PESAK KROZ PESMU – Nena Miljanović

nalazim te i gubim
čulima
prozaično
slutnjama
mistično
spolja i iznutra
palpacijama praznih ruku dodirujem te u svemu
i iz svega mi iscuriš kao pesak kroz prste
u žutoj mrlji žutog sunca na očnom dnu
svetliš i gasiš me
nastaješ i nestaješ
u svim ukusima i rečima na korenu jezika
nosnicama
udišem te u mirisima i isparavaš mi u izdasima
jekom tišina u uhu
zvučiš
onim što ne znam kako da označim
što me opseda i ostavlja
u talasima jave i sna
smrtno
volim te i bojim te se
kao sve poznato i nepoznato
kao početnu tajnu iz koje sam došla
i završno otkrovenje u koje ću otići
volim te i ne volim
kao tvoj život (u kom me nema)
i svoju smrt
koja će mi uzeti i dati
mene
iscurelu iz ove ljubavi
kao pesak reči kroz moju pesmu

Nena Miljanović | Zejnina pesma

Anselm Feuerbach: Pročica Miriam

Rodiću se još jednom u prošlosti
I biće to poslednji put
(umorila sam se od umiranja i rađanja nade)
I zvaću se Zejna
I bićeš ime od zore nastalo
Čuješ li kako kako ga izgovaram
I dozivam kroz sve vekove odkad te volim
Dođi mi tad ( kad se poslednji put rodim)
I za pet stotina svilorunih jaganjaca
Kupi me od mojih pet stotina pesama o tebi
Kao od oca i matere (pesme su me i rađale)
Kupi me sebi za ženu
I spali na našoj svadbi moj poetski miraz
Nek ne ostane ni slovo moga sadašnjeg jada
I pera kojima te pisah polomi
Jer neću više pisati psalme (ne)ljubavi ...



Sama ću biti tvoja pesma
I živeti sa tobom neizrecivo srećna i tužna
Jer pevaćeš me tek svaki četvrti dan
(biću ti četvrta žena)
I kad se ubijem od žalosti što više ne pišem
I što ti nisam bar druga kao sada ( kao uvek)
Sahrani me u ovoj sadašnjosti
I zaboravi sva moja (po)grešna imena:
Nena pesnikinja
Nena ljubavnica
Neka ih nema (samo tako mogu umreti sasvim )
Samo kao Zejnu (ženu tvoju)
Upiši moje ime u prašinu na svome putu
Neka me razveje vetar
Ispod tragova tvojih stopala
Posle ostvarenog sna (u ovoj pesmi)
Koji mi te (ni)je ostvario

JUČE DANAS SUTRA – Nena Miljanović

Juče
Na granama tvojih ruku
U gnezdu tvojih misli
Slavuj sam bila
I pevala te
Sva mladost i ludost
Na radost ljubavi

Danas
Odlećem sa grana koje me ne drže
Iz gnezdo koje me ne čuva
Odnosim
Uplašenu ljubav pod krilom
I ne pevam
Jer
Ako sada otvorim kljun
Graktaću mudro kao gavran (ili kao starost)
Žalosna kao dotrajalost
Ako danas zapevam o tebi
Zaplakaće ljubav zbog moje osedele kose i duše
Moja mlada
Moja luda ptica
Pobeći će mi ispod krila
Ne pevam

Sutra
Ako nađem granu s trnom da nabodem srce
Ponovo ću pesmu
Kad mi se u stihove ugnezdi neko ko nije ti
Još jednom slavuj
Zapevaću završni psalm o tebi
(I o samoj sebi)
Pre velikog ćutanja

