MAMINO SRCE

U srcu moje mame
i moje srce kuca.
Kad njeno kucne - tak,
moje se čuje - tik.
Njeno je oko toplo
k'o oko žutog sunca
i u tom toplom oku
stanuje i moj lik.

KO SE BOJI MRAKA JOŠ?
Č. Čupiću

Ja sam noćas mrak čuvao,
dok ga nisam oduvao
jutros s praga.
(A to znači -
od mraka sam jači).
Ja sam svetlost noćas bio,
nad mrakom sam stalno bdio
sve do jutra.
(A to znači -
od mraka sam jači).
Jurio sam strašne snove
što kroz crni mrak zaplove
sve do zore.
(A to znači -
od mraka sam jači).
Hrabrost mi je takva dana,
zato spavam preko dana.

SITAN VEZ

Četiri člana posade
umire od dosade.

A šta radi peti?

Pet članova posade
umire od dosade.

A šta radi šesti?

Šest članova posade
umire od dosade.

A šta radi sedmi?

Sedam članova posade
umire od dosade.

A šta radi osmi?

Osam članova posade
umire od dosade.

A šta radi deveti?

Devet članova posade
umire od dosade.

A šta radi deseti?

Deset članova posade
umire od dosade.

A šta radi kapetan?
kapetan je dosadan.

DOK SE BEOGRAD SPREMA DA SANJA

Na belim grudima visokih kuća
što u stavu mirno izbacuju prsa
dok se Beograd sprema da sanja,
svetlucaju žuti prozori
kao da general na konju drmusa
stotinu zlatnih odlikovanja.

Tada ulica Terazije pođe u šetnju
obučena kao velike dame
sa ogrlicom od srebrnog neona
i tiho da ne načini u gradu pometnju
zakači plavi broš Hromsove reklame
i obuje cipele sa potpeticom od betona.

A sa njom prošeta još poneka ulica
sa đinđuvama od plavog stakla
i prstenjem što zlato lije.
I Slavija se bliže primakla
pod svojim šeširom od čeličnih žica
da vidi nov pojas vitke Albanije.

ŠOFER VELIKE KUĆE

Moj tata vozi tramvaj
što putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj
po šinama koje okovane leže
i, ponekad, trolejbus – veliki crveni pauk
koji je između bandera ispleo
čelične mreže.

Moja mama ne vozi ulicama
ni drumovima,
njena su kola bez toškova.
Moja mama vozi lift
kroz tunel između spratova.

Čas putuje glavom – gore,
čas nogama ide – dole.
Gore? Dole!
Dole! Gore?
vodi mama
razgovore.

Na sprat prvi,
pa na treći,
pa na peti,
onda opet
dole sleti,
pa poleti
kao ptica
do poslednjih
stepenica
ispod krova,
pa iznova.
Pa iznova:
- Gore? Dole!
- Dole! Gore? –
vodi mama razgovore.

Čas je mama iznad glava,
čas je mama ispod nogu,
čas lift pita:
- Možeš?
Čas lift kaže:
- Mogu!
Možeš?
Mogu.
Možeš?
Mogu.
I publiku
tako mnogu
mama prima
i deli je
spratovima.

BALADA O RUMENIM VEKNAMA

U zimska jutra, na našem satu
kad sedam puta nakovanj zvekne,
pošalje mama mene i tatu
po dve velike rumene vekne.

A kad rumenke zagreju šake
i miris hleba topli šal svije,
ko vreli kesten korica prsne
i nosić vekne u dlan se skrije.

Svaka je vekna pečeno prase
pa putem grickam nosiće meke,
njuškice tople što slatko krase
obraze sjajne rumene vekne.

Kad se vratimo s injem u kosi,
u kući strogo zapita mama:
- Ko to u džepu miševe nosi
što vekne grizu po ulicama?

USPAVANKA

Kad spava dečak moj,
spavaju mu i noge,
u nogama hod,
u hodu put,
na putu ptica.

Kad se probudi dečak moj,
poskoče mu noge,
u nogama hod,
u hodu put,
na putu ptica.

Neka uzme pticu i neka se igra.

POSLEDNJE PITANJE

Šta ćemo raditi s torbama
na kraju školske godine?

Bacićemo ih svi uvis.

Pa onda?

Onda još jednom.

Pa onda?

Onda još jednom.

I onda?

Onda ćemo ih uhvatiti u ruke
i zaboraviti sve đačke muke.

MAMINE TAŠNE I TATINI DŽEPOVI

Mamine tašne i tatini džepovi
najmoćnije su stvari za decu.
Ti poželiš - tata, stavi ruku u džep -
i već grickaš rumenu perecu.
Ti poželiš - mama, otvori tašnu -
i već čupkaš rep plišanom zecu.
Mamine tašne su mali frizerski saloni za dame,
tatini džepovi puni novina liče na biroe za reklame
mamine tašne su albumi tatinih i dečjih slika,
u tatinim džepovima zvecka novac kao da svira džez-muzika,
mamine tašne su pune mirisa ružinog cveta,
tatini džepovi su mali kiosci cigareta.

Mamine tašne i tatini džepovi
to su mali, sasvim mali sefovi,
i male, sasvim male kase,
iz kojih tata i mama presipaju novac
u tvoje plavo gipsano prase.

ŠTA JE STRAŠNO

Strašno je kad neko plače
a niko ga ne pita
- zašto plače.

