Ljuba Popovic



[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljuba Popović rodjen je u Tuzli, 1934. godine a već četiri decenije živi i stvara u Parizu, postao je legenda ovdašnje likovne scene, odnedavno i akademik SANU. U Valjevu je proveo mladost do studija u prestonici. Pripadao je grupi Mediala, u svom radu nevelikih dimenzija, mašta i psiha su u prvom planu. Sledi serija tamnih , gotovo jednobojnih slika u smeđim tonovima, prozirno tankih namaza boje iz poznih pedesetih, sa naglašeno morbidnim sadržajem.. 1963. je krenuo u Pariz, sa preporukom Alekse Čelebonovića tamošnjim galeristima.

Od početka sedamdesetih godina u Popovićevom slikarstvu javljaju se boje, mnoštvo boja kojima je dočarana slična tematika: ispijena ženska tela, glave bez lica,
raspadnute forme, fragmentizovani predmeti i elementi arhitekture. Pozadina scena je sada najčešće pejzaž iz koga izbijaju neobična svetla, fantastično bilje, ruševine. Naravno, većinu radova čine kompozicije sa, za LJubu Popovića tipičnim, erotičnim, ali istovremeno androginim ženskim aktovima, gde poneki lik ima vampirirske zube, a iz pitomog zelenila viri lobanja ili čitav kostur (“Raspadanje u vremenu”, “Otkriće istine”, “Pakleni trougao”, “Istorija narcizma”, “Androgin”) no u njima nema pomenute snage likovnog, sem naracije i dramatičnog pokreta tela


Tokom devedesetih Popović uvodi donekle slobodniji potez i jači kontrast svetla i tame, postižući naglašeni grafizam u svojim radovima. Pojavljuje se nekakva stripovska jasnoća oblika i linije (“Žuti rajski akordi” 1996, “Uspomena” 1999) dok radovi iz 2000-te i kasniji, sve do najnovijih nastalih 2003, nose skicoznost, skoro površnu, gde vidimo već poznate motive date jarkim bojama, ekspresivnim potezom. Neke od ovih
kompozicija su veoma sveže baš zbog lakoće poteza i snažne boje (“Lavirint”, “Pojava krsta”, “Stena koja peva”).

Najbolja dela Ljube Popović se danas nalaze po brojnim svetskim zbirkama i muzejima.

KULTURA


[You must be registered and logged in to see this image.]



Intervju – Ljuba Popović, slikar


[You must be registered and logged in to see this link.]

Propadanje u seljacizam


"Neke moje slike, kao Mesečarka, nalaze se u najvećim svetskim
muzejima i kolekcijama nadrealizma, a država od mene nije otkupila
nijednu sliku. To je katastrofalno za državu, ne za mene"


Proteklog vikenda, u subotu 29. maja, u Modernoj galeriji Valjevo, koja
je jedna od najprestižnijih i najdoslednijih u zemlji, otvorena je
Izložba crteža (1952–1962) našeg slikara Ljube Popovića (1934), koji od
1963. živi i stvara u Parizu. Govoreći o senzacijama pri susretu sa
crtežima iz najranijeg perioda, Popović kaže: "To je bilo kao da sam
vremenskom mašinom otputovao u jedno drugo vreme. Kad sam to video, imao
sam utisak povratka u prošlost, i to je izazvalo refleks na mladost,
kada se radilo sa više emocija nabijenih u crtež i slikanje. Te emocije
su bile tako snažne da su napravile neku vrstu putokaza za buduće
slikarstvo, jer sam iz tog sveta koji sam crtao i precrtavao stvorio
podlogu za jednu filozofiju umetnosti i života.


Sve je to uticalo na formiranje vizije koja se odrazila kroz čitav opus,
bez obzira na razne izme u slikarstvu, uticaje, promene, sve je to za
mene bilo sa strane, ja sam to pratio, ali se ništa nije lepilo. To me
je očuvalo u vremenima koja su kontroverzna u smislu umetnosti i
slikarstva."


[You must be registered and logged in to see this image.]




"VREME": Praktično ste se formirali na Akademiji, većina izloženih
crteža je iz školskog perioda?


LJUBA POPOVIĆ: Valjda je odlučujući bio susret sa modelima na
Akademiji, treba da se zna da su to bili ljudi bez posla, koji su
preživljavali pozirajući. Nisu to bile neke lepotice, nego sasušene
mučenice ili starci. To je kod nekih izazvalo otpor pa su se okrenuli
apstraktnom slikarstvu, dok je na mene uticalo drugačije poklapajući se
sa nutricom. Slično je bilo i sa Žikom Pavlovićem, jer je i on bio
takav, on bi taj "crni talas" snimio i da je živeo u Njujorku.


