....................

A kako ste se kao "brz" i "oštar" ophodili sa stranim državnicima?


Početkom pedesetih godina išao sam u Vašington radi nabavke američkog oružja. Dobili smo ga 
u ogromnim količinama. Na povratku sam svratio u London da Čerčilu  predam jednu Titovu poruku.
 Iznenadio sam se kad me je primio u pidžami. Ležao je s čašom viskija u ruci. U jednom trenutku
 me upitao na lošem francuskom: "Gospodine Popoviću, Vi sve znate o Rusima. Koliko Rusi imaju 
atomskih bombi?" Odgovorio sam mu: Ne znam tačan broj, ali znam da imaju jednu više od Zapada.
 Nakon normalizacije odnosa sa Sovjetskim Savezom, predvodio sam jednu našu delegaciju koja je 
išla u zvaničnu posetu Moskvi. Rukovao sam se sa Hruščovom i predstavio se: Znate, ja sam onaj 
zapadni čovek. Lukavi Hruščov se nije dao zbuniti: "Znamo mi dobro ko si ti", uzvratio je uz osmeh. 
Kad sam razgovarao sa Kenedijem, on me je, čim smo seli, upitao: "Gospodine ministre, imate li vi 
komunisti odgovore na sva pitanja?" Odgovorio sam mu: A imate li vi katolici odgovore na sva pitanja? 
Kenedi se na to dugo smejao. I razgovor je onda potekao normalno. Uvek sam se ponašao onako kako 
su se drugi ponašali prema meni.


Rat u Španiji i partizanima doživeli ste kao najdublje ljudsko iskustvo.
Ja to nikada nisam tvrdio.


Takav se utisak stiče iz Vaše nedavno objavljene knjige "Beleške uz ratovanje". 
Napisali ste: "Glavno mi je u životu Prva proleterska…" Kao da je period komandovanja
 tom brigadom bio najvažniji i najčistiji u Vašem životu.


Šta mogu, tako je bilo. Ja sam gurnut u rat. Mrzeo sam rat. Bill Deakin me je prilično tačno opisao. 
Ima to u mojim Beleškama uz ratovanje. Mi smo svi bili malo udareni. Bili smo avanturisti. Da nismo, 
zar bi udarili na Nemce? Među partizanima sam važio za nepobedivog komandanta. Ali, nisam samo 
pobeđivao. Trpeo sam i poraze, i to teške, kao 1942. Na Gatu u Hercegovini. Beleške sam pisao da bih 
se oslobodio od neprekidnog zamora i napora ratovanja. Pisao sam ih više na francuskom nego na srpskom, 
ali i na nemačkom i španskom. Tada sam još bio mlad, zatucani komunista. Ima u njima grešaka, preterivanja,
 ocena koje vreme nije potvrdilo. Ali ja sam zahtevao da se tako sve objavi.


Vi ste stekli auru nepobedivog partizanskog komandanta. Kakvo mišljenje imate
 o Titu kao vojskovođi?
Ne volim da se tako teška reč kao što je "legenda" veže uz moje ime. Prvoj proleterskoj sam zabranio da
 peva pesme o meni. Verujem da sam bio dobar komandant, ali Tito je bio bolji. On je bio izuzetno obdaren
 vojskovođa. Kao vrhovni komandant, jedinu ozbiljniju krizu imao je na Sutjesci, u Petoj ofanzivi, kada je
 postojala opasnost da Vrhovni štab bude uništen. Nema sumnje, Tito je u ratu i posle rata bio nezamenjiv. 
Setite se njegovog uspešnog razgovora sa Čerčilom. Ali, Tito je kasnije postao nešto drugo.


Da li je u partizanima ljubav smatrana nepoželjnom?


U partizanima smo morali prihvatiti asketsku disciplinu. Tito je imao veliku ljubav Davorjanku Paunović. I neki
 moji komandanti i komesari imali su ljubavnice. Pravio sam se da to ne znam. Svi su mislili da i ja imam ljubavnicu. 
Nisam imao nikakvu ljubav u partizanima.


Da li revolucija u Jugoslaviji bila neizbežna?


Poštovao sam mišljenje svojih tada potčinjenih i bio sam spreman da im dam za pravo kad su bili u pravu.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Kako ste doživeli Titov razlaz sa Staljinom?


