75 godina bitke za Staljingrad

Staljingrad - velika prekretnica

Kapitulacijom 6. armije nemačkog Vermahta pre 75 godina okončana je bitka kod Staljingrada. 
Bila je to velika prekretnica Drugog svetskog rata i ta pobeda još uvek je veoma važna za mnoge
 Ruse.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Industrijski grad na reci Volga, za Vermaht je zapravo bio samo usputni cilj na putu ka osvajanju naftnih polja na Kavkazu. Zbog svog imena, Staljingrad je, kako za Adolfa Hitlera, tako i za Josifa Staljina bio od posebno velikog značaja.

Zbog veoma dalekog puta za snabdevanje vojske, ofanziva nemačke 6. armije pod zapovedništvom generala Fridriha Paulusa, od samog početka je bila veoma rizična. Počela je sredinom avgusta 1942, dobrih godinu dana nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez. Hitler je tada tvrdio: „Rusi su na izmaku snaga“. Ali to se pokazalo kao velika zabluda.

Doduše, Vermahtu je do sredine novembra i pored snažnog otpora pošlo za rukom da zauzme veći deo grada. Istovremeno, Crvena armija krenula je u akciju opkoljavanja. Već krajem novembra čitava 6. armija i delovi 4. tenkovske armije bili su opkoljeni. Skoro 300.000 ljudi. Ali Hitler je naredio da se ne odstupa. U julu je i od Staljina stiglo naređenje „ni korak nazad“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

S obzirom na to da nijedna strana nije odstupila, stvorena je neka vrsta „kotla“. A u njemu se situacija naglo pogoršavala. Nekoliko sedmica vojnici su snabdevani vazdušnim putem, ali potrebe nikako nisu mogle da budu zadovoljene. S napredovanjem Crvene armije stizalo je sve manje pomoći. Tokom zime, temperature su se spustile na minus 30 stepeni. Većina nemačkih vojnika tako nije stradala u borbama, već zbog izgladnelosti i smrzavanja. Uvek iznova najavljivano probijanje opsade je propalo.

Do samog kraja

I pored svega, general Paulus se i dalje striktno držao Hitlerovog naređenja da se bori „do samog kraja“. Osmog januara odbio je sovjetsku ponudu da se preda. Čak i 29. Januara, kada je situacija bila potpuno bezizlazna, Paulus javlja Hitleru: „Na godišnjicu Vašeg preuzimanja vlasti, 6. armija pozdravlja svog Firera. Zastava s kukastim krstom i dalje se vijori nad Staljingradom. Naša borba neka bude primer svim generacijama da se ne pristaje na kapitulaciju ni u najtežoj situaciji. Samo tako će Nemačka pobediti. Živeo moj Firer!“

Ali i Paulusova odanost je imala granica. Kada je Crvena armija 31. januara prodrla u glavni štab, komandant pada u zarobljeništvo. Svojim oficirima je zabranio samoubistvo kako bi podelili sudbinu običnih vojnika. Nemačka vojska je kapitulirala. U međuvremenu je i „kotao“ bio podeljen na južni i severni. Krajem januara predali su se nemački vojnici na jugu. Drugog februara i na severu. Zarobile su ih ruske vojne snage. Hitler je pobesneo kada je to saznao.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neverovatan danak u krvi

Bilans bitke: više od pola miliona mrtvih na sovjetskoj strani, među njima i veliki broj civila. Staljin je dugo vremena zabranjivao da se evakuiše civilno stanovništvo, a ni Crvena armija nije imala obzira prema sopstvenim civilima. Već prvih dana, u vazdušnim napadima je stradalo više od 40.000 ljudi. Od oko 75.000 stanovnika koji su u gradu ostali do kraja bitke, mnogi su umrli od gladi ili hladnoće. Podaci o broju poginulih na nemačkoj strani variraju od 150.000 do 250.000. Od skoro 100.000 Nemaca koji su završili u sovjetskom zarobljeništvu, u Nemačku se do 1956. vratilo samo 6.000 ljudi. Među njima i Paulus.
Za Vermaht to čak nije bila bitka sa najviše žrtava. Ni vojno gledano, ona nije bila najvažnija. Ali „psihološki značaj bitke za Staljingrad veoma je veliki i u tom smislu je ona bila odlučujuća za rat“, kaže istoričar Johen Helbek sa univerziteta Rutgers u Nju Džersiju. To je zato „što su tu bitku obe strane od početka deklarisale kao odlučujuću“. Helbek, koji na internet-stranici Facing Stalingrad sakuplja izjave nemačkih i ruskih vojnih veterana, kaže da je Crvena armija tada čitavom svetu htela da pokaže „da je pobedila najbolju vojsku sveta“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Staljingrad, koji je 1960. godine preimenovan u Volgograd, i danas čuva sećanje na tu bitku. Muzej-Staljingrad jedan je od najposećenijih u Rusiji. Koliko su do danas velike posledice te bitke, vidi se na primeru spora u vezi sa britanskom komedijom „Staljinova smrt“. Diktator se optužuje za smrt miliona sovjetskih građana – ali on je i simbol pobede nad nacional-socijalističkom Nemačkom. Ministar kulture Vladimir Medinski zabranio je prikazivanje tog filma u bioskopima, uz obrazloženje: „Mnogi ljudi (…) će ga doživeti kao uvredljivo ismevanje sovjetske prošlosti“. Medinski smatra da je posebno neprimereno da film bude prikazan uoči obeležavanja godišnjice Bitke za Staljingrad, 2. februara.