Nena Miljanović je rođena u Šapcu 17.02.1962god. Školovala se u Šapcu, Zagrebu i Beogradu. Po zanimanju pravnik i psiholog. Pisanjem se bavi od nižih razreda osnovne škole. Tokom celog školovanja objavljivala je poeziju i prozu-forma pripovetke, u školskim biltenima, studenststkim glasilima, nedeljnim časopisima i listovima namenjenim afirmaciji mladih pesnika. Učestvovala na raznim pesničkim manifestacijama, dobitnik priznanja i nagrada, i javnih pohvala. Žanrovski nije fahirana ni tematski ni po izražajnoj formi. Rado piše slobodnu formu stiha, ali i ono zanatski najteže- rimu, kao i svoj omiljeni pesnički izraz - poeziju u prozi.Podjednako uspešno se bavi pisanjem proze:pripovetka,esej, roman.

Ljubavna srdžba

Pjesnikinja Nena Miljanović kao pjesnik je mogući nadomjestak praznine za sve one koji izgubiše nadu. Imajući pred sobom odgovarajući lik osobnosti koji živjeti traži, Nena se, unutar sopstvene borbe sa daleko jačim neprijateljem (sudbinom, op.a.) liječi tkajući prekrasne tonove raznobojnih odsjaja ljubavi...unutar srdžbe. Da, ona je ljuta jer borba ne prestaje. Tako bi silno željela mirnoću bića na valovima maestrala htijenja. Ne dozvoljava joj se.

Ipak, jednostavnost izričaja ovdje zamjenjuje želja za opstankom. Bolna, ali vrijedna pomena. Poređenja nas zadužuju, naglašavajući njenu opijenost riječju. Istraživajući mogućnosti rečenice, ona uspijeva sastaviti nove pretpostavke značenja. Nemojte ostati na jednom čitanju. Poezija jeste višeslojna, ako je zaista..poezija. A njene pjesme i jesu život sami. Unutar pjesme. Njen prije svega. No, i naš, htjeli mi to priznati, ili ne.

Riječ urednika
Sabahudin Hadžialić

iz ciklusa-MOŽDA U SNU-

Podjoh na groblje tvoga grada, gde sam ti umrla,
i kupih komad zemlje , sebi samoj za večni dom.

Kod klesara kupih komad mermera belog,
i dadoh uklesati svoje , bez tebe poništeno ime.

Sročih reči ,opore i teške,sebi za epitaf:
,,Voljenoj ženi bezimenoj-voljeni čovek"
i u potpisu dadoh urezati u kamen -Tvoje ime.

Šaku zemlje, osvećene stopama tvojim, doneh
sa mesta gde nas je venčalo ponoćno nebo
i gde su nam zvezde bile kumovi i starosvatice.

Prosuh zemlju na jastuk groba mi utešnog
i posadih lipu, mirisnu svetinju slovensku
da mi junskim jadom miriše na tvoju nemilost.

Vratih se - mužu, i deci,i domu,od utehe blaga,
i rekoh im da sam po crkvinama hodočastila,
- da se ne začude crnoj mi žalobnoj haljini.

Lice mi beše smireno i svetački svetlo.
i niko sem mene same ne začu jauk mi duše
kojim oplakah nas i nerodjene nam sinove.


POLJUBAC- iz ciklusa EROTIKON

Koji te leptir lepetom krila,
prozirnih i nežnih ko svila laka,
koji te leteći Božiji cvetak
učio da usne mi usnama takneš
da k'o disanje dečje osetim ti dah?

Od kog si tigra, strašnog i divljeg,
učio da usne mi nežne divlje kidaš,
da zubima grizeš do krvi i boli
crveno tkivo što zverstva ti voli?

Koji te zmijski palacavi jezik
učio da jezikom pališ mi usta,
da otrov ti slatki ispijam i sišem,
pa, trovana tobom umirem , a dišem?

Reci mi ljubavi za tajnu žedji
kad me usnama na dušak piješ
a ja ti rosu ljubavnu berem
i med iz usta mi niz grlo sliješ?

Koji te demon učio zlosti
da mi poljupcem sažižeš telo,
od kog si andjela umeće krao
za život što si mi usta na usta dao?

