Posebna oblast etnologije su stari zanati kojih danas ima sve manje i manje. U prošlosti je svaki proizvod bio unikat jer su se sve stvari radile ručno. Zbog toga je i cena takvih proizvoda viša pa su stari zanati pali u zaborav. To ipak nije razlog da se zaboravi kako su naši preci radili. Evo nekih od starih zanata koji se danas izuzetno retko mogu sresti:

Kovači-izrađivali su raznorazne alatke,potkove za konje
Kostolomci-priučeni bolničari koji su se bavili nameštanjem polomljenih udova
Kolari, stolari-kolari su radili kola koja su vukli konji,a stolari su radili nameštaj i slicno.
Opančari su radili opanke
Keramičari izrađuju razne posude od keramike
Abadžije-majstori koji su šili odela (narodni nošnju)
Licitari izrađuju licitarska srca
Četkari su se specijalizirali za četke
Pletari, košari su pleli košare,stolice, opletali staklene boce za rakiju

Pirotski ćilimi



Vekovima je najvažnija industrijska grana Pirota bila proizvodnja ćilima. Razvoju ćilimarstava prethodio je razvoj stočarstva, što je obezbedilo dovoljnu količinu vune, ali je isto tako potreban preduslov bio i da grad bude trgovački centar. U početku (XVI vek) se radilo isključivo za domaće potrebe. U drugoj fazi (XVII i XVIII vek), ćilimarstvo je znatno napredovalo i radilo se na razboju, da bi tek u XIX veku, pirotski ćilim dostigao umetničke vrednosti.

Dominantna boja na Pirotskom ćilimu je crvena, ali je zastuplena i plava, koja se dobijala iz prirodnog indiga. Zelena boja se koristi u kombinaciji sa drugim nijansama, a bela je u upotrebi tek od XIX veka.

Pirotski ćilim je kao skupocen poklon često darivan i u privatnim i u društvenim kontaktima. Krajem XX veka proizvodnja i prodaja je dosta opala jer je ćilimarstvo (kao i većina tradicionalnih zanata) mukotrpan posao, što za posledicu ima visoku cenu ćilima.

Grnčarija



Tradicinionalno grnčarstvo se u Srbiji najviše sačuvalo u Zlakusi i okolini Pirota.

Selo Zlakusa se nalazi u nedaleko od Užica, Karakteristično za grnčariju iz Zlakuse je da se proizvodi na isti način kao i pre mnogo vekova. Proizvodnja grnčarije na ovakav način u Evropi je sačuvana jedino u pojedinm delovima Španije. Hrana pripremljena u keramičkim posudama iz Zlakuse ima posebano dobar ukus.

Sredinom XIX veka, Pirot je bio jedan od centara grnčarije u Srbiji. Prema sačuvanim zapisima, imao je tada čak 40 grnčarskih radionica. Proizvodilo se čak 70 vrsta sudova, različitih oblika i namene. Osnovna sirovina za dobijanje keramike bila je glina, koja se mlela ručnim mašinama, dok se danas za tu namenu koriste električne mašine.

Spisak zanata

A

Abadžija
Alas
Alvadžija
Arakijadžija - izrada fesova, kapa - Kapar
Asurdžija
Aščija - Kuvar

B

Barutdžija
Bardaklija - Lončar
Bačvar, Pinter, Kačar i Buradžija
Baštovan
Berberin
Bičakdžija - Nožar
Bojadžija - bojenje tekstila, vune
Bombondžija
Bozadžija
Bojadžija
Bostandžija - Piljar
Bravar - Bravadžija
Bunardžija
Buradžija - Bačvar
Burekdžija


V

Valjar - Valjanje sukna
Vezilja
Vlasuljar
Vunovlačar
Vodeničar
Vodoinstalater - Sujoldžija
Voskar - Mumdžija

G

Gajtandžija
Graver
Grnčar - glineno posuđe



D

Daktilograf
Degirmendžija - Mlinar
Demirlija - Kovač
Dimničar
Domaća radinost
Draguljar - Dževahirdžija
Drvoseča
Drvodelja - Dogramadžija
Drndar
Duborezac
Duvandžija
Dunđer - drvena građa za kuće


Đ

Đumrukdžija- Carinik

E

Ekmedžija - Pekar
Elektroinstalater


Z

Zidar - Nedžar
Zildžija - izrada predmeta od mesinga - zvona, čiraci, kantari
Zlatar - Kujundžija

I

Izrada zvona
Izrada fenjera
Izrada grebena za grebanje vune i kukičenje
Izrada kaljeva za peći, opeka za peći i drugog vatrostalnog materijala
Izrada mlinskih kamenova i bruseva
Izrada narodnih muzičkih instrumenata
Ikonopisac


J

Jorgandžija

K

Kaldrmdžija
Kazaz - izrada pozamanterije - tekstilni ukrasi, konci, dugmad, gajtani
Kazandžija - bakarno posuđe
Kalpakdžija
Kalturdžija - Tapetar
Kamenorezac
Kapadžija - izrada kapa
Kasapin - Mesar - Kobasičar
Kafedžija - Kahvedžija
Kačar - Pinter
Klesar - Taščija
Klonfer
Klompar i izrada nanula
Knjigovezac - Mudželit
Kovač - Demirlija
Kovandžija - Pčelar
Kolar
Kolačar - Poslastičar
Koltukčija - izrada jastuka, midera
Kožar - Lederer
Korpar
Konjušar
Krojač - Šnajder
"Kostolomac"
Kubikaš
Kuvar - Aščija
Kudjelar - izrada predmera od kudelje
Kujundžija- Zlatar
Kundurdžija - Obućar


L

Limar - Tenečedžija
Licidar
Lončar - Bardaklija
Luledžija - izrada lula

M

Manikir
Mašin-bravar
Mehandžija
Mlinar - Degirmendžija
Modistkinja
Moler - Nakaš
Mumdžija - Voskar - izrada sveća
Mutavdžija - Tkač (izrada torbica, predmeta od kostreti, vreća za žito)



N

Nakaš - Moler
Nalbant - Potkivač
Nanuldžija - izrada nanula
Napoličar
Nedžar - Zidar
Nožar - Bičakdžija

O

Obućar - Šuster - Kundurdžija
Opančar
Orijent poslastičar
Oštrač
Odžačar


P

Papudžija
Pekar - Ekmedžija
Pečatorezac
Pedikir
Pečenje kreča, ćumura i prikupljanje katrana- Ćumurdžija
Pinter - Kačar
Piljar - Bostandžija
Pisar
Poštonoša
Potkivač - Nalbant
Pudar
Puškar - Tufekdžija
Popravka, kalaisenje, emajliranje i cinkovanje posuđa
Prepariranje i punjenje ptica i životinja
Proizvođač veštačkog cveća
Proizvođač kukuruzne prikrupe
Prostitutka
Pčelar - Kovandžija


