Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama. |
|
| |
Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Pon 15 Jan - 11:47 | |
| Prazna je torba bogatstvo, jer u nju staje mašta svega što živi i želi. U punu ne staje više nijedna mrva sna. Nijedna gipkost ovog po malo okoštalog sveta |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Pon 15 Jan - 11:47 | |
| Gde je sve ono što si zaboravio da si bio? Gde je sve ono što si sad, a ne znaš da to jesi? Gde je sve tvoje svaki put kad ga tražiš? |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Pon 15 Jan - 11:48 | |
| Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže. Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta cu, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoce i krvari. Nešto me muci, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tacke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavacke. A sve je ipak lude i draže. Srce bi prostranstva da ozari. Placem od srece, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo, cuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari.... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Pon 15 Jan - 11:48 | |
| Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast. Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog. Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije. Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa. Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem. Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim. Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš. Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.» A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala. Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sre 17 Jan - 17:59 | |
| Mostovi
U meni večeras jedna reka razbila ogromna brda daleka, muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance, i rije kroz moje srce i peče, i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ta ista reka čudno je meka. I čas je srebrna. I čas je plava. U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Zato su naše sreće i tuge uvek drukčije istovetne.
|
| | | Malena40 VIP
Poruka : 55826
Lokacija : Jednostavno ja...
Učlanjen : 22.01.2017
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sre 17 Jan - 18:28 | |
| Znam, mora biti da je tako: Nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se tražimo podjednako zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu. Kuda ću? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka, zurim u lica prolaznika. Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo? Trebao korak? Možda je sasvim do mene došla. Al' ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući - prošla. ....My heart beats only for you.... |
| | | Malena40 VIP
Poruka : 55826
Lokacija : Jednostavno ja...
Učlanjen : 22.01.2017
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sre 17 Jan - 18:28 | |
| Crvena JesenKad dodje crvena jesen i čokot krvlju rodi, devojke neka raspletu kurjuka debeli švigar.
Gologlav ću se kroz polja klatarati po vodi pijan od vetra, a iskren k'o materina briga.
Poliću košulju vinom preko celih nedara. Pevaću nešto iz grla i otegnuto niz kuće.
Još sam toliko momak, još imam toliko para da kupim usne sveta mokre, crvene i vruće.
Žene, čuvajte oči! Ja sve odreda ločem. Sakrijte negde ramena. Gladan sam belih tajni.
Budem li malo divalj, oprosti meseče - oče, do umora sam željan krovova zavičajnih.
Neće mi biti teško ako sve nije plavo. Nisam ja ovom kraju daleki putnik stran. ....My heart beats only for you.... |
| | | Malena40 VIP
Poruka : 55826
Lokacija : Jednostavno ja...
Učlanjen : 22.01.2017
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sre 17 Jan - 18:29 | |
| KišaKiša... Kiša... Krupna kiša... Sva su mokra leđa krova. Treba uzeti na nišan gorak šapat jasenova.
Kad na usnu i u šaku kane tuga u razdanja, mudrost je u sivom mraku naći zlatne prste granja.
Kiša... Kiša bičevima krovove pretukla riđe. Samo jedna sreća ima. Noćas treba da naiđe. ....My heart beats only for you.... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:34 | |
| Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:39 | |
| Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:41 | |
| Ovo su tvoje pesme. Ne pitaj kako sam saznao šta misliš. Možda sam ponekad bio: ti. Možda si i ti pomalo bio: ja. Možda smo zajedno bili ceo svet. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:44 | |
| Ti si sve ono što mi je potrebno da jesi. Ako ne razumeš moje ćutanje, nećeš razumeti ni moje reči. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:52 | |
| Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipelo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:53 | |
| Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:54 | |
| Nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:55 | |
| To, kako da se voli, ne uči se iz knjiga, ne uči se u školi. To se uči iz sebe, kad se otvori srce, pa boli, ili ne boli.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 18:56 | |
| Da ja imam samo tebe. Da ti imaš samo mene. Jesi l’ moje? Najmoje? Jesam tvoje. Najtvoje
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 19:04 | |
| Kad prođu zore, kad zaspe kiše, i nas odavno ne bude više, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog još daljeg sina i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne, pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore, kad zgasnu kiše, i nas odavno ne bude više, reci nek budući lepše sanjaju, zamoli da čudno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tačnije sanjaju, ako ne sanjaju – daj im da sanjaju, viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima.