Tu ste, što se kaže, ispekli zanat?


To je neprocenjivo. Ja sam prvo bio na Primenjenoj umetnosti, gde mi je
profesor bio i Vasa Pomorišac, odakle sam izbačen zbog "zagađenja
okoline", slikanja raspadnutih i iskeženih tela. U stvari, ja nisam imao
nameru da postanem slikar, teško se živelo, iz Valjeva sam otišao u
Beograd sa dečjim dodatkom, upisao Primenjenu akademiju sa namerom da se
usavršim u plakatu, da od toga živim. Međutim, ostajao sam po podne u
klasi, počeo da crtam, uglavnom neke žene sa deformacijama, to je raslo,
izbačen sam, upisao Likovnu akademiju, i to je napravilo prekretnicu.


Ali i Primenjena je ostavila dubok trag, naročito profesor Pomorišac,
koji je bio đak Minhenske akademije. Recimo, tehnika podslikavanja, koja
je obeležila celo moje slikarstvo. Naučio sam da slika ima i podlogu,
radiš sa belom i nežnoplavom, tamo gde je brada, onda sve to okupaš
bojom koja je u boji kože, i ta plava prelazi u brijano zelenu.



[You must be registered and logged in to see this image.]




Iz tog perioda su i poznanstva i prijateljstva za ceo život?


Da, Nikola Rudić, Miša Martinović, poznanstvo sa Živojinom Pavlovićem,
koje je bilo značajno za mene. On je na našu klasu došao sa lečenja na
Golniku, i bio je prvi čovek koji je obratio pažnju na moje crteže,
rekao je da su izvanredni, dok su drugi smatrali da se iživljavam. On mi
je skrenuo pažnju na Tomasa Mana i druge pisce koje valja čitati. Žika
mi se pohvalio da je, kao đak Šabačke gimnazije, dobio drugu nagradu na
novinskom konkursu koji je organizovao Zira Adamović, na temu "Koji vam
se film najviše dopada i zašto". Napisao je rad o filmu Bakonja fra Brne,
nije se mogao setiti ko je dobio prvu nagradu, a to sam bio ja, pisao sam o
filmu Džona Hjustona Blago Sijera Madre...


Još radite crteže, ilustrovali ste i neke knjige, Mamuze za njene
sapi Milana Komnenića?


Retko sam ilustrovao knjige, jer je crtež delikatna priča. To je kao
ljubavno pismo, toliko intimno, da teško može da se izloži. Ne volim da
izlažem crteže, mislim da sam to uradio samo dva puta, ovo je izuzetan
slučaj, naterale su me dve stvari, to što sam preko njih otišao u drugo
vreme, i što Valjevo to treba da vidi u povodu 25 godina Galerije.
Izložba je za mene svojevrstan inventar, da vidim šta sam radio, jer
drugačije je kad je crtež u fioci, a drugačije kad je izložen kao
objekat. Crteži su podeljeni po tehnici, crteži masnom kredom, tankim
perom, crteži gustim linijama, i oni sa razblaženim tušem, koji su
vazdušasti i najbliži slikama. Imam jednog kolekcionara u Belgiji koji
skuplja moje crteže, ima ih preko 400.


[You must be registered and logged in to see this image.]




Zanimljiva je definicija Milenka Radovića, koji je napisao tekst za
katalog izložbe: "Ljuba je slikar profesionalac koji je u duši amater"?


Reč amater može imati pežorativno značenje, međutim, amater je ljubav,
žar za egzekucijom. Milenko je to dobro primetio, ja sam sačuvao taj žar
koji sam imao kao dete prema stripovima i knjigama. Nikad nisam smatrao
da sam umetnik, ta reč me je izbezumljivala, smatram da sam majstor
svog zanata. Na Akademiji sam se trudio da naučim što više od toga, od
Vase Pomorišca, Marka Čelebonovića, Mile Milunovića...


Sačuvao sam ljubav za svaki komadić platna, kad mu prilaziš da ga
opipaš, kao telo žene. Recimo, ja boje uzimam kao pastu za zube, ne
treskam po paleti, nije reč o štednji, nego o tome da poštujem boje. Ne
mogu da kažem da plava ide sa žutom, nemam pojma o tome, ja radim
instinktivno, na paleti sam kao slepac, znam u kom kraju palete je boja
koju želim, platno je udaljeno 50 metara, i ja stalno šetam, zato što
boja na platnu mora da bude kontrolisana kao ton u muzici. Dok idem
prema platnu, ako primetim da ta siva na četki nije dovoljno siva, ja se
vratim da joj vratim tonalitet, tako da ja praktično slikam iz daljine.