R

Rabadžija

S

Sajdžija
Sakadžija
Samardžija - izrada samara
Sapundžija - Safundžija
Sarač - izrada sedla, konjske opreme ... preteča Tašnera
Satler
Sitar
Skeledžija
Sodadžija
Solar
Splavar
Stakloduvač
Staklorezac - Staklar - Džamdžija
Stenograf
Strugar- oklagije, vretena, preslice...
Stolar - Dogramadžija
Sujoldžija - Vodoinstalater



T

Surudžija
Tabak - štavilac kože
Tabadžija
Tapetar - Kalturčija
Tatarin
Tašner - izrada tašni
Taščija - Klesar
Tahmiščija (pržilac i tucač kafe)
Telal
Telegrafista
Telefonista
Tenečedžija - Limar - feneri, oluci
Terzija
Terlukdžija - izrada svečanih papuča
Tehnički crtač
Tišler
Tkanje tepiha, platna, svile i dr.
Trikotažer
Tufekdžija - Puškar


U

Umetničko štopovanje
Užar - Vrengijaš


F

Fijakerista
Filigran - kujundžija -izrada srebrnog nakita
Fotograf
Frizer

H

Halač - grebenanje vune
Hauzmajstor


Ć

Ćilimar
Ćebedžija - izrada ćebadi
Ćevabdžija
Ćeramidžija - izrada ćeramide - crepa
Ćerpidžija - izrada ćerpika vrsta crepa
Ćurčija
Ćumurdžija


C

Ciglar
Crevar

Č

Čauš
Četkar
Čibukdžija - izrada čibuka
Čizmar - Čizmedžija
Čistač jama i kanala
Čohadžija

DŽ

Džamdžija - Staklar
Dževahirdžija - Draguljar

Š

Šeširdžija

ABADŽIJA - IZRAĐIVAČ STARE NOŠNJE (TERZIJA I ABADŽIJA)

Abadžija je majstor-zanatlija koji od grubog sukna pod nazivom aba, šije narodna odela - narodnu nošnju. Građansku narodnu odeću je, u 19. veku, šio majstor-zanatlija koji se zvao Terzija.
Imenica aba označava grubo vuneno sukno (tkaninu) i poreklom je iz arapskog jezika (‘abä). Reč „abadžija“ se dobija kada se na reč „aba“ doda turski sufiks -džija i označava krojača odeće od abe.

Bojadžija



Bojadžija je zanatlija koji boji (farba) vunu, platno, tkaninu ili odevne predmete.

Danas je industrija toliko modernizovala i ubrzala ove postupke da se ovaj zanat skoro ne isplati raditi na tradicionalan način. Lakše je i jeftinije kupiti gotovu obojenu vunu ili gotove proizvode od vune. Industrijski proizvedena vuna je mekša, često hemijski zaštićena od moljaca i obojena različitim bojama.



Ranije su postojale radionice koje su se bavile samo bojenjem dok se danas time bave hemijske čistionice koje pored bojenja tkanine vrše i hemijsko čišćenje odeće.

Klesar



Klesar (ili i kamenorezac) je zanatlija čiji se rad svodi na obrađivanje kamena

Klesar izvodi kamenorezačke i druge radove od kamena koji su u većini slučajeva od privrednog značaja. Mora da savlada obrađivanje kamene forme u većini slučajeva pravilnih kao i alate koji se upotrebljavaju u klesarstvu. Deo klesara zanatlije je savlađivanje klesarskih radova kao što su izvođenje i obražavanje kamenih prostornih formi složenijih kamenih elemenata građevinskih i arhitektonskih konstrukcija, kao što su različiti delovi i konstrukcije svodova, lukova kupola i slično.

Zanatlije koje se bave obradom kamena klesanjem izrađuju tesanike od kojih zidaju u kamenu, zidove (velika je umetnost skladno i pravilno povezeti tesanike u zidu da bi lepo izgladao i usaglasiti različite veličine kamenih elemenata u njemu), ili druge vrste konstrukcija od kamena ili obloge od ovih materijala - pored toga oni izvode i kamenorezačke radove ploče i kamen koji se pravi na veštačke načine (treba imati mnogo iskustva i smisla za određivanje i usaglašavanje raznih žica koje na primer nalazimo u mermeru da bi se ovaj imitirao kao veštački stvoreni kamen od strane ovih zanatlija koji se bave obradom kamena) pa se zovu i kamenorezci ili teraceri koji se bave iradom različitih podnih površina od umetnog kamena kao što je običan ili venecijanski teraco, kamena koji imitira razne vrste skupog prirodnog kamena ili i keramičkih podova i zidnih obloga od ovih matarijala, reljefa, slika u kamenu ili čak i skulptura bilo od prirodnih ili umetnih materijala koje sami izrađuju tesanjem, rezanjem ili livenjem odlivaka u veštački kamen ili dekorativne elemente od gipsa ili u drugim materijalima koji po nekad mogu biti veoma komplikovani zanatski elementi sa visokim srtučnim zahtevima.



Specijalnom vrstom zanatstva i umetnosti je vajarsko klesarstvo. Ovakovi klesari su nekada izvodili i vajarske radove a naročito u 19. veku su bili izvođači vajarskih dela čiji su autori bili vajari, obrazovani na akademijama, danas su ovakove zanatlije pomoćnici vajara i vajari sami izvode naročito završne radove u vajarskim delima - skulpturama. Klesari iz Srbije- domaći klesari većinom su izvodili manastire i dela u srpskoj arhitekturi kada se radilo o primeni i obradi kamena.

Grnčarstvo



Grnčar je jedno od najstarijih zanimanja kojima se čovek bavi od davnina.

Osnovni postupak je da se izabere odgovarajuća vrsta zemlje koja se potom pomeša sa vodom i dobro premesi. Dobija se testasta masa koja se potom oblikuje u različite oblike.

Pronalaskom grnčarskog točka postupak izrade predmeta koji su okrugli je veoma ubrzan. To se pre svega odnosi na posude kao što su vaze, lonci i sl...

Po završetku izrade predmeta, isti se ostavlja u hladovinu, na promaju, da se suši.

Ako se želi dobiti glazura i boja na gotovom proizvodu, onda se on premazuje, oslikava, materijalima koji imaju funkciju boje.

Grnčarija je potom peče u specijalnim pećima (na drva - primitivnije ili električnu struju - modernije). U zavisnosti od tehnologije pečenja i veličine predmeta, ono može trajati od nekoliko sati do nekoliko dana.

Posle pečenja, hlađenje mora biti postupno da predmeti ne bi popucali. To se i pored najveće pažnje ipak dešava, a obim štete, zavisi od veštine grnčara koji to radi.



