''U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.''


Oči ~ Miroslav Antić

Gospođo Vineti, juče sam opet pokušao da se obesim,
a posle sam opet odustao. Čitave noći gledao
sam otvorenih očiju u tavanicu i voleo onu
drugu ženu. Sećam se jedne rečenice iz Dikensa.
Početka jednog Dombijevog pisma: - Mila moja,
ja sam pas.-

Sad znate šta sam. A lepo sam vam govorio: ne
ostavljajte me samog, sklon sam glumatanju,
pravim teatar ni od čega, i toliko se uigram, da posle
idem okolo, tražim publiku, i sve to javno
prikazujem. Nemojte se iznenaditi ako počnem
i sebe da plakatiram.

Ujutro, video sam kroz prozor nebo. Sasvim je ličilo
na kuvano plavo goveđe oko nataknuto na
viljušku zvonika preko na tvrđavi.

Samo nisam video oblake. Sigurno ih je vetar oduvao
preko noći na jug i sklonio. Taj vetar ima
ukus zemlje i tamjana, i ne bih voleo da vam
o tome mnogo govorim. Treba slediti Lao Cea.
On kaže:
- Priroda se služi sa malo reči. Zato uragan
ne traje celo jutro i pljusak ne pada ceo dan. -

Jedino, ako vas interesuje to o pticama. Ptice su one
o kojima sam vam pričao da žive dole po
močvarama, samo sam opet zaboravio kako se zovu.
Te ptice su došle okukom reke, severnije od
Ribarskog ostrva, severnije i od Kamenjara.
I tako je sve to počelo.


Pisma gospođi Vineti ( prvo pismo) ~ Mika Antić

Gospodjo Vineti, ja sam pobegao odande. Ne mogu više da se pretvaram. I devojčica tvrdi da sam zaljubljen u vas. Uopšte ne spavam. Neprestano pokušavam da shvatim koga volim. Posle, kad svane, potpuno mi je jasno da vas volim obe.

Ovo pismo je verovatno moj poslednji jauk vama. Na vratima sam napisao: zabranjen ulaz, zarazna bolest – tuga.

Vaša najlepša pisma poklonio sam deci da prave laste. Molim vas pročitajte „Umor“ Fentona Džonsona, i biće vasm jasno. Juče sam bio Crnac, danas sam Eskim, i strahovito mi se jedu foke.

U jednom trenutku, kad sam raskrvario ruke, jer došlo mi je bilo da pokidam zavoje, pa da opet lupam dolakticama po čašama, učinilo mi se da ste mi potrebni. Dodje to tako. Dva dana sačekivao sam vozove iz Beograda.

Posle sam opet mislio na onu devojčicu. Dva dana sačekivao sam vozove iz Zagreba. Onda sam sasvim pobrkao red vožnje, i vas dve.

Neki me železničar, koji je išao u školu sa mojom sestrom, prepoznao, i vodio me svojoj kući, da jedem kuvanu hranu. U restoranu na pijaci kupovao sam žive ribe iz akvarijuma i vraćao ih u Dunav.

Posle više nisam imao novca, pa su mi davali samo po jednu ribu na veresiju. Tako je išlo neko vreme.

Najzad sam pronašao najčudnije kafane na svetu. Ne znam gde smo sve bili, samo znam da se jednom Miši rodio sin, a to je onaj Miša što je po najgoroj vejavici skinuo u parku košulju i prolaznicima nudio da im pokaže svoje srce, samo ga niko nije razumeo, ni obukao.

Ima jedna žena što misli da je zaljubljena u mene, i ponekad navrati po podne. Upali novine, stavi ih u peć, a vrata ostavi otvorena i kaže: sad se igramo Ivice i Marice.
Ona voli kamine. Videla je jedan lep kamin u nekom filmu, pa tako pokušava da sebi načini nešto slično. Pošto na kraju nigde ne možemo da nadjemo vešticu da je gurnemo u vatru, stvari se dogadjaju kao u lošim melodramama: ona je sumorna, a ja je tešim. Svaki put moram drukčije da je tešim. I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu utehe.


Pisma gospođi Vineti ~ Mika Antić

Sebi u odbranu imao bih da navedem ona nedeljna
popodneva u stanu koji sam sa vama delio osam
godina. Tri zida, a umesto četvrtog: veliki prozor
što gleda na reku i most kojim tutnje vozovi.