Još uvek ništa od pružanja ruke

A da li nakon 75 godina ima pomirenja? Samo donekle. Više od 700.000 ljudi – vojnika i civila – stradalo je tokom bitke. Još uvek se u gradu i okolini pronalaze leševi i masovne grobnice. Naravno i leševi nemačkih vojnika. Zahvaljujući saradnji Nemačkog udruženja za brigu o ratnim grobljima i ruskih službi, posmrtni ostaci premeštaju se na vojna groblja, kao što je Rosoška, u blizini Volgograda. Tu su sahranjeni vojnici nemačkog Vermahta i vojnici Crvene armije. Deli ih ulica, ali ipak je to jedno groblje.
"Man kann nicht Stalingrad als ein sinnloses Massenschlachten zum verbindlichen deutsch-russischen Erinnern machen." Denn sinnlos sei es für die russische Seite eben nicht gewesen. Doch Hellbeck sagt: "Ich hoffe, das noch zu erleben, dass sich ein deutscher Staatsmann und ein russischer Präsident über den Gräbern von Stalingrad die Hand reichen."

Do gesta pomirenja, kao što je bilo rukovanje nemačkog kancelara Helmuta Kola i francuskog predsednika Fransoa Miterana 1984. godine na mestu gde se vodila Bitka za Verdun, još uvek je dalek put. Istoričar Johen Helbek ocenjuje da na obe strane za tako nešto nedostaje spremnost. U Rusiji još uvek postoji rezervisanost, ali i u Nemačkoj „nema spremnosti i osećaja kao prema zapadnim susedima – Francuzima, Britancima ili Amerikancima“. Uvek mora da se uvaži i deo sećanja drugih, smatra Helbek.

„Ne može se predstava o Staljingradu kao besmislenoj masovnoj klanici uzeti kao nešto na čemu bi se zasnivalo zajedničko nemačko-rusko sećanje.“ Jer, za rusku stranu to nije bilo besmisleno. Ipak, Helbek dodaje: „Nadam se da ću doživeti da nad grobovima Staljingrada jedan nemački državnik pruži ruku ruskom predsedniku.“

dw

Svedočenja iz Staljingrada

Pre 75 godina srušen je mit o nepobedivosti Nemačke. Šesta armija Vermahta, predala se Sovjetima 31.1.1943. Sada su u Nemačkoj objavljena svedočenja sovjetskih građana i vojnika o strahotama u Staljingradu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U dugoj koloni, izgladneli i odrpani ljudi napuštaju Staljingrad, metropolu na Volgi. Naoružani crvenoarmejci čuvaju nemačke vojnike, ali Nemci su ionako preslabi za bekstvo. Oči su im prazne, na nogama se jedva se drže.

Takve slike s početka februara 1943, duboko su se urezale u kolektivno pamćenje Nemaca. Nacistička propaganda nazvala je taj poraz „procesijom žrtava“. To je bio mit. Šest meseci ranije, šesta armija Vermahta opsela je i zauzela Staljingrad. U kasno proleće 1942, Crvena armija okružila je Nemce i po cenu velikih žrtava osvojila grad. Borbe su se vodile za svaku kuću

Istoričari u rovovima

Gubici druge, sovjetske strane, u Nemačkoj su dugo prećutkivani. Samo tokom nemačkog bombardovanja grada poginulo je oko 40.000 civila. Stradalo je oko 480.000 sovjetskih vojnika, što je preko dva puta više od broja ubijenih Nemaca.

