|
| |
Autor | Poruka |
---|
zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Borislav Pekić Pon 3 Okt - 23:10 | |
|
BORISLAV PEKIĆBorislav Pekic rodjen je 4. februara 1930. u Podgorici. Ziveo je u Podgorici, Mrkonjic-Gradu, Kninu, Cetinju, Bavanistu u Banatu. Od 1945. ziveo je u Beogradu, gde je pohadjao Trecu musku gimnaziju i maturirao 1948. Od 1948-1953. bio je na izdrzavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Nis zbog ucesca u radu ilegalnog Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Studirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1958-1964. radio je kao dramaturg i pisac scenarija za oko 20 domacih i koprodukcionih filmova. Prema njegovom tekstu snimljen je film Dan cetrnaesti koji je predstavljao Jugoslaviju na Filmskom festivalu u Kanu 1961. Od 1971. ziveo je i radio u Londonu i Beogradu. Dopisni je clan SANU od 1985. godine. Borislav Pekic preminuo je 2. jula 1992. godine u Londonu. "Licnost po mnogo cemu neobicna - zivotom, delom, izgledom. Nad malo povijenim ramenima coveka visokog, lomnog rasta, ostro srezana asketska trouglasta glava. Strog pogled pod jakom dioptrijom naocara, kojima kao da vise vidi no sto gleda, tek oretko ozari kratak i kao malo izgubljen osmeh. Mek i dug korak visokih nogu i izrazito lepa nemirna ruka. (Jedna vidovita slikarka portretisala ga je kao ikonu Bogorodice Trojerucice.) Govori malo i gotovo uvek prekom, kratkom recenicom, on pisac najduze fraze u srpskoj knjizevnosti. Govori pri tom Ijutito, cak nabusito, kao da se unapred srdi na sagovornika, kako to hoce da bude kod Ijudi koji duhovnu neznost skrivaju u oklopu apodikticnosti. Krvopilan radenik, jedan od najtvrdokornijih poslenika koje znam, uvek je medj svetom pomalo odsutan, kao da je najbolji deo svoje misli ostavio da i dalje mucki posluje nad nedovrsenim rukopisima." (Borislav Mihajlovic Mihiz) izvor:borislavpekic
Poslednji izmenio zjovan29 dana Pon 3 Okt - 23:12, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Borislav Pekić Pon 3 Okt - 23:10 | |
| Stvarni Englezi
Sabrana pisma iz tuđine Publikovano u Beogradu, Službeni glasnik 2010, Copyright © Borislav Pekić62. Stvarni Englezi i njihova apstraktna monarhijaSkoro tri godine temu odlažem. Neću kriti, iz straha, a možda istrahom inspirisane navike da u šefovima država gledam miropomazane, Božjim i ljudskim zakonima zaštićene ličnosti, od kojih su me uvek više zabrinjavali ljudski. U republici sam naučio da i najmanja primedba na njihovu neprikosnovenost ume odvesti u neprilike – mene, nikada njih – iz kojih me ni pohvale svemu ostalom u njihovom delu neće izvući. Nepogrešivost ne greši. Greši onaj koji nepogrešivost ne primećuje ili ne priznaje. Slobodoumni američki republikanci pobunjenih britanskih kolonija dvoumili su se da li da svog predsednika zovu „gospodinom“ ili „Njegovim veličanstvom“. Ostali su na tituli koju ovaj deli sa svakim vašingtonskim piljarem, i tu se rusoovska deoba jednakosti završava. Ali se svaka njena deoba završava i kad vi svoga socijalističkog zovete drugom. Japanski car sišao je sa neba, hodao po zemlji, a u nju će ući. Iranski car careva umro je u izgnanstvu, ali to je sudbina ne jednog „gospodina predsednika“. Sudbina drugova predsednika još je neizvesnija. Kad prestanu biti predsednici, mnogi prestaju biti i drugovi. Francuz se u poseti zemlji Bliskog istoka čudio što se u njoj ne sme vikati „Dole predsednik“. „U Francuskoj“, rekao je, „smete vikati – Dole de Gaulle!“ Odgovoreno mu je da to ne dokazuje građansku slobodu u Francuskoj, jer se „Dole de Gaulle!“ sme vikati i u toj zemlji Bliskog istoka. To je istina. Ne sme se, doduše, vikati: „Dole predsednik dotične republike“, ali o njemu i nije reč. Sad se, čujem, i to sme. I tek sad vidi koliko to malo znači. Nemam nameru da vičem „Dole Njeno veličanstvo“. Državni oblik Britanije me se ne tiče. Uostalom, ovde me ne bi smatrali republikancem, nego budalom. Osmelili su me britanski pisci, pasionirani posmatrači Kraljevskog doma, koji se od ljubitelja retkih ptica razlikuju po tome što su neuporedivo drskiji i koristoljubiviji. Britanci se svojim kraljevima bave mnogo više nego što ovi imaju mogućnosti, prilike i ustavnog prava da se bave Britancima. (To je i za narod i za kraljeve dobro, jer kada su se Englezi poslednji put kraljem ozbiljnije bavili, otkinuli su mu glavu. Kad su se, u doba Henryja VIII, još jednom njime strasnije pozabavili, on je glave njima poskidao.) U celini uzev, engleska je monarhija sličnija šarenoj perjanici na glavi urođeničkog poglavice nego ubojnom koplju u njegovoj ruci. A najviše liči na putujuću reklamnu trupu za propagiranje engleske politike i manufakture. Porodica Windsor malo daje hrane mašti. Kraljica ne vlada zemljom, ali poseduje najviše od nje. Dame iz kraljevske kuće