U Srbiji je najpoznatija grnčarija iz okoline Užica. Nedaleko od Užica u selu Zlakusa postoji veoma kvalitetna glina koja se mešanjem sa kvarcnim mlevenim kamenom koristi za izradu lonaca, peka (tepsija za meso)... Nadaleko je čuven vojnički pasulj, svadbarski kupus i drugi užički specijaliteti pečeni u toj grnčariji jer time dobijaju poseban ukus.



Postoji veliki broj umetnika koji se bave grnčarijom. Oni sebe nazivaju keramičarima.

Najfiniji tip grnčarije je porcelan, koji je najteži za izradu, najfiniji i najskuplji. Čuven je češki i kineski porcelan.

Ekmedžija,Pekar



Pekar je majstor ili radnik koji se bavi spremanjem (spravljanjem) i pečenjem hleba i drugih peciva.

Pre skoro 90 godina, u Srbiji je postojao pekarski esnaf. To je bilo udruženje pekarskih majstora koje je radilo na tome da zaštiti ugled i interese svoje profesije. Pekari su se tada nazivali ekmedžijama (turcizam). Tada je malo ljudi obavljalo ovaj posao. Da bi postao pravi pekarski majstor, prvo bi se prijavio kao šegrt kod nekog pekara (gazde-majstora), i zatim u tim radionicama (pekarama) izučavao zanat. Kada bi gazda uvideo da je šegrt naučio zanat, pozvao bi stručnu komisiju. Komisija bi na osnovu znanja i umešnosti šegrta, dodelila šegrtu Majstorsko pismo. Na osnovu tog dokumenta se dokazuje da je ta osoba postala majstor svog zanata odnosno pekar.

Danas, i dalje postoji pekarski esnaf i Unija pekara Srbije. U tim udruženjima su danas članovi uglavnom stari pekari, a njih ima malo. Pošto se pekarska delatnost širila, shodno tome danas postoje majstori (zanimanja) za hleb (hlebari), pecivo (pecivari) i burek (buregdžije). Mada, dosta majstora zna dva, neretko i sva tri posla. Stare zidane (turske) peći (u nekim krajevima su ih zvali vurnje, vurune, furune) su zamenjene novim: parnim, električnim i pećima na čvrsto gorivo, ali se tradicionalno za najukusniji smatra hleb iz zidanih peći.

Danas je široka ponuda pekarskih proizvoda, ali u uslovima nelojalne konkurencije pekari se teško bore, a opstaju samo zahvaljujući svom znanju i kvalitetu svojih proizvoda. Pekarski posao je težak jer se obavlja u veoma teškim uslovima pri velikoj vrućini i noću, da bi vruć i svež hleb bio ispečen do jutra.

Pravoslavni pekari imaju i svog sveca zaštitnika, a to je sveti Atanasije, i slavi se 31. januara svake godine.

Opаnčаrski zаnаt

Opаnаk spаdа u jedаn od аrtefаkаtа koji su simboli Srpske trаdicionаlne kulture i nаcionаlnog identitetа uopšte, iаko sаm opаnčаrski zаnаt spаdа u mlаđe zаnаte kod nаs. Koreni su mu u srednjovekovnoj, vizаntijskoj i evropskoj kulturnoj trаdiciji.


Zаnаt izrаđuje jednostаvnu i prаktičnu kožnu obuću prevаshodno nаmenjenu seoskom stаnovništvu. U nаrodu su u rаnijem periodu uglаvnom bili poznаti presni opаnci koji su izrаđivаni mаhom od svinjske kože, kаo i tzv. vrnčаni opаnci.

Zаnаt se nаročito rаzvio sredinom XIX vekа kаdа je zаprаvo zаbrаnjeno nošenje presnih opаnаkа, jer su se preko njih prenosile zаrаzne bolesti... Od tаdа su počeli dа se nose tzv. đonovski opаnci - koji su još nаzivаni i ''šаbаčki'' opаnci – kаo i tzv. crveni opаnci od štаvljene kože, а tаdа je već sve više korišćenа obrаđenа goveđа i telećа kožа.




Vremenom se opаnčаrski zаnаt, pored terzijskog, rаzvio u ''nаjjаči'' zаnаt u Srbiji o čemu su svedočile brojne opаnčаrske rаdnje. Nаjviše ih je bilo u šаbаčkom, požаrevаčkom, vаljevskom, užičkom, krаgujevаčkom i čаčаnskom krаju.

Opаnčаrski аlаt može se podeliti u dve grupe: а) аlаt zа štаvljenje kože; b) аlаt zа izrаdu opаnаkа. Izrаdа i kvаlitet opаnаkа cenili su se po broju nаbodа nа đonu. Obični opаnci imаli su 32 nаbodа, а bolji 50 do 60 nаbodа...

Po nаrodnom predаnju, tаjnu štаvljenjа kože Srbimа je otkrio Sveti Sаvа, zbog čegа su gа opаnčаri smаtrаli svojim zаštitnikom i slаvili su Sаvindаn.

Uspešnost i kvаlitet rаdа srpskih opаnčаrа više putа su prezentovаni i vrednovаni nаgrаdаmа nа svetskim sаjmovimа u drugoj polovini XIX i u prvim decenijаmа XX vekа u Pаrizu, Londonu, Beču i Budimpešti. I dаnаs muzejske zbirke čuvаju opаnke koji predstаvljаju vrhunskа delа zаnаtskog umećа, аli i nаrodnog stvаrаlаštvа. Krаjem dvаdesetih godinа XX vekа nа tržištu se pojаvljuju i gumeni opаnci fаbričke proizvodnje koji su trаjniji i izdržljiviji.

Dаnаs je potrаžnjа zа opаncimа svаkаko mаnjа nego u pomenutim vremenimа, mаdа se oni i dаlje izrаđuju kаo suveniri i prodаju turistimа, kаo i zа potrebe folklornih društаvа u Srbiji. Tаkođe, opаnke i dаnаs koristi siromаšno seosko stаnovništvo.

Sakadžija



Sakadžija je čovek koji raznosi vodu za piće. Dok u gradovima i varošicama nije bilo gradskog vodovoda, sakadžije su raznosile vodu po ceni jedan groš od sake. Saka je bilo uglavljeno bure zapremine 3 - 4 akova (Akov je stara mera za tečnost, oko 50 litara). Saka je arapska reč i označava „bure ili kola sa buretom, mešinu ili konja sa mešinom u kojima se voda nosi“. procenjuje se da je Sakadžija u Beogradu 1883, kada su peticijom protestovali zbog dodatnog oporezivanja, bilo oko stotinu.

