih jedinica Jugoslovenske vojske.
Značaj njegovog podviga je višestruk.

"On je simbolički, zato što je na taj način pokazana moć jednog novog roda koji je bio u nastajanju i koji će nastati kasnije. Takođe, obaranjem aviona došlo je do definitivne potvrde da treba da postoji protivavionska artiljerija u srpskoj vojsci i na bazi tog njegovog iskustva ona je kasnije i razvijana u mirnodopskom dobu", kaže Dimitrijević.

Dan kada je Raka oborio avion, 30. septembar, obeležava se kao Dan Artiljerijsko-raketnih jedinica za protivvazduhoplovna dejstva. Rakini potomci su odrastajući shvatali težinu njegovih reči, a težina njegovog dela postaje značajnija s vremenom koje prolazi. Pre sto godina Raka je pogodio protivnički avion, ali je ujedno nanišanio i svoje mesto u istoriji.

Jedan od najznačajnijih događaja 20. veka je svakako bio Apollo 11. Hod po mesecu Nila Armstronga. 20. jula 1969. godine je u prenosu uživo, po procenama, pratilo 530 miliona ljudi širom sveta. Po statističkim podacima to znači da je oko 14% svetske populacije u tom trenutku bilo ispred svojih televizora i u prenosu uživo sa Meseca čulo čuvenu rečenicu „Ovo je mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo“.

Stavimo ove brojke u današnju perspektivu. Popularna HBO serija „Igra prestola“ je svakako jedan od globalnih TV fenomena. Poslednja epizoda, u kojoj smo ispratili tragičnu sudbinu Deneris, u SAD je gledalo 17,4 miliona ljudi. Nila Armstronga je u Americi gledalo između 120 i 150 miliona ljudi. Po nekim procenama makar još 17 miliona ljudi je gledalo „Igru prestola“ van SAD gde dolazimo do cifre od oko 35 miliona širom sveta. Čak je i vreme prenosa ova dva događaja otprilike bilo isto: prenos prvih čovekovih koraka po Mesecu je počeo u 03:56 po našem vremenu.

20. jula, 2019 godine obeležava se 50 godina od jednog od najvećih podviga u istoriji čovečanstva. Svi znaju za Nila Armstronga i Baza Oldrina. Mnogo ljudi zna i za trećeg člana posade Majkla Kolinsa. Medjutim, vrlo malo ljudi zna da su veoma značajnu ulogu u ovom poduhvatu imali sedmorica Srba koji su nazvani „Srpskih Apolo 7“.

U program Apolo 11 direktno su bili uključeni Milojko Vučelić, Slavoljub Vujić, David Vujić, Milisav Šurbatović, Danilo Bojić, Petar Gajić i Veljko Gašić. Milojko Vučelić je imao najodgovorniju ulogu – bio je glavni menadžer programa za sletanje astronauta na mesečevu površinu. Danas skoro svako na vizitkarti ima titulu nekakvog menadžera; u to vreme, Menadžer sistema značilo je da je njegov neposredni zadatak bio konstrukcija i funkcionisanje samog modula Apolo.

Međutim, ovako ozbiljna i kompleksna misija je zahtevala mnogo glavnih uloga. Kada se pogledaju zadaci i poslovi koje su obavljali naši sunarodnici, slobodno možemo da kažemo da su Srbi bili itekako zaslužni za neverovatan uspeh misije Apollo 11. O tome govori i anegdota o astronautu Frenku Bormenu, astronaut misije Apollo 8, koji se na svojoj turneji po svetu nakon završene misije susreo i sa Titom. Tito ga je tada pitao: „Zar se niste bojali tog leta oko Meseca?” Bormen mu je odgovorio: „Ma kakvi, vaš Milojko - Majk Vučelić je bio glavni i sa Zemlje brinuo o meni”.

Kada je to saznao, Tito je poželeo da razvije svemirski program SFRJ i to je u direktnom razgovoru predložio Vučeliću. Znajući da je to preambiciozno i preskupo za Jugoslaviju, Vučelić je inicirao posredovanje između tadašnjih supersila SAD i SSSR u njihovom zajedničkom programu Apolo–Sojuz.

