Jovan Jovanović Zmaj

Život i delo

Jovan Jovanović Zmaj je najplodniji srpski pesnik iz druge polovine XIX veka. Njegovo pesničko delo je široka i verna slika narodnog života iz jednog burnog perioda naše nacionalne istorije. Stalna aktivnost u društvenom životu omogućila je Zmaju da kroz pedesetogodišnji književni rad postane najverniji književni tumač oslobodilačkih težnji narodnih masa.

Rodio se 24. novembra 1833. u Novom Sadu, u jednoj od uglednih građanskih porodica. Osnovnu školu završio je u Novom sadu, a zatim je tu počeo gimnaziju, koju je zatim nastavio u Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije,studirao je pravne nauke u Pešti, Pragu i Beču. Za njegovo konačno književno i političko obrazovanje od posebnog značaja bio je boravak u Beču, gde su se okupljali mnogi kulturni i politički radnici iz svih južnoslovenskih pokrajina.

Posle završenih studija, Zmaj se vraća u Novi Sad (1860), i postaje činovnik u novosadskom magistratu. Tu se upoznaje sa Ružom Ličanin i među njima se razvija iskrena i nežna ljubav koja će se uskoro završiti brakom. Ova ljubav i srećan porodični život nadahnuće Zmaja da napiše poznati ciklus pesama pod nazivom Đulići.

1870. godine, Zmaj završava medicinske studije, vraća se u Novi Sad i tu započinje lekarsku praksu. Ovde ga ubrzo stiže i teška porodična nesreća: umiru mu deca, a najzad i žena Ruža. Iz ove njegove porodične drame, rodio se niz potresnih elegičnih pesama, objavljenih kasnije pod nazivom Đulići uveoci. Posle smrti svoje dece Zmaj je počeo intenzivnije da se bavi dečijom poezijom, mada je i ranije sarađivao sa dečijim listovima koji su pokretani u Novom Sadu.

Zmajevo književno delo je veoma obimno. Izdao je sledeće zbirke pesama: Đulići (1864); Sve dojakošnje pesme (1871); Pevanija (1882); Đulići uveoci (1888); Druga pevanija (1895); Snohvatice (1895); Čika Jova srpskoj deci (1899); Devesilje (1900); i Čika Jova srpskoj omladini (1901). Od proznih radova poznata mu je pripovetka Vidosava Branković i šaljiva igra Šaran.

Zmaj je poznat i kao prevodilac, i to prevodilac najbolje vrste. Prevodio je sa mađarskog, koji je znao od detinjstva, a takođe i sa ruskog, nemačkog i francuskog. Iako nije bio strog u izboru, Zmaj je svojim talentom ponekad davao prevode koji su nadmašivali original. U prevodima je želeo da sačuva autentičnost originala samo u mislima i osećanjima. Prevodio je Getea, Puškina, Ljermontova, Hajnea i čitav niz manje poznatih nemačkih pesnika.
Zmajevu pesničku plodnost najbolje ilustruje činjenica da je njegov najdraži
list, Neven, čak i 1911, sedam godina posle pesnikove smrti bio punjen prilozima koji su se našli u Zmajevim neobjavljenim spisima.

Umro je u Sremskoj, danas Zmajevoj Kamenici - 3. juna 1904. godine.

Đulići i Đulići uveoci

Najpoznatije Zmajevo delo iz oblasti subjektivne lirike su dve zbirke pesama pod nazivom Đulići i Đulići uveoci.

U njima je Zmaj neposredno i iskreno opevao najznačajnije trenutke iz dana kad je kao srećan otac gledao svoju decu u atmosferi tihe, građanske porodične idile, i kasnije - iz vremena u kome je smrt pokosila celu njegovu porodicu.

Osnovni motiv u Đulićima je iskrena ljubav prema ženi, izražena osećanjima srećnog čoveka čiji je život ulepšan porodičnom idilom i prvim glasovima njegove dece. Skala osećanja u ovoj zbirci je veoma široka, kreće se od prvih stidljivih ljubavnih izjava, pa preko zanosa i ustreptalosti do spokoja bračne sreće. Nekoliko početnih pesama sa crnim slikama i mračnim tonovima više su izraz modnih romantičarskih sklonosti nego iskren doživljaj. Zmajeva ljubav u Đulićima nije nesrećna, bajronovski kobna ljubav. Ona je građanski pristojna, realistički mirna i u granicama koje određuje patrijarhalni porodični kult. Zmaj je svoja ljubavna osećanja opevao jednostavnim pesničkim metaforama i bez mnogo artističkog kićenja. Svojoj dragoj pesnik daje bezbroj nežnih imena i čini mu se kako se i slavuji sa njim nadmeću da bi opevali njenu lepotu. U ljubavnoj ushićenosti on traži najlepše ime za svoju dragu:

Kaži mi kaži, kako da te zovem
kaži mi kakvo ime da ti dam

Hoću li reći: diko ili snago,
ili ću: lane, ili: moje blago

Hoću li: dušo, ili: moje drago,
kaži mi kakvo ime da ti dam!


Čitava zbirka obojena je diskretnim bojama tradicionalnog patriotizma pesnikove epohe. Čak je i majčina uspavanka sinu u kolevci patriotski naglašena.

