Rajner Marija Rilke

Rođen je Pragu, u činovničkoj porodici. Od 1886-1892. pohađao je vojna učilišta, a potom išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je u Pragu književnost i istoriju umetnosti. Od 1897. do 1899. živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada.

Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku,Egipat i Španiju. Od 1911-1912. živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu.

Umro je od leukemije. Osim lirike pisao je i pripovetke, roman Zapisi Maltea Lauridsa Brigea i veliki broj pisama. Prevodio je sa francuskog (Valeri,Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret-Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo).

Zbirke: Leben und Lieder (Život i pesme), 1894; Larenopfer (Žrtve larima), 1896;Traumgekront (Krunisan snom),1897; Advent, 1898; Mir zur Feier (Meni u slavu), 1899; Das Buch der Bilder (Knjiga slika), 1902; Das Stunden-Buch (Časlovac), 1905; Neue Gedichte (Nove pesme), I-II, 1907-1908; Die frilhen Gedichte (Rane pesme), 1909; Requiem (Rekvijem), 1909; Das Marien-Leben (Marijin život), 1913; Duineser Elegien (Devinske elegije), 1923; Die Sonette an Orpheus (Soneti posvećeni Orfeju), 1923; Vergers suivi des Quatrains Valaisans (Voćnjaci i Valeski katreni), 1926; Les Fenetres (Prozori), 1927; Les Roses (Ruže), 1927; Verse und Prosa aus dem Nachlass (Stihovi i proza iz zaostavštine),1929; Spate Gedichte (Pozne pesme), 1934; Gesammelte Werke (Sabrana dela), I-VI, 1927; Samtliche Werke (Celokupna dela), 1 — VI, 1955—1966.




Izvor:wikipedia

OZBILJAN ČAS

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.
Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide.
Ko sad umire negde u svetu,
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.

NAPREDAK

Opet moj dubok život glasno huči,
kao da šire korito rnu biva.
Svaka se slika sve više otkriva,
svaki mi predmet sve prisnije zvuči.
Moje se biće s bezimenim sliva:
pa svakim čulom, proniknuv iz granja,
ko ptica nebom vetrovitim sanja,
a dušom, što leluja ko da sva
na crnim stoji ribama, uranja
u prekinuti dan jezerskog dna.

JESEN

Opada lišće, ko da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.
I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.
Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakom od nas živi neizbežno.
Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

PANTER

(Jardin des plantes, Pariz)

Njegove oči muti i sputava
rešetki tamnih stalni mimolet.
Tisuću rešetaka poigrava
i okončava sobom njegov svet.
Povitljiv korak njegov, pun čvrstine,
liči, dok uskog kruga meri luk,
na igru snage okolo sredine
u kojoj vlada silne volje muk.
Tek ponekad se zastor s oka skloni
nečujno — Tada uđe neki lik,
kroz napregnuti mir udova roni —
i mre u srcu kao dalek krik.

LJUBAVNA PESMA

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
0, pesmo slatka.

USPAVANKA

Kada izgubim te ja,
da li ćeš bez mene moći
da spiš, bez lipe što u noći
šumori vrh tvoga sna?
Bez mojih reči što se roje,
gotovo kao trepavice,
na tvoje grudi, na tvoje lice,
i na celo telo tvoje?
Bez mene, da te najzad tu
ostavim s tobom sasvim samu,
ko vrt kroz čiju struji tamu
miris plodova koji zru?

Ja živim u krugovima koji se šire

Ja živim u kruzima koji se šire,
i njima sve više obuhvatit žudim.
Ja možda i neću polučit zadnji,
konačni krug, no ja se trudim.

Ja kružim i kružim okolo Boga,
tog prastarog tornja, već tisuće ljeta,
i ne znam još, jesam li sokol il vihor,
il velika pjesma ovoga svijeta.

Jesenji dan

Gospode, čas je. Ljeto bješe dugo.
Spusti sad sjenu na sunčane ure,
A vjetre pusti da poljima jure.

Zapovjedi jedrinu zadnjem voću;
Udijeli mu još dva južnija dana,
Nek ispod ploda savine se grana,
A vinu podaj posljednju slatkoću.

Tko sada nema kuće, taj je više
Sagradit neće. Tko je sada sam,
Ostat će sam, da sluša romon kiše,
Da bdije, čita, duga pisma piše,
I luta po alejama, gdje dah
Jesenjeg vjetra suho lišće njiše.

Pjesma kipa

Tko je taj, koji me ljubi toliko,
da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
u moru utopi za me,
u život iz kamena mene će spasit.

Ja žudim, da tijelom poteče mi krv,
jer kamen je samo kamen.
Ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
da život mi vrati i plamen?

A kad mi tko život jedanputa vrati,
što zamamno sja se i zlati…

onda ću plakat,
plakat ću sama,
što nisam vise kip od kama.
Jer, šta će mi krv, što vri poput vina,
kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
svog ljubljenog, jedinog moga.

Reči i za uspavanku

Hteo bih nekog da uspavam,
kraj nekog da bdijem bih ja.
Tebe bih da mazim, uljuljkavam,
da te pratim u san, iz sna.
Hteo bih u kući da jedini znam:
noć beše hladna i zla.
I hteo bih da se slušanju dam,
slušanje tebe, sveta, tla.
Dožive kroz noć šalje sat,
vreme se providi do dna.
Još: dole po kog neznanca bat,
i lavež neznanog psa.
Zatim-tišina. Oči bih tada
široko prostro vrh tvog sna,
da nežno te drže, i puste kada
u mraku se pokrene šta

Sudbina jedne žene

Kad neki kralj na lovu prima
u ruke čašu, koju god, da pije,-
i nakon toga onaj, tko je ima
nju sprema, čuva kao da je nije:

I udes tako možda neku sretne,
također žedan, možda nje se maši,
i onda malen život, odveć strašiv
da razbije je, na stranu je metne

i postavi u turobnu vitrinu,
u kojoj svoje dragocjene stvari
il one, koje smatra takvim, krije.