pretplaćene su na vrh liste najgore odevenih žena, ali to je namerno. Biti ma u čemu savršen nije engleski. To znači biti profesionalac, najmljeni sluga. Prvi muškarac Doma čuven je po opaskama u nevreme. Najstarija dama propagira narodnu medicinu, a svi obožavaju konje i, mada Nemci, vole Englesku ljubavlju stranca koji se još nije otreznio. U poslednje vreme porodica je nahranila nezasite biografe pronalaskom naciste u široj familiji, pogrebom vojvotkinje u nemilosti, otkrićem rodbine zaključane u ludnici i razočarenjem jednog princa u mornaricu, te povratkom njegovom ženskom građanskom korpusu. Sasvim nedovoljno da pisci knjiga o njima žive na Bahamima. Da bi jedan od pismenijih rojalista mogao izmiriti troškove vlastitog razvoda, morao je u nastavcima razvesti naslednike prestola. Što u feljtonu ništa na istinu ne liči ne smeta. Na istinu ne tiči ni politika koja se vodi, a uspeva. Istina nije merilo. Merilo je – uspeh. Čitamo priče o nevoljama kraljevske kuće, za koje je rečeno da po neverovatnosti nadmašuju indijsku mitologiju. Za Ameriku je i to nedovoljno. Njen divlji, pionirski duh, prema nalazu eksperata, zahteva kao začin i malo – prljavštine. Knjige o monarhiji, ovde štampane kao smešne, preko bare postaju gadne. Ali posao obavljaju. Pisce odvode na Bahame, a nas u pakosno ubeđenje da bogatstvo, krv i moć ništa ne znače. I da su svi ljudi, i kraljevi i njihovi podanici, podjednako nesrećni. Svaki narod na svoj se način simbolima moći zabavlja. Rusi ih,posle pada, grde, potom rehabilituju, pa opet grde. Amerikanci na svoje predsednike pucaju iz pištolja. Argentinci im sude. Mi zbog svoga predsednika trčimo nebrojene kilometre. U Engleskoj ih vole i na njima zarađuju pare. Svaki od ovih načina bolji je nego da o njima iz stida ili straha ćutimo. Kao da ne postoje, ili kao da ni postojali nisu.U većini slučajeva, i oni su ljudi, s našim manama i vrlinama, srazmerno uvećanim, ali ne njihovim osobinama, većnašim preuveličanim interesom. Amerikanci gađaju predsednika koji je Amerikanac. Argentinci sude Argentincu, pa šta mu bude! Čak i Rusi, ma kako s bivšim šefovima postupali, rade to isto sa zemljacima. I mi se ponekad sporimo sa poslednjom voljom jednog Jugoslovena. Englezi su za zabavu unajmili strance, Evropljane. Iživljavaju se još jednom nad nemoćnim Nemcima, koji su došli u ovu maglovitu, hladnu zemlju, potrudili se da nauče jezik od 400.000 reči i isto toliko šumova, da njime bez naglaska govore, pa i uopšte da ne govore osim kad im se kaže i šta im se kaže, privikli se i na groznu englesku kuhinju, štrajkove, teške Wellington čizme i šubare usred žege. Pa zar je to fair? (published by Ljiljana Pekić) izvor:borislavpekic |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Borislav Pekić Pon 3 Okt - 23:21 | |
| Vreme čuda Neke ideje iz romana "Vreme čuda" Borislava Pekića; izbor Ljiljana Pekić.Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša. Bog sve može. U njemu su sadržane sve suprotnosti. Da bi uistini bio Bog, mora on jednovremeno biti vidovit i ćorav, gluv i oštrouh, pokretljiv i uzet. Isto tako mora postojati i ne postojati. To su principi na kojima je sazdana njegova sveobuhvatnost i svemoć, dve ravnopravne ose njegove božanske prirode. Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena. ***** Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti? ***** Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja. ***** Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva. ***** Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih. ***** Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi. ***** U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog. ***** Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti. ***** Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama,nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist. ***** Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire. ***** Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju. ***** Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova. ***** Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji. ***** Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost. ***** Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli. Bog nas u presudnom trenutku napušta. ***** Sve je bilo uzaman: čuda, proroci, propovedi, žrtve, lišavanja. Svet nije spasen, praroditeljski greh nije spran. - (published by Ljiljana Pekić) izvor:borislavpekic |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Borislav Pekić Pon 3 Okt - 23:39 | |
| Objavljen Pekićev zakašnjeli dnevnik Borislav Pekić: "Korespondencija kao život" Objavljen drugi tom knjige "Korespondencija kao život", sabrana pisma koja je Borislav Pekić slao supruzi i ćerki. Pisma predstavljaju neku vrstu Pekićevog dnevnika, koji on nije mogao, niti želeo da vodi u to vreme, kaže Ljiljana Pekić