Ja sam 1948. bezrezervno stao na stranu jugoslovenskog rukovodstva. Bio sam za doslednu nesvrstanost. 
Jugoslavija je bila nesvrstana samo te 1948., a pre i posle toga smo jednim okom uvek gledali na Velikog 
brata. Naša istorijska greška je bila što se nakon razlaza sa Staljinom nismo izdvojili i po društvenom uređenju, 
što nismo potpuno napustili sovjetski model.


Kavo ste mišljenje imali o Đilasu i Rankoviću?


Čitao sam Đilasove članke koje je objavio u Borbi, krajem 1953. godine. Njegove ocene su bile tačne. Ali, Đilas 
je bio fantasta, bio je literata i nije umeo da proceni da nije vreme da kaže takve stvari. Rankovića nisam cenio, 
zato što je bio policajac. Pokazao se kao sposoban kad je pohvatao one ustaše i Dražu Mihailovića, ali se posle i
 sam pretvorio u policajca. Nije bio kulturan. Sve je kontrolisao. Ministarstvo inostranih poslova je bilo pod njegovom
 kontrolom, imao je tu svoje ljude. Ranković je bio Titu desna ruka. Sećam se mnogih sastanaka, kad bi došla na 
red neka važna pitanja, koja je trebalo raspraviti, Tito bi presekao raspravu i rekao: "To će Marko da vidi." Ne štitim 
Rankovića, ali uveren sam da on Tita nikada nije prisluškivao, niti je pomišljao da ga zameni. Ako je neko pomišljao
 da zameni Tita posle njegove smrti, onda je to bio Kardelj. Međutim, Kardelj tu priliku nije dočekao.


Vaš odnos sa Titom prošao je put od bliskosti i međusobnog uvažavanja, do razlaza.


Sa Titom sam bio blizak u ratu i posle rata. U ratu smo bili vrlo bliski. Ali već 1944. Tito više nije bio isti. S njim
 sam dugo bio na "ti", a posle sam procenio da je bolje da se u ophođenju s njim vratim na "vi". To sam učinio
kad sam osetio da se međusobno udaljavamo. Sa Titom sam se razišao kad sam zaključio da je on beznadežan
 zarobljenik marksističko-lenjinističke škole. Laknulo mu je kad se pomirio s Rusima. Video sam da Tito nije više
 isti, onaj iz prvih godina rata, i da je postao žrtva vlastitog kulta i oreola. Godine i ideologija učinile su svoje. Video
 sam da Titu, kad je počeo da stari, više nisu bili potrebni ljudi poput mene. Bili su mu potrebni poslušni. Kad je
 ostario, okružio se poltronima. Naravno da je ostao sam. Ja mu se nisam udvarao, nisam mu kadio. Zato me je i
 uvažavao, jer sam bio vredan po sebi, a ne po izlivima poltronstva. Pošto sam video kuda stvari idu, dao sam 
ostavku na sve funkcije, a posle nekoliko godina prestao sam biti član Partije. Moja generacija je predugo bila na
 vlasti, sa masom grešaka i promašaja, koji su uglavnom bili uslovljeni ideološkim opredelenjem. Bilo bi bolje da je
 i Tito ranije otišao sa političke scene. To bi bilo bolje i za njega i za Jugoslaviju.


Kako objašnjavate Titovu ravnodušnost prema političkoj eliminaciji niza značajnih ljudi?


Vlast uništava svaku osećajnost. A Tito je imao preveliku vlast. Starost i nezajažljiva želja za vlašću učinili su
 ga surovim i bezdušnim.


Da li ste uvek verovali u svrsishodnost onog što ste radili?


Mnogi su me pitali zašto sam bio komunista. Bio sam ono što sam hteo da budem. Ne bih radio kad ne bih 
verovao u svrsishodnost onog što radim, ali nisam bio pretplaćen na ispravnost svega što sam činio. Grešio 
sam u ratu. Uskoro će izaći iz štampe knjiga Aleksandra Nenadovića "Razgovori sa Kočom". Ona je moj politički
 testament, moj oproštaj sa svetom. Smatram da sam častan i pošten čovek i zato sam mogao da kažem to što
 sam rekao.


preneto iz blica

Коча Поповић је један од српских и људских великана које изнимно ценим и поштујем.

