Terzija



Terzija je krojač građanske narodne odeće - narodne nošnje. Potiče od persijske reči "derzi" odnosno turske "terzi" koja znači krojač čoje.

Majstori terzijskog zanata su šili različite delove odeće od materijala kao što su čoja, somot, atlas a ukrašavali su odeću svilenim gajtanima, kićankama, šljokicama, srmom.

Delovi odeće koje su šile terzije se zovu:
anterija,
dolama,
muški gunjići,
ječerma,
džamadan,
mintan,
misaraba,
tozluk,
jelek,
džube,
libade,
fistan,
kumoš,
ćurak,
šalvare, i
škuteljka.
Razlika između terzija i abadžija bila je u materijalu, kroju i načinu ukrašavanja. Terzije su šile uglavnom za gradsko stanovništvo, dok su abadžije šile za seosko.

Zbog sličnosti zanata često su dolazili i u sukobe. Kasnije opadanjem oba zanata su se međusobno ispomagala pa odeću koju bi sašile abadžije ukrašavale su terzije.

Prihvatanjem građanstva da nose sve više evropsku nošnju i potreba za proizvodima terzija je opadala.

Asurdžija



Asurdžija (stari zanat)je naziv za majstora koji od barske biljke rogoza (ševar) izrađuje asure.

Asurdžije su imale svoje radionice i kuće pored močvara gde im je materijal za rad (rogoz-ševar) bio na dohvat ruke.

Asurdžije su proizvodile razne vrste asura u zavisnosti od potreba tržišta. Ovakve prostirke su se izrađivale u raznim veličinama, raznih debljina sa ukrasima ili bez ukrasa.

Asure se koriste kao zavese za sunce, kao prostirke u prostorijama ili kao prostirke za plažu.

Izrada

Izrada asure je težak posao zbog toga što prvo treba na močvarnom zemljištu iseći veliku količinu ševara. Posle sečenje treba odvojiti listove pa ih osušiti na suncu. Tek posle ovoga se pristupa konkretnoj izradi (pletenje i šivenje) prostirki.

Danas u našim krajevima ima veoma malo ljudi koji se bave proizvodnjom asura. Zbog jeftine radne snage i jeftine sirovine u novije vreme se asure masovno proizvode u Kini i izvoze u sve zemlje sveta.

Proces proizvodnje započinje sečenjem ševara koji slobodno raste u močvarnim predelima. Žetva ševara se obavlja jula ili avgusta, bere se samo zreo ševar, a zrelost se utrvđuje po žutoj boji. Ševar se nakon berbe klasira i uvezuje u snopove i takav doprema u radionicu. Snopovi se u radionici razvezuju i ševar se razređuje kako bi se dobro osušio. Bitna je cirkulacija vazduha, kako ne bi došlo do pojave buđi na stabljikama. Nakon sušenja ševar se seče na trake određenih dimenzija koje se pre pletenja potapaju u vodu i tako postaju elastične kako se ne bi lomile prilikom pletenja. Iz jedne stabljike se u proseku dobija četiri do osam traka. Šire trake se koriste za pletenje asura većih dimenzija, a uže za zembile, cegere i druge upotrebne ukrasne predmete. Pletenje se obavlja ručno, a od alata se koriste: sekač, nož, čekić, zaglavci i naravno razboj.

Skeledžija



Skeledžija upravlja skelom. Skela je vrsta plovila i služi za prevoz ljudi, stoke i vozila preko reke. Preko reke je razapeta čelična sajla sa kojom je skela povezana tako da voda ne može da odnese skelu nizvodno. Skela deluje kao splav tj. površina joj je ravna a obično ima i ogradu da bi putnici i njihova imovina bili zaštićeni od pada u reku. Postoje i skele koje su u vidu većeg čamca. Prelazak sa jedna strane reke na drugu obavlja skeledžija tako što koristi veslo ili čekrk kojim vuče skelu sa jedne strane na drugu.