Beogradski Službeni glasnik objavio je drugi tom knjige "Korespondencija kao život", sabrana pisma Borislava Pekića supruzi Ljiljani i ćerki Aleksandri, nastala, prema riječima priređivača, u jednom od najtežih perioda u njegovom životu. Knjigu je priredila Pekićeva supruga Ljiljana, a javnosti je predstavio mladi pisac Vladimir Kecmanović. Pekićevi zapisi predstavljaju vrijedno svjedočanstvo o životu velikog pisca, o fazi u "razvoju" totalitarnog društva, koju mnogi proglašavaju zlatnim dobom liberalizma. Pekićevi zapisi, takođe, govore i o raznolikim ljudskim karakterima, nastali pod okom opravdano budne autocenzure, i samim tim otkrivaju novu žicu autorovog dara, kaže Vladimir Kecmanović. Najgori događaji, koji su prisutni samo u nagoveštaju i iz nužde su prećutani, svojim odsustvom upravo prikazuju tjeskobnu sliku te epohe, navodi Kecmanović. Kako ističe autorova supruga Ljiljana, pisma predstavljaju neku vrstu Pekićevog dnevnika, koji on nije mogao, niti želio da vodi u to vrijeme.Jedan od najtežnih perioda u Pekićevom životu bio je, kako navodi, 1970/71. godina, kada se ona zaposlila u Londonu. Međutim, dugo planirana selidba porodice Pekić u inostranstvo osujećena je, jer je policija Borislavu Pekiću oduzela pasoš. Supruga Ljiljana, koja je dala otkaz na poslu u Beogradu, morala je da se odseli bez muža i da iz tuđine prati njegovu mučnu borbu za vraćanje, kako kaže, jednog od osnovnih, i tadašnjim ustavom, garantovanih čovjekovih prava - da slobodno putuje gdje god želi. izvor:vijesti.me
|
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Borislav Pekić Pon 3 Okt - 23:45 | |
| Borislav Pekić Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1958. oženio se arhitektom Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića. Te godine je dobio prvu nagradu na anonimnom konkursu za originalni scenario, koji je raspisao „Lovćen film“. Godine 1959. počinje da radi kao dramaturg i scenarista za ovu filmsku kuću, a iste godine sa Ljiljanom dobija ćerku Aleksandru. Na početku svog književnog stvaralaštva pisao je scenarija za različita filmska preduzeća. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je 1961. godine predstavljao Jugoslaviju na filmskom festivalu u Kanu. Godine 1965. objavljuje svoj prvi roman Vreme čuda. Od tada se posvećuje isključivo pisanju. Piše prozu, pozorišne, radio i televizijske drame. Član je uredništva Književnih novina od 1968. do 1969. godine i saradnik u časopisima Stvaranje, Književnost, Savremenik i Književna reč, kao i u brojnim novinama i dnevnim listovima. Za drugi roman, Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), dobija prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Nakon odluke da se sa porodicom privremeno preseli u London 1970. vlasti mu bez obrazloženja oduzimaju pasoš. Posle godinu dana uspeo je da se pridruži porodici u Londonu, ali za jugoslovenske vlasti postaje persona non grata. Kratki roman Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana objavljen je u izdanju „Slova ljubve“ iz Beograda tek 1975. godine (iako je napisan znatno ranije, ali Pekić nije uspeo da pronađe izdavača koji bi se usudio da objavljuje njegova književna dela). Rukopis sotije Kako upokojiti vampira izabran je na anonimnom književnom konkursu Udruženih izdavača i štampan 1977. godine. Sledi kratak roman Odbrana i poslednji dani (1977). Njegovo kapitalno delo, saga-fantazmagorija Zlatno runo, objavljuje se u sedam tomova (1978–1986), za koje Pekić 1987. godine dobija „Njegoševu nagradu“. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih na srpskom jeziku od 1982. do 1992. godine. Žanr-romanom Besnilo (1983), svojevrsnom apokaliptičkom vizijom sveta u kojem živimo, Pekić je odstupio iz istorijske tematike Zlatnog runa i napisao delo sa elementima trilera. Taj roman, zahvaljujući svojoj tematskoj provokativnosti, postao je bestseler i doživeo veliki broj izdanja. Po mišljenu čitalaca, Besnilo je, pored Godina koje su pojeli skakavci, ušlo u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnosti objavljenih od 1982. do 1992. godine. U sledećem, antropološkom romanu 1999, objavljenom 1984, za koji 1985. godine dobija nagradu za naučnu fantastiku, Pekić ostaje na tragu te uzbudljive fantastične utopije. Krajem 1984. godine, u izdanju „Partizanske knjige“ iz Beograda, izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio „Nagradu Udruženja književnika Srbije“. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. godine, povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa, specijalnu „Povelju“. „Nolit“ objavljuje zbirku gotskih priča Novi Jerusalim 1988. godine. Za roman- -epos Atlantida (1988) dobija „Goranovu nagradu“. Autobiografsko- memoarska proza Godine koje su pojeli skakavci (prvi tom) proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini i za kratko vreme doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom dobija 1989. godine nagradu „Miloš Crnjanski“ za memoarsku prozu. Iste godine „Srpska književna zadruga“ objavljuje njegovu fantazmagoriju Argonautika. Povelju „Majska rukovanja“ za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine „Budo Tomović“ iz Podgorice. Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada „Jakov Ignjatović“, 1990. godine) i Poslednja pisma iz tuđine (1991, godišnja nagrada Grafičkog ateljea „Dereta“ za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u Pekićev publicistički stvaralački domen. Esejistička proza Sentimentalna povest britanskog carstva objavljena je posthumno 1992. godine i za nju je 1993. dobio Počasnu nagradu BIGZ-a. Borislav Pekić je autor i oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad Korešpodencija beleži 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212. Između ostalih dramskih dela izvođena su Generali ili srodstvo po oružju (1972, nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik (1982, Prva nagrada Radio Zagreba), a povodom „Dana Radio televizije Beograd“ godine 1987. dodeljena mu je diploma za osvojenu prvu nagradu na konkursu u kategoriji radiodramskih emisija. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada pozorišta u Kruševcu „Kneginja Milica“ (1991) i iste godine plaketa „Pečat“ Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge. Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Godine 1990. postaje jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik i član Glavnog odbora. Učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, glasila Demokratske stranke i prvog demokratskog glasa Srbije. Pekić je bio dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Bio je član Udruženja književnika Srbije,član Udruženja filmskih umetnika i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević posthumno ga je odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa „Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni“ povodom 50. godišnjice jugoslovenskog igranog filma. Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Posle njegove smrti u Beogradu je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači Srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda. Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „BorislavPekić“ za književna dela u nastajanju. Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Nakon piščeve smrti brigu o publikovanju njegovih rukopisa, kako objavljenih tako i onih iz zaostavštine preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Objavljivanjem u „Laguni“ ove kolekcije od 13 knjiga (u 23 toma) prvi put se predstavlja celokupno Pekićevo književno stvaralaštvo. izvor:laguna.rs |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Borislav Pekić Pon 3 Okt - 23:57 | |
| Besnilo - Borislav Pekić
Ukratko o knjizi[/b]
Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks,zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma...
U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.
Važni argumenti za prodaju
- Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. - Prvi put ekskluzivna kolekcija celokupnog književnog opusa Borislava Pekića
Sadržaj
Događaji u knjizi su fiktivni.Realna je samo njihova mogućnost. Izbor ondonskog aerodrome Heathrow je slučajan.Da je avion s majkom Terezom, Nastojnicom manastira „Isusovo srce“ u Lagosu u Nigeriji, sleteo na čikaški O’Hare IA, John F. Kennedy u New Yorku, IA Charles de Gaulle kraj Pariza, moskovsko Šeremetjevo ili beogradski Surčin, priča bi se odvijala tamo.
Ličnosti su takođe fiktivne. Nameštenici aerodrome su funkcije, ne određeni ljudi. Eventualna sličnost sa stvarnim Službenicima British Airports Authorityja je nenamerna. Izvesna fakta prilagođena su zahtevima Priče, a Priča, opet, tradicionalnim „Pravilima igre“ ovog paraliterarnog žanra.
Velika zaraza doći će s velikim metkom, Pomoć je blizu, ali lek vrlo daleko.
NOSTRADAMUSOVA PROROČANSTVA
Ciljna grupa
-Ljubitelji trilera, horora I domaćih autora
Biografija autora
Borislav Pekić, jedan od najznačajnijih pisaca srpske književnosti XX veka, romansijer, dramski pisac i filmski scenarista, rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Detinjstvo je proveo u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Te iste godine osuđen je na petnaest godina strogog zatvora sa prinudnim radom i gubitkom građanskih prava od deset godina kao pripadnik, tada ilegalnog, Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Na izdržavanju kazne je bio u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je 1953. godine, pošto je proveo pet godina u zatvoru.