Na vaše slikarstvo su uticali i stripovi, knjige, filmovi...


To nije imalo direktan uticaj, to se taložilo u nekom mom podzemnom
svetu. Posle mnogo godina u Parizu pravim neku veliku glavu, lobanju,
ispred koje su neke spodobe, i slučajno, u pauzi, pregledam stripove
Mikija Miša i otvori mi se da sam kao klinac bio fasciniran lobanjom u
džungli sa Fantomom... Ja sam gutao literaturu, avanturističke romane,
nema šta nisam pročitao, imao sam u Valjevu tzv. Zečinjak u kome su bile
knjige biblioteke "Plava ptica", stripovi Andrije Maurovića koji su
izlazili u Zagrebu, to je talog koji se godinama stvarao, na to su se
nakalemili filmovi, Valjevo je imalo četiri bioskopa, bilo je drugi grad
po gledanosti filmova...


Slikarstvo je kompleksna priča, nije za svakog, to traži kompletnu predaju,
kao da si kaluđer koji ne izlazi iz ćelije.


Znate da kažete da ste "u nesporazumu sa državom"...


To imam pravo da kažem, jer za razliku od raznih drkoša, koji drže četku
i imaju atelje, meni niko nikad nije ponudio atelje, naprotiv, uzeli su
mi atelje u Beogradu, i spalili šta je bilo u njemu, tridesetak velikih
aktova, druge za mene dragocene stvari, stripove, male formate
"Mikijevog carstva", neke Šejkine slike koje ovaj nije imao gde da
drži...


Bez obzira na to da li nešto vredim, ili ne, ne zaslužujem taj status
kod države. A nikad ništa nisam tražio od države, ni stipendiju nisam
imao, nisam dobio nikakvu nagradu, niti bih hteo da je uzmem, nagrade su
za književnike, da povećaju tiraže, a slikari nemaju pravo da primaju
nagrade, jer ne mogu ja da budem bolji od Vlade Veličkovića, ili on od
mene, nismo mi fudbalski timovi, zbog toga sam, kad su mi Karić i drugi
nuduli nagradu, to odbio. Mi smo majstori svog posla, i to je kraj.


Neke moje slike se nalaze u muzejima, u najvećim svetskim kolekcijama
slika nadrealizma, kao što je Mesečarka,
zajedno sa Dalijem, Maksom Ernstom, De Kirikom, niko nikad iz Srbije
nije upao u takvu kolekciju, i to je neka nagrada koja je veća od novca.
Ali u našim muzejima je samo jedna moja slika, država od mene nije
otkupila nijednu sliku, to je katastrofa po državu, ne po mene.


Jedino je, davno, Aleksa Čelebonović radio na tome, zato i ta jedna
slika u muzeju. Ja nisam gorak na to, znam šta radim, koliko imam
monografija u svetu. Nisam imao podršku srpske države i srpskih tajkuna,
ali sam na tržištu opstao zahvaljujući čoveku koji vodi vodu "Perije",
ima dvadesetak mojih slika, kupovao je i Dadu, i on je na tržištu
stvorio moju cenu, posle njega se pojavio čovek iz Normandije, koji
kupuje samo velike formate, i on me je održao na tržištu, ja sam
zahvaljujući Francuzima opstao i dobio međunarodnu reputaciju...


Bez obzira na sve ne nosim gorčinu, nikad nisam rekao lošu reč o svojoj
državi, čuvao sam se toga kao otrova, naravno, kad dođem u zemlju, imam
pravo da kritikujem, ali tamo ne. Mi imamo krš grešaka, ko zna čega sve
na glavi, ali to nije priča za mene, ja poštujem reč "otadžbina".


"Nesporazum" je i što se godinama ne realizuje vaša "pristupna"
izložba u SANU-u?


Imao sam nagoveštaje njihovog pokajanja preko Ljube Simovića, jer je
otišao Taj koji se time bavio, zaboravio sam mu ime, jedan koji je imao
ogromnu crvenu glavu. Simović mi je preko Danojlića preneo neke signale
za tu izložbu, ali ima jedno pitanje koje je teško za rešavanje, Simović
je pesnik, i on živi u oblacima, nisam hteo da mu kažem, ali rekao sam
da Akademija mora na neki način da mi se izvini, zašto su mi odložili
spremljenu izložbu. I postoji taj problem kako skupiti slike, imam
tri-četiri slike, od slika živim, kako da skupim 20-30 slika, oni koji
su ih kupili hoće osiguranje, a to su pare, ja te pare nemam, niti ih
ima Akademija, kako oni misle da naprave izložbu, to ne znam, pitaj
Gospoda boga. Ja se držim toga da je moje da pravim slike, nije moje da
pravim izložbe, izložbe neka prave oni kojima je to posao.