Tu stoji tuđa, propala u tminu,
i biva slijepa, i naprosto stari
i više vrijedna nije, rijetka nije.

Uspavanka

Kada izgubim te ja,
da li ćeš bez mene moći
da spiš: bez lipe što u noći
šumori vrh tvoga sna?

Bez mojih reči što se roje
gotovo kao trepavice
na tvoje grudi, na tvoje lice,
i na čelo telo tvoje?

Bez mene, da te najzad tu
ostavim sasvim samu,
ko vrt kroz čiju struji tamu
miris plodova koji zru?

Vrteška

S krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al’ je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno – pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.

I katkad se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo -

I katkad se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.

Samoća

Samoća je poput kise,
U veceri iz mora se dize,
Iz ravnica pustih I dalekih stize,
Ide u nebo, gdje je uvijek ima.
I tek sa neba pada po gradovima.

Pada prije neg svijetlost je izasla,
kad ulice se okrecu spram zore,
I kad se tijela sto nisu nista nasla,
Razocarano dijele puna mora,
I kada ljudi sto od mrznje gore,
U postelji jednoj moraju da noće.

Tad dolaze valovi samoće…

Dodirne dušu skoro svaka stvar


Dodirne dušu skoro svaka stvar,
odasvud bruji spominjanja glas.
Poneki dan što prođe stran za nas
u budućnosti stigne tek k'o dar.


Ko meri naš doprinos? Da li ko
od prošlih, starih leta nas raspreda?
Šta od postanja saznasmo, sem to:
da sve se jedno u drugom ogleda?


Da se na nama ravnodušnost greke?
O, dome, travo, o, večernja seni,
dok se gledamo tako, obrgljeni,
najednom sve to kroz vac k nama veje.


Kroz sva se bića pruža prostor jedan:
suštinski svetski prostor. Kroz nas laste
proleću tiho. Ja, rašćenja žedan,
pogledah, i: u meni drvo raste.


Brinem, a dom ja na dnu moga srca.
Čuvam se, a u meni straža bdi.
Ka mojoj novoj ljubavi se svi
svet lepi, da tu počiva i grca.

A ŽIVIM U KRUZIMA KOJI SE ŠIRE

Ja živim u kruzima koji se šire,
i njima sve više obuhvatit žudim.
Ja možda i neću polučit zadnji,
konačni krug, no ja se trudim.

Ja kružim i kružim okolo Boga,
tog prastarog tornja, već tisuće ljeta,
i ne znam još, jesam li sokol il vihor,
il velika pjesma ovoga svijeta.

Ostavljen na planinama srca


Ostavljen na planinama srca
Gle, u daljini sićušno, gle:
posljednje naselje riječi, a još više,
ali i on majušan, posljednji
zaselak osjećanja. Prepoznaješ li ga?
Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cvjeta ponešto;
iz nijeme litice cvjeta raspjevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?
Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svijesti,
kreće poneka bezbjedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali nezaštićen, ovdje na planini srca.

Ovo je čežnja: sred talasa biti
i nemati u vremenu svoj stan.
I to su želje: pritajene niti
koje za večnost vezuju naš dan.

I to je život. Dok ne dođe jedan
čas drevni, najsamotniji od svih,
drukčiji od svih ostalih, i čedan
presretne večnost uz osmejak tih.

Vrteška
(Jardin du Luxembourg)

C krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.

Čak i jelena jednog eno - pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.

Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.

I katkad se beli slon pojavi.

Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo -

I katkad se beli slon pojavi.

I sve to ide, okončanju žuri
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog.
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog.

Jesenji dan

Gospode, čas je. Natraja se leto.
Zasenči sunčanike, razobruči
vetar, da poljem jesenjim zahuči.

Poslednjem plodu zrenje zapovedi;
još dva-tri dana južnija mu daj,
usavršenju nagnaj ga, nacedi
poslednju slast u teškog vina sjaj.

Ko dom sad nema, taj ga steći neće.
Ko sam je sada, dugo sam će biti,
čitaće, pisma pisati i bditi,
i nemirno će gledati drveće
kada se lišće stane zrakom viti.

Мој живот није овај стрми час,
час кад овако журно стремим.
Пред својим житним пољем ја сам клас,
тек један глас сам само, и то глас
што први сред мог многогласја неми.

Између два сам звука дубок мук,
који их трајном усклађењу гони:
јер прети да надјача смрти звук –

Но тамнога их интервала лук
мири.
Лепотом старом песма звони.

НАПРЕДАК

Опет мој дубок живот гласно хучи,
као да шире корито му бива.
Свака се слика све више открива,
сваки ми предмет све присније звучи.
Моје се биће с безименим слива:
па сваким чулом, проникнув из грања,
к'о птица небом ветровитим сања,
а душом, што лелуја к'о да сва
на црним стоји рибама, урања
у прекинути дан језерског сна.

СУСЕД

Виолино незнанко, што прогониш мој дух?
У колико далеких градова већ чух
где самотна ноћ ме твоја дира?
Дал' мноштво ил' један на теби свира?

Дал' таквих још има широм света
које би, без тебе, већ одавно
дно речно прогутало тавно?
И што сам томе увек ја мета?

И зашто пут мој увек лежи
уз оне који те плашљиво гоне
на песму што вели: живот је тежи
од тежине све васионе.