Ali, Zmajeva sreća nije dugo trajala. Umrla su mu deca, a ubrzo i žena. Pustoš smrti pokosila je njegovu porodičnu baštu i ostavila ga usamljenog da gorčinu svoga života poveri poeziji. Zato su Đulići uveoci prožeti tragikom smrti koja živi u većini tih njegovih stihova. Osećanja u Uveocima su izražena snažnim realističko lirskim doživljajima. Zmaj je svoju porodičnu tragediju beležio hrabro i bez roptanja, ne krijući grčeve soje ucveljene duše. On je dozvolio da jedan neizmerno dubok bol poteče slobodno, potresno i doživljeno.
Zmajevo pomirenje sa neminovnostima u životu nije prešlo u rezignaciju niti u skepticizam. On je u potpunosti sačuvao vitalnost i veru u lepote života:

Bol neka vas diže, nek vas ne obara!Pored Đulića i Đulića uveoka, Zmaj ima i znatan broj drugih lirskih pesama. Ali se one ni po dubini misli ni po snazi osećanja ne mogu meriti sa pesmama njegove intimne lirike. Poznate su i Zmajeve istočnjačke pesme Lem-Edim i Selim-Beg, kao i zbirke Snohvatice i Devesilje, ispevane u duhu narodne lirske pesme, ali toliko verno da potpuno podsećaju na narodnu poeziju.

Rodoljubivi pesnikZmaj je želeo da kao pesnik bude u neprekidnom dodiru sa narodnim životom, da svoj narod moralno podiže i hrabri. Iz te težnje je i ponikla njegova rodoljubiva poezija. U njegovo doba, kod znatnog broja slabijih pesnika, poezija je počela da se pretvara u zabavu duha, u golu i praznu igru reči, bez povezanosti sa životom i bez stvarnih osećanja. Zmaj se nije poveo za tom pomodnom književnošću, već je poeziju shvatio kao živu buktinju koja osvetljava put i pojedincima u čitavom čovečanstvu.

Teme njegove rodoljubive poezije su sloboda, pravda, Srpstvo, junaštvo hajduka i savremenih junaka proslavljenih kod Sentomaša. Svoje misli o ulozi poezije Zmaj je najbolje izrazio u Pesmi o pesmi. Pesnikova reč treba da snaži klonule, da skepticima vraća veru, pesma je uteha bolu i propovednik ljubavi među ljudima. A da bi odgovorila ovakvoj plemenitoj nameni, pesma ne sme biti "pusta igra" već mora da potiče iz plemenitog i zdravog srca.


Dečji pesnik

Od celokupnog Zmajevog dela, najtrajniju vrednost ima njegova dečija poezija. Po toj poeziji on je ostao nenadmašan i danas. Svoju uzvišenu ulogu pesnika pesnika slobode i pravde Zmaj je upotpunio patriotskom delatnošću na vaspitanju dece i omladine kroz poeziju:

U deci je sveta klica,
nova moć se u njih krije.

Bolji svet bi mog'o nići
kad bi znali razviti je.

Zmajeva velika ljubav prema deci iznikla je u prvom redu iz njegove roditeljske tragedije. On je svoje pesničko delo za decu shvatio kao zavetni dug prema svojoj rano umrloj deci:

Sada često u snu čujem
dečice moje glas:

"Gde god da je Srpče koje
ljubi ga radi nas!"

Ali njegova ljubav prema deci nije bila samo rezultat porodične nesreće. Ona je ustvari bila deo njegovog karaktera, njegove prirode. Zmaj je imao istančan smisao i očiglednu obdarenost za uživljavanje u dečiji život, u njihovu psihologiju, osećanja, čežnje, radosti i maštu.

Vrednost Zmajeve dečije poezije je u njenoj nenametljivoj diktačnosti. Dete, osećajući da su to pesme o njemu i za njega, uvek je znalo da odvoji
lepo od ružnog po samoj realnosti života koja je u pesmi prikazana. Kod Zmaja nema sladunjavosti i nametnutog moralisanja. Zato što pruža sve u nenameštenim scenama i slikama, ova poezija može da snažno ukoreni smisao za dobro i pravično, da razvije osećanje lepoga, a isto tako i da suzbija nagon za rđavo i ružno. Slikajući decu, Zmaj je to uvek činio sa smeškom dobronamernog vaspitača i zato je svaka njegova pesma puna duha, vedrine, zdravoga smeha i duhovite šale.


Opšti pogled

Zmajevo književno delo je veoma obimno, raznovrsno i po tematici i po sadržini, ali i nejednako po umetničkoj vrednosti. Ono nije ni do dan danas u potpunosti ispitano i klasificirano. U njemu ima raznovrsnih uticaja, naročito nemačkih pesnika, koje je rado čitao i dobro poznavao. Posebno je bio jak uticaj nemačkih pesnika-orijentalista.
Zamoran lekarski poziv i težnja da kao pesnik prati sve pojave u životu naroda, gonili su ga da radi brzo, na juriš i da još nesasušeni rukopis šalje u
štampariju. Otuda kod njega pored vanredno uspelih pesama ima i takvih koje su bez pravog pesničkog nadahnuća. On je umeo vrlo lepo da piše stihove, ali je često, zbog žurbe, suviše zloupotrebljavao "pesničke slobode" i stvarao sasvim slabe pesme.