NJIVE

Školske su table zelene njive,
raznoga cveća i ploda pune,
tu rastu slova, crteži žive
i sunđer zaliva male račune.

U jesen učitelj njive seje,
a onda đaci iz žutih klupa
neguju žito dok zima veje,
u toplom junu svi žanju skupa.

Duboke brazde zaore kreda,
zapara šestar, prašinu digne,
poleti pesma i muci ne da
na ove đačke njive da stigne.

A oblak sunđer kišu nosi,
natapa njive i navodnjava,
hrani, čisti, rastinje rosi
na đačkoj tabli zelenoj ko trava.

VELIKI POČETAK

Zdravo, vojsko oštrih olovaka,
zadravo, kolono đaka
u septembarskom maršu.

Leva, desna,
desna, leva,
čujem korak
kako peva.

Pozdraviće vas svi ko prave vojnike,
i mame i tate i bake i čike,
ko prave regrute što ozbiljni ćute.

Učitelji – generali
i čike desetari
sve divizije đaka
i sve đačke trupe
smestiće lepo u školske klupe.

Zdravo, vojsko oštrih olovaka,
zdravo, kolono đaka
u septembarskom maršu,
ja znam da školska godina ne traje
ni subotu ni petak,
već mnogo više,
zato viknimo –

URA ZA VELIKI POČETAK!

REDARI

Da li je sve u redu u vašem stanu,
moji redari?
Imate li kredu dobro zarezanu,
moji redari?
Da li je tabla jutros umivena,
moji redari?
Da li je četa đaka postrojena,
moji redari?
Da li je sunđer već pijan od vode
i da li sanja mora kojim brode,
ribe i lađe i veliki čamci
krivi kao kriške, žuti ko opanci?

PAHULJE

Kad letimo po gradu,
pahuljice smo male,
devojčicama u kosi
mi smo srebrne šnale.

Kad letimo po gradu,
mi smo zvezdice male,
dečake sa zvezdicama
pretvaramo u generale.

Kad letimo po gradu,
labudova smo pera,
al' smo i cvetić zime
sa tatinog revera.

Balet lepo da igra
svaka pahulja ume,
a na grudima mame
svaka je broš od srme.

KAD PADAJU KIŠE

U našem gradu kad kiša pada
i kada mirno dremaju bake,
pojure reke niz trotoare,
zašume reke uz ivičnjake.

S krovova liju vodopadi
i vodu nose ulice strme
i male tihe slapove gradi
grbavo kamenje iz kaldrme.

Tada nestaju stranice lake
novina starih. Odnose vode:
tatine članke, priče za bake
i moje mame stranicu mode.

Jer, od njih deca brodove prave,
šalju, ne čekajući da im se vrate,
pa zato vode mirno ponesu
dečije lađe papirnate.

DECEMBAR

U decembra krojača
igla i konac belji
od brade Mraza stara.
Po zemlji igla korača,
haljinu veze po želji
srebrnog januara.

Zvezdu do zvezde šije,
bele provlači konce
i nagu zemlju krije
srmena žica do žice,
samo ponekad bocne
iglica nekom lice.

VRAPCI

Danas
vrapci
ne sleću na žice
razapete između kuća
i na krovove crvene,
danas
vrapci
u trenutku
velikih tehničkih dostignuća
obožavaju
televizijske antene.

KAD NAMIGUJU DECA

Kad deca pogledaju visoko, visoko
i kad im upadne trun u oko,
tada deca ništa ne vide
i ništa ne čuju,
samo, samo,
namiguju.

A dokle?

Dok u oko ne dune mama
i ne podigne maramicom trepavice,
sve dok trun ne isplovi sa suzama
i ne ode potočićem niz lice.

Dotle.

MOJA PESMA

Nemam pticu, ali imam pesmu,
reči su joj ko perje šarene.
Nemam psa, ali imam pesmu
koja stalno trčkara uz mene.

Jastuku ja uveče šapućem,
samo tiho da je krevet čuje,
pesmica me ko psetance greje
i ko dobra ptica uspavljuje.

PARDON

Sreo slon
u šetnji
stonogu
i zgazi joj
trideset
i treću
nogu.

Učtivo surlu
podigo slon
i reko:
- Pardon!

LOVAC JOCA

Bam!
Bam!
Bam!

Ubih lava sam!

Tak!
Tak!
Tak!

Ubih tigra čak!

Tras!
Tras!
Tras!

Nesta morski pas!

Škljoca!
Škljoca!
Škljoca!

Ja sam lovac Joca!

LEPO DETE

U lepoga deteta
sve je lepo:
mamine oči,
tatina kosa,
mamino čelo,
tatina brada,
mamine ruke,
tatine noge,
mamino srce,
tatina pamet,
mamin mir,
tatina hitrina,
mamin stas,
tatina snaga...

PRVAK

Sav je stao
u plavu futrolu,
na leđima
nosi celu školu.

DEČJA PESMA

Kad porastem biću, biću!
Sve je moje, sve je moje!
Širom srce otvoriću
za sve stvari što postoje.

BEOGRAD

Tarabe od vode,
temelji mu brda,
krov mu nebo bode,
a ulice svuda.

Vojnik bio često,
radnik uvek osto,
slobode je presto,
sve rešava prosto:

Svoje goste gosti,
domaćinstvo čuva,
zna da se premosti,
s praga zlo oduva.

Deca su mu cveće,
ljudi su mu snaga,
svet ka njemu kreće
suncem preko praga.