" Kada je covek doista razmisljao, kada je bio doista udubljen,
on je bio zasticen "

Ako covek zeli da otkrije svet mora da ide napred

Bio sam umoran i bezvoljan, kao da sam već godinama na putu kroz ništavilo. Osećao sam da od tuđinca struji hladna bujica straha, te se uvlači i u moje srce.

- Život, dakle, nije nešto Najviše i Najlepše? - upitah ja naposletku. - Zar je to Smrt? Molim te, o žalosni kralju, otpevaj mi zato pesmu o smrti.

Čovek za krmom zapeva o smrti, ali ni ona nije bila Najviše i Najlepše, ni u njoj ne beše utehe: smrt je bila život, a život smrt - preplitali su se u večno besnećoj borbi za opstanak, a to je, konačno, i bio smisao sveta - iz nemilosrdne borbe rađala se svetlost, koja je bedu činila uzvišenom, te senka, koja je pomračivala lepotu i radost. Iz mraka je tinjala vatra radosti, dublja i zanosnija...

Slušao sam, miran i slomljen. Čovekov pogled počivao je na meni, ravnodušan, ali prožet nekakvom gordom setom - sive oči su odavale bol i ushićenje sveta... Smejao mi se. Ne odolih zovu srca te viknuh:

- Hajde da se vratimo, molim te! Bojim se, želim natrag, očevoj kući ili pak tamo gde mogu da nađem Brižitu!

Čovek ustade, obasjavajući fenjerom tvrdo, mršavo lice.

- Nema puta za natrag - objavi ozbiljnim i prijateljskim glasom. - Ako želi da otkrije svet, čovek mora da ide napred. Od devojke sa tamnim očima već si imao sve najbolje i najlepše. Što si od nje dalje, biće ti lepša i više ćeš je voleti. Vozi kuda god želiš, daću ti mesto za krmom.

Bejah na smrt preplašen, ali ipak uvideh da ima pravo: Brižite sam se sećao vođen nostalgijom, slike zavičaja i svega onoga što mi je bilo blisko i moje, a što sam izgubio, stvarale su se iz puke čežnje... Poželeo sam da zauzmem mesto stranca i upravljam čamcem: tako je moralo da bude.

Iz bajke Frula

artnit

Usamljenje

Volim da slusam vetar i kisu i da sam
Lutam unaokolo kroz sumske tople tmine.
Kad oblaci nebom nalete, ja sve njine
Nade bih hteo i sve ciljeve da znam.

Tesim se kad kao putnik u neki tudji stan
Kroz prozor gledam: tiho sav svet taj nepoznati
Posmatram kako zivi i srecan je i pati,
Pa, negledavsi se, sve to odnosim u svoj dan.

Al`nocu, kada zvezde gledaju u moj log
I kad nemilosrdno sude nad mojom glavom,
Zebem u dnu svog bica i posmatram sa stravom
Tudjinu silnu i pustos sred samog srca mog

Za tebe sve....


Pred mnogim sam vratima čekao
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
Htedoh da zavedem mnoge lepe žene...
I uvek kada su se jedna usta predavala,
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena
iluzija u grob je odlazila.
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noći koje grozničavo isčekivah,
na kraju behu moji - kao zgažen cvet,
bez mirisa, nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustajao sam tužan
kad od žudnje je postajala navika.
Bežeći od užitka tražio sam san,
opet novu želju i svoju samoću!
Taj užitak moje je prokletstvo
jer srećnim me ne čini,
jer svaki san o njoj stvarnost uništava!
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem...
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!
Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!