U beogradu su sakadžije uzimale vodu sa česmi ali i iz Save i Dunava. Najpoznatije česme su bile: Delijska česma, Čukur česma, Toskina česma, Terazijska česma i Saka česma.

U Vojvodini gde je problem pijaće vode izražen i danas (npr. Subotica) postoje "arterski" bunari. Oni se nalaze na ulici, svakome su dostupni a voda se pumpa ručno pomoću velikog točka koje se okreće. U prigradskim delovima gde nema vodovoda, u domaćinstvima se kopaju plići bunari i ta voda je za tehničku upotrebu ali ne i za piće. Voda iz arteskih bunara se izvlači sa većih dubina, te su ukus, temperatura i kvalitet daleko bolji. Sakadžijski posao odavno više ne postoji.

Mutavdžija



Mutavdžija ili Mutabdžija je „pletilja“ ili tkač. To je stari zanatlija koji se bavio tkanjem seoskih torbica (torbaka) od kozije dlake (kozline), a u kojima se ranije nosilo vino, so, sir, hleb, pogača ili rakija kad je seljak odlazio da radi na njivi ili deca u školu. U nekim delovima Srbije (npr. užički kraj) ta torbica se zove „šarenica“. Svaki kraj je imao svoju boju, tj. svoju kombinaciju boja, kao znak raspoznavanja.



Tkanje se radi na razboju. To je pomagalo pomoću kojeg se mogu tkati različite tkanine. Od tepiha, preko vreća za žito i torbica, do krpara.

U filmu „Boj na Kosovu“, glumac Drago Čuma ima torbicu u kojoj nosi glavu Kneza Lazara. Tu torbicu izrađuje (tka) mutavdžija. Na jugu Srbije, po okolnim selima, i dalje se koristi ova reč. Poneki seljaci se, i danas, bave ovom delatnošću.

Sodadžija



Sodadžija je u prošlosti bio zanatlija koji je pod pritiskom obogaćivao običnu vodu ugljen-dioksidom, da bi se dobila tzv. soda voda, tj. gazirana voda. Ukus takve vode je bio veoma sličan današnjim jako gaziranim kiselim vodama.



Soda voda se pakovala u tzv. sifonske boce, koje su se proizvodile od stakla i na kojima je bio montiran metalni mehanizam sa ručkom. Kada bi se pritisnula ručka, soda voda bi pod pritiskom tekla u mlazu kroz cevčicu na sredini boce.



Pored soda vode "sodadžije" su pravile i osvežavajuća pića dodavanjem ekstrakta i šećera pa se dobijao: klaker, oranžada i kokta. Ovim pićima su se punile male flašice ili litarske boce (kao za kiselu vodu ili vino) sa specijalnim zatvaračem (takozvani pivski zatvarač).

Soda voda je bila jeftino piće i koristila se za uklanjanje simptoma jake kiseline u stomaku, pravljenje špricera itd. Sifonske boce su se koristile po više puta, i kad bi se ispraznile nosile se kod sodadžije na ponovno punjenje.

U Mađarskoj je jedno vreme postojala praksa punjenja sifonskih boca kod kuće. Koristili su se posebne metalne boce koje su u ručki imale ležište sa metalnom patronom sa kompresovanim ugljen-monoksidom. Sifon bi se otvorio, napunio vodom, ponovo zatvorio a onda bi se ušrafila metalna patrona.

Lokal ili zanatska radnja gde se proizvodi i prodaje soda voda se naziva sodara ili sodadžijska radnja.

Sarač



Sarač je zanatlija koji izrađuje predmete od kože. Pre svega sedla, kajase, opasače, futrole za vatreno oružje, fišeklije za lovce, novčanike, bičeve. U saračkoj radnji, a ima jedna na donjem delu Balkanske ulice u Beogradu, miriše koža. To je jedan lep, starinski miris. Sarač uglavnom svoje proizvode radi ručno. Ono što napravi je jako i treba da traje. Saračka roba se može kupiti i na pijacama, vašarima po Srbiji, naročito kada je pazarni dan.

Danas, neizbežna plastika, potiskuje predmete od kože. Jer predmeti od kože traže mnogo stručnog, ljudskog rada, a to im diže cenu. Opasači, novčanici, futrole za pištolje... se sve više prave od plastike, lagani su, otporni na vodu, cena im niska. U Vojvodini, sarači su najviše izrađivali opremu za konje, te se njihov broj smanjivao modernizacijom i potiskivanjem konjske zaprege iz saobraćaja.

Ipak ako neko hoće da ima nešto što je lepo, unikatno i šik on kupuje kod sarača.

Licidar



Licidar je čovek zanatlija čije je zanimanje pravljenje licidarskih kolača. Ovo zanimanje (zanat) je ranije bilo veoma rasprostranjeno u našim krajevima. Licidarski kolači su više za gledanje nego za jelo. Neki licidarski kolači uopšte nisu za jelo jer sadrže pored brašna i gips (da bi bili lepši i čvršći). Osnovna namena im je da budu ukras i da se okače oko vrata ili na zid. Zato nije bilo bitno da li su sveži već kako izgledaju.

Licidari svoje proizvode prodaju u svojim radnjama ili na vašarima. Deca su na vašarima želela da im roditelji kupe taj šareni licidarski kolač (bar onaj za jelo). Licidarski kolači mogu biti u obliku: srca, papuče, gitare, krave ... Najčešće nisu ukusni.

Ipak najpoznatiji kolač u obliku srca je Licidarsko srce. To srce pored raznih ukrasa ima i malo ogledalo. To su momci poklanjali devojkama na vašarima kao znak svoje simpatije.

Od davnih vremena med, brašno i mirišljavi začini čine osnovni sastav mednog testa, od kojeg se prave licitarski (liciderski) kolači a zanatlije koji ih prave su licitari. Još u starom Egipta su postojale velike radionice u kojima su se pravili obredni medeni kolača. Prilikom arheoloških iskopavanja piramida, uz sarkofage su se često mogli naći i medenjaci, kao i kalupi za njihovu izradu. Kalupi su bili različitih oblika – životinja, čovek, oružje... Iz Egipta se zanat preneo u Evropu i to preko Grka i Rimljana.

Reč licitar dolazi od austro-nemačke reči Lebzelter, ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač.

Najveći vrhunac licitarskog zanata je bio u doba Austrougarske monarhije. Veliki broj zanatlija, medokolačara, bavio se ovim poslom koji iziskuje mnogo umešnosti, vremena i truda. Svaki primerak licitarskog kolača, bilo da je on u obliku životinje, čoveka ili srca, unikatan je, jer se svaki kolač ukrašava ručno i nikada nema dva ista primerka.



