Marija Šimoković

Ne boj se, tu sam


Toliko sam te nosila svuda
da više nema mesta gde nismo zajedno
pesmom sam te zagrtala
kroz smežurane puteljke suncokreta


unila s pažnjom i ljubavlju
kroz kišu kosu zabacivala ponosno
vičući tvoje ime,
davala vetru da ti nosi moja šaputanja
da li me čuješ
da li me čuješ
rasle su pesme i tvoje godine nadolazile u meni
da bih između kažiprsta i palca
onemoćala od čežnje i vrtoglavice
pominjala ukus tvojih usana, slučajno slanih
nad svetom koji je tek polazio da hleb
svoj razdanji
grlice su s krova svanjivale u mom dvorištu
meko mi glavu uz obraz trljale
pa tebi na ruku sletale
ta ruka na željezu vidim je u kestenju
koje pršti kroz kišu
volela sam topla kroz gusti zrak u kojem
padaju kestenovi
uvek ispočetka
govorila sam ne boj se, tu sam
ostajem uvek ista kao u pismima

jesen je, opet padaju grlice u krugu
ostavljene ptice sumnjaju u pravičnost onih
što već putuju
da li će ih sačekati
kroz zimu i osmehe pokojeg zaostalog lista
pod strehom
tražeći blizinu sveta neke uboge porodice
sa žutim fenjerom
koja još ume i razume ljubav

jesen je,
i sve počinje da studi kroz sitne praporce kiše
teku vinogradi usput
dok se kestenje namešta u šaci zgodnije

jesen je, ja ti pišem ponovo
kako će i oktobarske kiše one tople
i pogdekad leto u slučajnom dodiru kragne
u skretanju iza ugla
u senkama što s večeri rastu ispod lišća
... i tako jesen putuje fijakerom
dok leto dogoreva nad zadnjim točkom u
lampašu
a kestenje počinje da diše otvarajući se...

P.S. pominješ li me nekad
s ljubavlju i poverenjem
pred spavanje?

Pišem mami pesmu u pidžami


Pišem mami pesmu u pižami
Draga mama
Snovi se ne ispunjavaju šta da radim
život protiče iza ugla u kafani bez moje dozvole
Toče ljubav i gostoprimstvo i alkoholne napitke
Na ulici su klinci premazani želeom pohlepno hvataju sa
životom med teče u tuđe kace a u jednom dvorištu ponestaje
Topline sunca i dolazi vreme zebnje
Pišem mami pesmu u pižami
Draga mama
Nisi mi ništa govorila o poskupljenju struje i nemanju
Krova nad glavom o ostavljanju bez razloga i rastanku koji
Će zauvek boleti nisi mi govorila ni o tvrdoglavosti koja
Lomi dušu o staklu koje zamagljuje vidike
O izdžeparenom džeparcu koji se zove sloboda
Naučila sam sve to sama draga mama i sad znam
Ali mislim da više nikada neću skakati do neba niti dobijati
Peticu za ovo znanje
Pišem mami pesmu u pižami
Draga mama
Strašno sam sama ne pomaže ni jesen više ne pomaže ni
Miris hleba
Nešto mi treba na šta mogu ostati osloniti se i malo zaspati
Idem da sanjam možda uhvatim u mrežu malo zlatnog mira
I senku čoveka od krep papira i nešto radosti
Pišem mami pesmu u pižami
Draga mama
Laku noć

ImeLa
(danas je nedelja samousluga je zatvorena i opet neko peva o ljubavi nekome)


1.
kako si moja najlepša prošlosti
krećeš li se još uvek punom brzinom
bez zagrevanja putem kad nisi sam
voziš li još uvek zgašenim svetlima
dok dlanom rastvaraš dlan
krećeš li još uvek istom ulicom
kada ti modri kolutovi uzbudjenja
ispiju boju puti
ume li još uvek običan poljubac
da smuti tvoje oči
kako si moja najlepša prošlosti
hodaš li još uvek onako poguren i nešto zagasito
plav usred sebe
zašto se ponekad ne javiš nekim beznačajnim
povodom pomeneš našu vezu koja je trajala
ispričaš kraj koji si skrivao
javi se
znaću po tvom disanju koje je doba dana
naći ću neku našu rečenicu koju smo voleli
naći ću frket u tvome klotu
šum tvojih pantalona dok ustaješ da
uzmeš hartiju i na nju zabeležiš nešto