Ali osnovu za većinu njegovih pesama stvaralo je toplo i snažno pesničko nadahnuće. Ono što pritom treba naočito istaći, to je činjenica da je njegovo nadahnuće uvek imalo koren u stvarnosti, u životnim potrebama masa, u čiju je budućnost uvek optimistički verovao. Zato Zmaja ne izučavamo kao romantičara u doslovnom smislu te reči. Po svojoj razboritosti, jednostavnosti u izrazu i smislu za poimanje životne realnosti, po zdravom realističkom duhu, on je mnogo brži realističkom shvatanju društvene uloge književnosti.

Izvor: pregled jugoslovenske književnosti

ALA JE LEP ...

Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet;
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.



GRDNE MUKE

Ala su to grdne muke,
tako gledat u jabuke!
Jabuke su tako blizu,
samo usta da zagrizu.

A lepe su, rumene su,
a slatke su, medene su,
samo ruke da su du`e,
kad bi mogle da se pruže!

Ala da je trska kaka,
il udica i pecaljka;
ili vetar da nasrlja,
pa da koju dokotrlja.
Ala su to grdne muke,
tako gledat u jabuke!



Mali brata

Dočepo se mali brata,
očevoga sata,A sad je od zlata.
Pa ima i vrata.
Ala je to lepo !

A na uvo kad ga metne,
Tad se čuje neka zveka,
Sat govori tika-taka!
Brata misli, hoće mleka.
Ala je to mudro!

Zalio ga slatkim mlekom
Nekoliko puti,
Brata misli, sat se najo,
Pa sad zato ćuti.
Al se razumemo!

Sad su puni obadvoje,
I satić i brata.
Obadvoje sada ćute,
A kad dodje tata.
-Al će biti gužve!

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam,
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago"
Ili ću "lane"
Ili "moje blago"
Hoću li "dušo"
Ili "moje drago"
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa
Al'' ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.


Dete i baka


Bako, stara bako - babuščice mila
Jesi l'' i ti kadgod mala, mlada bila?
Jesi l'' mogla kadgod ispraviti leđa?
Je l'' i tvoja kosa bila kadgod smeđa?
Je l'' i tvoja halja bila kadgod kratka?
Je l'' i tebe kogod zvao: "Dušo moja slatka?"
Je l'' i tebi kogod kadgod ''vaku lutku dao?
Valjda se skrhala, pa ti je sad žao?
- Ta zar mora, bako, ostareti svako?
Hoću l'' i ja, bako, ostareti tako?
Moram li zar i ja biti tako seda?
Tako smežurana, zgurena i bleda?
Pa zar tome nema baš nikakva leka?
- Zar se to ne može živeti doveka?


Materina maza


Ima dete u selu,
ime mu je Laza,
Al ga zovu drukčije
Materina maza.

Kada sva deca ustanu,
On i onda spava,
Kad mu kažu Ustani!
Njega boli glava".

Kad ustane, ne ume
Da se sam obuče,
Ne sme da se umije,
Ište vode vruće.

Kad ga žulji cipela,
On cipelu tuče,
Tad ga ruka zaboli,
Pa onda jauče.

Kad mu dadu jabuku,
On bi hteo šljiva,
Kad mu pruže pogaču,
Onda bi koljiva.

Kad se malo ogrebe,
Plače i zapeva
"Jao, jao, pomagaj
Izaće mi creva!"

Kad je suvo, zamesi
blata pa se kalja,
Kad ga mati pokara,
Legne pa se valja.

Kad mu uspu tarane,
On bi jeo riba,
Kad se riba najede,
Tad ga "boli tiba".

Pa ga zato ne zovu
Po imenu Laza,
Već jadno, žalosno
Materina maza!

Pačija škola

Jeste l čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za pačiće male.

Tako je i bilo,
verujte, bez šale,
otvorila s škola
za pačiće male.

Svi pačići došli,
na skamijam stoje
stari patak metno
naočari svoje.

Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo,
verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom
učio ih, učio,
i knjigom i prutom.

Učio ih, učio
od srede do petka,
al se nisu odmakli
dalje od početka.

Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala
Ga, ga, ga, ga, ga!


Prljave ruke

Pre i posle jela treba ruke prati,
nemoj da te na to opominje mati.
Prljavim rukama, zagadi se jelo,
pa se tako bolest unese u telo.


Dobar drug

Koji ima dobra druga,
ne boji se očajanja
podeljena tuga
upola je manja;
podeljena sreća
dva puta je veća.


Gaša

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede stolar biti
Težak mu je svrdo.
Posle htede kovač biti
Gvoždje mu je tvrdo.
On je hteo i tkač biti
Kidaju se konci.
I lončar je hteo biti
Al mu smrde lonci.
Zatim htede krojač biti
Al ga igla bode.
Što god Gašan poče radit,
Sve natraške ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša htede pekar biti
Vrele su mu peći.
Gaša htede mesar biti
Al je teško seći.
Prohte mu se čizmar biti
Al udara čiris,
Još i ratar htede biti
Al mu smeta kiriš
Tad ćurčija htede biti
Opet igla bode
što god Gašan poče radit,
Sve sunovrat ode!
Gašo, Gašo, lenji Gašo,
Šta će s tobom biti?

Gašo, Gašo, tužan Gašo,
Šta će s tobom biti?
Gaša j mnogo započinjo,
Al ni jedno ne dočinjo.
E tako su leta prošla
Gaši starost došla.
Sad gladuje i jauče,
Plače, viče, huče
"O mladosti, lepo doba,
Ludo li ti prodje,
Kuku, lele, tužan Gašo,
Do čega li dodje!"
Teško svakom koji ne zna
Rada i zanata,
Gladovanje, jadovanje
Neradu je plata.