Od tebe ,ženo,ljubavnice moja,
od tvojih drhtaja pod mojom rukom;
Od svoje muške prečiste strasti,
od žudnje tvoje učile mi usne
kako se umire od slatke boli..
Ljubim te grešnice i svetice moja,
u usana susret pretačem se ceo
kako se nežno i zverski ljubi,
od tebe naučih za život ceo...

Ruke moje behu dve grlice bele- grljenja željne.
Prsti moji behu tanane žice viola, i na licu nečijem svirahu najlepše etide.
Moje ,crne kao ponoć i meke kao svila , moje vijogorom razasute kose ,
mirisahu na jasmin i sandalovinu....

Noge moje, dve gazele lude,dva mramorna stupa sa Akropolisa,
stopala moja malena, ranjiva i nežna, trkačice behu sa Maratonskog polja
i trčahu,neumorne, Suncu Ljubavi, onome čije ime ćutanjem u srcu vrisnem...

Poprsje moje kraljevsko-uzglavlje beše, mirisno i meko.
čelu jednom muškom, čelu jednom pod kosom boje zrelog kestena.
Alabaster i slonovača behu dva pupoljka ruža , raspupelih,majskih.
U tamnom udubljenju dva nevina bela brega ,
kapatka medovine je zrila, za Njegovo srećno pijanstvo...

Oči moje safirne dva duboka zdenca behu,
dva ogledala behu,za odraz očiju jednih,
strasnih i strašnih - kao prvo saznanje.
Oči moje, s bisernom suzom na sedefnom kapku,
oči moje iz ogledala u srećna jutra su me pozdravljale:

" Dobro ti jutro,kraljevska lepoto!"

Usne moje behu dve jagode zrele,poprskane rosom,
dve grimizne latice cveta bez imena,mirisnog.
Dva mala,žedna tigra behu,što nektar slatki piše
sa usana nekih sa ukusom zrna zrelog , muskatnog.
Usne moje i glas, behu moje srećno pevanje o Njemu...

Biserna školjka bedara mojih,
drhtavao i bezmerno skupo blago moje ,
pehar za peharnika i kopljanika,za viteza žednog
na dnu izvora moga, srecna se krla i zrila ,zrila..

Škojlka moja biserna sa dna zdenca vode života,
ne gasi već dugo žedj moju ,ni viteza ni kopljanika ,
a još je rose purpurne kiše , i još drhtulja drhti od lude gladi

ranjiva i živa bisernica moja,stidna i bestidna....

NEMOJ DA ME PROSIŠ

Nemoj da dođeš taki bogat
I da me prosiš od otac sa zlato
Nije moje srce za tvoje pare
Nemoj da nudiš tičije mleko
Ni dželep crni i beli konji
Ni dušek od sitno guščije perje
Ni jastuk od svilu
Ni jorgan od somot
Ništa ti neću
I neću tebe

Ti nemaš ruke za kake ginem
Od mekan pamuk i tvrdo gvožđe
Da mi na prsa padnu ko tice
Sa mekana krila i oštre kandže
Od slast da drkćem
Od stravu da umrem
Ti nemaš oči sa led i vatru
Od pogled jedan od inje da mrznem
Od drugi da planem od strašnu vatru
Sa led da me gasiš
Sa vatre da me pališ

Takoga sanjam
Takoga čekam
Znam da je za mene taki rođen
Znam da je kreno i da će doći
Sa srce golo u prazne ruke
Bez reč da me prosi
Samo sa oči
Bez reč da pođem
Samo za srce
Odavde sa njim do na kraj od zemlju
Do kraj na život

Ako odeš
Ništa se neće izmeniti
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će se tanjiti i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom disaće mora
I ja ću disati (samo još disati)
Duboko i teško
Plimom sećanja i osekom zaborava
Nadolaziće i opadati bol za tobom
Sve dok te ne zaboravim sasvim
Tuge li
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikome više budeš što si meni
Ludost mladosti (a nismo mladi) i lepota poroka zrelosti
Presvisnuću
Ako te i kao pesnikinja prebolim
Jer posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj

Strah me je
I moje poetske nemoći i tvoje poražene muškosti
Jer neću umeti da te opevam i vratim ti sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti ako odeš
Ako prestane da mi te kuca srce na veliko zvono
Bar sećanjem da sam te volela
Ako te otišlog prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad naprslo zvono u prsima odzvoni
Za mnom u poeziji

Ćutasmo tada
Bez nelagodnosti
Bliski i kad se ne taknemo
Razmenjivasmo misli očima koje ne kriju ništa
I ta tišina
Savršena i ispunjena
Beše najveći govor ljubavi
Svetla i gola
Sjala je posredi nas
Kao pun mesec na sredini neba bez oblaka
Jer ni jedna tajna među nama
Nije imala potrebu da se sakrije
U suvišnu reč


Ćutimo sada
Na tvome ramenu ja
I na mojim grudima ti
S rukom u ruci
Lažemo se da je to ljubav
Udaljeni kao dve prividnosti
U tišini punoj teskobe
Svako sa svojom krivicom
Krijemo oči i misli
Oprezno
Izbegavamo reči koje bi nas ogolile
Kao tamnu stranu meseca
Punu senki
Na savesti

ODBROJAVANjE -Nena Miljanović



Zaboravljam te
I više ne brojim dane bez tebe
A svaki duži od godine
Vreme je ipak čudo
Vidi
Misao o tebi
Ne vezuje mi više omču
Oko svakog sata u danu i oko vrata
Kad bih da prstima napravim rupu na prsima
Da prodišem i da te vrisnem
I kad oči stisnem u samoodbrani
Da se zaštitim od bljeska tebe u svemu oko mene
(čak i vazduh je asocijacija na disanja tvoga šum)



Munjevito
Samo se stvoriš
I okrzneš me sevom sećanja
Na miris kože i poznatih koraka bat
Pa zaustavim dah i srca kucanje
Na tren ili vek
Dok ne prođe(š)
Stojim tako ukipljena u čekanju
Kao bolesnik između živeti i umreti
Stisnuta
Između sećanja koja bole ljubavlju
I zaboravljanja koje me ozdravlja od tebe
Ali i od ljubavi (čak i prema životu)
Jer vreme ipak ne čini čudo
Već sedam sati
Jedanaest dana
Dva meseca
I devet bolesnih godina

Zaboravljam te
I više ne brojim dane bez tebe 
A svaki duži od godine 
Vreme je ipak čudo
Vidi 
Misao o tebi
Ne vezuje mi više omču 
Oko svakog sata u danu i oko vrata
Kad bih da prstima napravim rupu na prsima
Da prodišem i da te vrisnem 
I kad oči stisnem u samoodbrani
Da se zaštitim od bljeska tebe u svemu oko mene
(čak i vazduh je asocijacija na disanja tvoga šum)


Munjevito
Samo se stvoriš 
I okrzneš me sevom sećanja 
Na miris kože i poznatih koraka bat 
Pa zaustavim dah i srca kucanje 
Na tren ili vek
Dok ne prođe(š)
Stojim tako ukipljena u čekanju 
Kao bolesnik između živeti i umreti 
Stisnuta
Između sećanja koja bole ljubavlju
I zaboravljanja koje me ozdravlja od tebe
Ali i od ljubavi (čak i prema životu)
Jer vreme ipak ne čini čudo 
Već sedam sati
Jedanaest dana
Dva meseca
I devet bolesnih godina