2.
čudnovata prošlosti moja
ako ti kažem da si nešto najlepše što mi se otelo
nemoj mi verovati
uvek je lepše izgovoriti neku neistinu
uvek je bolje verovati da nismo odali
nešto veoma važno iz našeg života

3.
sećam se mirisa tvojih kola
načina na koji si otvarao kutiju sa cigaretama
uzdaha nakon prvog uvučenog dima
sećam se sporosti sa kojom si prilazio
mojim usnama
traga svakog tvog prsta u mojoj glavi
na potiljku okolo vrata
sećam se toliko snažno da je evo opet tu
miris tvoje jakne toplina i prisnost
kojom si govorio
glas koji menja dubinu neprimetno kada
se dotaknu važnija pitanja

4.
hoćeš li još uvek da bežiš sa svakom devojčicom
koja sedne u bioskopu do tebe
hoćeš li da je vodiš u svet na nekoliko dana
skidaš li joj prstenje s ruku mindjušu iz uha
šminku sa lica kada je miluješ

5.
staješ li još uvek onako čudnovato jednostavno
pored nekoga koga voliš

6.
kako si moja najlepša prošlosti
imaš li neku skrivenu bolest o kojoj ćutiš
imaš li kakav nepredvidiv predlog za sve oko sebe
voliš li još uvek petkom uveče da voziš dugim
svetlima po pustim autoputevima
slušajući muziku neke strane radio stanice
učiš li još onako uporno engleski
izgovarajući svaku reč ljupkije od engleza bolje
od svog profesora
izvodiš li ženu katkad u neki intimni kafe
kupuješ li joj slastice i govoriš li
smejući se o vašoj budućoj deci
dok ti se na usnama tope grenadiri od čokolade
voliš li još uvek istu stranu ploče
istu marku vina isti film

7.
kako si moja najlepša prošlosti
ima li već u tvojoj spoljašnjosti
nečega što ne voliš nečeg što te odaje

8.
šta te sve ne pitam
bežim da ti kažem ono najvažnije
danas si tu sa mnom u ovoj kući u kojoj pišem
ne izgovarajući nijednu reč naglas
ne čudim se sećanju na tebe na tvoja pomalo
čoškasta kolena meku kožu i pogled skitnice
ne razmišljam zašto si baš danas iskrsnuo
ispred automobila a da nikog i nisam videla
najednom kroz žuta svetla neke ulične svetiljke
ukazalo se nešto tvoje i
zamirisao je ceo kraj na duvan koji *****š
kafu koju si voleo pivo koje smo delili
zamirisalo je na ono nikad kupljeno drvo kestena
koje sam ti obećala

9.
slušam sjajnu muziku pevaju naravno o ljubavi
kola idu kroz grad kroz kuće kroz sećanja
moje dete sedi iza mene sa završenim domaćim zadacima
provela sam dan kod prijatelja hvala bilo je divno
i sada se vraćam kući
još uvek ne vozim još uvek se zamislim usred puta
zastajem i smešim se nekome
još uvek čujem nežne razogovore usred ulične buke

10.
danas je nedelja samousluga je zatvorena
mislim na tebe i volim te večeras pa pitam ponovo
ovako tek stigla s puta tek stigla s ulice tek stigla

Molitva

da sam te srela na mesečini možda bih bacila druge čini
i ti bi od ovog početka leta brojao sve znake alfabeta.
ovako mi se samo čini da bi ti usna na mesečini
bivala ljubavi tako slična a moja postala tvojoj vična.
ovako sve je na dodir lako i moraće uvek da ostane tako
otisak neba po tvojoj koži ne sme u meni znake da množi
koji bi mogli u mome saću značiti večnost, žbicu kotaču.
ja sva treperim dok noć već pada, gle šušte snovi, rastrže nada,
zbiram ti reči u jednu šaku, želim li ljubav nevernu, laku?
ne, ustani srećan iz moćnih trava, nauči snove da budu java
neka ti seme drveta sreće napuni bisage, oteža vreće.
dohvati potom rukave njene, pritisni nežno pa da se prene
u njoj taj okot meseca moga dok klečim u tami i molim Boga