U novoobjavljenoj knjizi „Staljingradski protokol“, nemački istoričar Johen Helbek baca novo svetlo na patnje sovjetskih civila i vojnika tokom bitke. Povod za knjigu je ponovno otkrivanje jedinstvenih i autentičnih izvora iz vremena opsade Staljingrada. „Grupa moskovskih istoričara ispitivala je, neposredno nakon bitke, 215 svedoka i zabeležila razgovore. Među njima su bili generali, komesari, ali i obični crvenoarmejci i civili“, kaže Helbek koji predaje na američkom univerzitetu Ratgers. Neki od razgovora vođeni su i u rovovima. Zapisnici su decenijama bili pod ključem. Sada je Helbek, zajedno sa ruskim kolegama, obradio te intervjue.

Da ne ostane ni kamen na kamenu

Naročito su potresni izveštaji civila, poput beleške o razgovoru sa radnicom u kuhinji Agrafenom Posdnjakovom. Ta majka šestoro dece bila je iseljena iz svoje kuće nakon što su došli Nemci i preživljavala je sa porodicom u jednom rovu. „Dana 27. (septembra) bilo je jakih dejstava artiljerije. Moj muž i moja devojčica su ubijeni i bili smo zatrpani.“ Kasnije opisuje borbu za hranu: „Zatim, kad su Nemci opkoljeni, jeli su konjsko meso. Nama su ostavljali noge, glavu, iznutrice… Ali kako se bližio kraj, više nam nisu ni to davali. Sve su uzimali za sebe, a ostavljali nam samo kopita i iznutrice.“
Hitler je pre napada naredio: „U Staljingradu ne sme da ostane ni kamen na kamenu“. Civilno stanovništvo trebalo je proterati u stepu ili poslati na prisilni rad. Deportacija i proterivanja počeli su odmah posle nemačkog osvajanja. Hiljade ljudi bilo je prinuđeno da se svakog dana prijavi na predviđenim mestima za okupljanje. Procenjuje se da je samo oko 15.000 civila dočekalo početak sovjetske protiv-ofanzive. Izgladneli, na nepodnošljivoj hladnoći, sklanjali su se u ruševine i rupe u zemlji. Njihov grad bio je gotovo potpuno uništen.

Ne samo „borba za moć dvojice diktatora“

I na strani protivnika bilo je okrutnih zapovesti. Diktator Staljin izdao je naređenje broj 227, koje je glasilo: „Ni koraka nazad“. Takođe, odbijena je evakuacija civila uoči bitke. Staljin je bio nemilosrdan i to ne samo jer je grad na Volgi bio strateški važan. „Staljingrad je nazvan po Staljinu. Zato je sudbina grada za obe strane bila političko pitanje“, kaže Torsten Didrih iz Centra za vojnu istoriju i društvene nauke nemačke vojske u Potsdamu. Didrih je napisao biografiju o nemačkom vrhovnom komandantu u Staljingradu Fridrihu Paulusu, u kojoj se detaljno bavio bitkom sa nemačke tačke gledišta.

Okrutna naređenja Hitlera i Staljina uticala su i na to kako istoričari vide bitku. Didrih objašnjava: „Staljingrad se iz nemačke perspektive 1950-ih godina, rado predstavljao kao borba za moć dvojice diktatora, u kojoj su stotine hiljada ljudi bile žrtve.“ To gledište već dugo je prevaziđeno. Johen Helbek tvrdi da se prevelikim fokusom na diktatore izjednačavaju dva sistema i dva naroda. „Tako se obe strane posmatraju kao žrtve, ali nemačka strana je ta koja je vodila ofanzivni rat. Za Ruse je Drugi svetski rat bio rat oslobođenja od fašizma.“

Rodoljublje i komunizam

Iz knjige „Staljingradski protokol“ vidi se da su sovjetski vojnici borbu protiv Hitlerovog Vermahta smatrali borbom za oslobođenje. „Komunistički komesari u Crvenoj armiji su to znali i koristili su rodoljublje da motivišu ljude i povedu ih u borbu protiv fašističkih agresora“, kaže Helbek.
Ali, da li su podaci o tome šta je motivisalo vojnike zaista verodostojni? Činjenica je da je kritičarima sistema u Staljinovo vreme pretila smrt. Torsten Ditrih je siguran da knjiga njegovog kolege Helbeka daje važne informacijenje. Ipak, on upozorava da iskaze svedoka ne treba uzimati bez ikakve rezerve. Johen Helbek razmišlja na drugi način: „Intervjue su vodili istoričari, a ne partijski funkcioneri. Osim toga, većina razgovora vođena je u vreme najvećeg trijumfa Crvene armije, tako da je bilo prostora da se pomenu raniji propusti.“

