"U svakom slucaju, Zlatousti mu je pokazao kako covek namenjen uzvisenim stvarima moze veoma duboko zaroniti u krvavu, pijanu zivotnu pometnju, i da se moze zaprljati silnom prasinom i krvlju, a da ipak ne postane sicusan i prost i da ne zatre u sebi ono sto je bozansko, da moze bluditi kroz duboke tmine, a da u svetilistu njegove duse ne utrnu bozanska svetlost i tvoracka snaga. Duboko je Narcis zagledao u pometen zivot svoga prijatelja, a ni njegova ljubav ni postovanje prema njemu nisu se umanjili. O ne; a otkad je video kako se iz Zlatoustovih umrljanih ruku pomaljaju ove cudesne, smireno-zive, unutarnjim oblikom i poretkom ozarene tvorevine, ovi prisni likovi koji zrace dusom, ovo nevino bilje i cvece, ove ruke sto preklinju ili blagosloveno pocivaju u krilu, svi ovi smeli i blagi, gordi ili sveti pokreti – otada je dobro znao da u tom nestalnom zavodnickom srcu boravi preobilje svetlosti i Bozije milosti.
Njemu je bilo lako da prilikom razgovora sa prijateljem izgleda nadmocan, da njegovoj strastvenosti suprotstavi svoju uzdrzljivost i misaonu sredjenost. Ali zar svaki sicusan potez neke Zlatoustove figure, svako oko, svaka usta, svaka rasljika i bora na haljini ne znace mnogo vise, zar nisu stvarniji, zivotniji i nezamenljiviji od svega sto bi mogao stvoriti neki mislilac? Zar ovaj umetnik, cije je srce tako puno protivrecja i patnje, nije nebrojenim ljudima, sadasnjim i buducim, ustrojio znamenja njihove patnje i njihovog stremljenja, olicja kojima se mogu obratiti poboznost i strahopostovanje, strepnja i ceznja bezbrojnih ljudi, ne bi li u njima nasli utehe, potvrde i okrepljenja?"

Herman Hese "Narcis i Zlatousti"

"Ponekad bi opat otkljucavao Zlatoustov sobicak, gde se nalazila Marija, pazljivo skinuo platno sa kipa i zadrzao se pred njim. On nije nista znao o njegovom poreklu, Zlatousti mu nikad nije ispricao dogadjaj sa Lidijom. Ali on je sve osetio, video je da je ta devojacka prilika dugo zivela u srcu njegovog prijatelja. Mozda ju je zaveo, mozda prevario i napustio. Ali poneo ju je sa sobom i sacuvao u svojoj dusi, vernije od najboljeg muza, i najzad je, mozda posto je mnogo godina nije video, stvorio ovaj lepi i dirljivi kip devojke, i u njeno lice, njen stav, njene ruke uneo svu neznost, divljenje i ceznju zaljubljenog coveka. I u likovima na trpezarijskom nalonju procitao je pokoju stvar iz povesti svog prijatelja. Bila je to povest skitnice, nagonskog, bezavicajnog i nevernog coveka, ali sve sto je ovde od toga ostalo bilo je dobro i verno, bilo je prepuno zive ljubavi. Kako je tajanstven ovaj zivot, kako su mutno i divlje tekle njegove bujice, a kako je plemenit i jasan njegov plod koji se tu nalazi!"

Herman Hese "Narcis i Zlatousti"

Narcis i zlatousti...mogla bih to ponovo da procitam.

Jedna neobicna ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uci nas da i najmanji cin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogacuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moc slabi i osiromashuje. To su znali i o tome nas ucili Indijci, grcki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika cija su dela prezivljavala epohe u kojima su ziveli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Mozete da se slozite s Hristom ili s Platonom, sa Shilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uci nas da nisu ni moc ni bogatstvo ono sto nas cini srecnim vec samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosecanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lisavanje, ali nije: to je obogacivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

Herman Hese „Umetnost dokolice“

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažuci jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i  jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

''Ali,nisu bili najlepši ni poljupci,ni ukradene večernje
šetnje.Najljepša je bila ona snaga koju je probudila ta ljubav,
ona radosna želja da živim,da se borim i da se bacim u
vatru zbog nje.Moci dati sebe u zamenu za jedan
trenutak....''
Herman Hese

Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovek samoga sebe ne shvata ozbiljno.

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.

Ljudi koji imaju hrabrosti i karaktera drugim su ljudima uvek neugodni.

Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.