Tristo metara levo, na samoj obali, nalazi se mesto
gde je nekad, u svojim usamljeničkim šetnjama,
dolazio Ajnštajn, da razgovara sam sa sobom, vo
vremja kad je bio mladi zet Marićevih.
Infeld za njega kaže: - Veruje se da danas stvarno
vidimo tri četvrtine tog kosmosa koji je Ajnštajn
obuhvatio samo mislima i jednačinama. -

Razumeti se u arhitekturu svemira, pre svih, i to tu,
pod mojim prozorima, dok ja i dalje uporno i
beslovesno zamuckujem prijateljima u kafani,
večito istim prijateljima, u večito istim kafanama,
večito iste stihove, uveren da svaki dan
izgovaram nešto novo - pa to mora jednom i da zabrine.

Onda dođu ta nedeljna popodneva, kad vojnici bespomoćno
lenčare po predvorjima bioskopa ili
poslastičarnicama. Kad devojke sa periferije
izlaze u šetnju u jednakim haljinama, i svima kažu
da su sestre. Kad nekoliko starica pred crkvama
čeka večernje i zaudara na bosiljak
i prigradska groblja.

Dođe to. Neko iz dosade izmišlja novi rat, neko iz
dosade izmišlja brakolomstvo, neko iz dosade
ima mamu, neko iz dosade ima Mocarta, neko tbc.

Stigao sam do stare Indije, prilično preskočio vede
i nađem u - Kena-upanišadi - mesto koje me je
podsetilo na LXXI pevanje u - Tao Te Kingu -.

- Ja ne mislim da to dobro znam, ali znam: ni neznano
mi nije -. Ja stvarno ne mislim da vas dobro
znam, ali ni neznani mi niste. Dozvolite, zato,
da pljunem u pravcu onog grada gde ste me
ostavili da vas čekam.

Valjalo bi posvetiti tri godine života crtanju
geografskih karata. Na svakoj karti namerno izostaviti
taj grad. Njega inače već odavno savršeno nema.

P.S.
Ako vam to nešto znači, vrlo vam se molim za oproštaj.
Uostalom, vi to ionako bolje od mene možete
sagledati i dati nekim stvarima pravu meru.

Laku noć vašim željama da opet iziđemo među ljude.
Ja to ne umem. Ja sam uvek ulazio među ljude.
Laku noć vašim suzama. Vašem nekadašnjem
hodu na prstima kad spavam.

To je bilo pre mnogo miliona godina. Beskrajno sam
cenio sve pokušaje da mi ulijete olovo u
noge, kao onim lutkama od kaučuka koje se
uvek uspravljajau.


Pisma gospođi Vineti ~Miroslav Antić

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
kipe orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.


Žmurke ~ Mika Antić

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba
zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i
izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće
dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove
sestre u bolnici. Dezinfikovaće smisao tvoga
osmeha na čaši iz koje si pila lekove. obrisaće
novinama reči koje si mi govorila kroz prozorsko
staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u
oblicima mog sna i jave, koje će sažaljevati
ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne
umeju da nariču kad se spomene tvoje ime. Jer laž
su priče o novim sastancima, laž sve uspomene
i posete rodbini nedeljom popodne. Nikad se više
nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje
će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve će lepo s tobom umreti.

I svakog će proleća krovovi dugo plakati
suzama okopnelog snega.


Pisma gospođi Vineti ~ Mika Antić

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!


Vojvodina ~ Miroslav Antić

Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.
Ima nekad
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?
Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?
U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

Ostani tako i ćuti.
Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja – subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
rođeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.
Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
kovita,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja,
plače
i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore …
Jug moraš da razumeš ove zore.
I kroz sve zore.
I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
sad kad se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
budim iz sna.
Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

Sedi malo i ćuti.
Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.
Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirići neba i jeseni
kao pregršt uvelih makova.
Tako bih želeo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi železničari,
što se odvlače posle noćne smene
u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa šeširima,
i sa kapama,
svi što su pretplaćeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim lažima
ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

Ja znam sva svratišta i zavetrine.
I garsonjere – šiparice
čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koži stidljive tragove.
I budoare – udovice
gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.
I ćumeze – matore frajle
gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.
Hreo bih toliko toga da ti kažem.
a ne umem,
ne umem ništa bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoči brodoloma.


Uspavanka na domaku svitanja ~ Miroslav Antić

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo... Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,
obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.
Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,
mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.
Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,
babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh
u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,
imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc
„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.
Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.
Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.
Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.
I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,
dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.


Jedan izgubljeni randevu ~ Mika Antić

Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.
[*]Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.
[*]Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoce.
[*]Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
[*]Nasloni moje vreme na svoje, tako će večnost duže trajati.
[*]Najlepše čudo sveta, skupi se uz mene i ćuti.
[*]Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: Ljubav.
[*]Krila su samo zalet i stvarno ništa više. Puzanje je najpouzdaniji nacin doskoka.
[*]Zar ne misliš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica izmedju lutanja i lutanja?
[*]Malo je bilo. Al’ ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.

[*]Mika Antić

Postoje razbijaci vremena, koji ti svakog dana
oduzimaju pomalo usitnjenog tebe.

