AMIN - Nena Miljanović


Oprosti Gospode
Što ne opraštam onima koji Te vide gorim od sebe
I sve ono pred čim su nemoćni
Pripisuju tvojoj strašnoj osveti
A kažu da si im Otac
I ja sam mati i ne verujem u takvu zlu ljubav
Poričem
Ne Tebe
Nego tvorce slike Tvorca nalik njima samima
Njihovu zamisao o Tebi odbacujem
Ne Tebe
Jer slave Te moje oči i duša ćutljiva
( daleko od religijskih razmetljivosti)
Poezijom te priznajem i prepoznajem
( iako slovim za nevernika)
U svakoj vlati žita koja treperi na vetru
I svakoj kapatki vode
Peva mi duša molitvu Sveukupnosti i Sveljubavi
U žuboru reka koje poje polja
I psujem strašno i ljudski i nebo i zemlju
I Tebe samoga
Kad voda ne poji već davi poplavom
I ubija
Ne samo ljude nego i zverinje i bilja
I pitam vernike
Jesu li i biljke i zverke “grešni i krivi” i kome

Stisnutih zuba pred silama prirode
Sa vodom do grla pred kataklizmama
Mogu li da budem zla nesrećnima
I da ih rečima bičujem i prozivam u Tvoje ime
Ja nisam takva i ne opraštam crkvenim ocima i žrecima
Nemoj ni Ti meni
Ako postanem kao oni koji veruju u Tebe
Onako kako se molim da nikad ne poverujem
Amin

Copyright © Nena Miljanović
(2014.)

NEIZRECIVA PESMA – Nena Miljanović

Pitate me
Kakav je taj Muškarac
O kome ovolike pesme napisah
A neopisiv je moj dragi
I uzaludan je ovaj poetski pokušaj
Da rečima naslikam portret ljubavi
Preduga bi bila moja pesma
Malo je vremena jedan život da je ispišem
I jedna smrt da ga zaboravim

Pomislite
Koliko mi stihova i poređenja treba
Samo za sve dobrote njegove duše
Sva sam dobrota
Kad nam se duše dodirnu mislima i očima
Pa bih da živim i nikad ne umrem
Zbog njega
I sva sam lepote sjaj
Kad me dodirom tela u vatromet silni pretvori
Do pepela
Plamtim i svetlim spremna
Da izgorim i umrem za njega
A ne znam kakav je muškarac

Znam
Kakva sam ja žena sa njim
Dovršena
I znam
Da ga ne umem opisati
Ljubav i Bog ne staju u Reč
Niti moj dragi u moje pesme
Samo u postojanje kojim ga pevam
Stihovima koje ne umem napisati
Neizrecivim
O neopisivom

SAMA - Nena Miljanović

Za njega
Bolno se odričem čak i njega
Jer je srećniji bez mene nego sa mnom
On koji me čini velikom ženom
I beznačajnom pesnikinjom
Jer nemam dovoljno zaokruženu reč
Da ispevam lakonsku pesmu
U koju bi u par stihova stalo sve
Teško je kao o smrti to o ljubavi
O apsolutnoj koja se živi
I o kojoj se ne pišu patetične pesme
Ni zamršene preduge poeme
Koje uporno pišem
Nemoćna da iskažem
O moćnom dodiru Ukupnosti
Kad mi duša njegova dušu dodirne
Poezijom
I osetim šta su to Ljubav Bog i Smrt
I šta sam ja sama
Sama

NA MILOST I NEMILOST – Nena Miljanović

Ne ostavljaj me
Ne prepuštaj me meni samoj
Lakoverna kao neiskusna devojčica
I nesigurna kao iskusna žena koju ostavlja mladost
Ne verujem sebi u noćima kao ova
Kad mesec srebro lije i toči
I posrebri isprepletane breze i jablanove
Učniće mi se da su ljubavnici i da se grle
Drhtavi na lakom vetru

Drhtava od bola za tobom
Slušaću pesmu slavuja iz šiblja
I plakaću za tvojim glasom
Pesnički osetljiva na ljubavne trilere ponoćnih ptica
Poželeću da mi govoriš sve i svašta
Od nežnosti kao zaljubljeni mladić
Do perverznosti sredovečnog ljubavnika

Ostavljena samoj sebi
Vetra šum ću čuti kao tvoj uzdah ljubavi
Dubok do dna tvoje muškosti
Ako ne budeš tu
I poverujem da si me ostavio sasvim
Poželeću da sam breza jablanu
I ženka slavuju
I ljubav bilo kome