U Srbiji se, osim u Beogradu, ovaj zanat javlja tek u drugoj polovini 19. veka. I to kao voskarsko-liciderski. Praktično je prenet iz Vojvodine gde je bio razvijen u 18. veku. Ova dva veoma različita zanata i po materijalima i po alatima su spojeni potrebama tržišta - tražnje tj. tražnja je bila mala pa su zantlije bili primorane da se bave sa oba zanata. Interesantno je da su se licidarskim zanatom bavili Nemci a Srbi voskarskim.

Tatarin



Tatarin je pripadnik tatarskog naroda, ali u Srbiji pod tim terminom se podrazumeva, preteča današnjih poštara. Dužnost mu je da, na konju, nosi poštu, važne dokumente, novac, vrednosti manjih dimenzija na određenoj relaciji.

Prvi naziv Pošte u Srbiji 1835. kada je osnovana je bio „Tatarska služba“.

Tatari su jahali konje koje su menjali u usputnim Menzulanama ređe „Mezulana“ ili Menzilanama (pretečama objekata pošte). U Menzulani su pored svežeg konja mogli dobiti i hranu i smeštaj (menzulana = menzil na turskom konj + han - kuća, odmorište).

Tatari su bili vrlo izdržljivi i hrabri ljudi poznati po brzini. Najbrži su relaciju Beograd - Istanbul prelazili za 4 dana! Tatari su bili ljudi od ugleda i poverenja rang im je bio definisan visinom fesa. Što viši fes, viši rang. Za pomoćnike su imali surudžije (dolazi od turske reči surukçi).

Kovački zanat



Kovački zanat je nekada bio jedan od najcenjenijih zanata. Bez njega je život na selu bio gotovo nezamisliv. Zanat je bio najaktivniji na prelazu iz XIX u XX vek, a nakon toga opada. Duže se održao na selu. Danas je situacija drugačija, sve je manje kovača i kovačkog posla ali postojanje pojedinih kovačkih radionica pokazuje da pomenuti zanat nije zaboravljen.

Kovački zanat razvio se još u gvozdenom dobu (oko 1.000 god.p.n.e.) kada se znanje o topljenju gvožđa proširilo Bliskim Istokom i Starom Grčkom. U Srpskoj srednjovekovnoj državi su postojala čitava sela u kojima se stanovništvo bavilo ovim zanatom, naročito ako su ona bila u blizini manastira.

Kovači su najviše izrađivali poljoprivredne alatke: plugove, raonike, drljače, motike, lopate, ašove, srpove, kose, grabulje, zatim delove za kola, sekire, opremu za ognjište, ali i amajlije, potkivanje konja i krava, potkivanje točkova kola, izradu plugova i popravljanje raznih alata.

Kovački alat podrazumeva: razne vrste čekića, moderna i kovačka klešta (kakva su se nekada u kovačnicama izrađivala), zatim nakovanj od specijalnog gvožđa, savremenu peć za razliku od nekadašnje peći od cigle, mašinu za zavarivanje, radni sto, kovački škripac i ostali radni pribor.



Kako se gvožđe za vreme rada brzo hladilo, kovač je u svom poslu zahtevao pomoćnika, osim u slučaju obrade jednostavnijih predmeta. Kovački zanat danas propada, ali je na sreću malobrojnih kovača još uvek potrebno popravljanje poljoprivrednih mašina.

Zanimljivost

Priliv industrijskih proizvoda predstavljao je pretnju za sve zanate, pa i za kovački. Kovački esnaf se štitio od ovakve konkurencije. Zabeleženo je da je na esnafskom skupu 1903. godine doneta odluka da ''niko od majstora ne sme opravljati fabrikantske proizvode i da se majstor koji to čini kazni sa 10 dinara u korist esnafske sirotinje.''

Kazandžijski zanat


Ovaj zanat, u vidu izrade sudova i drugih predmeta od bakra predstavlja jedan od najstarijih zanata u Srbiji, jer postoji više od pet vekova. Reč kazan je turskog porekla.

Smatra se da je bakarno posuđe najpre izrađivano u starim civilizacijama Persije i Indije, koje su bile bogate bakarnom rudom. Ovaj zanat je u navedenim kulturama zabeležio najviše domete.



Bakarno posuđe imalo je široku upotrebu u gradskim i seoskim sredinama. Postojanost ovakvih sudova omogućavala je da se oni koriste za pripremu i zagrevanje hrane na otvorenom ognjištu.

Inače kazandžijski esnaf bio je prvo zanatsko udruženje gde su zanatlije postale i trgovci bakrom, kalajem i raznim kazandžijskim proizvodima.



Nekada su veliki kazandžijski centri kod nas bili Pirot, Niš i Prizren, a danas se još mogu naći u Beogradu, Valjevu, Novom Sadu, Leskovcu i Vranju. U kazandžijskoj radionici najvažniji su bili nakovanj, meh za duvanje vatre, drveni i metalni čekići, kazandžijska klešta, turpije, makaze i mnogi drugi alati.

Bakar je dobavljan u sirovom stanju i topljen je u pećima. Zatim je na nakovnju nekoliko radnika teškim čekićima razvlačilo bakar u table pa je nastavljan proces izrade određenog predmeta. Kao i mnogi drugi zanati na našim prostorima, nekada jako cenjeni kazandžijski zanat polako zamire razvojem industrije, polovinom prošlog veka.

U današnje vreme kazandžije se bave samo proizvodnjom kazana za pečenje rakije, kazana za topljenje masti i iskuvavanje rublja, prskalica za vinograd, kotlića i sl.

U svakom slučaju, dok je domaće rakije, biće i kazandžijskog zanata.

Korparsko-pletarski zanat



Korparstvo je jedan od najstarijih zanata, razvija se u Srbiji početkom XX veka u vidu kućne radinosti. Korparstvo predstavlja pravljenje korpi od pruća vrbe, a kao osnovna sirovina koristi se crvena vrba (S. purpurea L.) koja ima crvenu koru i vrlo gipke grančice. Raste u proplancima i vrbicima nizijskih šuma. Njene se šibe upotrebljavaju u korparstvu. Za reznice koriste se štapici vrbe koji brzo puštaju korenje i vole vlažno tlo.

Reznice - štapici vrbe su pune biljnog hormona rasta tako da se brzo ukorenjavaju i imaju brz prirast. Za ožiljavanje reznica drugih vrsta bilja često se u posudu s vodom pored te biljke stavi reznica vrbe koja pusti svoje hormone rasta u vodu i potpomaže ožiljavanje druge vrste. Za pletenje se upotrebljava nekoliko vrsta šibe različite debljine i kvaliteta. Najbolja i najkorišćenija je amerikanka (salix americana), kultivirana šiba crvene boje.