Nena Miljanović

SENKA U PLAMENU – Nena Miljanović

da li neko sluti
(od vas koji niste uklete poete
i samo čitate radi razonode
tešku poeziju uz lagano vino)
od koliko bola nastaje pepeo
ostatak pesnika iza svake pesme
u stvaralačkoj vatri
koji nas sagori



možda neko čita između redova
kol’ko mi je hladno u samačkoj duši
kad na žaru reči sagorevam sebe
i koliko je onog o čem se ne piše
a da se istinom ne razgoli duša
priznanjima bolnim da su samo slova
kad u vašoj priči ispevavam moju
nad tuđim jadima izjaučem svoje
i san o ljubav
opevam ko ljubav



vi što me čitate stanite trenutak
dlanom dotaknite ispisane strofe
doživite damar kojim sam pisala
i očajnu želju da bude što nije
da sam nekom ime sa kojom zaspiva
sklopite stranice prvu na poslednju
pod jastuk sklonite deo moje duše
grejaće vam vaše ohladnele snove
senkom u plamenu
u kom me nestaje (sebi)
i nastajem (vama)

Neizreciva Pesma

Pitate me
Kakav je taj Muškarac
O kome ovolike pesme napisah
A neopisiv je moj dragi
I uzaludan je ovaj poetski pokušaj
Da rečima naslikam portret ljubavi
Preduga bi bila moja pesma
Malo je vremena jedan život da je ispišem
I jedna smrt da ga zaboravim

Pomislite
Koliko mi stihova i poređenja treba
Samo za sve dobrote njegove duše
Sva sam dobrota
Kad nam se duše dodirnu mislima i očima
Pa bih da živim i nikad ne umrem
Zbog njega
I sva sam lepote sjaj
Kad me dodirom tela u vatromet silni pretvori
Do pepela
Plamtim i svetlim spremna
Da izgorim i umrem za njega
A ne znam kakav je muškarac

Znam
Kakva sam ja žena sa njim
Dovršena
I znam
Da ga ne umem opisati
Ljubav i Bog ne staju u Reč
Niti moj dragi u moje pesme
Samo u postojanje kojim ga pevam
Stihovima koje ne umem napisati
Neizrecivim
O neopisivim.

NEMOJMO O NAMA

Pustimo velike reči i zakletve
Nemoj ih meni
I ne slušaj moje tebi
Slutim u njima kraj
Jer se vratim na naš početak
Na moje najljubavnije tihovanje o tebi
(Daleko od pisanja pesama i izmišljanja priče o ljubavi)
I na govor tvojih ćutljivih muških očiju
Kad sve vatre sveta su gorele u njima
I govorile mi da goriš

Izgoren
Ćuti i sad
I samo me pepelnu pogledom toplim takni
Mišlju me okrzni uzgred u danu
U prolazu kroz prošlost
Samo me se krajičkom sebe dotakni
Bez glasa
I bez mojih velikih pesama
Ljubav
Kojoj trebaju tvoje zakletve i moji stihovi
Samo je reč o nešto više
Kad nema ničeg više

Ćutanjem si me ljubio
Bez reči sam te volela
Čak i ako je (a jeste) kraj
Ćutimo još malo
U ime ljubavi
Nemojmo o ljubavi
Ćuti
Ćutim

PRESTUPNA PESMA
 
Kratka je  moja pesma danas
Jasna
Kao misao  mudraca pustinjaka
Što ne pita
A šta bi bilo da je bilo
I deset zrna peska što mu pod deset nokata stanu
Uzima za  meru o imati i nemati
I ostaviti i poneti kad se sa zemlje pod zemlju pođe
 
Tad
Kad se senka moja od tla odlepi
i duša prhne i pisne kao ptica
Bez žaljenja
Ostaviću i zaboraviti stotine pesama o tebi
Dugih kao prestupne godine…
…i poneti ovu današnju
Najkraću
Pisanu perom ptice bez glasa
Da si ljubav
I kad te ima i kad te nema
I da si bol pustinjaka bez mudrosti u prsima
Zbog svega što je moglo biti
A nije