Svi kažu da je kultura važna za promociju jedne zemlje...


Neka naša priča je kao kad pitaš čoveka "Gde je Nušićeva", a on kaže "Tu
je", jer zna gde je, ali ti ne znaš, tebi treba da kaže, "Prva desno,
druga levo", da objasni. Isti slučaj je sa našom državom, imamo
kvalitetno nasleđe, taj XIX vek, dragocenosti, mi mislimo da to ceo svet
zna, ali to treba da se pokaže. Mi samo pričamo priču, hoćemo u Evropu,
a kako, oni misle tako što će da usvoje zakone, uhvate Mladića i
slične, a u Evropu se ide kulturom, jedna zemlja mora da pokaže svoju
fizionomiju, da tamo vide s kim imaju posla. Jer kultura je najjeftinija
investicija, živi primer je ova Galerija, ima dva zaposlena i jedan
telefon, a najbolja je u Srbiji.


Najveća nesreća, u celom svetu, a pogotovu kod nas, jeste to što je
politika prva, što ona diktira celu priču. Čim politika diktira priču,
nema napretka, jer ona je uska, ko sad zna ko je bio predsednik opštine
za vreme Betovena, ko je bio šef države, niko. Mi moramo da kažemo, i
pokažemo šta su naše vrednosti, od kukuruza do muzeja, a ne samo da
lunjamo i pričamo o demokratiji, demokratija nije za svaki narod...


Dođosmo i do te politike, u Srbiji udarila neka ravnodušnost...


Moram da budem oprezan u smislu kritike, ne bih hteo da budem zli starac
koji samo gunđa, izbistrim svoja razmišljanja, odvojim lični život od
života zajednice, jer ja nisam serijski tip. Ali i ja primećujem neku
apatiju, močvaru, ljudi su zamoreni politikanstvom i politikom. Imali
smo Broza, Miloševića, koga smo oterali i mislili da će se sve rešiti,
ali došli su ljudi koji ne znaju šta je država, kojima je vlast udarila u
glavu 40 stepeni. Jedina svetla tačka je bio Đinđić, i sad tumaramo,
ušli smo u fazu da sve ide nizbrdo.


Neke stvari ne razumem, imamo svet, ljude koji sebe diktiraju medijima,
umesto da mediji diktiraju njemu i njima. To je naša nesreća i naš
seljacizam koji je prevladao, valjda mediji treba da vaspitavaju ljude, a
ne ljudi njih. To je katastrofa, ni etike, ni kulture, ali sve to
polazi od glave, od onoga, i onih, koji vode državu.


Da se za kraj manemo politike...


Ja sam ušao u godine kad prikupljam energiju za sliku, radim samo pre
podne. Pokušavam da napravim neku vrstu testamenta, zadnja slika koju
radim je formata 4 x 2,60, i pretrpela je razne nazive. Poslednji, koji
je došao nekim proviđenjem, glasi – "Ima li života posle smrti". Pošto
ne zavisim od sitnih trgovaca, mogu u potpunosti da se posvetim toj
slici i slikanju, imam atelje koji je miran, u dobrom kvartu, imam dobro
svetlo, sobu gde da se odmorim, žar o kome smo pričali...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljuba Popović

OD STALNOG DOPISNIKA: PARIZ
SUNCE nas ne pita koliko će da nas greje. Kroz staklenik svoda pariskog ateljea Ljube
Popovića pada pravo na njegovu novu sliku “Ima li života posle smrti”, s koje energiju širi dalje. Na nama je da ovu svetlost upijemo ili ne.

-
Moj kolekcionar iz Normandije Mišel Puks mi je pre tri godine naručio najveći format do sada, neku vrstu testamenta - kaže Ljuba u ekskluzivnom intervjuu za “Novosti”. - Radim je od tada, praktično je završena, ostalo je da doradim još neke detalje. Tema slike je u početku bila apokaliptična, o planetarnoj nesreći. Tokom rada menjala je pravac i ideju. Došao sam do noćne slike, sa somnabulnom situacijom: ima
krvavi mesec i figure koje pomalo asociraju na tri gracije. Širi svetlost koja počinje od velike bele figure. Dok sam slikao, da bih povratio ravnotežu, podmetnuo sam pod platno knjigu koju sam slučajno odabrao i čiji joj je naslov odredio ime. Dopala mi se ta igra slučaja.