Od debljih šiba pogodne su žućkasta ružmarinka i alba. Od poznatijih vrsta tu su još i argentinka i zelena konopljenka. Bela šiba dobija se rezanjem pre sazrevanja, leti ili krajem leta. Boja šibe određuje i boju predmeta. Za sađenje šibe pogodno je nisko i vlažno tlo. Zbijenost tla uteče na kvalitet šibe, jer tvrdo tlo daje tvrdo drvo. Takva šiba je čvršća, ali se teže plete. Šibe se režu u jesen, kada otpadne lišće. Odmah se sortiraju po veličini, vežu u snopove i spremne su za kuvanje. Posle sađenja šiba se vrlo brzo primi i brzo raste, jer je to u stvari vrsta brzorastuće vrbe. Sam posao od uzgoja do gotovog proizvoda je dugotrajan. Najpre se šiba sadi pomoću sadnica.

Nakon što šiba naraste, sledi njeno košenje. U današnje vreme se to radi traktorskom kosilicom što je puno brži način od nekadašnje ručne košnje pomoću posebnog noža koji se još naziva i "koserić". Kad se šiba pokosi i dopremi s polja prvo se mora klasifikovati po visini u nekoliko kategorija i povezati u snopove. Kuvati se može bilo kad i bilo gde, najbolje na otvoreno njima se najčešce obavijaju drške ili spojevi na predmetima. Mogu služiti i za pletenje, ali osnovni kostur mora biti od pune šibe.

Da bi se predmeti od šibe zaštitili od spoljašnjih uticaja mogu se i lakirati. Šiba se seče, klasifikuje po dužini i debljini, a zatim kuvala u velikim kazanima sedam do osam sati, pri čemu se voda dolivala dva-tri puta. Nakon kuvanja šiba se gulila, pa opet klasifikovala prema nameni, a potom se guli. Za cepanje šibe koristi se cepač, koji je od drveta i šibu cepa na tri dela. Kod pletenja korpe uglavnom se sedi na niskim klupama, zato što se korpa pri pletm radi mirisa koji se stvara pri kuvanju. Najvažnije je šibe odmah staviti u hladnu vodu i kuvati na potrebnoj temperaturi oko 6-8 sati. Za kuvanje jednog kotla šibe od početka loženja vatre potrebno je oko 12 sati.

Nakon kuvanja šiba se ohladi, oguli joj se kora i osuši se. Za sušenje nisu potrebni nikakvi posebni uslovi osim da se ne izlažu suncu. Šiba je suva kada pri savijanju odmah pukne što se postiže nakon nekoliko dana sušenja. Kuvana i suva šiba spremna je za pletenje nakon namakanja oko sat vremena u hladnoj vodi što joj privremeno vraća elastičnost. Ako pletenje potraje, šibu treba češće močiti jer se brzo suši i lako puca.



Majstori - korpari najčešce pletu na različitim drvenim kalupima i za svaki proizvod postoji drugi kalup. Za pletenje se ne upotrebljava samo cela šiba. Ona se može rascepati po dužini ili podeliti na tri dela. Takve tanke trake zovu se vitre i nju drži između kolena. Prvo se plete dno korpe, pa se kreće ka gornjem delu, a na kraju dolaze rućke (ukoliko su predviđene). Završna dorada je lakiranje korpi i taj lak predstavlja zaštitu.

Danas se proizvodi od pruća najčešće mogu nabaviti na vašarima. Variraju od malih suvenira, preko nameštaja od pruća do izrade raznih korpi za praktičnu upotrebu u domaćinstvu.

Kačarski (bačvarski, pintarski) zanat



Ovo je zаnаt koji koristi drvo kаo osnovni mаterijаl. Poznаtа je delаtnost bilа još kod Stаrih Slovenа. Nаjpre su izrаđivаne mаnje posude rаvnih bokovа, а kаsnije i velike posude oblik bokovа poput bаčvi, burаdi i kаcа. U srednjem veku kаčаrski zаnаt se rаzvio s procvаtom grаdovа i trgovine. Posle oslobođenjа od Turаkа s područjа tаdаšnje Austrougаrske u nаše krаjeve je stigаo veći broj zаnаtlijа s novim znаnjimа, аlаtimа i tehnologijаmа.

Gosti ne mogu videti slike, molimo Vas da se registrujete ili ulogujete

Zаnаt objedinjuje rаzličite tehnike prerаde drvetа kаo što su: cepаnje, tesаnje, sаvijаnje i slаgаnje dugа, bušenje itd. Drvo se suši i do dve godine pre upotrebe. Krojenje dugа je inаče nаjosetljiviji postupаk u ovom zаnаtskom procesu.



Dug se prаvio od hrаstа, bаgremа ili kestenovog drvetа. Zа čuvаnje vinа nаjpogodnijа su hrаstovа burаd. Rаkijа se nаjbolje čuvа u dudovim ili tаkođe hrаstovim burаdimа. Zа velike posude nаjpogodniji su jаsen i bor.



Dok je Srbijа između dvа svetskа rаtа bilа među nаjvećim evropskim izvoznicimа vinа, rаkije, džemovа i pekmezа trаnsport se uprаvo obаvljаo u burаdimа. Ovаj zаnаt je nekаdа spаdаo u pečаlbаrske delаtnosti, jer su mаjstori obilаzili selа i vаroši gde su izrаđivаli svoje proizvode i vršili usluge poprаvki i sl. Zаnаt se rаzvijаo dok se rаzvijаlo vinogrаdаrstvo i vinаrstvo, odnosno dok se vino intenzivnije izvozilo iz Srbije.

Poput mnogih drugih zаnаtа i ovаj je dаnаs u izumirаnju. Potrаžnjа zа tаkvom vrstom proizvodа nа tržištu je neznаtnа, jer se uglаvnom koriste fаbrički izrаđene posude. Pа ipаk, kаčаrski proizvodi još se mogu nаći u vinskim podrumimа Srbije, а poneko još uvek koristi i velike drvene kаce zа kiseljenje kupusа.

Часовничар - Сајџија



Часовничар или често сајџија је мајстор занатлија који традиционално израђује и поправља часовнике (сатове). Раније је часовничар израђивао и поправљао искључиво механичке часовнике самостално израђујући све потребне делове, док савремени часовничари поправљају часовнике заменом оштећених или истрошених делова новим, израђеним у фабрикама произвођача часовника. Осим механичких, часовничари поправљају електронске и електричне часовнике, а често им мењају батерије за напајање. Часовничар је обично свестран мајстор, па поправља џепне, ручне, стоне, зидне и друге часовнике.

Иначе, често употребљавани израз „сајџија“ је турцизам изведен од речи - „saat“ - сат, односно од речи (тур. saatçi) која значи часовничар, уз благу промену изговора и уз наставак „ја“ добили смо реч „сајџија“.