Дамјан Павлица

Рођени Београђанин, Константин Коча Поповић је завршио официрску школу у Сарајеву, а потом дипломирао филозофију на Сорбони, у Паризу. Између два светска рата писао је песме и био убеђени пацифиста.
Након Хитлеровог успона, пацифистичка позиција се показала беспомоћном. Чувени филозоф и пацифиста Бертранд Расел тада је закључио да је потребно супротставити се фашизму и да „рат није најгоре од могућих зала“. Слично је писао и Алберт Ајнштајн: „Мрзим све армије и сваку врсту насиља, али сам чврсто уверен да у овом тренутку ова мрска оружја нуде једину ефикасну заштиту.“

Коча Поповић је, попут многих других европских интелектуалаца, 1937. отишао да се бори против фашизма у Шпанији, где је генерал Франко уз помоћ Трећег Рајха и фашистичке Италије покушавао да преузме власт. Коча је стекао чин поручника Шпанске републиканске армије, поставши командант артиљеријског дивизиона. Нажалост, нису успели да зауставе фашизам у Шпанији.

1941. године, фашистичке силе су са свих страна провалиле и у нашу земљу. Регуларна војска је за свега неколико дана прегажена. Коча Поповић је био један од официра Југословенске војске који је избегао заробљавање и наставио да се бори. На самом почетку српског устанка, Коча је био командант космајских партизана. Против космајских партизана, у непосредној близини Београда, почетком августа 1941. године је предузета прва антигерилска операција Вермахта у окупираној Југославији. Крајем године, Коча је постао командант Прве пролетерске бригаде, елитне партизанске јединице. Крајем 1942. је постављен за команданта дивизије. Јуна 1943. спасао је Народноослободилачку војску Југославије самоиницијативним пробојем из осовинског обруча на Сутјесци, због чега умало није смењен. До краја рата доказао се као један од најбољих српских војсковођа и стекао чин генерала.

Након рата је био начелник Генералштаба ЈНА, шеф југословенске дипломатије и потпредседник СФРЈ. Седамдесетих година се повукао из политичкога живота услед чистке „либерала“ у Србији. Кочини цитати представљају огледало југословенског 20. века из перспективе српског левичара и филозофа
Шпански грађански рат

ПОДВРЋИ КЊИГЕ ИСПИТУ ШПАНИЈЕ

“Свидело би ми се да подвргнем књиге испиту данашње Шпаније, да буду овде читане. Ово није апотеоза рату, далеко од тога. То је провера на најосетљивој, најоштријој тачки опште савремене Европе.”

О ШПАНСКИМ АНАРХИСТИМА

“Првих дана генералске побуне, анархисти су направили чуда, сваки у своје име, као анархиста, и са вером у себе која није одговарала њиховим могућностима, али заиста презирући смрт.”

Други светски рат
НАДЉУДСКОМ СНАГОМ ПРОТИВ МЕХАНИЗАЦИЈЕ

“Никаква моторизација не може се мерити са натчовечанском снагом и плодовима наших напора. Сваки минут неспавања, сваки дах, свака кап крви, сваки откуцај срца, чак сваки последњи дах и тежина тела умрлог од изнемоглости да се осетити, испољава се у резултату, закључку, у завршном рачуну.”

СТИД ПРЕД НАШИМ ЈУНАЦИМА

“Кад причају наши јунаци, увек се мало постидим. Ја сам им, ето, старешина. Да ли бих био раван њима у јунаштву, да сам с њима, стално у првој линији”

ДИВИО САМ СЕ ХРАБРОСТИ ПРОЛЕТЕРА

“Непрекидно сам се дивио спокојној храбрости пролетера. Ефикасност без немира и ужурбаности, самоуверење без хвалисавости, одлучност и упорност у извршавању задатака, без вике, једна стална прибраност и у најтежим ситуацијама. Све се то испољавало и избијало у непрекидним борбама са непријатељем. Мање смо се одмарали — били тврђи и свежији; слабије се хранили —- били жилавији; слабије наоружани — убојитији; без моторизације — бржи. Скупља је била свака наша смрт, наше је дисање имало друкчију, посебну вредност. Као да су се све наше муке, напори и тешкоће згушњавали у убојит пркос, као да су се преокретали у нашу предност.”