ATELJE KAO MANASTIR - RADIM u ateljeu, kao u nekom manastiru, potpuno zatvoren. Pokušavam da vodim dijalog sam sa sobom. Moram da eliminišem sve spoljne elemente, da mi ne kvare unutrašnju vodilju.
* Malo toga se, ipak, događa slučajno. Da li nas, zaista, obasjava crveni mesec?
-
Apokalipsa i dolazak katastrofa na zemlji prisutni su u svim biblijskim pričama i među prorocima. Ko zna o čemu sve ljudi ne maštaju. Mene više zanima lična apokalipsa. U sve ulažem veliku energiju i pokušavam da sagledam kakav je moj odnos prema sopstvenom kraju, a ne prema kraju sveta. Egoistički, čovek, na kraju, sam sa sobom vodi polemiku, a ono što se dešava spolja, na političkom i kulturnom planu, samo su događaji koji ga prate i na određeni način filtriraju njegovu ličnost.

* Ali značajno utiču na njega.
-
Zavisi od čoveka. Na mene to slabo utiče. Posle toliko godina postao sam veoma oprezan. Više ne verujem ni u šta. Živimo u vremenu velikih laži, obmana, nečega što je prevazišlo sve okvire ljudskih normi. Čovek je krvoločan, ratuje, planeta se razara.

MUZIKA ZA OKO
- SLIKARSTVO se sastoji iz tonova i zvukova, kao i muzika. Muzička kompozicija je namenjena ušima. Slikarstvo je isto tako zvuk, samo ne za uši, nego za oči. Pikturalnost je bogatstvo slike u treptajima. Koliko slika treperi, toliko ima niskih i visokih tonova. Koliko puta su oni umnoženi, do te mere ide njen kvalitet. Zavisi od čoveka da li ume i kako će to da primi.
* Kojim idealima današnji čovek, u ovom i ovakvom svetu velikih kriza, može da teži?
-
Ogromna većina ljudi na planeti nije svesna svog postojanja. Nisu svesni da imaju samo jedan život. Dogodi mi se da subotom dođem na Monparnas i nađem se u gomili naroda. Gledam onaj svet oko mene i pitam se da li su svesni sebe, života i svega što ih okružuje? Čovek je dezorijentisan. Gogen je jednu svoju kapitalnu sliku nazvao “Ko smo, šta smo i kuda idemo”. To sve govori.

* I, kuda to idemo?
-
Svet je napravljen između dobra i zla, između raja i pakla. Nesreća je u tome što su zlo, koje je u čoveku, i želja za srećom u stalnom paradoksu. Nije samo čovek zločinac, zločin postoji u vazduhu, u planetarnom smislu, i ta ravnoteža između dobra i zla je vrlo kompleksna. Mnogi umetnici su pokušali da tu nađu rešenje.

* Koliko je ta ravnoteža danas poremećena, na strani zla?
-
Zavisi od perioda. Za vreme Drugog svetskog rata je otišla potpuno na stranu, onda je nastala određena ravnoteža, pa je sada ponovo poremećena. Ljudsku nesreću je vrlo teško zaustaviti. Surov je ovaj svet u kojem naša deca treba da žive. Ako hoćeš da ovladaš jednim narodom, osnovna stvar je da mu izbrišeš kulturu i nametneš svoju. Amerikanci ti nameću šta ćeš da jedeš, kako ćeš da se oblačiš, šta ćeš da slikaš.
Ubili su Gadafija zato što su mu sa Zapada dugovali ogroman novac. Sad bi da raščerupaju Siriju. Njihov metod je da ljude posvađaju kao pse. Tako smo se i mi krvili na teritoriji bivše Jugoslavije. To je njihova težnja, tendencija da se ovlada svetom. Njihovi muzeji su “Mekdonaldsi”. Američki pisci naučne fantastike pišu o tome da cela planeta govori engleski, što se umnogome uspelo. U moje vreme mnogo su se učili ruski i francuski. Na sreću, vratio se Putin. Ne govorim to zato što navijam za Ruse, nego zato što će se tako napraviti kakva-takva ravnoteža u sili.