izvor:putovanja.info |
| | | na vodi Član
Poruka : 151
Učlanjen : 27.02.2012
Raspoloženje : bonacabura
| Naslov: Re: Borislav Pekić Sre 29 Feb - 13:18 | |
| Atlantida - predgovor ATLANTIDA (predgovor) „Bilo je i biće mnogih uništenja čovečanstva… i ono će kao dete morati da otpočinje uvek iznova, ne znajući šta je bilo pre njega…“ (Platon: “Timej”) „O Solone, ti znaš da je zemlju nekad nastavala najpravednija rasa ljudi koja je ikada živela… Golema beše snaga koju su bogovi dali izgubljenoj Atlantidi…“ (Platon: “Kritija”) PREDGOVOR „Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očigled¬nosti realnog sveta od kojih živimo. Jer, istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju…“ (B. Pekić: “Atlantida naših nada”, esej) “Atlantida” je odavno mogla biti napisana. Ideja za nju prethodila je temi 1999, ali, kao što u ovom poslu biva, okolnosti mimo auto¬ro¬ve volje upravljaju književnim redosledom češće nego što se mi¬sli. Zato “Atlantida” sledi 1999, umesto da joj prethodi. Ali, kako obe knji¬ge pripadaju podvrsti antropoloških eposa koji se ne bave ovim ili onim čovekom, već homo sapiensom uopšte i njegovim izgle¬di¬ma u okviru jedne kosmološke sheme, poremećaj u redosledu se ne oseća kao naročita smetnja. Naravno, dosledan antropološki epos ne¬mo¬guć je, kao što nije moguć čovek kao takav. Čovek kao takav uvek je, ba¬rem u književnosti, ovaj ili onaj – lik. U mom slučaju, to je izvesni John Carver (Howland), potomak engleskih puritanaca koji su na je¬dre¬njaku „Mayflower“, godine 1620. kao prvi doselje¬nici stupili na tle Amerike. Zagonetkom postojanja ili nepostojanja Atlantide, njenom lo¬ka¬ci¬jom ako postoji, njenom sudbinom ako je postojala, i njenim antro¬po¬loškim značenjem u oba slučaja, postojala ili ne, bavio sam se odavno. Nisam nikad mislio da o tome pišem roman. Na umu sam imao amaterski esej – napisan, uostalom – koji ću, bez ambicija, pri¬dodati masovnom groblju knjiga na temu izgubljenog kontinenta. Onda sam imao san koji se ovog predgovora ne tiče, i iz njega shvatio da moram napisati roman. I tako već ulazimo u tajnu. A tajne se ne ispovedaju. Knjigu, međutim, nisam napisao ni protiv volje ni bez volje. Na¬dam se da će čitalac to osetiti. A ni bez izvesnih ambicija koje me pri pisanju Besnila nisu opterećivale. Ambicije su se odnosile na umet¬ničku analizu naše indomašinske civilizacije, koja mi se u mno¬gim aspektima, ne tek istorijski već i aktuelno, nije činila ljudskom. Dovoljno je bilo intenzivan osećaj alijenacije uzdići do alegorijske hi¬po¬teze i temelj romana bio je postavljen. Zato je u ovoj knjizi žudnja za Atlantidom stvarna. Možda je stvar¬na i Atlantida. Njena bi obnova možda takođe mogla biti stvarna, premda su za sada izgledi ništavni. Sve je ostalo – fikcija. Ali fik¬ci¬ja koja se, gde god može, oslanja na realnost dokumenta. Ideja Atlantide je, nesumnjivo, potekla iz potrebe za rajem. Kako se postojanje raja, u paklu ljudske stvarnosti, nije moglo dokazati, morali smo ga tražiti u nečemu što je postojalo, pa se iz izvesnih raz¬loga izgubilo. Takav je biblijski Eden, raj na istoku. Takvi su iz¬gubljeni rajevi svih rasa, naroda, plemena. Sekhet-Aaru Egipćana, Eli¬sejska polja Grka, keltski i galski Avalon/Abalusi/Abalonia, aste¬čki Aztlan, starohindusko Belo ostrvo, Zlatni krajevi istočnih legen¬di, da ne nabrajamo sva mesta koja smo birali da im posvetimo svo¬je nade, izneverene na svim drugim mestima na kojima smo živeli. Atlantida je najpoznatiji među njima. Većinu podataka o njoj, koje sve dugujemo Platonu, kao i šta ti podaci nude nauci i ima¬gi¬na¬ciji, naći će čitalac u samoj knjizi kao integralan deo naracije. Ovde bih dodao samo nekoliko činjenica i nekoliko sumnji. Platonovu tezu, iznetu u dijalozima “Timeju” i “Kritiji”, odbacio je nje¬gov učenik Aristotel, optužujući ga da je Atlantidu izmislio, a po¬tom je, kad s njome nije znao šta da radi, što se piscima događa, jed¬nostavno potopio, slično postupku književne deus ex machine he¬len¬skih tragedija. Ali je prihvata Cantor (335–275. pre H.). Pominju je Strabon prilikom komentarisanja tekstova istoričara Posidonija, dva veka docnije, i Diodorus Siculus, oko 30. AD, u 3. knjizi “Isto¬ri¬je sveta”. Atlantidu beleže Plinije Stariji u “Istoriji prirode” (77. AD) i Jevrejin Filon u “Večnosti sveta”. Nalazimo je kod Plutarha kad u okvi¬ru “Životopisa” govori o Zakonodavcu Solonu koji je priču o Atlan¬tidi doneo iz Egipta oko 600. pre