Skele su najčešće građene na brzim rekama, gde u blizini nema mostova. I danas ih ima, na primer, na reci Drini.

Na morima, slično plovilo, za prevoz ljudi i vozila pre svega, naravno bez sajle, se naziva feribot (trajekt).

Potkivač



Potkivač je zanatlija specijalizovan za potkivanje konja i volova.

Potkovica se pomoću eksera pričvrsti konju (kobili) za kopita ili volu (kravi) za papke. Potkovice za konje i volove nisu iste pošto se i samo kopito i papak razlikuju. Pri potkivanju se mora paziti da se ne povredi kopito/papak pri samom zakivanju eksera. Takođe je važno da zakucani ekseri kasnije ne povrede životinju ("ne žulja").

Ovo je i opasan i naporan posao jer se radi na krupnim životinjama koje ponekad mogu da budu veoma nemirne pa mogu da povrede potkivača. Ovo zanimanje je ranije bilo veoma rasprostranjeno. Danas ovaj posao obavljaju i kovači kao deo svog posla (zanata).

Kujundžija



Kujundžija (tur..kuyumcu) – Zlatar, zanatlija koji izrađuje ili prepravlja (modifikuje) nakit i sitne ukrasne predmete od zlata, srebra i drugih plemenitih metala. Ovaj zanat je ustvari i jedna vrsta umetnosti pošto se prave mali ukrasni predmeti gde je potrebna: inventivnost, veština i preciznost. Ranije su korišćeni prosti alati i rad se odvijao uglavnom ručno. U novije vreme se koristi savremena tehnologija za obradu materijala i izradu ukrasa. Zlatari u svom radu koriste i razne vrste dragog kamenja. Najčešći proizvodi ovih zanatlija je nakit : prstenje, burme, minđuše, šnale, broševi, ogrlice, narukvice i slično.

Pored izrade ukrasnih predmeta zlatari se bave i gravurom tako da na svojim proizvodima (ili na proizvodu koji im se donese) graviraju slova, reči ili čitave crteže. U novije vreme zlatari se bave i ukrašavanjem ručnih i džepnih časovnika ili metalnih upaljača. Pored izrade i obrade ukrasa i nakita zlatari se u novije vreme bave pozlatom ili posrebrivljanjem nakita ili nekih drugih predmeta.

U kujundžijskoj radnji ili zlatari se pored izrade vrši prodaja nakita ali i otkup starog ili polomljenog nakita ili otkup starog srebrnog ili zlatnog novca (otkupljeni materijal se kasnije koristi za preradu i izradu novih predmeta).

Ranije su kujundžije prodavale robu na vašarima i saborima ili na pijaci kada je bio pijačni (pazarni dan).

Dunđer



Dunđer je zidar koji gradi kuće „nabijanice“. Nabijanica je kuća čiji se zidovi prave tako što se u drvenu armaturu (slično kao kod betoniranja) nabija zemlja.

U Vojvodini se ta zemlja meša sa plevom da bi posle sušenja bila kompaktnija. Zidovi su debeli po pola metra. U nabijanicama je leti hladovina, a zimi toplo. Ali pošto ne postoji izolacija u odnosu na zemlju, zidovi su uvek pri dnu vlažni.

S obzirom da ne radi posebno precizan posao, reč „dunđer“ se danas koristi i u pogrdnom smislu za neprecizan, pa i nekvalitetan rad.

Čauš


Захваљујући својим особинама и улогом коју има у свадбеном ритуалу, чауш представља својеврсну личнoст која је радо виђена и поштована, и која својом појавом плени посматраче. Деловање чауша као вође сватова, као шаљивчине, забављача, приказивача, глумца и редитеља у оквиру свадбеног ритуала, део је народне усмене традиције и израза као и извођачкoг умећа. Његова знања се преносе на традиционалан начин усменим путем, преношењем са генерације на генерацију у оквиру породице или локалне заједнице. Као такав, и даље учествује у свадбеном ритуалу у златиборским селима.