Sta znaci prijateljstvo? Biti u svemu prisutan, ali
nevidljiv. Bezglasan. Nenametljiv.

Sta znaci ljubav? Dodirivati svet oko sebe,
ali ne kvariti ga. Biti vest u vrlinama.

Biti promucuran u posmatranju, pripadanju,
uzbudjenju, dostojanstvu i naklonosti. Sredjen.

Sta znaci odanost? Biti u svemu citak,
ali sa finim osecanjem mere. Bez opsirnosti.

Ceniti sebe, znaci birati nepristupacna mesta.
Ko tece uzvodno, usce mu je u izvoru.



"Savrsenstvo vatre", Mika Antic

Pocela je jesen. Sinoc. Kad smo poslednji put kod "Oraca" sedeli pod drvecem i na nas je padalo lisce. Bio je tu Misa, Dragisa, Momir, Marko, dva vojnika Crnogorca koji su pevali iz sveg glasa, tri molera, jedan penzioner, dva glumca, cetiri baletana i jedan bravar.
Sedeli smo, i - odjednom - vetar je dunuo i sasuo nam u oci mnogo lisca.
Govorili smo o stvarima koje znamo vec unapred. Godinama mi tako govorimo, godinama se zna ko sta pise, ko koga voli, ko emituje sta na radiju, ko sta moluje, ko pravi kakve kljuceve, ko sta pije...
Nekada, na tom istom mestu, u takvom nekako istom sastavu, govorili smo o zenama. Danas govorimo o koncertima, Misa mi prica o povratku pravog dzeza, Dragisa se osmehuje (nekada je bio prvak sveta u usnoj harmonici), Koma mi peva Sinatru i Sejmija Dejvisa, Crnogorci ga nadvikuju svojim pesmama, vojnicima odmah platimo po tri ***** unapred, jer vojska je vojska, a lisce opada.
I opada nesto u nama.
Govorimo o beznacajnim stvarima. Venemo, djavo ga odneo, kao to lisce, kao ta jesen, kao taj grad koji gledamo mesecima, godinama iz iste perspektive.
Jesen je, znaci, u nama.
Nikad se vise nece vratiti Sacmo ili Brubek. Mozemo mi da nostalgicno vrtimo ploce Haka Dijevala i da jedan drugom slinimo nad glavom kad slusamo Dizija Gilespija.
Jesen je, tu, u nama.
Nema povratka. Jedno novo vreme duva u lisce, neki mladi ga mlate sa grana, i samo su nam oci pune kise i te uvelosti.
Pocela je jesen. Sinoc nismo joj se ni nadali. Nemam nista veliko da kazem, samo sam malo uplasen i tuzan, oremo kod "Oraca" po starim brazdama, Smilja nam da neku paru na kredit, proleti Bata Pezo kolima, pa se zaustavi, popije s nama i ode, naidje Mica Mihajlovic i zuri u galeriju, deca se jos tu i tamo malo poigraju i beze pred prasinom...
Jovica jos uvek place za Elom Ficdzerald. I pije zbog nje. Mi se dogovaramo da mu kupimo jednu plocu, pa da i to prestane. Misa ima plan da u sinagogi napravi nevidjeni koncert. Dragisa masta o jednoj poetsko-muzickoj ludosti sa ansablom Bore Visnjickog, u studiju "M".
Tu smo. Pepi nas sve redje posecuje. Taj Lorbek, klavirista, sasavi jedan genije, kao da se izgubio iz covecanstva.
Onaj bravar, nas drugar, ode pa se vrati. Momir takodje. A lisce opada. Nista se strano nije dogodilo na ovom svetu, samo smo mi stariji za toliko mnogo godina i za toliko mnogo starosti.
Moleri kazu:
- Idemo casom da renoviramo ono tamo preko, u Srpskom narodnom pozoristu, pa se vracamo...
A nista se nece renovirati. Mozemo samo da se omolujemo kao ljudi, da prefarbamo svoje lepe i sasave duse, i da se ponovo nadjemo tu, uz iste razgovore koji traju godinama. I da unapred znamo sta cemo jedni drugima ispricati, i da unapred znamo kako ce lisce da nas udari u oci i srce.
Pocela je jesen.


Mika Antic

Unforgettable

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 364
Pohvaljen/a : 72
Učlanjen : 12.09.2017


PočaljiNaslov: Re: Poetski kutak Uto 19 Sep - 2:09 Select/Unselect multi-quote Odgovoriti sa citatom Izmeni/Izbriši poruku Obriši ovu poruku Pogledaj IP autora
Hvala
Znam, mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako zbog sreće
njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka, zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?

Trebao korak?

Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući - prošla.
Ne znam.

Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj - podjednakoj,
A za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.