Ostaje činjenica da javnost van bivšeg Sovjetskog saveza nikada ranije nije imala pristup tako brojnim i autentičnim izveštajima savremenika. Iz njih proizilazi da je neodrživ stari nemački kliše po kome su se sovjetski vojnici i civili borili iz straha od Staljinovog terora. Umesto toga, u beleškama se nalaze izjave ljudi koji su se borili dobrovoljno, spremni na žrtve, da bi oslobodili svoju domovinu od agresora.

I nemačka i ruska tragedija

Da li je nužno iznova napisati istoriju Staljingrada? „Ne“, misli Helbek. „Ipak, Protokol proširuje gledišta i skreće pažnju od nemačke koreografije: 'Napad-opsada-poraz'. Do istog zaključka dolazi i Torsten Ditrih.

Oko značenja bitke se svi istoričari slažu: Staljina je ona bila prekretnica, a za sovjetske vojnike veličanstveni trijumf koji im je ulio novu nadu. Istovremeno, u Nemačkoj je uništena legenda o nepobedivosti Vermahta. Za nemačke ratne zarobljenike, teret razočarenja bio je još veći: oni su bili prvi koji su na sopstvenoj koži osetili da su služili neljudskom diktatoru kome njihovi životi nisu značili ništa. Ipak, za Nemce je najvažnije da iz Protokola saznaju da Staljingrad nije bio samo nemačka tragedija, već i ruska.

Autori: Mari Todeskino / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

[You must be registered and logged in to see this image.]


U ovu sliku kao da sve stane. Divna, neiscrpna tema.

Bitke za Staljingrad i pobede sovjetske vojske nad nacistima, a ruski predsednik Vladimir Putin je tim povodom posetio Volgograd, što je sadašnje ime nekadašnjeg Staljingrada.

Grad je promenio ime 1961. kao deo nastojanja tadašnjeg Sovjetskog saveza da raskrsti sa kultom ličnosti Josifa Visarionoviča Staljina.

Ali, ime Staljingrad ostalo je neraskidivo povezano sa istorijskom bitkom koja je dovela do preokreta u ratu u Sovjetskom Savezu.

Pet meseci trajale su krvave borbe za Staljingrad - od avgusta 1942. do februara 1943. godine.

Bitka se smatra jednom od najkrvavijih u istoriji, jer je broj poginulih vojnika i civila dostigao dva miliona.

Nacisti, opkoljeni Crvenom armijom, predali su se 2. februara 1943. godine, podsetila je američka agencija, javio je AP a prenosi Tanjug.

Parada povodom 75. godišnjice bitke za Staljingrad

Rusija proslavlja 75-godišnjicu pobede u bici za Staljingrad tokom koje je poginulo više od 700 hiljada vojnika i civila.

Građani i ratni veterani okupili su se u današnjem Volgogradu na vojnoj paradi i odali počast stradalima palih u toj najkrvavijoj epskoj bici, odlučujućoj za promenu odnosa snaga u Drugom svetskom ratu.
Ruski predsednik Vladimir Putin je tim povodom posetio Volgograd, prenela je agencija AP.

Staljingrad je promenio ime 1961. kao deo nastojanja tadašnjeg Sovjetskog saveza da raskrsti sa kultom ličnosti Josifa Visarionoviča Staljina.

Ali, ime Staljingrad ostalo je neraskidivo povezano sa istorijskom bitkom koja je dovela do preokreta u ratu u Sovjetskom Savezu.

Pet meseci trajale su krvave borbe za Staljingrad – od avgusta 1942. do februara 1943. godine.

Nacisti, opkoljeni Crvenom armijom, predali su se 2. februara 1943. godine, podsetila je američka agencija.

Čuveni ruski snajperista Vasili Zajcev umro je 1991. godine. Zajcev je titulu najuspešnijeg snajperiste stekao tokom Drugog svetskog rata, za vreme Staljingradske bitke, pošto je od 10. novembra do 17. decembra 1942. god. ubio 225 neprijateljskih vojnika i oficira (uključujući i 11 neprijateljskih snajperista).