У РАТУ СНАГА ЖИВАЦА ОДЛУЧУЈЕ

“Трудио сам се, у сваком случају, да смирим борце, да им повратим самопоуздање. У борби је то најважније, снага живаца одлучује. Такве психолошке интервенције могу у рату бити ефикасније и од најразорније пуцњаве.”

КО ЋЕ ОПИСАТИ БОРБЕ КРАЈИШНИКА?

“Ко ће умети замислити, описати како је 3. крајишка недељу дана водила борбу, тучена артиљеријом и притискивана тенковима — наслоњена на пусте, хладне падине Цинцара и Малована?”
О СЛУГАМА ОКУПАТОРА

“Дубоко испред Немаца, наилазили смо на четнике, домобране, усташе, итд., и заиста, споља посматрајући, изгледало је да се не бијемо против окупатора, него једино »међу собом«. Ствар се, међутим, расветљава чим се увиди основна чињеница: да су све те групе биле активни делови окупаторске војске.”

“Свакоме ко уме да мисли и види — даље од свог носа и кућног прага — мора бити јасно да би без његових слугу — четника и усташа, положај окупатора већ сада био неодржив — и неиздржив.”

О ЧЕТНИЧКОЈ ХРАБРОСТИ

“Ратнички спољни изглед сразмеран кукавичлуку, терминологија и симболи (мртвачка глава) такође. Откуда би четник могао бити храбар, када основа и основна побуда њиховог става и опредељења: кукавичлук, признање немоћи пред снагом окупатора.”

“Хоће ли четници, вође, у последњем тренутку, окренути оружје против Немаца? Ипак изгледа да неће моћи. То би могли учинити само ако би немачка војска била претходно потпуно разбијена, дословно разбијена, растерана. Поред тих материјалних услова за преокрет исто тако мало има и »политичких«: издајство је постало права садржина те политике, основнија од целе суперструктуре, од свих комбинација »кад дође време«.”
НЕ ГАРАНТУЈЕМО МИР И СПОКОЈСТВО

“Ми не гарантујемо мир и спокојство, већ доносимо доследно и до краја пооштрену борбу против свих народних непријатеља; а таква борба, уз учешће свих — способних да се боре, управо је једина трајна и сигурна гаранција за брзо постизање победе и трајног мира.”

БРАТСТВО МЕЂУ НАШИМ НАРОДИМА

“Колико смо морали имати принципијелности да бисмо, још онда, усред међусобног клања Срба и муслимана, проповедали братство међу нашим народима. И то што смо говорили тада — и сада говоримо, спроводимо, непобедиво.”

ДОСЛЕДНА ПОЛИТИЧКА ЛИНИЈА

“Оно што смо постигли, постигли доследном и правилном политичком линијом; никоме од наших нових субораца нећемо дозволити да ту линију, просту и широку, унакази и окаља.”

ВИШИ ОФИЦИРИ СУ ЗАКАЗАЛИ

“Ретко се који од професионалних, нарочито виших официра, показао способан за оперативног команданта.”

УМЕЋЕМО ДА СТВОРИМО УЗОРНУ ДРЖАВУ

“Кажем једно. Када смо умели, под овако страховито тешким условима, створити овакву војску, умећемо да створимо и државу, узорну.”

“Кад буде готов рат, сигурно ћемо нагло остарити.”

Период СФРЈ
СВИ СУ ДРЖАВНИЦИ ХВАТАЛИ БЕЛЕШКЕ

“Са Титом сам био код 290 шефова држава, влада или суверена, 289 су водили белешке, шта Тито говори. Једино Черчил није држао оловку у рукама.”

ЈА САМ СЕ ЗАЛАГАО ЗА НЕСВРСТАНОСТ

“Уосталом, ја сам се залагао да и у нашим званичним документима буде прихваћен термин »несврставање« уместо тада практикованих, за мене недовољно адекватних, релативно пасивних израза као што су »ванблоковска политика« или »невезаност« и »неангажованост«. Сматрао сам да термин несврстаност тачно изражава оно што желимо да постигнемо, дакле суштину те политике јер утврђује подједнако непристајање на подређивање било коме, Западу или Истоку.”

„ЧИСТКА ЛИБЕРАЛА“ ЈЕ БИЛА ДВОРСКИ УДАР

“После онога што је учињено са Србима (српских руководством) постало ми је јасније шта се догађа и куда идемо јер је то, по мојој оцени, била једна врста дворског, државног удара. Оценио сам то као заверенички обрачун с легитимним заступницима демократске оријентације у Савезу комуниста, у Србији и у Југославији.”