Kaži im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih čeka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrćući – u vis smo pali, sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore, kad umru kiše, i vidiš: nema nas nikada više reci im da smo se ko ljudi složili: mene podelili, tebe podelili, njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine, osmeh i šapat za tvoga sina i za kćer njegovih najdaljih kćeri kroz bezbroj nadanja i godina. I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži, već da se šalje, od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: onamo, blizu neba još divnih treba, još jakih treba, naivnih treba i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali. Sad smo na kraju i to sredili. Klinci su mame i tate nasleđivali. Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše, kad zore izgore kad splasni kiše
– nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu običnu mrvu najglasnije, za jednu običnu mrvu najčasnije, za jednu običnu mrvu najviše. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 19:08 | |
| ....
K’o da samo zato živim. A ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka, i tišina ispod brega, i plav lepet ptičjih krila, i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. Al’ putevi zatravljeni. Nad njima se magle tope. Odavno su zatrpane moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet bez režanja, bez bežanja. Išao sam da odrastem. Sad sve mogu. Sad sve umem. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. |
| | | Lutajuće Srce Master
Poruka : 8629
Godina : 49
Lokacija : Pored vode
Učlanjen : 04.01.2014
Raspoloženje : Do kraja.
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Sub 27 Jan - 19:17 | |
| I
Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.
Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta.
Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo. Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim.
Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.
To ne oticu doba. To misli postaju bistrije.
II
Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca.
Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.
Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta.
III
I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc?
Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.
IV
Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga.
Usi sam zalepio liscem.
Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata. Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo.
Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju.
V
Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.
Niz kanjon protice reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim.
Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.
Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke.
VI
Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu.
I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.
Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama.
Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.
VII
Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre?
Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.
Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.
Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda.
I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.
VIII
U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.”
To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava.
Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka.
Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu?
IX
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu.
Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba. Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga. I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti.
X
Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode?
Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu.
Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.
XI
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj.
I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat. Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put.
XII
Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.
Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.”
I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”.
XIII
Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik.
Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”.
Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.
Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”.
XIV
I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost. Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”.
Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”.
I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”.
XV
Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”.
Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt?
XVI
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku.
Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja. Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse. Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.
XVII
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu.
Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce. Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao. |
| | | Malena40 VIP
Poruka : 55826
Lokacija : Jednostavno ja...
Učlanjen : 22.01.2017
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Ned 28 Jan - 10:53 | |
| Još se danas, rođena, moglo plavo voleti pored niskih taraba gde se veče javlja. Sutra će se sigurno ceo svet razboleti od drukčijeg osmeha i drukčijeg zdravlja.
Zalud će ti zenice zelenilom roditi, drugi neki prolaznik grlo će ti gristi. Prvo ćeš se stideti, posle ćeš se podati, u večeri drukčije, kraj taraba istih.
Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a belom dušom opružen niz obzorja ravna, jedini ću ostati pijan od harmonika, bez bola u očima, prost i jednostavan.
Znam, sutra će drukčije tepati i voleti. Naše stare osmehe niko neće shvatiti. Možda ćes me tražiti. Možda će te boleti. Al se više nikada neću tuda vratiti.
Predgrađe pod granama. Zvezde su olistale. Trepavice sumraka uz okna se pletu. Shvati da će umreti ove noći blistave, zadnja svetla nežnosti u velikom svetu. ....My heart beats only for you.... |
| | | Malena40 VIP
Poruka : 55826
Lokacija : Jednostavno ja...
Učlanjen : 22.01.2017
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Ned 28 Jan - 10:55 | |
| Crvena JesenKad dodje crvena jesen i čokot krvlju rodi, devojke neka raspletu kurjuka debeli švigar.
Gologlav ću se kroz polja klatarati po vodi pijan od vetra, a iskren k'o materina briga.
Poliću košulju vinom preko celih nedara. Pevaću nešto iz grla i otegnuto niz kuće.
Još sam toliko momak, još imam toliko para da kupim usne sveta mokre, crvene i vruće.
Žene, čuvajte oči! Ja sve odreda ločem. Sakrijte negde ramena. Gladan sam belih tajni.
Budem li malo divalj, oprosti meseče - oče, do umora sam željan krovova zavičajnih.
Neće mi biti teško ako sve nije plavo. Nisam ja ovom kraju daleki putnik stran.
Ionako sam uvek bio i Bog i Đavo zbog neke pahulje retke što zadocni na dlan.