Iz očaja
Biću bilo čija za jednu noć
Ako me ostaviš samu juče
I sutra
I bilo kada
Na milost i nemilost ženi u meni
U noćima kad mesec bludniči sa biljem
Ako me prepustiš zaboravu
Zaboraviću se sa nekim
Ko će te konačno ubiti u meni
I mene u poeziji
Ne ostavljaj me ubici
Meni samoj …

 

IZ DAHA U DAH – Nena Miljanović

Ne planiraj sa mnom sigurno sutra
Ne traži
Obećanja o mirnoj sreći “zauvek” jer
Pristaću dok me ljubiš i odreći čim se okrenem
Cigansko je i ptičije srce u meni
Mnogo neba i oluja mi treba da letim
Nema tu prostora za poetese i ljubavnice:
Mnogo puta
Poetskim radostima iz juče
Narugalo mi se uplakano ljubavničko sutra
Mili moj
Sva moja vremena su Danas
Iz dana u dan i iz daha u dah
Ko vinska mušica živim
Na trenutke
Između dva stiha i dva poljupca
Pijana od izmaštanih trenutaka ljubavi

Ne nudi mi
Ništa duže od trena ni trajnije od sna
Pusti me
U dva disanja na tvome uzglavlju
I u snove o ljubavi što u jastuk stanu
Samo u toliko tvoga mogu biti
U više
Prestaću da sanjam i stihujem
I neću biti ptica i Ciganka koja te volela
Dragi moj dragi
Samo u današnji dan i dah verujem
I tebi i sebi

AKO LI TI JAVE – Nena Miljanović



„Ako ti jave “ pevao je pesnik
Očajan zbog smrti
Evo i ja pevam
Ako li ti jave da me nema više
U poljane pođi za jutra i rose
Kapatke poberi sa trava i bilja
Napij se i reci:
To su suze tvoje
Nazdravljaš mi sobom
Uplakana moja

Ako li ti jave da ne pevam više
U šumarke plave pođi u večeri
Oslušni brujanje u treptaju lišća
Od disanja tiše
Razabraćeš reči i šapat stihova
Utešnu mi šapni:
To je pesma tvoja
Još mi dušom pevaš
Raspevana moja

Ako li ti jave
Da to što se ne javljam
Ne postojim više
Ako poveruješ da s krajem života kraj je i ljubavi
Na obalu reke u noći izadji
Kad vali se slegnu i voda ko ulje
Dušu mi prepoznaj
Zagazi i reci
Velika i mirna neprotekla moja
U svemu te ima
I ni u čem me nema
Ljubavi moja

SUMRAK BOGOVA – Nena Miljanović



U polensko jutro
Probudih se propupela u nagoveštaj žene
Očarana odrazom iz ogledala
Kao kožu tesnu
Odbacih svoje bezbolno doba
U korist dve jabuke zelene pod košuljom
I sitne sedefne školjke
Sa tek zametnutim crvenim biserom

Zavarana svojom (ne)moći
Kretoh putem spoticanja
I niko me posrnulu ne prihvati
Nijedna krila anđela
Ne ublažiše pad posle letova
Svi moji anđeli čuvari
Ljubav Mati i Bog
Ostali su iza vrata vremena koje sam napustila

U sumrak sebe
Suzama kajanja
Oprah sa sebe tragove grabežljivih ruku
Svih berača jabuka i lovaca na bisere
Nevina kao detinjstvo
Poslednji put se vinuh jutarnjom nadom
I polenski prah prezrle ženskosti
U padu okrunih na obećavajuće reči
Poznog vrtlara i mutnog lovca
I umreh majko i bože
Jer mišljah da je konačno ljubav
A samo je poslednji pali andjeo prste pružio
Za zrnom zdrobljenog bisera

EROTIKON U MUŠKOM RODU – Nena Miljanović

Govoriš draga
Rasklapaju ti se usne
Ko trešnje prezrele kad pucaju
Gledam ih ( i ne čujem te )
Gluv i u groznici
Samo bih vškom jezika da ih rastvorim
Sirup slatki niz grlo da mi se slije
Niz potiljak i kičmu
Celog da me natopi
Žeđ mi je strašna
Gorim
Grče mi se užareni dlanovi
Tvoje su dojke njihova mera
I tvoji bokovi moji dokovi
I butine carske galije
Primi me u tvoje najdublje potpalublje
Pijani sam mornar
I admiral
Sa epoletama od bradavica
I s malaričnom groznicom u mesu
Drhtim
Rastvori skut ženo
Otvori
Skladište finih tkanina
Obavij me skliskom svilom
Među crveni baršun da uronim sav
Bolesnog od tebe
Izleči me
Sobom
Od mene