ИМАО САМ СРЕЋУ ДА ПОСТАНЕМ НИКО

“За разлику од оних припадника моје генерације ратника и послератних функционера којима је власт била први, ако не и једини циљ а варљиви сјај функције малтене једина политичка и уопште мисаона преокупација, за себе бих могао рећи и ово: имао сам срећу да, кад се остајањем у форумима и хијерархији више ништа није могло учинити, постанем »нико«. То ме је одржало…”

“Наша генерација није могла да уради више, ми смо урадили максимум.”
Године распада
АЛБАНЦИ СУ НАМ ДРЖАВЉАНИ, НЕ ПОДАНИЦИ

“Албанци могу бити држављани Југославије, али не могу бити српски поданици.”

НАЦИОНАЛИЗАМ ЈЕ НАЈНИЖИ ОБЛИК СВЕСТИ

“Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

МИЛОШЕВИЋЕВ МИТИНГ ИСТИНЕ ЈЕ ЛАЖ

“Нечија једнонационална “истина”, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.”

БИО САМ И ОСТАО СРБИН, АЛИ НЕ ЗАДРИБАНДА И СРБЕНДА

“Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој славној историји.”

МРЖЊА ЈЕ НАША НАЈРАЗОРНИЈА ЖИЦА

“Политика која нас је бацила у националистичка разрачунавања није увезено зло, већ је она наше огледало и наша најразорнија жица.”

ОНИ ТАКО УСМЕРАВАЈУ НАРОД

“Ту не вреди стално се позивати на »народ«. Јер, масован је несумњиво био и погубни »маспок« у Хрватској 70-тих година, као и неки други покрети и инострани, ововековни »режими« који су, срећом, били поражени. Стога не могу да подржим ни оне који данас тако усмеравају било који народ.”

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ БУДУЋНОСТ

“Будућност југословенства увек сам везивао за демократску еволуцију ове хетерогене заједнице која је, упркос големим разликама, повезана егзистенцијалним заједничким интересима. У таквом, демократском југословенству које подразумева испомагање и толеранцију, видим једину алтернативу затварању и самоубилачком националистичком разрачунавању. Што се мене тиче, људи и народи који живе на овом геополитичком простору могу једино тако да се укључе у савремену, европску и светску цивилизацију.”

Разно
ОЗБИЉНО СЕ ШАЛИМ

“Свака девојка која је осећала извесну наклоност према мени — није знала да разликује када се шалим, а кад говорим озбиљно.”

ЦРНА ПТИЦА

“Ужас ми лежи у грудима — као црна птица. Ако рашири крила, закукаћу.”

ЧИНИЛО МИ СЕ ДА МЕ ПРЕЦЕЊУЈУ

“Чинило ми се да ме помало прецењују. Не само у том тренутку кад су одлучили да ми повере спољну политику, него уопште: командант Прве пролетерске, начелник Генералштаба, министар. Питао сам се – да ли је то збиља за мене? Двоумљење је, претпостављам, настајало из познавања сопствене природе. Одвајкада сам свему прилазио помало и надреалистички; знао сам да се никад нећу моћи потпуно изменити.”

СВЕ ЋЕ ТО ИСТОРИЈА САМЛЕТИ

“Рачунам да ће историја кроз 40-50 година све то самлети; ствари ће, више или мање, доћи на своје место. Приближно ће се, ваљда, знати без потцењивања, и још важније, прецењивања – ко сам и шта сам био.”

ГЛАВНА СТВАР У ЖИВОТУ

“Главно ми је у животу: I Пролетбригада.”

Većina ovoga su gluposti i laži. Običan krvolok i zlikovac bez završene škole i morala. Niti je završio studije na Sorboni, koje su mu plaćali orac lopov koji je stavljao pesak u brašno Srpskoj vojsci i tako se obogatio. Zahvaljujući njemu su bombardovani Srpski gradovo 1944 od strane saveznika gde su gubitci nemaca bili 19 vojnika a desetine hiljada Srba je poginulo. 

Taj na duši ima nebrojeno nevinih ljudi. 

U najmanju ruku bi trebalo da mu se ne pomonje ime i pijeteta prema žrtvama.