NOVA SLIKA
- Putevi moje nove slike su autobiografski. Postoji tamo jedna mala spodoba koja nosi broj 77. Kad sam imao toliko godina stavio sam dve sedmice. Među Srbima postoji verovanje da kad imaš dve sedmice, imaš dve sekire. To je najopasniji trenutak u starosti. One su znak da svakog trenutka možeš da odeš. To sam pregurao, sad imam samo jednu sedmicu, pa sam, na određeni način, smanjio opasnost!
* Gde smo mi Srbi u svemu tome?
-
Srbija je zemlja u kojoj ima dosta stvaralaca i zemlja paradoksa. To je lepa, zdrava teritorija. Mislim na zemlju, na planine, doline, na plodnost. Praktično nismo svesni gde živimo.

* A ljudi?
-
Ljudi su individualci. Kod nas svaki čovek ima neku svoju autonomiju i svoje mišljenje. Zbog toga na teritoriji Srbije ima dosta kreacije, i na sportskom, i na umetničkom planu.

* Ali zato nas je teško i voditi?
-
Ne treba zaboraviti da je prostor na kojem žive Srbi, zbog položaja, stalno bio pod okupacijama i izložen napadima. Teško je to izdržati. U stalnoj smo stisci kom carstvu ćemo se privoleti. Ne možemo da nađemo rešenje. Biramo najbolje od najgoreg. Propaganda je moćna stvar. Ljudi uvek misle da je negde drugde bolje. Treba nam prosvećeni apsolutista. Imali smo Milovana Đilasa, koji je prošao sve, koji je na Zapadu bio poznata ličnost, pisac, intelektualac. Dostigao je možda najviši domen koji smo imali među političarima. Ali godinama pošto je izašao iz zatvora niko ga nije primećivao. I sad sigurno ima takvih ljudi kod nas, samo što nisu u stanju da dođu do vlasti. Tu je cela nesreća. Nas Srba na toj rasturenoj teritoriji bivše Jugoslavije ima najviše, imamo i najjaču kulturu, ali me brine što je ona danas ugrožena. Ako deset godina držiš zatvoren važan muzej, tu nešto nije normalno.


NEMAM NAMERU DA VIŠE IZLAŽEM *
HoĆete li “oprostiti” galeriji SANU odlaganje vaše izložbe? - Pokušavam da im to sve zaboravim. Ali nisam planirao nikakve izložbe, niti imam nameru da više izlažem. Nemam više energije. Napraviću, možda, još jednu knjigu velikog formata. Reč je o monografiji o mojim velikim formatima, kojih je do sada bilo čak stotinu, u izdanju francuske kuće “Krug umetnosti”. I, to je sve.* Šta treba da radimo?
- Srbija je bogata pametnim ljudima, pa neka se izvlači. Nije moje da im solim pamet.

* Kakav je današnji odnos države prema vama vrhunskim umetnicima?
-
Naša država po tom pitanju ništa ne radi. Nikad ništa nije učinila, niti su to učinili naši bogati ljudi, da nam omoguće višu kvotu. Nas nekoliko, Vlada Veličković, Dado Đurić i drugi, sami smo je izgradili.
Grci imaju svog Fasijanosa, koji je bio četiri puta jeftiniji od mene, a sada je četiri puta skuplji. Jer su oni shvatili da Fasijanos predstavlja Grčku i počeli su da mu kupuju slike. Da ga dižu. Kolumbija, na primer, ima Botera, koji je jedan od najskupljih slikara naše generacije. Bio je jeftiniji od mene. Danas mu prodaju sliku za pola miliona. Argentina radi za Segija. Svog Alešinskog pomaže Belgija. Otišao je u nebo. Naša država nije bila u stanju nikad da uradi nešto tako. U Muzeju savremene umetnosti izbacili su sve slike napolje, počeli da imitiraju Zapad. Takvo je vreme.

* Jeste li, posle svega, srpski ili francuski slikar?
-
Ne postoji srpsko i francusko slikarstvo. Postoji samo slikarstvo. Živim u Francuskoj 50 godina, a pripadam jednom od južnoslovenskih naroda koji se zove Srbi. Njih ne možete da iselite s Balkana. Država je druga priča. San o ujedinjenju južnoslovenskih plemena, koji je počeo početkom prošlog veka, bio je idila. Kralj Aleksandar je napravio
veliku, vrlo moćnu državu. Razlika između Beograda i Zagreba je mnogo manja nego između Pariza i Marselja.

Ljuba Popović: vreme velikih laži i obmana

Sunce nas ne pita koliko će da nas greje. Kroz staklenik svoda pariskog ateljea Ljube Popovića pada pravo na njegovu novu sliku “Ima li života posle smrti”, s koje energiju širi dalje. Na nama je da ovu svetlost upijemo ili ne.