H. O njoj u V veku AD raspravlja Proclus u komentarima Platona i poslednji veliki rimski istoričar, Ammianus Marcellinus. Ovde se moramo zaustaviti i izdvojiti filosofa Origena. Platonov izveštaj o ratu Atlantiđana i Atinjana interpretira on kao sukob do¬brih i rđavih demona, anticipirajući ideju koja je u ovoj knjizi knji¬žev¬no primenjena u obliku globalne alegorije. Numenius mi je ta¬ko¬đe pomogao, jer je taj rat nazvao borbom duša i tako u fizički svet legende o Atlantidi uveo pojam koji me naveo na smelost da tajni rat Atlantiđana i njihovih robota shvatim kao – rat onih s dušom pro¬tiv onih koji je nemaju. Poslednji antički pisac koji o tome govori je Cosmas Indio¬co¬ple¬u¬stes (“Hrišćanska topografija”). Definitivna pobeda hrišćanstva zadugo pokopava mit o Atlan¬ti¬di. Zamenjuje ga Eden, judeohrišćanski raj – na Istoku. (Ne zabora¬vi¬mo da je sve do tog vremena antički raj bio na Zapadu, pa je tamo izvan Herkulovih stubova, smeštena bila i Atlantida.) Kontroverza se s renesansom ponovo raspiruje te od tada do da¬nas producira hiljade teza, knjiga, predloga, dokaza i protivdokaza, sve do prvog ozbiljnog rada na tu temu, 1982, “Atlantis-antedilu¬vi¬jal¬ni svet” Ignatiusa Donnelyja. Izgubljeni kontinent ne samo što je smešten u gotovo svaki ku¬tak zemlje i mora zemljinog globa, pa i najbizarniji, nego je često me¬njao ime, dok se, najzad, nije pretvorio u pacifičku Lemuriju ili zemlju Mu, sa stanovnicima malo sličnim čoveku. (Kako Lemure niko video nije, niti o njima ima pisanih svedočanstava, opisa su se pri¬hvatili okultisti. W. Scott-Elliot u “Izgubljenoj Lemuriji” opisuje pro¬sečnog Lemura kao zanimljivo stvorenje, s izgledom zubatog mra¬vo¬jeda, petnaestak stopa visoko, s trećim okom na zatiljku i spo¬sob¬nošću da ide natraške. Nisam znao šta bih sa tom sposobnošću za¬po¬čeo, pa sam ostao na atlantiđanskom čoveku kao antropološkom junaku priče.) Pa ipak, dve su lokacije ostale primarne. Jedna u Egejskom Me¬di¬teranu, za koju se prilično neuspešno htelo da se poklopi s pro¬sto¬rom i vremenom nejasne Minojske protogrčke civilizacije, i druga – Atlantska, koja se i danas smatra najverovatnijom. Ako je Atlantida uopšte verovatna, razume se. I bez obzira da li je bila baš – rajska. Atlantida nipošto ne mora biti raj da bi egzi¬sti¬ra¬la. I mi postojimo, a od raja smo prilično daleko. Uostalom, Platon je kao raj i ne shvata. Inače je ne bi pustio da vodi osvajački i istreb¬lji¬vački rat, vrlo nalik na istorijske ratove dokazanog sveta. Stoga sam bio slobodan da ponudim svoju lokaciju. Vratio sam se izvornom Platonovom tekstu, koji je, u nestrplji¬vo¬sti traganja za Atlantidom, izgleda, zaboravljen. U Timeju sam pročitao sledeću tvrdnju: Bilo je i biće mnogo uništenja čovečanstva izazvanih različitim razlozima… Platon govori o Atlantidi kao sve¬tu, a o Atlantiđanima kao o čovečanstvu. On takođe veli da je neka¬da nastavala zemlju najplemenitija rasa ljudi koja je ikada živela… Ne kaže kontinent ni ostrvo, nego kaže – zemlju. Zato sam Atlantidu smestio širom zemljinog šara i učinio je – sve¬tom, postigavši istovremeno da se ne zamerim pristalicama nijedne druge lokacije, jer su ovim solomonskim rešenjem sve podjednako zadovoljene. U svakom slučaju, čudne se stvari događaju s nekim od onih koji žure da svet o njoj obaveste. Solon se vraća iz Egipta da Grcima sa¬opšti poruku egipatskih sveštenika iz Hrama boginje Nat, kako oni Egipćani, Grci pogotovu, nisu prvi ljudi na svetu. Nikad im to ne sa¬opštava, umire naprasno, a započeti se manuskript gubi. Platon ne do¬vršava “Kritiju”, prekida knjigu u pola rečenice koja se odnosi na Atlantidu i njenu propast. Zevs je sazvao bogove da se o njenoj sud¬bini dogovore. Ne znamo šta je na tom skupu dogovoreno. Tajne bogova nisu za izdavanje. Ali znamo posledice dogovora: u jednom danu i noći Atlantida je potopljena. Kakoje moguće da antički pisci, i kada se njome bave, kažu malo, a govore nejasno? Herodot do dosadnih pojedinosti opisuje svaku helensku pobedu, ali najveću, najsudbonosniju, važniju od pobede nad Persijancima, uopšte ne pominje. Tukidid u “Arheologiji” o njoj ne veli ni reči. Izokratos ni reči, Elius Aristid ni reči… Zar je logi¬čno, sa isključenjem indiskrecije sveštenika Saïsa, apsolutno ćutanje Egip¬ćana o najmoćnijoj imperiji sveta? Ljudima kojima možda zahva¬lju¬ju bogove i piramide? (Ako se ne primi minojska identifikacija Atlantisa s ostrvom Krit, a takav se malo verovatni