Negde se naziva čauš, negde čavo, čale, kapetan, buljubaša, barjaktar ili nekako drugačije, ali uloga mu je ista, da bude "voditelj" kompletnog svadbenog veselja.

Od čajinih sposobnosti često zavisi raspoloženje u svatovima, zadovoljstvo gostiju, jednom rečju on mora da bude "majstor svog zanata".

Po tradiciji, odeven je u staru srpsku nošnju: gunj i pantalone od čoje, na nogama pletene čarape i opanci, a na glavi šajkača. Pošto čajo mora da bude i spadalo, preko pantalona nosi suknju, kecelju, a pozadi okači rep od bika ili junice.

Užаrski zаnаt

Užаrski zаnаt postoji od pаmtivekа, аli je dаnаs nа korаk od izumirаnjа. Rаzvojem industrije gotovo dа su se izgubile potrebe zа užаdimа stаrih zаnаtlijа. Nekаdа su se konopci, užаd, uzde itd. prаvili od isprepletаnih vlаkаnа konoplje. Dаnаs mаlobrojni užаri zа svoj zаnаt uglаvnom koriste industrijski kаnаp od veštаčkih mаterijаlа.



Alаt kojim se užаri koriste – sаstoji se iz rаzličitih kаlemа, mehаnizаmа nа koje se kаče konci, kаnаpi – i pletenjem se dobijа užаd određene debljine i dužine.

Koriste se rаzličiti noževi, mаkаze, kuke i sl. i nаrаvno vredne spretne ruke koje mogu plesti užаd u nedogled.



zanati.org

Kožuharsi (ćurčijski) zanat



Ovаj zаnаt proizvodi zimske odevne predmete od kože i krznа, poput ćurkа, kožuhа, grudnjаkа, šubаre, opаklije (kаput do zemlje) itd. Nаjčešće se koristi jаgnjećа i ovčijа kožа, s runom sа unutrаšnje strаne.



Zbog jednostаvne izrаde i dostupnosti mаterijаlа kožuh predstаvljа jedаn od nаjstаrijih poznаtih hаljetаkа. Kod nаs je jedаn od nаjstаrijih pomenа kožuhа iz srednjeg vekа onаj u studeničkom tipiku. Zаštitnik kožuhаrskog esnаfа i slаvа kožuhаrа bio je Sveti Ilijа.




Rаsprostrаnjen je gotovo u svim oblаstimа Srbije.



zanati.org

Stаkloduvаčki zаnаt

Proizvodnjа stаklа počelа je još u trećem milenijumu p.n.e. u Egiptu. U Srbiju se u srednjem veku stаklo uvozi iz Bizаntije, Benecije i Dubrovnikа, а počeci industrije stаklа dаtirаju iz XIX vekа, kаdа je u blizini Jаgodine otvorenа prvа srpskа fаbrikа stаklа.



Proizvodnjа stаklа je gotovo zаmrlа u Srbiji dаnаs. Poređenjа rаdi, stаklаrstvo je u SAD verovаtno nаjunosniji zаnаt, nаročito u oblаsti proizvodа dekorаtivne umetnosti, jer gа kolekcionаri izuzetno cene. Jedinа srpskа fаbrikа stаklа se nаlаzi u Pаrаćinu.



zanati.org

Juvelir



Zanimanje juvelir umjetničkih predmeta je smjer koji se bavi dizajniranjem i izradom nakita od svih vrsta materijala (zlato, srebro, bakar, mesing, plastika, keramika, drvo)



U početku nakit od zlata se radio isključivo kovanjem, da bi se kasnije valjao u lim i žicu i rezanjem spajao varenjem.



Današnjim tehnikama zlato se većinom obrađuje livenjem.