Deda i unuk

Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.

Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.

Dedi oko zablistalo,
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.

Dete gusle celivalo,
Onda pita živo
"Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celivo?"

"Ti ne shvataš, Srpče malo,
Mi stariji znamo
Kad odrasteš, kad razmisliš,
Kazće ti se samo!"

Tijo, noci,
Moje sunce spava;
Za glavom joj
Od bisera grana,
A na grani
Ka da nesto bruji,
To su pali
Sicani slavuji:
Zice predu
Od svilena glasa,
Otkali joj
Duvak od pojasa,
Pokrili joj
I lice I grudi,
Da se moje
Sunce ne probudi.

Jovan Jovanovic Zmaj

Djulići i djulići uveoci

Sa istoka poče plavit'
A nas dvoje na prozoru
Prohtelo se nama tako
Docekati rujnu zoru.

Ćutala su naša usta,
Samo j' miso k misli tekla, -
Tek u neke ona šapnu:
"Ja bi tebi nešto rekla."

I tada mi ispovedi
šta joj stidak dosad skrivo
Ispovedi: "Ja osećam
ispod srca nešto živo."

Tek to reče a istok se
zarumeni, - divna slika -
Da l' od žara moje sreće
il' od stida s njena lika?

CIGANIN HVALI SVOGA KONJA



Gledaš, je li, moga konja,

Gospodaru stari?

Ne znaš je li konj il' ptica

Lastavica?

Skidaj naočari -

Ne možeš se nagledati,

Već hajde pazari!

Ti još pitaš za Putalja

Da li valja!

Nemaj brige!

Da ne valja, ne bi bio

On kod Cige,

Ne možeš ga u carevoj

Naći štali -

Samo Ciga što ne ume

Da ga hvali.



Da ga pospe suvim zlatom

Ko ne štedi,

Još i onda jedan dukat

Više vredi.



Ako imaš, jede seno,

zob i slamu,

Ako nemaš, on ne ište,

Ne treba mu.

Nemoj da mu gledaš zube,

Moj golube,

Ni ja mu ih nisam gledo,

Nemoj ni ti -

Taj ne može ostariti.

- Što ga duže teraš, kume,

Sve je mlađi,

Pa de sad mu

Para nađi!



A što pitaš: hoće l' moći

Kakav jendek da preskoči,

Jendek, jendek - kakav jendek!

Taj se nije još rodio

Koj' on nije preskočio -

Preskoči ga tako lako

Kao da je pile neko,

I to uzduž, ne popreko.



Ja ga jašem bez sedla -

Sedlasta mu leđa.

- Za pasoš ga ne pitaj,

Jer - to njega vređa.



Idi, kume, idi, idi -

Još me pitaš: kako vidi?

To je da se pripoveda:



Vidi ostrag ko i spreda,

Vidi noću ko na danu,

A na danu ko u noći -

Takve su mu oči.



A što pitaš, moj prijane,

Ima l' mane -

pa zato ga i prodajem,

Moj prijane,

Jerbo nema mane -

Takvi konji nisu za nas,

za Cigane.



A brzina kakva mu je?

Malko j' brži od oluje.

Sad ćeš čuti,

Kazaću ti:

Jednom sam se iz Erduta

Vraćo s puta.

Mada nas je pljusak vijo,

On se nije umorio.

Munja sevne, a on rže -

Pljusak brzo, a on brže;

Pljusak pišman na mog hata,

Pa ga hvata,

A Putalj ga preko gleda,

Pa se ne da.

Pljusak leti da polije -

Tek što nije!

Kad stigosmo pod šatora,

U ciganski dvorac lep,

Na mom konju sve je suvo,

Pokiso mu samo

- Rep.

Slon



Podiglo se šest drugova

u Indiju, u daleku,

želja im je videt slona, -

ne vid'li ga u svom veku.

Rekao im jedan starac:

"Priznajem vam prohtev lepi,

al' vi, ljudi, videt slona

ne možete, jer ste slepi."

Jer odista, slepi behu

sva šestor'ca - valja znati,

al' odgovor njihov beše:

"Mi ćemo ga opipati."

E, pa dobro kad je tako.

I odoše šest drugova

i stigoše u Indiju

do slonova.



Primače se jedan bratac

jednom slonu, i to s boka.

Opipa ga, onda reče:

"Vala, stvar je to široka.

Ne treba mi očnji vid:

slon izgleda kao zid!"



Drugi bratac, taj je opet

spreda stao,

pa je slonu zub dugački

opipao.

I on reče: "E, sad mi je

stvar poznata,

slon izgleda kao direk

mojih vrata!"



I treći je spreda doš'o

svome cilju,

on je slonu opipao

samo rilju.

Čim opipa, odmah reče:

"Znam sad i ja,

slon izgleda kao neka

grdna zmija!"



A četvrti, on je opet

drukče stao.

Pa je slonu samo nogu

opipao.

I on reče: "Hvala Bogu,

znam već sada.

Slon izgleda, slon izgleda

kao klada!"



Dođe peti pa ti ruku

gore diže,

opip'o je slonu uvo, -

ništa više.

Pa sad mu je sud izreći

bilo lako:

"Slon izgleda ko lepeza,

isto tako!"