Krit poistoveti s još neizvesnijom i tajanstvenijom zemljom Keftijom, pomenutom prvi put u manuskriptu “Opomene Ipu-Wera” iz XX dinastije, 1350–1100. pre H.) Zar ne mislite da tu nešto miriše na ono što bi Englezi nazvali covering up, a mi – prikrivanjem? Nesporazumi oko Atlantide bez sumnje će se nastaviti sve dok traje naša potreba za jednim boljim svetom. Atlantida će i postojati i neće postojati. Svi želimo da nekog raja negde ima, makar osobno ni¬kad do njega ne dospeli. Pouzdanost da možemo dospeti ako se po¬trudimo, dovoljna je da taj raj u svojim snovima održimo. Ne zaboravimo, u međuvremenu, da su se profesionalni arheo¬lo¬zi, naučni „fariseji i književnici“, naslednici duha skepse koji se ru¬gao Hristu, da ga na kraju, po običaju sumnje, prepusti mržnji i raspne, smejali Heinrichu Schliemannu kad je u potragu za Trojom pošao s Homerovom “Ilijadom” pod mišicom. Schliemann je Troju našao tamo gde je od Homera ostavljena. Na isti je način sir Arthur Evans otkrio Minotaurov lavirint u Knososu. “Odiseja” je, kao što ćemo u ovoj knji¬zi videti, pomogla da nađemo ne samo Nestorov “Peščani Pil”, nego i kadu u kojoj se kupao itački princ Telemah. Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdrža¬nosti? Ali imaginacija nije potrebna samo piscu koji vas čeka iza busije ovog naslova. Potrebna je i – vama. |
| | | na vodi Član
Poruka : 151
Učlanjen : 27.02.2012
Raspoloženje : bonacabura
| Naslov: Re: Borislav Pekić Sre 29 Feb - 14:07 | |
| Tog letnjeg popodneva po obicaju krenuo sam dobro poznatom stazom na svom biciklu koja me je vodila do Ade. U rancu pored svega i svacega sto moj ranac sadrzi, nasla se i knjiga Atlantida od B.Pekica, pomislio sam da je to ono sto mi treba u pauzi kupanja. Po pravilu cim sidjem sa bicikla tek sto ga ostavim pred kafeom, skidam se i ulazim u vodu i plivam,plivam...dokle god osecam lepotu u telu i vodi, prelazak dana u noc na vodi, poslepodnevno sunce kako sapuce bojama koje se odbijaju od vode , cak sam ugledao i mala stvorenja u vodi ``meduze``vrsta recnih meduza , za koje sam mislio da nepostoje i da su laz novinara. Osusivsi telo na suncu, utonuo sam u lezaljku, ispijajuci kafu i zapalivsi cigaretu poceo sam citati Atlantidu moje prvo procitano delo od B.Pekica, nisam ga pre mogao citati u stvari dugo vremena nista nisam citao. Utonuo sam u knjigu utonuo sam u njegov svet meni tako blizak i prepoznatljiv, halapljivo gutajuci listove hartije ne primecujuci da se suton spustao nad jezerom, nevidevsi nikoga osim knjige i mojih misli...citao uvlaceci dim od cigarete...mozda sam i nesvesno ulazio u vodu do pola tela sa knjigom u ruci. Mozda ...ko zna ...mozada... se pojavila Atlantida iz savskoj jezera, mozda mi je dodir Sunca i vode pomuto razum, pa sam dobio suncanicu...mozda...nastavljajuci mahnito da citam i citam....sve dok se stvarno za susednim stolom nije cuo razgovor``Bila je to grupica ljudi u kafeu,nekoliko njih pricajuci nesto na engleskom,zena srednjih godina, smirena i jedan Englez , sa Atlantidom u ruci posmatrao sam i bio sam svedok sledeceg > Englez malo pripit, ustade i rece gostima``Vi nista ne znate, vi ne znate koja je moja zena vi ne znate da je ona cerka Borislava Pekica...Vi nista ne znate...Vi ne znate koje Borislav Pekic``Za njega Engleska zna i klanja mu se a vi ne znate ko je On``Dodjem sebi da li mi se ovo prividja i pozovem konobaricu da mi potvrdi da je to svarno cerka B.P. i da je taj Englez njezin suprug...Da, oni su nasi cesti gosti, rece Ona!U magnovenju pod uticajem knjige i reci Engleza koji me je tek sada primetio,ustao sam sa stolice. Sada mi je bilo lakse, sada sam razumeo u potpunosti knjigu dzeci je crvrsto...sada znam da nepostoje slucajnosti, da je Atlantida deo svih nas! Sada osecam da sam citao genija! |
| | | Enigma MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
| Naslov: Re: Borislav Pekić Sre 25 Jun - 11:59 | |
| "Nikada nikome i nizašta ne priznajte da je u pravu. Ni po cenu života. Vaše mišljenje je najbolje, jer za njega nikome ništa ne dugujete: ni iskustvu, ni tuđoj mudrosti, ni nauci, ni istoriji, ni otkrovenju – samo sebi. Nemojte se saglasiti čak i ako vas ubeđuju da ste pametni. Savladajte vaše ustreptalo srce koje žudi da se sa tim složi – to je klopka! Oni žele samo vašu saglasnost. Zatim će od vas tražiti da se, budući pametni, i u drugim stvarima sa njima složite. A kuda bi vas odvelo to popuštanje – odvelo bi vas u anonimnost."