[You must be registered and logged in to see this image.]-
Moj kolekcionar iz Normandije Mišel Puks mi je pre tri godine naručio najveći format do sada, neku vrstu testamenta – kaže Ljuba u ekskluzivnom intervjuu za “Novosti”. – Radim je od tada, praktično je završena, ostalo je da doradim još neke detalje. Tema slike je u početku bila apokaliptična, o planetarnoj nesreći. Tokom rada menjala je pravac i ideju. Došao sam do noćne slike, sa somnabulnom situacijom: ima
svetlost koja počinje od velike bele figure. Dok sam slikao, da bih povratio ravnotežu, podmetnuo sam pod platno knjigu koju sam slučajno odabrao i čiji joj je naslov odredio ime. Dopala mi se ta igra slučaja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Malo toga se, ipak, događa slučajno. Da li nas, zaista, obasjava crveni mesec?
- Apokalipsa i dolazak katastrofa na zemlji prisutni su u svim biblijskim pričama i među prorocima. Ko zna o čemu sve ljudi ne maštaju. Mene više zanima lična apokalipsa. U sve ulažem veliku energiju i pokušavam da sagledam kakav je moj odnos prema sopstvenom kraju, a ne prema kraju sveta. Egoistički, čovek, na kraju, sam sa sobom vodi polemiku, a ono što se dešava spolja, na političkom i kulturnom planu, samo su događaji koji ga prate i na određeni način filtriraju njegovu ličnost.

[You must be registered and logged in to see this image.][/url][You must be registered and logged in to see this image.][/url]

* Ali značajno utiču na njega.
- Zavisi od čoveka. Na mene to slabo utiče. Posle toliko godina postao sam veoma oprezan. Više ne verujem ni u šta. Živimo u vremenu velikih laži, obmana, nečega što je prevazišlo sve okvire ljudskih normi. Čovek je krvoločan, ratuje, planeta se razara.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Kojim idealima današnji čovek, u ovom i ovakvom svetu velikih kriza, može da teži?
- Ogromna većina ljudi na planeti nije svesna svog postojanja. Nisu svesni da imaju samo jedan život. Dogodi mi se da subotom dođem na Monparnas i nađem se u gomili naroda. Gledam onaj svet oko mene i pitam se da li su svesni sebe, života i svega što ih okružuje? Čovek je dezorijentisan. Gogen je jednu svoju kapitalnu sliku nazvao “Ko smo, šta smo i kuda idemo”. To sve govori.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* I, kuda to idemo?
- Svet je napravljen između dobra i zla, između raja i pakla. Nesreća je u tome što su zlo, koje je u čoveku, i želja za srećom u stalnom paradoksu. Nije samo čovek zločinac, zločin postoji u vazduhu, u planetarnom smislu, i ta ravnoteža između dobra i zla je vrlo kompleksna. Mnogi umetnici su pokušali da tu nađu rešenje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Koliko je ta ravnoteža danas poremećena, na strani zla?
- Zavisi od perioda. Za vreme Drugog svetskog rata je otišla potpuno na stranu, onda je nastala određena ravnoteža, pa je sada ponovo poremećena. Ljudsku nesreću je vrlo teško zaustaviti. Surov je ovaj svet u kojem naša deca treba da žive. Ako hoćeš da ovladaš jednim narodom, osnovna stvar je da mu izbrišeš kulturu i nametneš svoju. Amerikanci ti nameću šta ćeš da jedeš, kako ćeš da se oblačiš, šta ćeš da slikaš.
Ubili su Gadafija zato što su mu sa Zapada dugovali ogroman novac. Sad bi da raščerupaju Siriju. Njihov metod je da ljude posvađaju kao pse. Tako smo se i mi krvili na teritoriji bivše Jugoslavije. To je njihova težnja, tendencija da se ovlada svetom. Njihovi muzeji su “Mekdonaldsi”. Američki pisci naučne fantastike pišu o tome da cela planeta govori engleski, što se u mnogome uspelo. U moje vreme mnogo su se učili ruski i francuski. Na sreću, vratio se Putin. Ne govorim to zato što navijam za
Ruse, nego zato što će se tako napraviti kakva-takva ravnoteža u sili.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Gde smo mi Srbi u svemu tome?
- Srbija je zemlja u kojoj ima dosta stvaralaca i zemlja paradoksa. To je lepa, zdrava teritorija. Mislim na zemlju, na planine, doline, na plodnost. Praktično nismo svesni gde živimo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* A ljudi?
- Ljudi su individualci. Kod nas svaki čovek ima neku svoju autonomiju i svoje mišljenje. Zbog toga na teritoriji Srbije ima dosta kreacije, i na sportskom, i na umetničkom planu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Ali zato nas je teško i voditi?
- Ne treba zaboraviti da je prostor na kojem žive Srbi, zbog položaja, stalno bio pod okupacijama i izložen napadima. Teško je to izdržati. U stalnoj smo stisci kom carstvu ćemo se privoleti. Ne možemo da nađemo rešenje. Biramo najbolje od najgoreg. Propaganda je moćna stvar. Ljudi uvek misle da je negde drugde bolje. Treba nam prosvećeni apsolutista. Imali smo Milovana Đilasa, koji je prošao sve, koji je na Zapadu bio poznata ličnost, pisac, intelektualac. Dostigao je možda najviši domen koji smo imali među političarima. Ali godinama pošto je izašao iz zatvora niko ga nije primećivao. I sad sigurno ima takvih ljudi kod nas, samo što nisu u stanju da dođu do vlasti. Tu je cela nesreća. Nas Srba na toj rasturenoj teritoriji bivše Jugoslavije ima najviše, imamo i najjaču kulturu, ali me brine što je ona danas ugrožena. Ako deset
godina držiš zatvoren važan muzej, tu nešto nije normalno.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Šta treba da radimo?
- Srbija je bogata pametnim ljudima, pa neka se izvlači. Nije moje da im solim pamet.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Kakav je današnji odnos države prema vama vrhunskim umetnicima?
- Naša država po tom pitanju ništa ne radi. Nikad ništa nije učinila, niti su to učinili naši bogati ljudi, da nam omoguće višu kvotu. Nas nekoliko, Vlada Veličković, Dado Đurić i drugi, sami smo je izgradili. Grci imaju svog Fasijanosa, koji je bio četiri puta jeftiniji od mene, a sada je četiri puta skuplji. Jer su oni shvatili da Fasijanos predstavlja Grčku i počeli su da mu kupuju slike. Da ga dižu. Kolumbija, na primer, ima Botera, koji je jedan od najskupljih slikara naše generacije. Bio je jeftiniji od mene. Danas mu prodaju sliku za pola miliona. Argentina radi za Segija. Svog Alešinskog pomaže Belgija.
Otišao je u nebo. Naša država nije bila u stanju nikad da uradi nešto tako. U Muzeju savremene umetnosti izbacili su sve slike napolje, počeli da imitiraju Zapad. Takvo je vreme.