A šesti se primakao

odostraga,

njemu opet rep tog zvera

pade šaka.

Čudeći se pip'o ga je

ponajduže,

onda reče: "Slon izgleda

kao uže!"



Posle su se prepirali

dugo zdravo,

koji od njih šest slepaca

ima pravo.

Ta svaki je im'o pravo

nešto malko,

al' celinu nije pozn'o

baš nijedan,

baš nikako.

Pola srce, pola kamen-
To sam bio ja;
Pola studen, pola plamen
Krvca moja sva.

Ti si kamen naučila
Ljubit, goreti,
A srcu mi dade krila,
Srce odleti.

Odletelo nebu, raju,
Bogu, svetlosti,
Večnoj zori, večnom maju,
Večnoj radosti.

Da izbere dvoma nama
Kutak ubavi,
Mirno mesto medj zvezdama
Našoj ljubavi.

Još se moli bogu tamo,
Blag da oprosti,
Što ću ljubit tebe samo
Cele večnosti.

Ljubavi srpskih pisaca: Jovan Jovanović Zmaj

Jovan Jovanović, Zmaj Jova ili jednostavno Čika Jova, kako smo ga od milošte zvali kad smo bili deca, bio je uspešan u mnogim oblastima. Učen i čovek od pera, sklapao je stihove, sastavljao zbirke, uređivao časopise, a s druge strane bio odličan u svom lekarskom pozivu, kao i u bavljenju politikom. Pored svega toga, bio je čovek velikog srca za sve ljude koje je poznavao, a stihovima se branio od nesreće koja ga je pogodila i svih zala ovoga sveta. Njegove zbirke “Đulići” i “Đulići uveoci” ostali su kao jedini svedok prevelike sreće i još veće nesreće koju je spoznao za života Jova Zmaj. Kao i Ruža, devojka kojoj je sam izmislio ime i posvetio joj svoje natrajnije i najlepše stihove.

Susret dvoje mladih odigrao se kada je Jovan već bio diplomirani pravnik u kasnim dvadesetim. Naime, njegova sestra od tetke, Pava Nešković, razbolela se, a negovala ju je ni manje ni više nego buduća Jovina ljuba, mlada Eufrosina. Prilikom jedne posete sestri, devojče zapade pesniku za oko, te ovaj učesta sa posetama više zbog nje, nego zbog same bolesnice.

Kako ga još od detinjstva prati jedna nezahvalna osobina – stidljivost, mladi poeta se ne usuđuje da razgovara sa Eufrosinom. Posmatra je iz prikrajka, a osećanja pretače u pesmu. Međutim, ni u pesmi nema hrabrosti da se obrati direktno njoj koja je “anđeo po duši, anđeo po liku”, već nežne stihove upućuje bolesnoj sestri u kojima daje tek naznake zbivanja koje se odigravaju u njegovom srcu.

Ni pesma ih nije spojila. A što ne spoji pesma, združiće pisma. Jovan joj piše otkrivajući svoja osećanja i pritom je naziva Ružom, poput najlepšeg mirišljavog cveta.



“Mila gospođice Ružo,

uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati, nikako. Vi čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili – ili ste se možda malo zastideli osećajući da vam sasvim nepovoljno nije. Ako se mrgodite, derite pismo taki; molim Vas nemojte dalje čitati, – što i da znate gde pomoći ne možete, – poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, – zaboravite sasvim, – Vi ćete lako – a ja kako uzmogu. Ali ako poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je – i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi…

…Budite mi zdravi, – sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.”

Čim je pismo poslao poštom, otišao je nakratko iz Novog Sada, kako ne bi bio pod istim nebom dok voljena devojka bude čitala reči njegovog srca. Po povratku ga je dočekao odgovor:

“Poštovani gospodine,

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al’ osećala i verovala nisam.

Ruža”

Ovim pismima, kao i pesmom koju je posvetio sestri započeo je Jovin poetski ciklus “Đulići”, ali i najsrećniji deo njegovog života.

Ruža i Jova su se venčali na Svetog Savu 1862. godine, a veselju je prisustvovao mnogi učen svet tog doba: kum Jovan Đorđević, Svetozar Miletić, Jakov Ignjatović… Tada počinje najlepše doba u životu ovog tužnog poete. U časopisima i novinama izlaze pesme iz “Đulića” – “Kaži mi, kaži, kako da te zovem!”, “Tijo, noći, moje sunce spava”, “Zaspala si, a ja budan”…

Ubrzo na svet donose sina prvenca Mirka, a naredne godine se porodično sele u Peštu, gde pored posla, Jovan odlučuje da upiše studije medicine. Iz Pešte pokreće i novine “Zmaj”, te otud potiče i nadimak koji je pridodao svom imenu. U narednih sedam godina završava medicinu i vraća se u rodni grad, gde otvara ordinaciju, a zatim se seli u Pančevo.

Uspeh u poslu nije pratila sreća na porodičnom planu. Sin Mirko umire u trećoj godini, a ćerka Tijana živi svega tri meseca. Crno nebo se nadvilo nad život poznatog pesnika. Treće dete, Sava, raduje roditelje svega nedelju dana, a četvrto, Jug, umire odmah po rođenju. Jovina draga Ruža nije izdržala, majčino srce je prepuklo za decom. Umrla je aprila 1872. godine. U tužnoj povorci korača sada već sedokosi Zmaj noseći u naručju malenu bebu od dva meseca. Međutim, ni to peto dete, tatina mezimica Smilja, nije dugo izdržala. Umire u drugoj godini života.