Zlato se topi u poluge od 12,5 kg, finoće 999,9. Za nakit se koristi zlato finoće 585 promila i 750 promila finoće.
To je jednako starom nazivu 14 ili 18 karata.

Postoje zemlje u kojima se proizvodi nakit od 8,9,10,12,21 ,22, i 24 karata.

Da bi dobili zlato za nakit moramo ga miješati s raznim legurama bakra, srebra, mesinga, cinka, litijuma, paladijuma itd.




Postoji pedesetak boja zlata od žute, crvene, bijele, zelene itd..

Zlato se na latinskom kaže AURUM.

Topi se na 1063 ° C, au plinovito stanje prelazi na 2966 ° C.
Pored povijesti zlata vekovna težnja ljudi je bila i alhemija.
Težnja ljudi je bila dobiti zlato umjetnim putem nekim osobnim receptima.

Ali je sve to bila obmana.



Treba reći da pored svoje ljepote u obradi i nakitu, zlato nosi i prokletstvo.

Legendarni frigijska kralj Mida je tražio od boga Dioniza da mu ispuni želju i da sve što dotakne postane zlato, jer je bio opčinjen ovim metalom.
Budući da su mu se tako i hrana i piće pretvarali u zlato, umalo nije umro od gladi.
Spasio se kupanjem u rijeci Paktol i od tada postoje zlatonosne rijeke.



U juvelirskom zanatu akcenat je stavljen na ručnu izradu nakita, uz upotrebu reznih alata, pri čemu se vodi računa da se od savremenih tehnologija i alata iskoristi mnogo toga a da se pri tome ne izgubi osnovni cilj ručne izrade. Svi modeli koji se izrade, bilo kao skica ili kao nakit, su unikatni i, prema tome, imaju veću vrednost od uobičajenog identičnog proizvoda koji se može kupiti u zlatarskim radnjama.



Među hiljadama stvari koje nas okružuju, od kojih živimo i koje odreduju našu kulturu, kao što su uživanje, misticizam, strast i umetnički zanos, na samom vrhu je zlato. Funkciju predmeta od zlata je da nam pruži priliku za estetska uživanja. Zbog svoje žute boje zlato asocira na Sunce, na izvor života.



Proizvodnja zlatnog nakita potiče još iz starog Egipta pa do današnjih dana. Istorija zlata je stara preko 5000 godina. Ekspanzija proizvodnje zlata je u XVIII i početkom IX veka u Americi i Južnoafrickoj Republici.

Počeci zlatarskog zanata u Srbiji dotiraju još od Srednjeg veka. Zlatari su radili na dvorovima feudalnih gospodara, a nakit koji je rađen i koji su nosila srpska vlastela merio se sa vizantijskom.
Svoje zvezdane trenutke zlatarski zanat u Srbiji je doživeo početkom XX veka izlažući svoje rukotvorine na Svetskoj izložbi 2003. godine.

Kундурџија - Обућар


Обућарство је занат прављења и поправке обуће. Обућар је особа која се бави обућарством. Постоје две врсте обућара:

они који праве нове ципеле „по последњој моди“
они који се баве поправкама, такозвани „Крпе“ јер су крпили обућу.



Они који су се бавили израдом нових ципела су обично у некој главној - прометној улици имали радњу. Ти обућари су били "Газде". Они су комуницирали са муштеријом, која имала дубљи џеп, чим је куповала у главној улици. Газди је био посао да забављајући муштерију, са муштеријом из неког модног магазина одаберу модел и узму меру, стопала. Онда би се на основу величине купчевог стопала одабрао дрвени калуп око кога би се радила ципела. Сталне муштерије су имале „свој“ калуп, а на калуп, се по потреби додавале лепљењем и додавањем аномалије стопала купца, на пример чукљеви. Ципелу је обично радио неки мајстор у задњем делу радње али још чешће у свом стану. Тај илегални рад у сопственом стану се звао „рад на сиц“ јер радник није био пријављен и на њега Газда није имао издатке за порез, осигурање и сл.