[You must be registered and logged in to see this image.]

* Jeste li, posle svega, srpski ili francuski slikar?
- Ne postoji srpsko i francusko slikarstvo. Postoji samo slikarstvo. Živim u Francuskoj 50 godina, a pripadam jednom od južnoslovenskih naroda koji se zove Srbi. Njih ne možete da iselite s Balkana. Država je druga priča. San o ujedinjenju južnoslovenskih plemena, koji je počeo početkom prošlog veka, bio je idila. Kralj Aleksandar je napravio
veliku, vrlo moćnu državu. Razlika između Beograda i Zagreba je mnogo manja nego između Pariza i Marselja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

-
Radim u ateljeu, kao u nekom manastiru, potpuno zatvoren. Pokušavam da vodim dijalog sam sa sobom. Moram da eliminišem sve spoljne elemente, da mi ne kvare unutrašnju vodilju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

-
Slikarstvo se sastoji iz tonova i zvukova, kao i muzika. Muzička kompozicija je namenjena ušima. Slikarstvo je isto tako zvuk, samo ne za uši, nego za oči. Pikturalnost je bogatstvo slike u treptajima. Koliko slika treperi, toliko ima niskih i visokih tonova. Koliko puta su oni umnoženi, do te mere ide njen kvalitet. Zavisi od čoveka da li ume i kako će to da primi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

-
Putevi moje nove slike su autobiografski. Postoji tamo jedna mala spodoba koja nosi broj 77. Kad sam imao toliko godina stavio sam dve sedmice. Među Srbima postoji verovanje da kad imaš dve sedmice, imaš dve sekire. To je najopasniji trenutak u starosti. One su znak da svakog trenutka možeš da odeš. To sam pregurao, sad imam samo jednu sedmicu, pa sam, na određeni način, smanjio opasnost!

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

La face ténebreuse. 2006.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Planete noir, 2008.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Oktobarske noci, 1992.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lekcija iz sodomije, 1974.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nevinost, 1998.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svezina tela, 1995. - 96.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Duhovi iz vode

[You must be registered and logged in to see this image.]

Raslojavanje, 1973.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljuba Popovic, 1954.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljuva Popovic sa svojim profesorom Kostom Hakmanom 1959.