Поред ове речи у неким деловима бивше Југославије се користи германизам „урар“ (мајстор који поправља „уре“, јер се часовник још каже и „ура“). Назив „ура“ је изведен од немачке речи "uhr" што у преводу значи часовник.

Часовничар ради у часовничарској радњи/радионици и користи посебан алат и прибор. За часовничаре се каже да се баве занатом „хиљаде алата“, у суштини врло тачно из разлога што сваки део часовника захтева посебан алат. Например, пинцете - од минимално пет до пар десетина врло специјализованих, држачи механизма који се користе приликом расклапања а потом приликом склапања механизма по завршеној поправци, уређај за чишћење, уређаји за проверу хода и тачности, разних уређаја за отварање и затварање кућишта часовника, уређај за проверу херметичности кућишта, уређаја за уградњу стакла, справа за подмазивање механизама, различитих турпија, развртача различитих димензија - пречником од 0,05 мм до 5,0 мм, инструменти за тачна мерења - како малих, тако и врло малих димензија, бинокуларни стереоскопски микроскоп, неколико типова часовничарских стругова - сваки са посебном наменом и још много других крупних и ситних алата за мале и велике часовнике, справа и машина које би могли да набрајамо скоро у недоглед.

Filigran



Filigran je jedna od najlepših je tehnika obrade metala. Ovom tehnikom tokom vekova izrađivan je divan nakit kao i ukrasni predmeti kojima se i danas divimo. Naziv ove tehnike dolazi od lat. filum-nit i granum-zrno. Da bi se neki ukrasni predmet ili nakit uradio u ovoj tehnici upotrebljava se srebrna, zlatna i ređe bakrena žica za komponovanje motiva. Niti žice se savijaju i upleću, međusobno vezuju i tako se formira složeni motiv koji može biti položen na metalnu podlogu ili slobodan (a-jour-filigran). Od filigranske žice pravili su se krugovi, cvetići, geometrijske šare. Na ovako izrađene predmete ponekad su stavljane i sitne metalne kuglice.

Istorija

Filigran je bila najrasprostranjenija tehnika u umetničkoj obradi srebra i zlata. Kako nisu postojale mustre i šeme za izradu motiva kod ove tehnike najviše je ispoljen individualni narodni duh. Svaki je majstor kombinovao šare "iz glave", a dobri majstori filigrana bili su daleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad. Filigranska tehnika prvenstveno je zastupljena u pojasu Mediterana. Poznati su primerci nakita pronađeni u Troji koji potiču 2500 godina p. n. e. kao i u Mikeni 1500. p. n. e. Prelepi primerci nakita izrađeni filigranskom tehnikom otkriveni su u etrurskim grobnicama koje potiču iz VI veka p. n. e.

U carskom Rimu filigranska tehnika je obilato korišćena. Pod uticajem rimske umetnosti u vreme Seobe naroda ova tehnika izrade nakita bila je široko prihvaćena i kod germanskih plemena. Svoj vrhunac dostiže u Vizantiji od VI do XII veka.

Nakon punog procvata izrade predmeta i nakita tehnikom filigrana tokom XII i XIII veka, u razvijenim gradskim centrima, i postepenog odumiranja do ponovnog procvata umetničke izrade nakita od filigrana dolazi oko 1800. godine, kada nakit izrađen ovom tehnikom ponovo ulazi u modu. Nasuprot tome izrade nakita ovom tehnikom u narodnoj umetnosti Evrope i Azije održala se sve vreme.

Filigran u Srbiji

Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i kao takav predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe koje u tursko vreme postaje jedna od najzastupljenijih tehnika prilikom obrade nakita od srebra i zlata.

Na formiranje srpskog zlatarstva i uopšte umetničke obrade metala tokom srednjeg veka uticali su i Zapad i Istok. Početak XIII veka znači i početak izrade skupocenog nakita u Srbiji. U prvo vreme u njegovoj izradi vidi se jači uticaj Zapada da bi od kraja XIII veka preovladao uticaj Vizantije. Pod uticajem Vizantije u naše krajeve dolazi i filigran koji na taj način postaje i naše srednjovekovno nasleđe. Lep primer preplitanja stilova na izradu nakita u Srbiji je prsten Stefana Prvovenčanog. Precizna izrada, zlatna filigranska žica, granule, sve odaje ruku majstora koji je izvanredno dobro upoznat sa tananom tehnikom filigrana.

Uticaj Vizantije

Uticaj Vizantije veoma je primetan i na srebrnim i zlatnim naušnicama izrađenim u tehnici filigrana od XII do XIV veka. U srednjevekovnoj Srbiji filigranska tenika upotrebljavana je i za izradu drugog nakita kao što su prstenje i narukvice. Narukvice su najčešće izrađivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica. Filigran je često korišćen i za izradu predmeta koji su upotrebljavani pri liturgijskim službama. Sačuvani su brojni primeri krstova izrađenih ovom tehnikom. Svoj zenit umetnička izrada nakita od filigrana doživljava u doba kralja Milutina. U ekonomski ojačanu Srbiju kralj Milutin poziva zlatare iz drugih zemalja koji izrađuju nakit po njegovom ukusu. Padom Srbije pod vlast Turaka menja se u potpunosti ekonomska i politička struktura zemlje. No i pored toga srpski zlatari ne prekidaju svoj rad. U teškim momentima sredinom XV za izvesno vreme zamire njihova delatnost da bi ponovo oživela sredinom XVI veka. Ali, usled pada ekonomske moći u upotrebu ulaze jeftiniji metali pre svega srebro i bakar. I pored toga majstori pri izradi ovog nakita daju oduške svojoj mašti, ukrašavajući ga filigranskom žicom, staklenom pastom i privescima kako bi izgledali što raskošnije.

Ipak postepeno dolazi do folklorizacije nakita, koji prestaje da bude onaj skupoceni ukras visokog umetničkog kvaliteta. Dolazi i do orijenatalnog uticaja čiji su glavni nosioci bili Turci. Pojedini gradski centri postaju poznati po izradi predmeta od filigrana. Jedan od takvih centara je bio i Užice. Proizvodi užičkih kujundžija od filigrana su u pojedinim momentima mala remek-dela.

Srma

Posle osvajanja naših krajeva od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv "srma".