Ципела се састојала од доњег дела званог „ђон“ и горњег дела по имену „лице“. Оба дела су се радила од чисте коже. Прво се шило лице а онда се зашивало, ручно за ђон. Тај тип ручно спојеног лица и ђона специјалним концем се звало „рам шивен ђон“.


Људи скромнијих могућности су на ђон стављали "блокеје“ комад метала закован на ђон на местима испод прстију и пете ципеле.

* „Крпе" су се бавиле поправкама ципела. Седели су на троношцу и испред себе имали низак сточић. Испод сточића је била посуда са водом, где су пре започињања поправке, на мах квасили ђон да се не би дизала прашина док по ђону ударају чекићем. Постоји посебан обућарски алат - Козлић, метално помагало на које се ставља ципела док се у њу нпр. закивају ексери.

Обућарски алат је обућарски чекић. Обућарски чекић има савијени, предњи део за вађење ексера и задњи прошрен да се теже промаши ексер код закуцавања. Ту је потом шило којим се разбушују рупе на ђону пре него што се у њега укуца дрвени ексер. Дрвени ексер, јер не рђа и боље подноси влагу. Ту је и лепак тзв. ћириш којим се лепила кожа. Еснафска болест „Крпа“ су биле стомачне болести због савијеног положаја током рада.

Ципеле су се чистиле „ималином“ а имати прљаве ципеле је била срамота. „Погледај му обућу, па га пусти у кућу“.

И овде је индустријска производња учинила своје. Производња ципела по мери више готово да не постоји а и „крпа“ је све мање јер су нови ђонови од синтетичких материјала веома издржљиви. Данас се још само ту и тамо залепи по нека потпетица јер је готово јефтиније купити нову ципелу него поправљати стару. А и те старе нису као оне ... некад. Тако да је трајност поправљене ципеле релативно кратка. Наравно ни блокеје више нико не ставља.

Обућа настала од тениских патика је умногоме потиснула класичну ципелу.

Znanje i umeće starih majstora, kao osnovna životna delatnost koju oličavaju zanati i rukotvorine neobične lepote, očuvani su do danas.


U eri napredne tehnologije, u Srbiji i dalje brojni majstori daju sve od sebe da se od zaborava sačuvaju stari zanati i održe porodične tradicije. U malim radionicama, smeštenim u starim kućama ili podrumskim prostorijama, trude se da očuvaju način obrade i tehniku rada iz davnina.

Pojam “zanat” je balkanski turcizam arapskog porekla i označava veštinu ili znanje.

Pojedini zanati, osnovani na prastarom iskustvu staroslovenske i azijske kulture, bili su važna privredna grana starih naselja. Prvi podaci o zanatima nalaze se u srpskim vladarskim poveljama iz 14. veka, u popisima zanatlija koji se, zajedno sa selima i imanjima, dodeljuju određenim manastirima. U popisu stanovništva iz 1455. godine zabeležene su zanatlije: kovači, obućari, krojači, kožuhari, mesari, pekari, grnčari, klesari, kolari, vodeničari, krčmari i travari.

Dolaskom Turaka, pominju se novi zanati orijentalnog porekla kojima su se uglavnom bavili muslimani i koji su bili vezani za gradove – kujundžije, bravari, tabaci, ćurčije, kazazi, papučije, berberi, sapundžije, potkivači, kazandžije, sabljari, bozadžije i halvadžije. I zatečeni zanati počeli su da primenjuju nova, orijentalna umeća, posebno u obradi kože i metala, pa se tako nekadašnji zlatari nazivaju kujundžije, a štavljači kože – tabaci.