(NE) MOGU – Nena Miljanović


vratićeš se možda
i biću tu sigurno
samo
ne očekuj ništa
niti bi se meni vratio ti
(onaj koji si mi bio)
niti bih tebe dočekala ja
(ona koja sam ti bila)
ne može se dva puta u istu reku
druge bi to vode bile
mutne i gorke
od svega kroz šta sam tekla
po rastanku

ako ponovo dođeš
ne misli da reka života može uzvodno
u nekom sutra
to ne bi bio povratak na početak
niti bi me našao onu negdašnju
svu od ljubavi i stihova o tebi
ne može se umreti od ostavljanja
i oprostiti ti se svoja smrt
čak i da ti je zaboravim
ne mogu ti je zaboraviti
moje pobijene pesme
koje više ne pišem

&

a možda bi moglo
ako se možda vratiš
mogla bih
mogu
sigurno

MAGIJA ZA DVA POROKA - Nena Miljanović


Već dvadeset dva meseca
Mesečina mi ne nudu stih
A svetli prokleta
Kao sjaj sećanja na poetske bahanalije
I Valpurgijske noći kad sam mesečarila pod nebom poezije
Moćna
Kako sam samo veštičarila
Vračajući vrelim prstima kao ptičjim perom
Po tvome napetom trbuhu
Razuzdanim rečima i smelim potezima
Ispisivala sam stihovane bajalice
Protiv uroka moje početne starosti
I tvoje završne oženjenosti
Zaboravljala sam
Zaboravljao si (se)...

Već dvadeset dva dana ili veka
Na paramparčad pamćenja razbijen mesec
Nema čim više da me omami i namami mi u pero stih
Tvoji poroci su izgubili snagu
I moja magija moć
Već dvadeset dva života nisam napisala ništa
Pod svetlim poetskim nebom
Skrajnuta
Starim u poetsko ćutanje
Teže od tvoje ljubavi
Koje nema
I strašnije od pesme o njoj
Koje ima a nema je
Nema

OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović

Oveštala jutra, ko haljine stare
ništa sem zakrpa nemaju da nude
bar kad bi sitnicom mogla da probude
nadu da dan novi novo ruho nosi.

Još jednom uzalud otvoriću oči
u jalovoj veri da svitanje sprema
povratak nekoga za koga me nema,
niti će me biti, sem u mojoj pesmi.

Ne bih da proklinjem prolaznost ljubavi,
sve što sam volela time bih porekla,
samo bih odgovor: zašto sam protekla
i zašto usahla još pevam i čekam.

I jučešnje jutro bilo je nadanje
cedili se sati dugi do besmisla,
uveče se duša pogružena stisla,
u stih o starenju i nade i mene.

Sutra, dan će opet, istovetan ovom,
budiće se oni što imaju kome.Zažmuriću jako,
mlada i voljena, sve žmureći tako
ostaću u pesmi, tamo gde bar reči nisu oveštali.

ANONIMNA – Nena Miljanović


S lakim podsmehom
Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom
I to malo mojih stihova poezijom
Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije
I recitovao pesnikinje poznatije od mene
Poznate po sablažnjivosti stiha
Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća
Tako prostog i dobrog prema meni
Kad štedre senke prospe
Po ispisanim listovima u mojim prsima
I kroz gusto granje moje poetske uzdržanosti
Povremeno se probije ushićeno sunce
I bljesne ponekom sjajnom rečju
U mojim skromnim stihovima
O tebi i poznoj ljubavi

Rastužena
Nisam te više pozivala na moja duhovna hodoljublja
Među crveno vresje i zlatno jesenje lišće
U tom smešnom malom šumarku duše
Postiđena
Nisam ti više govorila moje stihove o tebi
Iz straha da te jednostavnošću ne uvrede
Te moje neupadljive pesme
Anonimne kao i ja sa tobom
Daleko od zamršenih šikara tvoje tajne strasti
Prema izvikanim poetesama i vrućim rečima
U kojima se zagubila ljubav
I gde si me izgubio

UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović


Septembar mi je (na izmaku)
I vreme poslednjih meteorskih kiša
Neću da verujem
Da su ti kratki bljesci svetlosti
Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva
A ne iz ruku Boga bačene zvezde
Sujeverno
Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke
Još ima nade
I želja
Prateći stihom jesenju padalicu
Poželela sam ljubav
I ispunio si mi se
Ti o kom pevam
Stvaran ili izmišljen
Nevažno je sada na kraju
Kad ostareli snovi prelaze u poeziju
I ja iz raskošnog i rodnog leta života
U jalovu i golu zimu žene