Requiem za palog anđela

Možeš
mi reći da u bezglasju
Često zalutaš
kad sričem slogove tvoga
imena
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima
gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.
Možeš mi reći da je
moja tišina laka
Poput niti paukove mreže
A teža od sedam smrtnih
grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te
Kad neman noći
teškom šapom poklopi nebo
I u krzno svoje sakupi zvezde kao čičke.
Možeš
mi reći da sam slobodna
A duša sam slepa koja čuje samo zlo kad se
govori o svetlosti
Duša koja noćima ne spava i čiji su okovi tragovi
nebeski
božjih karuca što u sumrak ispisuju molitve najvećih grešnika
I
postaju vapaj upućen tebi.
Možeš mi reći da bih trebala da te
saslušam
Kada se budem pravila da te ne čujem
Sakrivši uši rukama
Kao
što deca sakrivaju po džepovima
male sedefne školjke što izbaci mora
utroba.
Možeš mi reći kako sam grešila
I ja ću na svoja ramena
Težinu
neba, ako treba, prihvatiti
I ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se
osmehnuti
Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih
usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer
moja će duša pevati
U tišini što tvoje ime u vazduhu iza sebe ostavi
I
doći ću tebi kao što kap kiše dolazi zemlji
U krugu večnom
Isparavanja
i padanja
I tada, na dlan ćeš me topao dočekati
Kao suzu
izdajnicu što beži preko obraza
I u sećanjima potražiti moje ime
Kao
što bi tražio uvojak kose
Il`neki davno naučen stih.
Možeš mi
reći da su tvoji dani podeljeni
Na dane sećanja i dane življenja
A
nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja
sećanja davnih
oživljavanja
što kopne na izmaku noći.
Možeš mi ponovo reći da
bi mi srce u kutiji dao
Da ga pored kreveta čuvam
dok na baršunu
kao na odru
Mirno počivaju snovi
A ja bih mogla.
mogla bi da ti
kažem da te još uvek sanjam,
da te još uvek volim,
Ali reći
ništa neću, ćutaću,
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi.

Moj Bog( religiozna pesma ljubavi)



moj bog je visok ima oči kao dva dugmeta
sa po četiri rupice za moje zlatne konce
kojima obrubljujem njegov neuhvatljiv obris
dečaka koji nikada nije tu i nikada
nije sa mnom
ima grudni koš pun mojih priča
moje muzike mojih stihova moje devojčice
ima svetlosmedji ton u mladežu iznad dojke
i dve pruge od suncobrana umesto širita
moj bog miriše na smirnu i izrael
na krv i dragulje na benzin i naftu
miriše na izvestan metal za koji tvrdi da nema
mirisa miriše na moju kožu bez obzira što je
bog i što me retko dodiruje
moj bog je uglavnom daleko od mene
kao svi pravi bogovi i misli na mene koliko
stigne kad stigne ima tamne kolutove ispod
očiju i onda ga najviše volim koža mu je oko
struka najmekša valjda zato što je tamo nije
doticao niko sa toliko čežnje kao ja
moj bog možda ima bradu a možda je i brije
uglavnom miriše na luk nikotin i rakiju
na belo vino na čistu posteljinu na pokrivač
koji mi prebacuje jednom rukom preko ledja
da ne nazebem i ja nikada ne zaboravljam taj pokret
na grad koji volim kišu koju ćutim
mislim da se nekada zvao enkidu pa gilgameš pa
utnapištim i sada je travku plavu travku koju
je trašio epski sumerski razborito pronašao
negde na mojoj glavi negde u mojoj veni
vrag će ga znati uglavnom znamo se odavno
iz doline nila i eufrata od vavilonskih vrata
ujela nas ista zmija pa smo vaskrsli
i sad je on moj bog
a ja njemu šta sam
to samo bog zna

Čista pesma

ja sam za čistu liriku za čistu dakle bol za
čistu ljubav za čiste ruke za čiste udarce
čisti udarci ne stvaraju nečistu bol nečistu mržnju
nečiste rane
iza čistih udaraca nema gangrene
bez potrebe za borbom čistim rukama
čistim srcem čistom glavom
ja sam za čiste odnose čistu čašu čisto ogledalo
ja sam za sve ono što se nadam da ću dobiti
i ne očekujem da dobijem rat
samo tu jednu bitku za čistu pesmu
u kojoj je čista bol čista ljubav
čisti udarci