Sredinom 16. veka u Prizrenu je zabeleženo pedesetak, a u Beogradu tridesetak zanata, a značajnu ulogu zanati su imali i u centrima kao što su Užice, Niš i Smederevo, kao i svi gradovi na Kosovu i Metohiji. Za razliku od grada, po selima je postojao znatno veći broj kovača, vodeničara i grnčara, kao i ostalih zanatlija vezanih za primitivniji način življenja.


Tradicionalni način proizvodnje ćumura čuva se još samo u nekim krajevima Srbije

Polovinom 18. veka postepeno je rastao broj zanatlija – hrišćana, najviše Srba i Cincara, koji su bili: pekari, mehandžije, kujundžije, opančari, ćurčije, terzije, bojadžije i dr. Zanatlije su bile organizovane u udruženja zanatlija – esnafe, koji su se starali o školovanju podmlatka i unapređenju zanata, vodili brigu o članovima koji nisu mogli više da privređuju i rešavali sporove u sopstvenim redovima, a za zaštitu svojih prava pred vlastima istupali kao celina. Školovanje i obuka trajali su godinama – šegrt (zanatlijski učenik) polagao je ispit za kalfu (zanatlijski pomoćnik), a kalfa za majstora.

Tokom 19. veka, posle oslobođenja od turske okupacije, srpske zanatlije preuzele su primat u bavljenju starim zanatima u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Istovremeno, pridošle zanatlije iz Austrougarske donele su nove zanate i elemente zapadnoevropske kulture.

Krajem 19. veka potrebe za zanatskim proizvodima jenjavaju zbog pojave pristupačnije poluindustrijske i industrijske robe. Zanatska proizvodnja postepeno je slabila i odumirala, a u prvim decenijama 20. veka uslužne delatnosti sve više postaju osobenost gradskih i varoških zanatlija.

Posle Drugog svetskog rata nestaju društvene i ekonomske osnove zanatske proizvodnje, propagiranjem masovne industrijske i nipodaštavanjem vrednosti ručnog rada.

Tradicionalne alatke zanatlija, poluproizvodi, proizvodi i inventar pojedinih radionica, danas su predmeti muzejskih zbirki od velike vrednosti. Oni su segment materijalne kulturne baštine i svedočanstvo jednog vremena koje je nestalo u sveopštoj modernizaciji i globalizaciji svakodnevnog života.


serbia

Kamenorezački zanat


Dаtirа još od sаmog osvitа civilizаcije, а nаročiti zаmаh je doživeo već u neolitu. Njime se oblikuju sirovi komаdi stenа u precizne geometrijske forme. Zаnаt koji je proizveo nebrojаne ljudske grаđevine, spomenike, oruđа i rаznovrsne upotrebne, ukrаsne i simboličke predmete. Nаjčešće oruđe zа rаd kаmenorescа predstаvljаju mаljevi, čekići i dletа.


U Srbiji su nekаdа dаvno kаmene gromаde vаđene zа izrаdu nаdgrobnih spomenikа. Kаsnije se zаnаt rаzvio posebno u periodu oslobаđаnjа od viševekovnog turskog ropstvа, već u drugoj polovini XIX vekа, podizаnjem modernih grаđevinа u srpskim grаdovimа, а koristio se tesаni kаmen. Nаročito je zаnаt bio zаstupljen u Бeogrаdu, а kаmenoresci nа dobrom glаsu su tаdа bili prvenstveno Itаlijаni. U to dobа su kаmenoresci nаjbolje zаrаđivаli od svih zаnаtlijа.


Dаnаs postoje mnoge sаvremene mаšine koje se koriste u svrhu obrаđivаnjа kаmenа. Zаhvаljujući rudniku mermerа nа plаnini Benčаc i grаnitu u selu Бukovik, krаj Arаnđelovcа, u ovom delu Šumаdije, još pre više od jednog vekа se rаzvijаo kаmenorezаčki zаnаt. Nа celom prostoru nаše zemlje ne postoji opštinа u kojoj se ne izdvаjа mаkаr jednа kаmenorezаčkа rаdionicа.