Potamnela
Ne smem da ne verujem u varku oka
O postojanju davno ugašenih zvezda
Čija putujuća svetlost je opsena samo
Smrtna
Ne smem da sumnjam u misao o Bogu
Jer samo tako mogu da pogledam u bezdan neba
I u dubine same i puste sebe
A da ne poludim pred ponorom praznine
Čuješ li me Bože
Mojim neumornim pesmama o ljubavi
Ne možete više ništa ni kad me ostavljate
Ni Ti ako te ima
Ni on ako ga je bilo
Ni život
Koji ostavljam

CANTABILE PATETICO - Nena Miljanović

u resko aprilsko jutro
kad satovi žure i kratak je dan
nestrpljivoj
da mi je mladom ti mlada žena biti
sa stomakom do zuba
ludoj od ljubavi
da mi je ispraćati te na posao kao na dalek put
i dramatično i dugo se opraštati na vratima stana
ljubomorna na prolaznice koje ćeš sresti
lepe i bez stomaka
da mi je kleti ih u sebi
i tražiti od tebe zakletve
da nisu
da jesam…

u mlako septembarsko veče
kad se razvuku duge senke i vreme
i sunčev kotur rumen dotakne protekle reke rub
pred zalazak i modru noć
mudroj od ljubavi
da mi je sedom seda ti žena biti
i s detetom našeg deteta u krilu posedeti
na pragu doma
smirenoj
da mi je krišku lubenice s tobom pojesti
pred počinak na jastuku tvojih prsiju
pred san
bez buđenja…

da mi je još jedan život
ovako praznoj
da mi da što ovaj nije
i da mi je još jedna smrt
tako ispunjenoj
da mi ima šta uzeti

PRVOPROLEĆNA-Nena Miljanović

šesnaestog proleća mog
leta gospodnjeg poslednjeg bezazlenog
bolno i slatko
bubrila sam sa ranim trešnjama
nalivena nepoznatim sokovima
u telu neiskustva punom
moja uplašena i radoznala ženskost
vrludala je između straha i radoznalosti
putevima krvotoka i mutnih misli
nošena nejasnim slutnjama
o slastima i strahovima

zelena
po nagonu za zrenjima
izložih se silama prirode i mašti
o nepoznatom suncu vetrovima i kišama
pod kojima ću uzreti i raspući se
ko nežna koža prolećnog ploda
da sokom slatkim presipam se i prosipam
na radost i gozbu gladne ptice
prispele sa obala saznanja
međ grane moje tanane
otežale
od okruglih i sočnih želja
zrelih za berbu

sva od radovanja i kajanja
te godine nežne i grube prvoprolećne
raspukla do gole koštice i središta misli o smislu sebe
crvenim kapatkama otkrivene tajne
razložih se na milione sebi istovetnih žena
svih što su bile i svih što će biti
i svakoj od njih
iz pupka su izvirale i pucale prve trešnje
i prosipale se po prvom muškarcu
i svakoj su iz oka kapale poslednje
prezrele
po poslednjem

Sanjah ti noćas ruke. Hiljadu treptavih leptira
golicalo mi je grudi, ko dašak nemirnog prolećnog zefira,
o milja li i slasti, o voljenog li tebe, o mlade li mene!
O buđenja li bolnog, o tuge li jesenjeg samačkog mira…

Nena Miljanovic

U jednom snu o ljubavi, dva su se duha u dva nedodirnuta tela srela,
iz dana u dan, žena je dalekog svoga stihom strasno ko život volela,
iz noći u noć, čovek je sanjanu ženu žarkim mislima žestoko ljubio,
u dva sna o jednom životu, koji je poezija praznoj javi za utehu isplela.

