Vazduh je uslov života živog sveta na planeti. On ima dve osnovne funkcije, to su:
1.Biološka (primarna) i
2.Proizvodna (sekundarna).
Biološka funkcija – vazduh na planeti obezbeđuje život, jer sadrži kiseonik koji je neophodan za disanje, ugljendioksid neophodan za fotosintezu i azot neophodan za sintezu biljnih belančevina.
Svim organizmima na Zemlji, uključujući i zeleno rastinje je neophodan kiseonik, koga najviše ima u atmosferi (oko 1/5 od ukupne količine), dok ga dosta manje ima u vodi jer se u njoj teško rastvara.Savremeni čovek udahne dnevno oko 11m3 vazduha.
Proizvodna funkcija – sekundarna funkcija vazduha je proizvodna. Pomoću kiseonika iz vazduha moguć je proces sagorevanja, u cilju proizvodnje energije (električne i toplotne).



Vazduh koji okružuje našu planetu sastoji se od smeše gasova i raznih primesa u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Ove primese (prašina, vulkanski pepeo, čađ, čestice soli i druge čestice), vodena para i razni gasovi postoje svuda i na svakom mestu u većim ili manjim količinama.Svojom aktivnošću čovek danas svesno ili nesvesno sve više zagađuje vazduh. Suv vazduh se sastoji od 78% N2 i 21% O2,ostalih 1% čine primese CO2, SO2,O3,NO2, i dr. Vazduh se smatra zagađenim ako sadrži materije iznad maksimalno dozvoljenih koncentracija, koje su štetne za zdravlje ljudi, životnu sredinu i materijalna dobra. Zagađenost vazduha naziva se i aerozagađenje.
Aerozagađenje je nastalo još sa pojavom vatre i to od dima i zagušljivih gasova, a dalji uticaj na zagađenje vazduha imalo je topljenje i obrada metala. Prerada živinog sulfida u srednjem veku uticala je na zagađenje vazduha sumporom. Masovno zagađenje vazduha počinje sa većom upotrebom fosilnih goriva, a pre svega uglja. Još u XIII veku, u Engleskoj su doneti propisi o kontroli zagađenosti vazduha dimom koji su predviđali i smrtnu kaznu. Ogroman doprinos aerozagađenju daje industrija, a sredinom dvadesetog veka javlja se problem zagađenja radioaktivnim materijama.

Šume su sa biljkama prirodni proizvođači kiseonika. Njihova uloga je dvojaka. Mogu da proizvode i prečišćavaju u većoj ili manjoj meri O2
. Međutim, uništavajući bezobzirno šume i zagađujući ogromne površine reka, vode, mora i okeana i zemljišta ljudi sistematski narušavaju ove izvore O2
. Tako zagađen vazduh utiče na čoveka i celu njegovu sredinu uključujući atmosferu pa i samu zemlju. Javljaju se razna oboljenja od onih sa kojima možemo da se borimo tokom života, do onih koja su smrtonosna. Najviše stradaju pluća, srce,mozak i drugi organi. Zato, da bi čovek živeo zdravo ako je to ikako danas u svetu procvetale industrije moguće, treba da čuva okolinu oko sebe, pre svega vazduh, vodu i zemljište a zatim sve ostalo. Uništavanje ozona, efekat staklene bašte, kisele kiše, samo su neke od posledica
zagađenja vazduha.Izvori zagađenja mogu biti veoma veliki, a glavni izvor je upravo i sam ČOVEK!

Kontrola kvaliteta vazduha vrši se sistemskim merenjima imisije preko mreže meteoroloških stanica, čija brojnost zavisi od broja stanovnika, broja izvora emisije, meteroloških parametara. Najviše ih ima u Beogradu (18), Novom Sadu i Nišu (16). U Beogradu se od osnovnih zagađujućih materija meri: čađ, sumpordioksid, azotdioksid, prizemni ozon,ugljenmonoksid, taložne materije, suspenzovane čestice, a od specifičnih akrolein, amonijak, policiklični aromatični ugljovodonici i dimetilamin (u Krnjači).
Problemi za rešavanje zagađenja vazduha:
• nepotpuna mreža praćenja zagađenosti,
• saobraćaj (upotreba starih vozila koja se loše održavaju i vozila bez katalizatora, loš kvalitet goriva, nedostatak parking mesta, ulice ″kanjonskog ″ tipa),
• nizak nivo tehničke opremljenosti i upotreba zastarelih tehnologija u industriji,
• velika blizina energetskih i industrijskih objekata u odnosu na naselja,
• veći broj termoenergetskih objekata na jednom mestu koji kao pogonsko gorivo koriste ugalj sa visokim procentom sumpora.


•Zeleno rastinje je u svakom gradu ne samo biološka potreba već i likovni i estetski elementi. U svakoj urbanoj sredini značaj zelenila je mnogostruk:
•Zeleni zasadi imaju biološku funkciju vršenja razmene gasova. U vegetacionom periodu 1 h topole apsorbuje 100 kg sumpor – dioksida, sitnolisna lipa sakupi u svom lišću 50 kg sumpora. Pored toga treba znati da 1 h šume vezuje godišnje 15 t ugljen – dioksida i oslobađa oko 1,42 t kiseonika.
•Lišće u krošnjama drveća i drugom rastinju brže hladi vazduh, pa on kao teži potiskuje onaj topliji stvarajući srujanje vazduha brzine čak i do 1m/s. Uletnjim mesecima razlika u T između one na ulici i u parku iznosi 2 do 6 C.
•Zelenilo i rastinje svojim lišćem koje površinski isparava utiče na povećanje vlažnosti vazduha. Podatak da olistala bukva V 8 000 m3
može da poveća vlažnost vazduha sa 40 na 75%, govori o mogućnostima bitnog poboljšanja mikroklimatskih uslova.
•Gradsko zelenilo, naročito drvoredi, umanjuje uticaj buke i do 25%. Pri barijeri od dva do tri reda zelenih zasada, drveča i žbunja, moguće je snežavanje buke za 15 do 18 dB.
•Vegetacija štiti od čađi i prašine.Količina prašine u vazduhu zavisi od vlažnosti vazduha i brzine vetra, od površine koju zauzima zeleno rastinje i od vrste tog zelenila. Eksperimentalno je dokazano da 1 h šume može da filtrira iz vazduha 50 – 70 t prašine godišnje.
•Vegetacija pozitivno deluje na fiziološke funkcije čoveka. Boravak u sredini bogatoj zelenilom deluje na smanjenje pulsa i do 4 – 8 otkucaja u min.Takođe, deluje i na T kože,umanjujući je za 1 do 1.3 OC.
•Uz pomoć vegetacionog pokrivača moguće je isušivanje podvodnih terena, melioracija zemljišta, smanjenje erozivnih procesa i rekultivacija biodegradiranih područja.
•Estetska komponenta zelenog rastinja je u tome što pobuđuje kod ljudi prijatan psihički doživljaj. Vegetacija ima fundamentalni značaj u funkcionisanju ekosistema, omogućavajući mu proces metabolizma i protok energije.

Sa net-a