Filigran se najčešće radio od od tanke srebrne ili zlatne upredene žice. Srebro se prvo izlivalo u tanke šipke, poput olovke, zatim je kovano na nakovnju i istezano sve dok Valcna za valjanje se ne bi pripremilo za izvlačenje na kalibar ili "srmenje u "- metalnu ploču sa nizom otvora različitog prečnika, tako da je na najužem otvoru dobijana srebrna žica debljine vlasi kose. Izvlačenje žice vršeno je ručno pljosnatim kliještima i ovaj postupak se ponavljao više puta sve dok se ne dobije željena debljina. Kasnije se za izradu srebrne žice koristrio "rubin"- kružna pločica od mesinga sa rubinom u čijoj se sredini nalazila rupica, kroz koju je provlačila žica, sve do željene dimenzije. Tokom vremena za izvlačenje žice u upotrebu ulazi i čekrk. Sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan "srmenjak" ili "rubin". Na krajevima sanduka nalasili su se valjci sa ručicama za okretanje. Žica se namotavala na jedan valjak provlačila kroz "srmenjak', namotavala na drugi valjak i motala ručicom.

Od kraja XIX veka za izradu filigrana počinje da se koristi mašinski napravljena žica. U zavisnosti od toga zašta će se žica koristiti ona je ostavljana kao jednostruka ili je upredana sastavljanjem dve ili više žica.

Načini izrade

Prema načinu izrade, filigran se delio na pravi i pseudofiligran ili lažni filigran.

Pravi filigran izrađivan je na dva načina. Kod prvog postupka predmet od filigrana je izrađivan slobodnim komponovanjem u osnovnom okviru konture predmeta i to je takozvani vazduhasti- lelujavi filigran. Na drugi način pravi filigran je izrađivan postavljanjem srebrnih niti na podlogu sa šarom, koja je u stvari baza.

Da bi se neki predmet ili nakit uradio tehnikom filigrana, zbog osetljive i nežne strukture, mora se prvo oblikovati osnovna kontura (mustra) predmeta koji se izrađuje. Ova osnova se formira od deblje žice ili traka na izgoreloj daščici i ona je davala čvrstinu predmetu. Posle formiranja osnove radi se takozvano "punjenje" tj. ispunjavanje međuprostora malim spiralama od najtanje žice. Posle spajanja (lemljenja) svih detalja dolazilo je dopunsko ukrašavanje bez kojih je filigran nezamisliv. Pre svega tu je dodavanje granula, sitnih srebrnih kuglica, zatim su tu sitnije i krupnije rombične pločice, trake ili polulopte. Ponekad se filigran inkrustirao ukrasnim kamenom.

Pseudo filigran ili lažni izrađivan je tako što je predmet liven, a zatim je dorađivan iskucavanjem, probijanjem, struganjem i graviranjem. Za razliku od pravog filigrana predmeti izrađeni u tihnici lažnog filigrana su znatno grublji.

Berberin ili frizer



Berberin ili frizer je zanatlija koji se bavi dlakama na ljudskoj glavi. Pod berberinom se uglavnom podrazumeva muški frizer dok se ženski frizer bavi damama i ima daleko složeniji posao. Berberska stolica je stolica sa rukohvatima i naslonom za glavu. Može se okretati u krug i dizati i spuštati. Obično ima i jedno jastuče koje se obrće kod promene mušterije, da nova mušterija sedi na „hladnom“.

Berberin se bavi:

-kosom - šišanje na različite dužine, pranje, sušenje, farbanje, stavljanje gela, ulja, losiona za rast kose, kolonjske vode i sl. Šišanje se obavlja makazama, češljem i mašinicom za šišanje. No postoji i šišanje sa brijačem ili upaljenim komadićem vate tzv „Fen kare“. Neki berberi prave i perike od prave dlake.

-bradom - brijanje, potkresivanje, oblikovanje. Pravo berbersko brijanje započinje stavljanjem vlažnog vrućeg peškira da koža i dlaka omekšaju. Potom se specijalnom četkom nanosi sapun koji daje jaku penu. Brijanje se obavlja brijačem koji se tokom brijanja više puta oštri o specijalni kožni kajiš. Potom sledi ispiranje, stavljanje losiona, kremova i kolonjskih vodica, po želji mušterije.

-brkovima - brijanje, potkresivanje, oblikovanje, pa i farbanje.

Nekada su se berberi bavili i:

-stavljanjem pijavica. U nedostatku lekara i berberi su davali svoj doprinos zdravlju stanovništva. Pijavice su se držale u staklenoj tegli i staljale su se na leđa pacijenta da isisaju „višak“ krvi. Po potrebi stavljalo se više pijavica. Postupak je bio bolan sa problematičnim rezultatom. Verovatno su se lečile bolesti tipa visoki krvni pritisak i slično.

-obrezivanjem ili sunećenjem (odstranjivanje viška kože koja pokriva glans na penisu). Obrezivanje je postupak koji se izvodi na dečacima predškolskog doba iz religioznih razloga (a verovatno u pozadini religioznih propisa stoje i higijenski). Ovaj postupak je uobičajen kod Jevreja i muslimana. Najnoviji podaci (iz Afrike) pokazuju da je broj obolelih od SIDE daleko manji kod obrezanih muškaraca. To se tumači time da deo kože koji se odstranjuje obrezivanjem ima najtanji sloj sluzokože i najmanje je zaštićen od prodora virusa.

Bombondžija



Bombondžija je zanatlija iz grupe starih zanata koji proizvodi (pravi) i prodaje pretežno bombone.

Bombondžije su proizvodile bombone najčešće od šećera sa dodacima raznih boja i ekestrakta za ukus. Karakteristične su šećerne bombone, ljute (zelene)bombone, "svilene bombone"... Pored toga pravljeni su od istog materijala i štapići takozvane "luše" ili "lulice".

U prošlosti je bombondžija prodavao bombone u svojoj radnji zvanoj Bombondžijska radnja. Za vreme : pijačnog dana, vašara ili sabora, bombondžija bi izlazio iz radnje i u korpi, na pokretnoj tezgi ili na kolicima prodavao svoje proizvode (u svom mestu ili u okolnim mestima).

Pored bombona bombondžije su proizvodile i prodavale: šećerne table, ratluk i druge slatkiše.

Bunardžija



Bunardžija je majstor ili radnik koji se bavi kopanjem bunara. Ranije se ovaj posao radio isključivo ručno običnim građevinskim alatima kao što su: pijuk, motika, budak, ćuskija, lopata, ašov, kofa i slično.

Pored kopanja bunara znanje bunardžije se cenilo po tome da nađe mesto gde da kopa bunar odnosno da nađe izvor vode na što manjoj dubini. Za to je bilo potrebno iskustvo ali i znanje u rukovanju specijalnim prstenom ili rašljama pomoću kojih se nalazilo izvorište. Pored kopanja bunardžija se bavio i zidanjem (oziđivanjem) unutrašnjosti bunara kamenom ili ciglom kako se bunar ne bi urušavao i kako se voda ne bi mutila.

Danas se nalaženjem vode bave uglavnom geolozi dok se bušenje i kopanje vrše specijalnim mašinama. Nauka koja se bavi izvorima vode zove se hidrogeologija.