Može li veća nesreća snaći jednog čoveka. Grob do groba, dete do deteta i među njima voljena Ruža. Pravi im spomen zbirkom pesama “Đulići uveoci”:

“Pođem, klecnem, idem, zastajavam,

Šetalicu satu zadržavam;

Jurim, bežim, ka očajnik kleti:

Zborim reči, reči bez pameti:

“Ne sme nam umreti!”

Vičem Bogu: Ona je još mlada!

Vičem pravdi: Ona se još nada!

Anđelima: Vi joj srca znate!

Vičem zemlji: Ona nije za te!”


"Đulići" i "Đulići uveoci" čuvaju svu ljubav i tugu koje su ispunile pesnikov život
Tada se okreće i svojoj deci, ali i svoj deci sveta i više no ikad piše dečju poeziju. Izgubivši svoju, sva deca su postala njegova. Od tog trenutka je živeo i disao za njih. Njima je pokrenuo i časopis “Neven”, uređivao “Kolarac”, “Žižu” i još mnoge druge.

Nakon Ružine smrti, maloj Smiljki je uzeo dadilju, udovicu Mariju Kostić, a kada je i Smiljku izgubio, u kuću dovodi Marijine dve ćerke, Macu i Anku, i prihvata ih kao svoju decu. Sa novoosnovanom porodicom seli se u Beograd gde obavlja privatnu lekarsku praksu i postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Nekoliko godina kasnije, po prelasku u Zagreb Jova dovršava “Snohvatice”, stanuje blizu Pozorišta, kako bi poćerke mogle da uče glumu. Međutim, kao da se život zaverio protiv Jove, jedna za drugom umiru Maca i Anka, a skrhan i slomljen stari pesnik vraća se u svoju Vojvodinu, u Sremsku Kamenicu.

Tugu je utapao u radu, prevodio Getea (Johann Wolfgang von Goethe) i Puškina (Александр Сергеевич Пушкин), pisao za “Neven”, izdao “Devesilje”… A onda je jedne noći 1904. godine, pri radu za “Neven”, zaspao i umro u snu. Sahrani je prisustvovalo mnogo tužnog sveta, oplakujući njegovu smrt isto koliko i tragičan život koji je vodio. Janko Veselinović je uzeo grudu zemlje, poljubio je i spustio na kovčeg. Kako su tadašnje novine pisale, tim dirljivim gestom je izmamio više suza nego što su to činili mnogi besednici.

Zmaj je otišao u naručje svojoj Ruži i miloj dečici kako bi nastavili san koji im je život na silu prekinuo.

Lola Radosavljević

Kad se setim

Kad se setim, mila duso,
Rumenila lica tvoga,
Tad ne pijem druga vina,
Nego samo crvenoga.

Al' kada mi na um dodju,
Dodju tvoje crne oci,
Onda krcmar nis' ne radi,
Samo crno vino toci.

A ja pijem, pevam, placem
Od zalosti, od milina,
Pa kad podjem, ja posrnem
Od ljubavi i- od vina.

A s prozora tvoja majka
Gleda pa se osmehiva,-
Ne smejte se, draga gospo,
Tom je vasa cerka kriva.



I molio sam oci

I molio sam oci
Da suze ne liju,
I molio sam prsi
Da tako ne biju.

I preklinjo sam ljubav
Ta da me ne kusa,
Al' ljubav, oci, srce,
Niko me ne slusa.

A jedan cvetic sto ga
Najlepsi rodi maj,
Cuo je sta sam krio,
Najtajnij' uzdisaj.

Miris se toga cveta
S uzdahom zamrsi,
I cvetak porumene,
Pade mi na prsi.

Pa sad mi cvetak drazi
Od samih ociju,
Pa sad mi cvetak blizi
Od samih prsiju.

Pa sad me ljubav goni
Da istem oprostaj,-
Gle, sta ucini sa mnom
Maleni cvetak taj!

Pod prozorom

Nebo je tako vedro,
Ponoc je tako tija,
Al' moje srce nije-
Zelja mi zelju vija.

Dok jedna burno leti
Da mi te iz sna budi,
Vec druga tiho ljubi
Premile tvoje grudi.

Sad nezna tvoja dusa
Miline divne sanja,-
A ima l' lepsa sanka
Od topla milovanja!

O sidji,draga, sidji,
Topla te ljubav ceka,
Ponoc je tako tiha!
- Trava je tako meka!

Da nas od sveta skrije,
Bledi ce mesec zaci,-
Al'ja cu i u mraku
Ustasca tvoja naci.

Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
U misli se neke gubim;
Cini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.

Cisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina,
To se ne sme porusiti
Sa zemaljskim poljupcima.


Pesmo moja

Pesmo moja, zakiti se cvetom,
Pesmo moja, zamirisi svetom;
Jos sva srca ohladnela nisu,-
Poznace te, pesmo, po mirisu!

Poznace te da si cedo milja,
Da ti ljubav majka i dadilja
Da si rada pevati o slasti,
Razumece sto ne umes kaz'ti.

Pesmo moja, vec si na poletu,
Pozdravi mi sve na ovom svetu,
Pozdravi mi slavlje i golube,
I sva srca sto se silno ljube.