N. M.

SREĆNA LJUBAV – Nena Miljanović

Srećna ljubav
Kažu za neke koji traju bračno i mirno
I nikada se ni posvađali nisu
Niti su ikad poželeli da se trgnu
I oteraju jedno drugo dođavola
Kao hermafroditi
Ležu i ustaju zajedno
I hormoni periodično odrade svoje u postelji
Poznatim pokretima i usklađenim načinom
(Bez gladi i žestine nesrećnih ljubavnika)
I traju tako
Uvezani jedno u drugo
Kao dva ispisana lista u korice knjige
U koju se nema ništa novo upisati
Osim uredanog letopisa navike

Možebiti da to jeste srećna ljubav
Ali ja sam nesrećna zbog takvih smirenih
I ne bih sebi poželela tako
Jer ljubav je sve samo ne sigurna i bezbolna
I sreća joj nikada nije sestra
Ni poezija mati

Nesrećna moja ljubavi
Ostani mi takva kakva si
Nepredvidiva
Smenjuj sate radovanja i tugovanja
I piši moje stihove o njemu
Pevanja i jauke ljubavnice
U pesmi o nedostižnoj sreći
Upisanoj u letopis navike
Koju nemam sa njim
A želim sebi
Tako

STIH ZA TRN -Nena Miljanović
(za 8.mart)

Ne poklanjaj mi ružu danas
Ako ti ruža nisam svaki dan
I kad te trnjem svađa bodem
I nisam ti nežna
Isti sam miris koji te jednom opio
I ti si meni snaga
I kad si nesiguran u sebe i slab
Verujem u tebe i tu sam
Svaki moj dan
Moj si Muškarac velikim slovom
I ne treba mi poseban datum da mi to budeš
Neka ne treba ni tebi
Nikad
Neka ti nisam kraljica od jedan dan kojoj se klanjaš
Neka sam ti uvek i samo Žena koju kuneš i voliš
Trnata i opojna bez koje ne možeš
I koja ne ume bez tebe
Tvoja
SVOJA

NISAM ZALJUBLJENA U TEBE (za 14.februar) – Nena Miljanović


Nisam zaljubljena u tebe
Da jesam
Videla bih te kao Aleksandra Makedonskog
Silnog bi bio slika u mome oku
Zaljubljenost traži prolaznog bljeska sjaj
Trag je meteora u varljivom vidu
Ne i mudrom srcu
Koje ne ište ništa
I nudi sve

A ja nisam zaljubljena u tebe
Sigurno nisam
Jer ne patim kad te nema
Ne moram ni  da te dotaknem
Ni da te udahnem
Niti mi je bez tebe besmislen dan
Ni jalova i preduga noć
Da je zaljubljenost
Sebično
Zakopčala bih te sebi pod noćnu košulju
Ljubomorno
Htela bih te na pusto ostrvo
Samo za sebe

Ovo
Što bih da te radosno delim sa svima
Svako da ima tvoje obične dobrote deo
Tople kao dan među najrođenijima
I što te vidim jasno i kad si jak i kad si slab
Što si mi u svesti smisao i kad mi nisi misao
Jer tu si
Ne kao meteor na mome nebu
Kao sve zvezde i smisao svemira si
Dobra i loša strana svega
Kao moje drugo Ja

Nisam zaljubljena u tebe
Ja te volim

CRVENO- Nena Miljanović



Bojom bola nebo
Bojom pretnje mesec
U meni
Crvena Luna di Chiaro
Rađa se i raste
Sa rubinski koturom nad horizontom
Raste strah
Javi se
Zvukom glasa razbij ga
Daj mi
Jučešnju reč za udah
Biću
Disaću
Gušim se pod crvenim mesecom
Rečju
Učini da bude srbrno zveckav i beo
Kao moja prva Bela pesma o tebi
Bojim se (sebe)
Tišina je
Crveno je
U panici
Gluva kao bivša ljubav
Čuću iz sebe pogrešne note
Pogrešnom ću po njima pesmu
Kajaću se
Kasno
Javi se

LAMENT – Nena Miljanović


Jesi li to ti
U kamičku u mojoj cipeli
Što žulja i ne da ni korak nigde osim unazad u san
Gde sanjam igru piljaka
I kamičci su jagodice tvojih prstiju
Razbacani po meni
Za igru koja je više od igre za dvoje
A manje od mogućnosti

Jesam li to ja
U dahu vetra danas
Kao juče
Kad sam bila vetrenjača i pokretala te
Uhvaćenog među krake
Visoko u nedostižnom nebu
Kud lete oduvane glave zrelih maslačaka
I prezrelih pesnikinja

Jesmo li to mi
U mojim strahovima od sutra
Gde će piljci biti nadgrobno kamenje
Nad humkom zaborava
Pod nebom bez nadanja
Da me išta više vine i ponese praznu i prezrelu
Bar u prošlost
Gde su sećanja na ljubav

Reci da jeste sve
I da je sve ovo samo lament
Nad mojim prvim pesmama o nama
I nad mladošću naše ljubavi
Sad kad je ostarila