Pre 10. novembra ubio je 32 neprijateljska vojnika koristeći običnu sovjetsku pušku tipa Mosin. Procenjeno je da je 28 snajperista koje je on obučavao izbacilo iz stroja preko 3.000 neprijateljskih vojnika. Zajcev je odrastao u Uralskim planinama, snajperske veštine mu je prenosio deda, a usavršio se loveći jelene.

Zajcev na ruskom znači zec. Snajperisti koje je obučio tokom rata bili su poznati pod imenom “zajčata” (zečići). Poznato je da je tokom rata tražio sklonište na raznoraznim lokacijama, ispod ruševina, na visokim lokacijama i u vodovodnim cevima. Nakon nekoliko ubistava on bi promenio lokaciju. Zajedno sa svojim partnerom Nikolajom Kulikovim, Zajcev je unosio strah medju visoko rangirane fašističke oficire.

Njegova taktika je bila da prekrije veliko područje sa još dva vojnika, sa snajperistom i posmatračem. Ova taktika je još uvek u upotrebi. Njegovi podvizi su dizali moral sovjetskim vojnicima i on se smatra odlučujućim faktorom u porazu Nemačke vojske u Staljingradu (današnji Volgograd).

Puška kojom se Vasilij služio je bila standardna vojnička puška Mosin-Nagant M-91/30 kalibra 7.62 milimetara sa optičkim nišanom. U to vreme je to bio „PU“ nišan sa uvećanjem x3,5, koji je kasnije zamenjen sa nišanom „PE“ uvećanja x4. Ova puška se smatra najefikasnijom i najmasovnije upotrebljenom puškom Drugog svetskog rata, a ostala je u upotrebi na mnogim bojnim poljima i dugo nakon rata. Zajcev je učestvovao u borbama sve do januara 1943. god. kada je doživeo povredu očiju.

Međutim, profesor Filatov je uspešnom operacijom otklonio posledice povrede tako da se Zajcev po oporavku ponovo pridružio svojoj jedinici. Kraj rata je dočekao na reci Dnjestar u činu kapetana. Posle rata Zajcev je bio direktor fabrike u Kijevu. Odlikovan je najvećim ratnim priznanjem Crvene armije „Ordenom heroja Sovjetskog saveza“, takodje je dobio i dva ordena „Lenjin“ i dva ordena „Crvene zastave“ i mnogobrojna odlikovanja.



Prema Entoni Bevoru, autoru knjige „Staljingrad“, neki sovjetski izvori tvrde da su Nemci, tokom bitke doveli komandanta snajperske škole, majora Hajnca Torvalda u Staljingrad kako bi likvidirao Zajceva. Posle nekoliko dana potrage, Zajcev je opazio svog protivnika skrivenog iza parčeta izgužvanog lima i ubio ga. Ovaj navodni dvoboj dvojce čuvenih snajperista prikazan je u Holivudskom filmu „Neprijatelj pred vratima“ (Enemy at the Gates).


Torvaldov optički nišan, navodno najomiljeniji Zajcevljev ratni trofej, izložen je u Muzeju oružanih snaga u Moskvi. Po završetku rata Zajcev je posetio Berlin, gde je sreo svoje prijatelje koji su služili sa njim. Oni su mu poklonili njegov snajper sa posvetom: „Heroju Sovjetskog saveza Vasiliju Zajcevu, koji je sahranio u Staljingradu više od 300 fašista“.

Snajper je sačuvan i još uvek stoji u Vologogradskom muzeju „Staljingradska Bitka“. Posle rata Zajcev je vodio fabriku u Kijevu nakon završenog tekstilnog fakulteta. Umro je 15. Decembra 1991. u 76. godini. Iako je njegova lična želja bila da bude sahranjen u memorijalnom kompleksu na Mamajev Kurganu u Volgogradu, prvobitno je sahranjen na Vojnom spomen groblju u Kijevu. Godine 2005. povodom 60. godišnjice Pobede nad fašizmom, supruga Vasilija Zajceva, Zinaida, obratila se rukovodstvu grada Volgograda sa molbom da usliše poslednju želju njenog supruga i njegove posmrtne ostatke prebace na Mamajev Kurgan.

Ova molba je ispunjena i 31. januara 2006. godine posmrtni ostaci Vasilija Zajceva su preneti i sa najvišim vojnim počastima sahranjeni u memorijalnom kompleksu na Mamajevom Kurganu. Njegov kovčeg je smešten odmah pored spomenika gde je napisan njegov poznati citat: „Nema mesta za nas iza Volge“.





Mediji