Kad dodje crvena jesen, berite vinograde. Devojke, rvaću se. Otimaću vam grudi. ....My heart beats only for you.... |
| | | Unforgettable Master
Poruka : 8537
Godina : 37
Lokacija : Na dlanu.
Učlanjen : 12.09.2017
Raspoloženje : Do neba.
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Pet 30 Mar - 12:52 | |
| Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vracas kad vec jednom u svet krenes Nemoj da mi nesto petljas Nemoj da mi hoces-neces.
I ja bezim bez povratka. Nikad necu unatrag.
Sta ti znaci staro sunce, stare staze, stari prag?
Tu je ono za cim moze da se pati Tu je ono cemu mozes srce dati. Al' ako se ikad vratis moras znati tu ces stati I ostati.
Ocima se u svet trci Glavom rije mlako vece Od reke se dete uci ka morima da potece.
Od zvezda se dete uci da zapara nebo sjajem. I od druma da se muci i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi vecno klija i carlija tvoj pocetak.
Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud zuri, stisni srce i zazmuri. Al' kad podjes - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud ces. Ko zna zasto. Ko zna sta te tamo ceka. Ove su zelje uvek belje kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi vecno kunja i muci se tvoj pocetak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio.
Zato leti. Sanjaj. Trci. Stvaraj zoru kad je vece. Nek' od tebe zivot uci da se peni i da tece. Budi takvo neko cudo sto ne ume nista malo, pa kad krenes - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.
Ko zna sta te tamo ceka u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatis, il' sve tesko, gorko platis, uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratis.
|
| | | Malena40 VIP
Poruka : 55826
Lokacija : Jednostavno ja...
Učlanjen : 22.01.2017
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Pet 30 Mar - 22:35 | |
| Al ako ikada zapne i umori se dok trci umrece bez daljine, umrece bez slobode.
Umrece u njoj vetar. Umrece sume i zita. Umrece bokori sunca sto se uz obalu pletu.
Zato ne sme da stane i zato vecito hita, sa usnama od vode, najzednija na svetu! Tako zamisljam nebo. ....My heart beats only for you.... |
| | | Malena40 VIP
Poruka : 55826
Lokacija : Jednostavno ja...
Učlanjen : 22.01.2017
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić Pet 30 Mar - 22:35 | |
| Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo. ....My heart beats only for you.... |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Miroslav Mika Antić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 13 od 26 | Idi na stranu : 1 ... 8 ... 12, 13, 14 ... 19 ... 26 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
Ko je trenutno na forumuImamo 687 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 687 Gosta :: 2 Provajderi Nema Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38 Dvorana slavnih
Naj Avatar Haossa !
Kreja
Poslanici naj aktivniji nedelje |
|
Juče u 19:56 od Boogie
» Smešni snimci, slike..
Čet 21 Nov - 16:46 od Poly
» Razni vicevi
Čet 21 Nov - 16:44 od Poly
» Max Leiva, 1966 | Abstract Figurative sculptor
Sre 20 Nov - 18:52 od Poly
» Misli nas "malih" ...
Sre 20 Nov - 0:15 od Emelie
» Pesma za moju dušu
Sre 20 Nov - 0:11 od Emelie
» Uživo...
Uto 19 Nov - 22:25 od Emelie
» A malo bluesa?
Uto 19 Nov - 22:19 od Emelie
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
Uto 19 Nov - 22:14 od Emelie
» Šta trenutno slušate?
Uto 19 Nov - 22:10 od Emelie
» Pozdrav Haossu
Uto 19 Nov - 22:07 od Emelie
» Koji film ste poslednji gledali?
Pon 18 Nov - 1:25 od Emelie
» Disco muzika
Pon 18 Nov - 1:18 od Emelie
» Domaći izvođači
Pon 18 Nov - 0:24 od Emelie
» Daemon Mask Full
Pet 15 Nov - 11:33 od Poly
» Pjesma za laku noć
Sre 13 Nov - 21:27 od Boogie
» Hip hop / rep
Sre 13 Nov - 14:53 od Emelie
» Rec koja u sebi sadrzi 3 ista slova
Sre 13 Nov - 14:33 od SANJAMAVEC
» Čudesna matematika
Sre 13 Nov - 7:44 od kreja
» Najljepše balade
Uto 12 Nov - 17:01 od Boogie