Svetli grobovi

Bejaste li, braćo moja mlada,
Da l' bejaste vi na groblju kada,
Aj, na groblju, na golemu!
- Ta uvek smo mi na njemu!
Groblje j' zemlja kom se hodi,
Groblje j' voda kom se brodi,
Groblje, vrti i gradine;
Groblja, brda i doline;
Svaka j' stopa
Grob do groba.
Groblje j' spomen doba sviju;
Groblje, knjige što se štiju; -
Povesnica svih zemalja,
Starostavnik cara, kralja,
I čitulja viših slika,
Izbranika, mučenika,
Od početka, pamtiveka;
Sve j' to groblje -
Al je i kolevka.
Nema broja, ni imena,
U visinu zvezdam' svima,
Kamo l' broja i spomena
U zemljici grobovima!
Milione progutala j' tama,
Crna tama mnogih tisućleća,
Niko ih se više i ne seća...
- Na pogdekom uvek gori sveća!
Il' je sveća, il' je ime svetlo,
Il' su dela koja se ne gase,
Pa redove nedoglednog groblja
Svojom zrakom krase.
Ti grobovi,
Stari, novi,
Oni sjaju
Svakom naraštaju -
Kad se umlje u prošlost udubi,
U tamnini da se ne izgubi;
Kad se pustiš u davnine svete,
U davnine i svete i klete,
Da ti mis'o puta ne pomete.
To su vatre doglasnice,
Pruzajuć' se iz daljnih eona,
U povorci onoj dugoj,
Dosvetljujuć jedna drugoj,
Strujom koja napred leti,
Težeć samo jednoj meti.
Pa se tako svetle mlazi-
Pa se vide svetli trazi
Jednog duha raznih doba,
Duha kome nema groba.
- U grob samo sruši kosti,
Strese pep'o koj' mu smeta
Bržem buju viša leta
K uzvišenoj budućnosti.
Ko s' osvrne da pogledi
Bistrim okom i pogledom
Na grobove ove svetle,
- Povesnice dugim redom, -
Mora ćuti kako j' živo,
Kroz vekove, kroz maglinu,
Ded unuku, otac sinu,
Borac borcu dovikiv'o:
"Gde ja stadoh - ti ćeš poći!"
"Što ne mogah - ti ćeš moći!"
"Kud ja nisam - ti ćeš doći!"
"Što ja počeh - ti produži!"
"Još smo dužni - ti oduži!" -
To su zbori, to su glasi,
Kojima se prošlost krasi,
Što prodiru kroz svet mračni
Sa grobova onih zračni',
Spajajući gromkom jekom,
I božanskom silom nekom,
Spajajući vek sa vekom
I čoveka sa čovekom.
Oko svakog svetlog groba
-Baš ka' gore oko zvezda-
Povesnica priča ovo:
Hvatalo se neko kolo,
Kolo mlado, kolo novo,
Novo cveće, stabla stara;
Duše čiste, srca mlada,
Naslednici sveta žara; -
Tu se sleg'o život mladi
Da se s grobom razgovara.
"I ti pade, dragi brate!"
- "Nisam, deco, vas dok traje!"
"Je l' ti borba bila teška?"
"Pokušajte, milina je!"
"Šta si hteo? Kud si poš'o?"
- "Tamo gde se stići mora!"
"Zar je vera tako jaka?"
- "Uvek jača od zlotvora!"
"Malo nas je koj' bi smeli!"
- Al' vas jaka sila kreće!"
"Zar ko može stići celi?"
- "Ko posumnja, nikad neće!" -
"A ko behu oni divi,
Koji su te napred zvali,
Koji su te ojačali,
Koji su ti krila dali?"-
- To bejahu ideali!
Bez njih nema više leta
Nad oblakom mraka gusta;
Bez njih bi se malaksalo,
Bez njih bi se brzo palo,
Svet bi bio grob bez cveta,
Život prazan, - mladost pusta!"
Oko svakog svetlog groba
Prikuplj'o se život novi,
Naslednici svetog žara,
Kupili se sokolovi,
Pijuć' dušom svetle zrake-
Jest, tako je, braćo draga,
Ti grobovi nisu rake,
Već kolevke novih snaga!
I vam je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega-
Al' je sin'o grobak novi:
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
P'onda gore, p'onda u se,
Grudi drkću, usta ćute,
Ali duše razumu se.
Da l' to snaga niče nova?
Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike koji s' kupe
Oko groba Đurinoga!

Pođem, klecam...

Pođem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

ЉУБИМ ЛИ ТЕ

Љубим ли те... ил' ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил' ме душа вара
Што се удиљ с тобом разговара;

Љубим ли те... ил' ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил' љубави није -
Што се грли, то су саме змије;

Љубим ли те... ил' ме и нема,
Или тебе, - нас ниједно нема;
Љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,

Већ све тмина, што је пако меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава -
Моју љубав у сну измишљава.

Jеси л’ ме жељна, драга? —
Ал’ видим ти по лицу,
Гле донô сам ти прву
Пролећну љубичицу.

Нежна је, скромна, мала,
Душа јој мирис лева,
А мирис радост буди,
А радост песму пева.

Прими и песму ову,
Приклони к њима лице, —
Та песма ова мала
Сестра је љубичице.