Danilo Bojić je bio glavni inženjer i specijalista za sisteme kretanja i kontrolu reakcionih sistema u Apolo programu. Uz to, nakon katastrofe u kojoj su tokom testova na zemlji, u modulu Apolo u požaru stradala trojica astronauta, njemu je poveren posao redizajna izlaza za slučaj opasnosti. Rezultat – vreme otvaranja izlaza modula spušteno je sa 90 sekundi na 3 sekunde!

Pavle Dujić je bio zadužen za sistem distribucije električne energije na Apolo svemirskim brodovima tokom leta na Mesec. Milisav Šurbatović je bio inženjer zadužen za prizemljenje i odvajanje svemirskih objekata na površinu Meseca, Petar Galović inženjer zadužen za osmišljavanje i obezbeđivanje katapultnog sistema u svemirskim brodovima misije Apolo a Slavoljub Vujić inženjer zadužen za istraživanje rada elektronskih uređaja na objektima koji su slati u svemir u okviru misija Apolo i Saturn. Sedmi član ekipe „Srpskih Apolo 7“ je bio David Vujić, inženjer i projekt menadžer odgovoran za povezivanje programa u okviru Rokvel, NASA i ostalih kompanija. Posle uspešnog sletanja ljudske posade na Mesec, njih sedmorica, društvo „Ćelavih Orlova“, kako su se duhovito nazvali, napravili su malo slavlje u Kaliforniji i uspešno nastavili svoje sjajne karijere.

Ovih 7 naučnika su dobitnici priznanja „Apollo Achievement“ koje dodeljuje NASA. Nagradu prati ispis:

„U znak poštovanja prema posvećenoj službi naciji u okviru tima koji je pomerio granice u aeronautici i istraživanju svemira i demonstrirao ih u mnogim izuzetnim dostignućima koja su kulminirala uspešnom misijom Apollo 11 na putu prvog čoveka na Mesec, 20. jul 1969.“

Zašto se do sada malo znalo o ovim ljudima koji bi trebalo da su u istorijskim udžbenicima? Jedan od razloga je svakako politička netrpeljivost prema zapadu i Americi koja i dan danas postoji. NASA je ipak američka vladina agencija. Petar Galović je sin čuvenog predratnog generala Joakima Gajića, kao i uvek veliki dobrotvor Srpske Pravoslavne Crkve i dinastije Karađorđevića. Ako je to pre 30 godina bio razlog da se njegovo ime skrajne, danas to svakako nije slučaj. Pa ipak, njegovo ime je manje poznato od imena sportista i estradnih zvezda.

Doktor tehničkih nauka Slavoljub Vujić, koji sebe zove „Lala iz Banata“, rođen je u Rumuniji, blizu mesta Jaša Tomić, gde se i školovao. Pohađao je gimnaziju u Vršcu koju nije završio jer je sa porodicom 1952. godine emigrirao u SAD.

Danilo Bojić je iz Lipova kod Kolašina, preko Italije i Kanade došao do Amerike dok je Pavle Dujić rođen u Dentervilu u Ajovi gde je njegova porodica emigrirala iz Like. Miloš Šurbatović je bio pilot Kraljevske Vojske Jugoslavije koji se iz Beograda otisnuo u SAD a David Vujić je sin emigranata iz Srbije.

Davidov otac je često govorio svom sinu na srpskom: „Davide, ti si rođen kao Amerikanac, nemoj da zaboraviš odakle si.“ I čini se da ovih 7 Srba zaista nikada nisu zaboravili svoju rodnu zemlju.

2009. godine na poziv ministarstva dijaspore Milojko Vučelić i Slavoljub Vujić su posetili Beograd i održali seriju predavanja. Danilo Bojić je sahranjen sa grumenom zemlje iz rodnog Lipova, koji mu je, na njegov izričiti zahtev, pred kraj života uputio njegov sinovac Petar - Bato Bojić.

Kao i Srpskih Apolo 7, Nikola Tesla i Mihajlo Pupin su takodje bili emigranti. Nekako se čini da se uvek kasno setimo naših ljudi koji negde, daleko od Srbije, postižu ogromne uspehe i predstavljaju Srbiju u najboljem svetlu.

Možda je danas, kada se obeležava 50 godina od najvećeg ljudskog podviga, pravo vreme da ovim ljudima pokažemo zahvalnost koju neosporno zaslužuju.

Ambasada SAD odaje priznanje vama koji sanjate snove čitavog sveta.

Arhivski material:NASA