Važno je



važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana

i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu

DOK ČEKAŠ NEKOGA


Vrištati kao u filmu "Kabare" starom i izanđalom
Sa onom scenom gde Lajza vrišti a voz prolazi
Biti u vozu a ne tamo gde je potreba za vrištanjem
Voleti starog umornog krokodila iz filma "Tarzan i
Njegova deca"
Pravdati se zbog crkvenih zvona sred Grobljanske ulice
U kojoj stanuju živi ljudi ogrezli na mrtva hodočašća
Gomilati kore od narandži u kutiji bez poklopca
Slušati kretanje petla koji je postao
Železni obruč za vetar na krovu velike kuće
Dati pesmi ubrzanje koje nije imala jer je
Stala u sredini na procepu ko puklo stablo
Razneti orah mišlju o čavkama
Stići do vrelog peska kroz neizrečenu rečenicu
I zagrejati promrzle prste na nogama
Gledati kako veče izmiče u naborima dlana između
Linije života i linije koja se i ne naslućuje
Dati sumnji nadu da ne bude tako gola i naizgled netaknuta
Zavući prst u ključaonicu i verovati da će se
Okretanjem postići željeni cilj
Stajati na sedeljci i ne sesti ni na trenutak
Uzeti na sebe lunarni deo dana i trčati okolo sa
Srebrnim narukvicama kupljenim na pijaci
Stanovati podalje od sebe podalje od drugih
I biti bolji od kuvanog krompira sa maslacem
Startovati bez znaka za start i dozvoliti srcu da
Utiša razgovor

sećam se mirisa tvojih kola
načina na koji si otvarao kutiju sa cigaretama
uzdaha nakon prvog uvučenog dima
sećam se sporosti sa kojom si prilazio
mojim usnama
traga svakog tvog prsta u mojoj glavi
na potiljku okolo vrata
sećam se toliko snažno da je evo opet tu
miris tvoje jakne toplina i prisnost
kojom si govorio
glas koji menja dubinu neprimetno kada
se dotaknu važnija pitanja

Triptih (u kojem su uloge unapred podeljene)

Ona


Ona ima tvoje jutarnje mirise,
tvoj čaj sa medom, tvoj puter,
sa usne tvoju džanglizavost,
tvoju zlovolju, tvoje zube na svom vratu,
ona ima tvoje "doći ću",
tvoj glas preko telefona,
tvoju mogućnost bekstva u drugi grad,
tvoje prijatelje, tvoju kremu za cipele,
ona ima tvoje jastuke, tvoju nesaglasnost,
tvoje kašnjenje, tvoje brige,
tvoja neverstva, tvoje "neću", tvoju sliku,
ona ima tvoje gledanje televizije,
tvoje umorne poljupce, tvoje "laku noć",
ona ima tvoje drhtanje, tvoju nesanicu,
tvoje čikove u pepeljari,
ona ima sve na svetu
i sigurno zna koliko je bogata,
koliko je najbogatija ona.

Ti


Ti imaš njene oči, njenu brigu, njen hleb,
njenu decu, njene roditelje, običaje,
njenu novu haljinu, njene pomade, njenu kosu,
ti imaš njeno "dobro jutro", njene godine,
njenu vitkost kad se vine za tobom,
njenu zakletvu na vernost, njenu vernost,
samo ti imaš njenu bradavicu, njene obrve,
njenu usnu, njen miris narandže,
njenu put vanile, njen osmeh kad dođeš,
njenu preosetljivost, njene ruke, njene minđuše,
ti imaš svu nju i ne zna ona
koliko je najbogatija, što je tvoja.

Ja


Ja imam...
A šta ja imam?

NAJMLAĐA REKA I


i bi rečeno
neka kroz grad voda poteče
niko da se ne začudi najmlađoj reci
već svak da dođe
u njoj da se ogleda
radi besmrtnosti svoje
petu u nju da umoči
samo deca poslušaše
svežeg kankalina nabraše
u ime ljubavi vodu zakitiše
razumevši reč
treba imati grad
da bil tisa dotekla
valja imati tisu
ne bil priča potekla


visoko u grlu kamena
u zametku oluje
uznosit čovek vrelo otkopava
ćerku reke hoće
bisere da mu rađa
majku još obljubio nije
bogovi rečni u kapima
mu se priviđaju
beline kostiju im se ne dotiče
novu vodu da smilostivi
žene se ne maša
čedo košutino ne vidi
a ono se sebi u ogledalu smeši
najmlađe reke
u zagrljaj vode
bistrooki ratari stižu
ime reke u bisagama nose
sa devojkama rosnim
što im je pusta u kosi
nove izvore začeše
sklerotične rečenice
u čestarima ostaviše
poleglu travu pamte
dan krštenja zaboravljaju
sinovi njini u čamcima uzvodno
ožiljke reci urezuju
sa obala im se zubi
mrtvih glava keze
grm se pali pomor šume sluti