Borislav Pekić
|
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Borislav Pekić Uto 13 Jan - 13:52 | |
| Na čemu je, osim umetničkom uobraženju, sigurnost zasnivao, niko u radionici nije znao, ali su svi bili spremni da mu veruju, moleći boga da to što radi, to svoje remek–delo, nikad ne završi. Sve, na žalost, kraj ima, i Kir Angelos je bio tamo gde svaki umetnik žudi da bude, mrzeći čas u kome će do njega neizbežno doći. Bio je na kraju. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Borislav Pekić Uto 13 Jan - 13:53 | |
| Između vatre i kuge, limosa, po narodski panukle, postojala je apokaliptična krvna veza, čiji su koreni u Jovanovom Otkrovenju. U porodici ljudskih napasti, Rat je donosio Vatru, koja je svet bacala u haos. Iz njega se rađala Glad, pa Kuga. Najzad je dolazila Smrt da ih ujedini. Ali, kao i u svakoj porodici, i ovde u dejstvu behu neobjašnjive protivnosti koje zajednička krv nije mirila. Iako im je cilj isti, a razlika jedino u tome što Kuga napada ljude, a Vatra i ljude i mrtve stvari, mrzeli su se među sobom. Od te omraze čovek nije smeo mnogo očekivati, ali je to bilo sve što se, pored nade u boga, moglo preduzeti. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Borislav Pekić Uto 13 Jan - 13:55 | |
| Pa ipak, kad se Master Blacksmith ispriča, i kaže koliko je hteo ili smeo, odolećemo iskušenju da objavimo dokle smo, uhodeći ga, mi došli. Nećemo odati njegovo ime. Sadržaj priče upućuje nas na izvesna ezoterična znanja, pa ćemo se, jer glupi a ni naročito hrabri nismo, držati pravila što za adepte i praktikante magije važe.
Prvo se odnosi na imenovanje stvari. Osim u iznimnim slučajevima, i uvek s neizvesnim posledicama, svoje ime nikome se ne daje, niti od koga njegovo zahteva. Uzevši pseudonim, tom se zakonu i Blacksmith povinovao. Ničije ime nije tek – ime. Po ugledu na božje, od koga je nastalo, s kojim je zaštišeno, svako sadrži u sebi, u obliku, zvuku, sudbini, i imenovano biće sa svim njegovim moćima. Kakve su one, kako i kome služe, nikad se ne zna. Izgovoriti ga to znači prizvati vlasnika. A meni, bar kad je o Master Johnu Blacksmithu reč, do toga ni najmanje nije stalo. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| Naslov: Re: Borislav Pekić Uto 13 Jan - 13:55 | |
| Zlo se ne vidi odmah, niti je, i kad se vidi, svakome dano da ga prepozna. A onda, i raznih zala ima. Jedna potiču iz ljudske prirode; druga tvore prilike, nevolje, slučaj; tek je za treće zlo kriv pali Anđeo kojeg prost svet zna pod imenom đavola. Nisam prepoznavao čoveka koji je ubio ili će brata svoga ubiti iz zavisti. Taj je, mene što se tiče, mogao biti miran. Mogao ga je klati u sobi do moje, ako mu se brat ne dere, i to jako, jer i nagluv sam malko, ne bih znao. Niti je od mene morao strahovati onaj što ga je na nepočinstvo naterala urođena zloća, strast, piće, pogotovu zabuna. Ali teško i avaj onome kojeg je Satana kupio! Sećam se kad ali ne i kako sam sposobnost „prepoznavanja demonskog prisustva“ prvi put iskusio. Budući da za njome tada nije bilo jagme – demoni se još ne behu u ovakvom broju nakotili – nije ni dolazila u priliku da se pokaže, pa ni ja za sećanjem o njenom poreklu da posegnem. Vremena se otada, na žalost, nagore izmetnuše. Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta |
| | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | katarina MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
| | | | Sponsored content
| Naslov: Re: Borislav Pekić | |
| |
| | | |
Strana 1 od 7 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 272 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 272 Gosta :: 3 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|