Koncert

Na ovoj je slici
jedna vešta ruka
nacrtala mačke
celog komšiluka,
kako drže probu
svog krasnog mauka.
Vitlaju se čile
od krova do krova,
raskidaju sanak
zemaljskih sinova, -
tu ti ima raznih
i čudnih glasova.
Tu ti ima skale,
trile svakojake, -
no, sačuvaj, Bože,
harmonije take!
Ali crtač mora biti
baš đavolan pravi,
jer eno pred mačke
još i note stavi.
Tim je hteo na sliku
šalu da namota, -
ko, bajagi, mačke ne bi
umele bez nota!

Kaži mi, kaži
Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem;
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam, -
Hoću li reći:
"Diko", ili "snago",
Ili ću "lane",
Ili "moje blago";
Hoću li "dušo",
Ili "moje drago" -
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa;
Al' ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

Zaspala si

Zaspala si. A ja budan
U misli se neke gubim;
Cini mi se, grehota bi
Bila da te sad poljubim.

Cisto vidim snove tvoje,
Iz raja su, sa visina,
To se ne sme porusiti
Sa zemaljskim poljupcima.

Tri hajduka


U po burne crne noći
Feruz-paša iz sna skoči.
Žižak drkće, k'o da čita
stravu sanka s bleda lica.
Feruz-paša kadu pita:
Kamo ključi od tamnica?...
Tri godine kako trunu -
oh, hajdučki pep'o kleti!
Pa još ni sad mira nema, -
u san dođe da mi preti!
"Nemoj, ago, nemoj noću
silaziti u tamnice,
sutra ćemo poslat Muja
da pokopa kosti njine!"
Hahahaha, babo moja,
ni živih se nisam boja,
dok su bili za užasa,
a nekmoli mrtvih pasa.
Moram ići da ih vidim
kako leže na trulištu,
da ih pitam što me zovu,
što me traže, što me ištu! -
Uze žižak, - zraka drkće
na pašinom bledom licu, -
zarđana brava škripnu -
on se spusti u tamnicu.

U tamnici, lednoj stravi,
gde jakrepe memla davi,
gde se groze hladne guje
kad se sete nekih muka, -
onde sede tri kostura,
tri kostura od hajduka.
Ili sede, il' se samo
Feruz-paši tako stvara,
pred njima su na kamenu,
ka na stolu, tri pehara.
Progovara hajduk prvi:
Evo, pašo, pehar krvi!
Imao sam vernu ljubu -
kad me pokri ova tama,
ostala je jadna sama -
nije sama... mač u ruci,
pa povika: Gde ste, vuci?
Tako stiže do tvog dvora,
puče puška odozgora,
probi srce jadne žene -
evo pehar krvi njene!
Krasno j' vino, puna j' čaša, -
nazdravi mi, Feruz-paša!

Sama s' ruka paši diže,
sama noga kroči blize.
Pehar popi, ciknu muka,
ciknu paša - a te kosti
smejaše se... "Bog da prosti!"

Progovara hajduk drugi:
Kad sam dop'o ovog groba,
pitala te majka moja:
Pošto ćeš mi prodat roba?
A ti reče: Tri tovara.
A sirota majka stara
znojila se danju, noću,
nit je jela, nit je pila,
dok krvavim nije znojem
tri tovara izmučila.
Kad ti sinoć blago dade,
ti se, pašo, smejat stade:
To je, bako, tek za hranu;
tvoj je sinak junak bio,
ako j' um'o kamen gristi,
mora da se ugojio!
Svisnula je majka moja -
ovaj pehar pun je vina
krvavoga njenog znoja!
Krasno j' vino, puna j' čaša -
nazdravi mi, Feruz-paša!

Sama s' ruka paši diže,
sama noga kroči blize,
pehar popi, ciknu muka,
ciknu paša - a te kosti
smejaše se... "Bog da prosti!"

Progovara hajduk treći:
Kad sam dop'o ovih tmina,
imao sam u gorici
nedorasla, slaba sina.
Htelo dete pušku dići,
puška teška, slabe ruke, -
poče jadno suze ronit
što ne može u hajduke.
Plakalo je, gladno, žedno
što mu babo ovde trune,
plakalo je, pa je svislo, -
evo čaše suza pune! -
Krasno j' vino, puna j' čaša, -
nazdravi mi, Feruz-paša!

Sama s' ruka paši diže,
sama noga kroči blize,
pehar popi, ciknu muka,
mrtav pade do hajduka,
mrtav pade - a te kosti
smejaše se... "Bog da prosti!"

NEĆE MAČKA DA SE SIGRAMO

Ala je ta mačka!
Ceo dan je grdim;
Al' sad mi je došlo
Da se već rasrdim!
Nosim je ovamo,
Nosim je onamo,
Pokažem joj knjigu:
¨Hajde da čitamo!¨
U knjizi su slike,
Ona i ne gledi.
¨Pa kad nećeš da čitaš,
A ti malo predi!¨
Neće ni da prede
- A još kako ume -
Što god rečem čini se
Ko da ne razume.
Ogrnem joj ćebe,
Strese ga sa sebe;
Ja joj pružim lutku,
Ona je ogrebe.
¨Ako hoćeš, evo ti
Moj šeširić mali!¨
Tek joj metnuh na glavu,
A ona ga svali.
Pa zar vredi takav stvor
Da se s njime družim...
Došlo mi je, Boga mi,
Da je majci tužim.